STIHOVI, MOJI...

First topic message reminder :

Svi smo u životu , pre ili kasnije izrazili svoja osećanja kroz stihove, pa prenesimo ponešto i ovde...

Želja

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u noj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para volela…
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gde, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

Dževdet Kuderk Solak

Ljubavna pesma

Gdje nisi ti i tvojih očiju sjaj,
tamno je meni.
I uz jasno treperenje svijeća,
tamno je meni.
I kraj tihog plamena stada
tamno je meni.
Sunčana svijetlost samo me ranjava,
tamno je meni.
Gdje tebe nema i tvojih očiju,
tamno je meni.

Bhartrihari

Jednostavno, volim te

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer :
ja te jednostavno volim.

Phil Bosmans

KAKVE PJESME PJEVATI

Bit cemo razumni
i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme nece uzvracati
ljubav koju smo mu davali
od prvih njeznih, poratnih godina.
Promijenit cemo pjesmu,
uzeti srce u sake
i ono ce se opirati
kao ziva ruka vode, ruka vjetra,
ali necemo mu dati,
jer su smijesna sada ta nasa ocitovanja
svijetu kojem se to vise ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dusom
pred ljubavnicom sitom i pospanom.
Bit cemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima nista necemo otkriti
od toplih godina i glazbe.
Necemo priznati buku krvotoka,
opcu povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Sibenika, plazu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te brise
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim cemo izmijeniti rjecnik
i staviti saku na luda usta -
da sto ne izbrbljamo pred zamisljenim licem
tvoje svakidasnjice, jednostavne i odvise pametne.
Zivjet cemo ne odajuci se
dugim pismima,
samoubilackim olovom,
na prstima sa samim sobom,
sa prazninom medju rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se vec nesto mora.
Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati vise u te stvari;
treba pjevati drugacije pjesme.
Oznaciti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada vise ljubavnih pjesama, moja mala -
zadovoljavat ces se starima.
Nikada vise necemo ni pokusati
odskrinuti crnu knjigu mora;
povuci cemo jedino crtu
i ispod nje sutjeti, sutjeti do kraja.


Arsen Dedic

*SLUSAJ TI !*

Ej TI duboko zavaljena
pod senkom svoga narcisa.
Da , da bas TI
Zaljubljena u ogledalo i svetlost
na korzou.
TI sto odlazis kada je najlepse,
a vratices se dockan.
TI koja ismejavas Juliju , a
sanjas svog Romea.
Koja ogovaras velike pesnike
i jos vece im ljubavi.
TI KOJA ME BUDIS NE DAJUCI MI
DA ODSANJAM NAJSLADJI DEO,
koja se silom trpas u ateiste,
a molis Boga da me posalje dodjavola.
TI koja ZNAS DA GLUMIM JUNACINU,
A RIDAM U SEBI.
Koja odbi najlepse plodove
moje posestrime tresnje
a utoli glad mojim suzama.
TI koja pokvari bajku,
i kociju pretvori u bundevu;
koja me ogoli kao narandzu
i baci me na dno Morave.
TI zbog koje sam daleko
od svoje generacije
ispite polagao na drugom mestu.
TI koja me odape kao strelu
da lutam bez povratka natrag.
TI sto me poarci kao bekrija imetak.
TI STO MI ZABI NOZ U LEDJA,
PA MI IZ RANJENOG SRCA GORKU KRV PIJES.
TI PROKLETNICE CUJ !

Doletecu jednom da ti se zarijem
u uvo i zaurlam,
Sve dok duge ne zamene zvezde,
dok okeani ne postanu ritovi ,
dok Zemlja ne krene u ponor svemiru,
dok 4+4+4, ne postanu 2,
i dok Isus ne kaze:
"ZAVRSENO JE,ZBOGOM“
volecu te!!!
(autor nepoznat)

Kada se jednom budemo sreli,
prepoznaces me po tome sto se moji koraci
nece cuti,
jer mi ti nikad ne dozvolis da hodam
po zemlji.
Pretvaras me u senku.
Vodis me u svet slobode.
Opijas me recima.
Hranis poljupcima.
Oplodis me muzikom
i ja radjam snove.
Uzmes me samo za sebe,
onda nesebicno poklonis drugima.
Razvlacis moje misli,
pletes mrezu u koju se zaplicem.
Ucis me da hodam po reci,
pruzas ruke ka nebu,
dozivas kisu.

