STIHOVI, MOJI...

First topic message reminder :

Svi smo u životu , pre ili kasnije izrazili svoja osećanja kroz stihove, pa prenesimo ponešto i ovde...

Dragutin Tadijanovic - Zaljubljena devojcica

Sad je vrijeme kad on prolazi
ispod njenih prozora:
Ona vec stoji skrita iza zastora
(da je on izvana na spazi).

Bezbrizan, dok ide pored prozora,
I ne sluti da za zidom udara
Zaljubljeno srce.. samo za njega.

________________________________

Nisi uspeo skriti
Oka
Drhtaj.
Nebo u njemu
Ostalo je vedro.
Za mene.

_________________________________

Izet Sarajlic - Na sve spremna budi

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci,
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi, na smeh i na suze.
U zivotima nasim mozda tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da napisem stotine ovakvih
redaka.
Jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka.
Tako ce biti i hiljadu godina posle nase,
posle tvoje i moje ere.
Pa ipak, na sve spremna budi
jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo.
Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga a u nasim glavama,
nazalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad
udjes s ulice.
Nekad tvojim kcerkama zaboravicu da ispricam
Snezanu i Crvenkapicu.
I cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava.
Ni Danton, ni Goran, ni Kosevoj Oljeg.
I to ja, koga si za besmrtnog drzala,
za najboljeg.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale
te ruke su svete!

_________________________________________

Arsen Dedic - To moze samo zena koja ljubi

To moze samo zena koja ljubi
traziti malo, poklanjati sve.
Dani su teski, zagrljaju grubi
a ona ko nekad vjeruje u sne.

Vjerna i tiha zna jos da ceka
kada i ne misle na nju.
Prolaze dani, ne vraca se rijeka,
a ona jos uvijek stoji tu.

To moze samo zena koja ljubi
pruzati njeznost i zivjeti bez nje.

______________________________

Dragana Konstantinovic - Tebi, ljubavi

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretocim
ovaj moj iskricav sjaj
koji kroz osmeh zazivi
kad ti se spomene ime...
Da ti stocim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi pocetke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemusto vreme
kad noc smenjuje dan...

I vec mi sve nade streme
put tog tananog zracka
koji se niotkud razli
u niti zute boje...
I osmeh puce u meni
poput zrelog maslacka
i ode nosen necim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne ceznje
i neznosti i topline...
Da se duz zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da tece...
Da obavijem ti sve bi'
najculnije dubine...

Prizivam bledo vece
protkano zutim sjajem.
Da li je ovo vec bilo
ili ce sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi tece
i ja bih samo da dajem
dok se juce kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stici do tebe?
Ne sumnjam vise ni trena.
U meni ceznje ima
da porusi sve planine.
U meni neznost snena
jaca od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti saraju sne:
hoce li zaista moci
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim zudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se mesa s tvojim.
Kroz neke zuckaste niti
osecam tvoju kosu.
Dok modro, kasno vece
tvoje mi telo krije,
pocinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam sto iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi vise bitno
da li sam ja jos ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog vecnog trenutka...

Moj pozar obojen zutim...
Znam da do tebe stize...
jer s tvojim plamenom sluti,
zasto mi nisi blize...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i zudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
sto se treperi i smeje,
i cini od zajednistva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo sto saljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono sto imam
do cega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
jos toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je jos scvalo...
koliki god bio zuti sjaj,
jos veca postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...
_________________

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Jos uvek, mozda, spi u srcu mome.
Al' zasto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad zalostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadezno,
Pun strpnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nezno;
Nek' Bog da, tako drugi da vas voli.

Puskin

Odgovor

Pobrala sam spokojno reci tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, neces otici u monahe,
kao sto zbog neceg kaza.
O, veruj mi, bice i drugih staza
kojima ces pobeci od mene ti.

Pomisli samo kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi dusa smeta
da imam duse,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja zivota snom.

Pomisli sve sto ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
sto u meni jos pre rodjenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i ziva
strast da svoje i tudje radosti
pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za cim tvoja pesma zali,
bilo bi tek za dah casa,
pa vecnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i nista ipak bi moralo
sve da utalasa.