Ne plasim se smrti,ona ce jednom sigurno
doci.
Plasim se tebe,nikada nisam sigurna da ces
mi se vratiti.
Ana Rodic

Povescu te tamo gde vodim sve svoje snove
Kada me ceznje lome i dusom uzdasi zaplove
Tamo gde vreme stoji i samo vetrovi strasti huje
Gde miris palmi more donosi i zalazak sunca se cuje

Povescu te na zvezdu najsjaniju u nama
Kada u nenoj svetlosti nestane trag za nama
Tamo gde se nemiri hrane rosom uzdrhtalih tela
Gde su cula strascu opijena u igrama leptira bela

Povescu te kada mi osetis dusu u svojoj dusi
Kada se i poslednji oblak koji nas razdvaja srusi

nepoznat autor

PISEM TI LJUBAV

Pisem ti ljubav a ti se smejes
kazes cudan si i to je sala,
da ima neko poput mene
do sada sigurno nisi znala

Da voli zato prosto sto voli
bez zadnje namere i loseg gesta,
kome ne treba nikakav razlog
da bi u srcu nasao mesta

Za usne ruze slomljene case
oci grudi i morske stene,
mada najvise ima mesta
za najlepsa stopala voljene zene

Kome je lepo sve na svetu
iIako nikada nije mazen,
valjda zato i ume da vidi
lepotu cveta I kada je zgazen..

Sta si moje ti?

Pakao i raj,
pocetak i kraj
eto to si moje ti!
I moje sunce i moje jutro
mesto gde pocinju moji sni.
Neznost i grubost
razum i ludost
sto na meni ostavlja trag.
I sreca sto mi na vrata kuca
ali mi ne prelazi prag.
Ponor i vir
rat i mir
koji mojom dusom hara
i lomaca jednog unistenja.
Pepela nastalog bez vatre i plama.
Jutro i noc
slabost i moc
koje sam vremenom stekla.
I vatra moja usred zime
koja me do bola opekla.
Radost i jad
i nekad i sad
koje stoji na nogama od stakla
i zaborav moj koji ce doci
kada se smeh zacuje iz pakla..."

SUDJENICA

Duboko, u svetistu tajnu
Mog srca, u najciscoj mezgri
Mog zilja, u velu mi sjajnu
Svih sanja, u bica mog jezgri,
Ja te, ko najsladju tajnu,
kroz oblike svih svojih m'jena,
Svedj nosim, a precistu, bajnu,
Sam ne znam od kojih vremena.
O ti, koju ne vidjeh nikad
Al znam te!!!... Pri zelenom plotu,
Jos mlad, il na prasljivoj cesti
Vec pognut i star, hocu l' ikad
Divnu te napokon sresti?
I kad? I u kojem zivotu?


Vladimir Nazor

LJUBAV

Ljubav je oganj što nevidljiv gori,
rana što boli, al se ne osjeća,
ona je nikad zadovoljna sreća,
bol što ne boli nego mukom mori.

Ne željet drugo nego da se ljubi,
između svijeta ići sam i zdvojan,
u zadovoljstvu ne bit zadovoljan,
zaradu htjeti tamo gdje se gubi.

Ljubav je ropstvo po vlastitoj volji:
pobijeđenome na usluzi biti,
vjernost poklanjat onom tko nas bije.

No kako ljubav može darom svojim
smrtna nam srca skladom ispuniti,
kad tako mnoge suprotnosti krije?


(Luis de Camoes)

Ozdravljenje


Dugo sam bolovala od ljubavi
i činilo mi se važno vrlo
da li ima negde ili ne
nečega čega nema.

A od jutros sve
razumem čudesno,
i mislim da je umesno
udesila priroda ili slučaj naneo,
te nisam uvek draga bivala
čoveku koji bi mi čežnje zaneo
za nečim čega nema.

U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.

Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim,
jer znam, ništa mi ne može doneti
nečega čega nema.


(Desanka Maksimović)

PJESMA NJEZNOSTI

Kad bi ti covjecan bio, moje bi ruke zivjele,
vezuci njeznosti i platna svilena,
da ti prinesu haljine cudesne legende.

Kad bi ti covjecan bio,
oci bi moje upaljene sijale i danju i nocu,
I uperene bi tako bile u tebe sto sav bi blistao,
kao onaj sto se okrunio suncevim plamenom.

Kad bi ti covjecan bio, moja bi usta voce bila
za tvoju zedj, i za tvoj san muzika ljubavna,
svecanost utjehe za tvoje njeznosti.

Kad bi ti covjecan bio, ja bih ti bila igracka djetinja,
oruzje za tvoj rat, flauta u poznim ljetima
koja bi pjevala obredu vrlo bliskom smrti.