Pomisli, izgubicemo se u noc
kao pesme tvoje odjek tuzni
u moj kraj;
i znaj, i san i covek
i bol i sreca prolazna da je;
i da nista nema toliku moc
da vecno traje.

Ili, kada gorku ovu
od mene dobijes vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.

I pomisli ponovo
kako mene nije ni bilo,
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

_____________________________

Predosecanje


Poznala sam te kad sneg se topi
topi,i duva vetar mlak
blizina proleca dusu mi opi,
opi, pa zudno udisah zrak.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom,
i znadoh da ces biti mi drag
drag u zivotu celom.
Poznala sam te u zvonak dan
dan pijan,svez i mek.
cinja mi se vec davno znan,
znan kad te poznadoh tek

S neznoscu gledah stopa ti trag
trag na snegu belom
i znadoh da ces biti mi drag
drag u zivotu celom

Poznala sam te kad kopni led
led,dok se budi proletnji dah
kad dan je cas rumen,cas setan, bled,
kad sretno se i tuzno u isti mah.

S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.


Desanka Maksimovic

Jedna intimna istorija

U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte čedne.

I moje oči, zemne, slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je hteo
da izda tajne jedne duše bedne.

Upoznasmo se. I da bih Vas gled'o
Izbliže podjoh s Vama naporedo;
I celog puta ja očiju svojih

Ne skidoh sa Vas. I mada smo dosta
Sa društvom išli, meni želja osta:
Ja oči svoje dosta ne napojih...

(Velimir Rajić)

PRISUTAN KAO SVJETLO BEZ GLASA

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba više.
Da svaku tvoju mijenu slutim.
Da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe šutim
prisutan kao svjetlo bez glasa.
I da ti oči očima ćutim,
kao da ću te izgubiti,
sad,
ovoga časa.

Enes Kisevic

ČINI MI SE

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...


Nina Živančević

NEKA

Neka urliču vali
Neka suze tuguju
Neka se tama poput vešala dižu
Neka lutaju paunovi u vrtu

Samo mi ti nemoj plakati
Ne želim ti videti suze trag
Neću da čujem rastanka kiše

Neka nebesa u tvojoj duši svanu
Neka se izvori patnje presuše
Prstima čežnje zagrli me
I stopi me u tvoj lik drag
Zauvek....

Piroska Budisin

NE VJERUJ...
Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime;-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo, gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te!- U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna,
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše.

(Aleksa Šantić)

***
Nikada ne kazes rec koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmices mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomesao sa mnogima, stojis odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje...
Nikada ne ides putem kojim bi trbealo...

Tvoj prohtev je veci od prohteva drugih, zato cutis.
Pritvornom ravnodusnoscu ne hajes za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje...
Nikad ne uzimas sto bi trebalo...

(Rabindranat Tagore)


Konstantin Simonov – Čekaj me
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kad mećava briše,
čeka i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kad pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
Neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo
kako preživeh vatru kletu,-
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

Ne osetjam nista
Ogrcem se
Radoshcu I bolom
Tamom I svetloscu
Stopljenom u jedno

Koracam
Hodam
Al se ne pomeram
Zelja se gubi
Slikama proslosti

Otvorenih ociju
Sanjam
Stihija praznine
Bujicom svojom
Razdire sve

I ta zelja
Ostaje da lebdi
Reci
Trepere u vazduhu
Ne dopru nigde

Pepeo rasut
Oko nogu
Vetar raznosi

A ja
Klanjam
Saginjem glavu
Sirim prste
Da zadrzim bar deo,
…Uzalud



II

Sve pesme obojih tugom
Radost .....
Kao da iscezla je
Zaboravljam zivot...
Zaboravljam zemlju...
Zaboravljam sunce...
Teram sebe da progledam
Da slavim i radujem se
.....ne ide
I dalje tuga stihove boji
Tu boju izbaciti ne mogu
Zelim
....toliko zelim
A treba samo da zaboravim





III

Oprosti mi radosti moje
Koje ishitreno podelih s tobom
Oprosti tuzne misli
Koje u sebi ne uspeh zadrzati
Sto zastanem u samotji
Jer su svi putevi mi isti
Sto poginjem glavu sada
Kada receno vratiti ne mogu
Oprosti jednom sanjaru
Cije iluzije od samog san su vece
Oprosti realisti surovom
Koji se srece boji
Oprosti sto mir naci ne mogu
Sto lomi me svaka rec
Oprosti shto dusha luta
I sebe previshe dajem
Shto razumevanje za to trazim
A zaboravljam
Da i tvoji dani prolaze

Autor : Moja malenkost sandra35

Kisa...
Negde iz visina prolivaju
se kapi.
Jedna ljubav moli da
pada sto jace...
Jedna ljubav opstaje,
za sto jacom vapi.
Neka drugi misle
da to nebo place...
da andjeoske suze su ti
nebeski slapi.


Jedna ljubav traje
dok ta kisa pada.
Jer dvoje se miluju
kroz te bistre vode...
U njima im lezi za
neznost zadnja nada.
Kada kisa stane
svaki dodir ode...


da razotkrijem dvoje
ne znam dal bih treb'o...
Dvoje sto se miluju
kroz reski dodir kise.
To su od davnina
pucina i nebo!
Sto je jace nevreme
To se vole vise...


Olujni

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divan mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud.
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: 'Evo me, naj!'
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Laza Kostic

DRAGANI KOJA MI DOLAZI U POSTELJU-Džon Don

Ovamo, Gospo, bez brige kreći,
Kad radim, ja to činim ležeći.
Borac, na straži, i pre bitke
klone, sablje se ne mašiv britke.
Dole taj pojas, nebeski štit,
još lepši svet pod njim je skrit.
Raskopčaj jelek, prelepu branu,
gde oči prostaka često stanu.
U postelju! Tvoju reč ono
skladnim brencanjem raznosi zvono.
Korzet taj- (skidaj!) – srećnik je koji
preblizu, a tako uspravno stoji.
Klizeći, haljina sa tela pade,
ko senka brda cvetne livade.
Bacaj taj Venac, krunu što se
oko tvoje obvila kose:
izuj se, i nogom kroči smelo
u Svetilište ljubavi, vrelo.
Anđeli u belom slaze, bosi;

ti si taj Anđeo koji donosi
raj Muhamedov; zli dusi tako
hode u belom, al’ znamo lako
kad ti, kad oni pristupe bliže:
čas kosa, čas meso nam se diže.

Dopusti da ruke moje pređu
spreda, i straga, dole, između.
Taj novi Kontinent je bezbedan
kad na njem živi čovek jedan.
Majdanu Dragulja, Carski pute,
blažen sam kada ulazim u te!
U tim lancima sloboda sviće;
gde mi je ruka, tu moj žig biće.

Nagosti! Radosti puna, cela;
budimo gole duše i tela!
O žene, jabuke vaše okrugle
na Atlantine liče kugle;
kad budala ih smotri, ničice
pada, pre nego vam ugleda lice.
Na korice knjiga, šarene,
nesumljivo je, liče sve žene;
žena je tajna knjiga, mi njeni
izabranici, udostojeni
da je otkrijemo. De, ne spori,
ko pred Babicom sad se otvori,
pokaži sve, dole, i gore:
bez čistote smo, i pokore.
Za primer, evo, go sam; pa gde bi
više odeće trebalo tebi.

Takva sam ja

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Desanka Maksimović

BISERNE OČI

kao duh jesenji u šum lišća svela,
k'o tuga u život naših želja tajnih,
u moju se dušu nečujno uplela,
na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
sugestija tiha sa visina ledenih,
dubinom strasti svih srdaca vernih
i tamne noći-sugestija jednih OČIJU BISERNIH.

njihov sjaj je bio plav,mutan i čedan,
sjaj morem skrivene,skupocene školjke;
on je dav'o dubok neznan izraz jedan
čeznje naših snova i minule boljke;
on je skriv'o blago uspomena čednih,
neznost žutih ruža i krinova smernih.
nada mnom i sada sija tuga jednih OČIJU BISERNIH.

i onda,kada zvezda moje sudbine zađe
za malu humku trošenih zemnih želja,
poslednji,opšti udes kada nas snađe
i nestane naših patnja i veselja,
nada mnom će,kao čar usana mednih,
k'o lelujav,meki sjaj visina sfernih,
lebdeti i tada setan osmeh jednih OČIJU BISERNIH

Nepoznati autor

Umjesto militve za daleku

Ponekad davna, sjetim te se
A nesto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši

Gdje li si noćas ti daleka?
Da li si negdje svila dom?
Ili još uvijek kao nekad
Lutaš ponoćnim Beogradom?