Kad bi ti covjecan bio, o, Odabrani,
ja bih sve to bila u tvom postojanju.
Ali sam ništa . . .
Nisam drugo vec ova zudnja neodoljiva da postojim.

I mislim, kad bi ti covjecan bio,
da bi ruke moje zivjele vezuci njeznost i svilu,
da ti prinesu haljine cudesne legende.


Cecilia Meireles

TRAGANJE

Sanjati neostvarivi san
Trpjeti bol rastanaka
Gorjeti nekom mogucom groznicom
Otici gdje niko ne odlazi
Voljeti do bezumlja
Voljeti suvise a ipak malo
Pokusati bez snage, bez oruzja
Dosegnuti nedokucivu zvijezdu
Slijediti zvijezdu
Smisao je mog traganja
Ne zanimaju me mogucnosti
Nevazno mi je vrijeme
I moje ocajanje
Boriti se neprestano
Bez pitanja, bez odmora
Upropastiti se
Zbog zlata jedne ljubavne rijeci
Ne znam da li cu ja biti taj junak
Ali srce ce mi biti spokojno
Gradovi ce praskati plavilom
Jer nesretnik jedan
Jos gori, iako je sav sagorio
Gori jos, suvise a premalo
Da rascerecen dosegne
Dosegne nedokucivu zvijezdu


Jacques Brel

Kad bih te

Njezno

Uzela za ruku

I isplakala

Tugu,

Zimom nanesenu,

Koru po koru

Zgulila bih

Sutnju

Izmedju zidova.

Blizi bismo bili.


(autor nepoznat)

ZAPIS IZ SNA

Svaki trenutak
bez tebe
za mene je zauvijek
izgubljen.

Poredec tebe
sa svim sto vidim,
premalo je.

Koliko je samo
ociju ogrijalo
to lice tvoje...


Enes Kisevic

SVUDA OKO TEBE

Svuda oko tebe
Sklapaju se moje ruke
Kao cvjetovi cuvari.
Ti ides poljem
I ono, sjajno, s tobom ide
U daljinu.
Okazen si molitvama
Sto te prate
Kao vlastiti tvoj miris,
Tebi nepoznate.
Gdjegod ides,
Ides svojim poljem,
Jer svuda oko tebe
Sklapaju se moje ruke
Kao cvjetovi.


Vesna Krmpotic

MESTA KOJA VOLIMO

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne mozemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,

Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I sta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kise
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,

I ovaj zid ne medji sobu, nego mozda noc
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noc kad si bila uplasena od svoje svetlosti,

I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadzivljuje, zauvek naseljeno
Obicnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamcenje;

Kad odes, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: niceg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi nacin vidljivo,
Mesta koja volimo ne mozemo napustiti.

Ivan V. Lalic

Ш А Х Б А З А
-одломци-
Абдулах Сидран

Шахбазу поново затичем уморну
на лијевој обали лима
главе посрнуле на заобљена кољена
са у косу задјенутим дугим танким прстима

иза њених леђа
трепери
испружен мој гласни живац:

не желим те узнемиравати
твој живот протиче биједно и криомице
као и мој
твоје ноћи зацијело су дуже него моје
не желим ни да те растужим
али морам ти саопштити
мами сам рекао: ствари не стоје тако лоше
са мном је све у реду
и: немој да бринеш
да тако сам рекао мами
а био сам спреман да умрем на додир твоје руке
спреман да се настаним у твојој сјенци
као што си се ти настанила
у мојој радниј соби
у мојој крви
у моме кревету
у мојој тами

не желим да те узнемиравам
али неопходно је потребно да знаш:
водитељи дневника су у кожне књиге
уписивали шездесет пето љето господње
био је то твој повратак
твоја нова смицалица на стару тему
смицалица после које сам поново био
преломљена биљка
и растављајући твоје име на слогове
шах
ба
за
разголићен опраштао се од свијета
а затим
узалуд смишљао нову љубав
у замјену за тебе
и док су по води пливали бијели цвјетови
збуњивало ме твоје присуство у свему
мирис твога тијела у ваздуху
твоји кораци
и шуштање твоје хаљине надомак мога слуха

твоја бестјелесност
бaцала ме у очајање...

пуцаћу у прву птицу која овом празнином залепрша...
пуцаћу у прву жену, у први опомињујући пламен...
пуцаћу у прву бијелу ноћ над Cарајевом...
пуцаћу у бога, у облак, у муњу, у мукли гром...
пуцаћу без опомене у први глас који поремети тишину...
пуцаћу у прво здраво, у прво З, нема знака питања...
пуцаћу у прву птицу која овом празнином залепрша...