Da li još tražiš onog čudnog?
Onog iz tvojih snova vrelih,
Koga si tražila uzaludno,
I one noći kad smo se sreli.

Traži, smo traži, tragaj!
On ipak jednom mora doći
Iz tvojih lijepih snova draga
U tvoje ni malo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme
Iz divnih šuma nepoznatih
Pravo u naše ružne nesne
U gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad, tako, sjetim te se
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši

Nepoznati autor

stojan
simic
krpica

SVE
ZA
LJUBAV

Mogao sam
biti
svestenik,
ali
kada
sam
direktno
dozivio
Boga
u
svima,
svemu
i
sebi
bilo
je
suludo
da budem
iciji
posrednik
do
Boga,

Mogao sam
biti
kaludjer,
ali
kada
sam dozivio
ljubav
u
svima,
svemu
i
sebi,
bilo je
uludo
da
je
trazim
u
manastririma
i
pustinjama

i
umjesto
da zavrsim
na
Svetoj
gori,
zavrsio sam
na
svetom,
presvetom
carobnom
brijegu
moje
djevojke
voleci
je
kao
Boga.

stojan
simic
krpica

Ana,
moja
dragana


Volim
te
cistom
ljubavlju,
ne fizickom,
ne intelektualnom,
vec
duhovnom
ljubavlju,

ana,
vidim
te
u
svemu
i
svuda,

Ana,
ne mogu
da ne mislim
na tebe,
sve
vrijeme
zeleci
tvoju
srecu,

Ana,
ako
hoces
nadji
nekog
drugog
i
udaj
se
za
njega,
ako ce
te
to
usreciti,

Ana,
umrijecu
za
tebe
i
za
tog
drugog,
ako
ce
te
to
usreciti.

Charles Baudelaire
HEMISFERA U KOSI
(za Graceshu)

Dopusti mi da udisem dugo, dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao sto zedan uranja glavu u vodu izvora
i da masem njima
kao mirisljavom maramicom
istresajuci iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati sta sve vidim
sta sve osecam
sta sve cujem u tvojim kosama
moja dusa lebdi na mirisima
kao sto dusa drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leze velika mora
ciji me monsuni nose prema
blazenim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirisljav
od plodova lisca i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tuznih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
ladja svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu slozenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde pociva vecna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih casova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe ladje
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvecem
i praznih posuda iz kojih struji svezina
u toplom domu tvojih kosa
udisem miris duvana izmesan s' opijumom, secerom
u noci tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribezjima tvojih kosa
opijam se mirisima sacinjenim od sumske smole, mosusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teske pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
cini mi se da jedem uspomene...

Dusko Trifunovic - Gresio sam

Gresio sam mnogo, i sad mi je zao
i sto nisam vise, i sto nisam ludje
jer, samo ce gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve drugo je tudje.

Gresio sam mnogo, ucio da stradam
leteo sam iznad vase mere stroge
gresio sam, jesam, i jos cu, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrecim mnoge.

Gresio sam, priznajem, nisam bio cvece
gresio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko nece
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.


Dusko Trifunovic - Ljubav nema bolje dane

Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.

Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

Kad su naša srca otvorena i
volimo, poštujemo i cijenimo jedni druge,
sposobni smo, pružiti im potporu ,
čak i kad nisu tako savršeni,
kao što smo mislili u ranijim fazama veze..
Duhovna privlačnost,
daje nam moć, da prevladamo osude,
sumnje, zahtjeve i kritičnost,
koju možda ponekad doživljavamo.
Čak i ako se naša srca povremeno zatvore,
lakše pronalazimo put natrag k toj ljubavi,
ako imamo čvrste temelje..
Ponovljenim vraćanjem ljubavi,
na kraju
stičemo samopouzdanje i samouvjerenost,
koja je potrebna
da biste odabrali svog posebnog životnog partnera.
Umjesto , da se međusobno borite za moć,
što mnogi parovi čine,
moći ćete iskoristiti tu duhovnu privlačnost za pronalaženje pravog
kompromisa,
kad je to potrebno i opraštanje partneru
što nije savršen.

iz knjige
Muškarci su s Marsa, žene su s Venere
Dr. John Gray

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedu dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Ništa cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec možda ili ne Ne još ne ljubav
Ništa do samo nepodnošljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom užasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savršena
Jedna stvar dovršena a živa ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I završava time da bude samo grob
Cuj cuj Izgleda d apreko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredeno zastrašeno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih možda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti
Došlo da nade objašnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zašto sam roden na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo lepršava varka
Venac od šarene hartije za jedno vece u siromašnoj kuci
Sad znam zašto sam roden
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Šta li jegore šta li je dole u tome donjem nebu
Sve što sam kazao sve što sam ucinio sve što sam izgledao da sam
Lišce lišce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice Svaki covek je samo
Videni cvet a šta sam više nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Ništa drugo
A kamen se zariva bez kraja u prašinu u prašinu planete
U suštini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Ništa drugo
Roden sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Nepoznat Autor

Vracanje

Kad mi opet dodjes, ti mi pridji tada,
Ali ne ko zena sto cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Trazec mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadezne, duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponocno sunce iz dubine noci.

Jer ti ne znas, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje zene
U tvom caru ljubljah sav car neke druge...
I ti bese samo sen necije sene...

Ducic

Što više gledam, to više vidim

Što više gledam, to više vidim
svijet podijeljen na dva dijela:
žene se bez treme svađaju, to im je posao
svakodnevno na placu i s mesarima.

Muškarci bi najradije mira:
pušti me stat, vrijeme je novac.

Muškarci su najčešće žene: spuštaju duga lica
Kisele se svojim ženomuževima, traže da ih se tetoši,
žene su opet muškarci: pa to je sitnica
nećemo sada trošiti živce, smiri se.

A nas dvoje, ni jedno ne zna nazvati taksi,
petljamo se između kofera, sjedimo na rubu pločnika
otpuhujući i smijući se bez razloga.
Još ćemo se povaliti na sred ceste.

Ivan Slamnig

Znati nasmesiti se
nepoznatoj u prolazu,
ne sacuvati nikakav trag
sem zadovoljstva
Znati voleti
bez icega zauzvrat
ni postovanje, ni veliku ljubav,
cak ni nadu da ces biti voljen.

Ali znati dati
dati bez povratka,
nista ne uraditi sem nauciti
Nauciti voleti,
voleti bez cekanja,
voleti za sve ili nista,
Nauciti smejati se
samo gesta radi,
ne zeleci nista drugo
i nauciti da zivis
okrenuti se i otici...

Znati cekati,
i gustirati punim srcem
sto dobijamo kao greskom,
onda kad to najmanje ocekujemo
Umeti verovati
da prevaris strah od praznog,
usidrene kao zavesa
oko ogledala.


Nauciti sanjati
sanjati za dvoje
samo zatvarajuci ochi
i znati dati
dati bez racuna
ni pola mere
Nauciti ostati
zeleti do kraja
i ipak ostati
Nauciti voleti,
i otici
i otici...


Umeti patiti
u tisini,bezglasno
patiti jako do zelje za smrcu
i podici se
kao iz pepela
sa toliko ljubavi za podeliti
i podvuci liniju na proslost..

...okači na prozore duše
Sve fenjere dobrodošlice,
I prihvati me ovakvu
Kakva zapravo i jesam.
Bez oklopa, bez glume,
Bez šminke i ulepšavanja,
Ugosti me kao siroticu,
A u ponoć, ko zna, možda
Postanem samo tvoja princeza,
Možda se pretvorim i u miljenicu.