ни ријечи више о мртвим очима цвијећа...
ни ријечи више о грудобољи и зими...
ни шуму поменути, ни нехај, ни простодушје
никада више не поменути анализу крви, генезу...

ни ријечи више о Шахбази
Шахбаза је мртва
Шахбаза спава
у модрој постељи неког другог далеког неба
и не постоји више
и непостоји више
и не постоји више

то годишње доба
у коме ће моћи поново да се буди...

ипак
је ли било мило богу оно небо
над земљом у којој сам умирао
је ли била богу мила она земља
у којој сам умирао
тако дуго
и тако безнадно
три дана и три ноћи
три дана и три ноћи
толико је трајао мој живот
мој смијешни
мој лијепи живот...

уморио сам те
а још увијек нисам рекао најбитније

ти склапаш очи
и могу да поврујем да ме веома пажљиво слушаш

рећи ћу ти Шахбаза
рећи ћу ти свој највећи страх...
ти ћеш напокон са озбиљним намјерама
доћи у мој дом на периферији
али твој глас неће имати ничег заједничког
са гласом Шахбазе коју волим

само сам то рекао
само сам то могао рећи

сада бих најрадије нацртао ово што хоћу да кажем:

Шахбаза је остала сједети на лијевој обали лима
главе посрнуле на заобљена кољена
са у косу удјенутим дугим танким прстима...

Izuzetna zena

Lepe zene se pitaju u cemu lezi moja tajna,
Nisam ni lepuskasta ni gradjena kao manekenka,
Ali kad pocnem da im objasnjavam
Misle da lazem.
Kazem,
Tajna je u tome kako sirim ruke,
Urasponu mojih kukova,
Unacinu na koji hodam
Unacinu na koji pucim usne,
Ja sam zena
Fenomen,
Izuzetna zena,
To sam ja.

Ja udjem u sobu
Sasvim kul i opustena,
A muskarci,
Ili ustanu ili
Padnu na kolena.
Onda se sjate oko mene
Zujeci kao pcele u kosnici.
Kazem,
Stvar je u vatri u mojim ocima
Iu tome kako mi zubi zablistaju,

Kako se zanjisem u struku,
I u mom veselom koraku.
Ja sam zena
Fenomen,
Izuzetna zena,
To sam ja.

I sami muskarci se cude
Sta to vide u meni.
Toliko se trude
Moju unutrasnju tajnu.
Kad pokusam da im je pokazem
Kazu da ne mogu da je vide.
Kazem,
Ona je u konturi mojih ledja,
Usuncu moga osmeha,
U tome kako mi se grudi nadimaju,
U mom gracioznom stilu.
Ja sam zena
Fenomen,
Izuzetna zena,
To sam ja.

Sada razumete
Zasto nisam pognute glave,
Ja ne vicem niti skacem naokolo,
Niti moram glasno da govorim,
Kada vidite kako prolazim treba da budete ponosne,
Kazem,
Tajna je u lupkanju mojih potpetica,
U talasanju moje kose,
U mom dlanu,
U potrebi za mojom paznjom,
Zato sto sam ja zena fenomen
Izuzetna zena,
TO SAM JA.


pesmu je napisala ;MAJA ANGELU,
odabrala i pripremila svim zenama koje lice na nju,i muskarcima koji umeju to da prepoznaju i cene,,,,,sljubavlju.

Jednog jutra na prasak lonca s vodom
proklija u glavi zrno poezije, probudi dusu i
podari joj svoju lepotu. To je cas kad se kazuje
neizrecivo. Trenutak za putovanje stojeci u
mestu. trenutak kad covek postaje pesnik.

Nista ne ulepsavati. Ne govoriti. Gledati
i pisati jednu Haiku.

Jednog jutra se pobudis. Vreme je da se
povuces iz sveta da bi te on bolje iznenadio.

Jednog jutra nadjes vremena da gledas sebe
kako zivis.

Maksans Fermin - S N E G- deo ..

Zelim da ispod nebeskog krova
Poljubim vjetar vremena
Mozda u nadi da ce me
Svojom snagom povuci sa sobom.
Podigni me, daj mi krila!
Daj mi oci da vidim u daljinu,
Da joj dodjem, da je taknem.
Neka mi se skameni ruka,
da joj dirnem vrele obraze.
Neka mi crni veo na oci padne,
da joj vidim bijelo lice.
Da joj stavim ruzu pored kose,
Da pomirise latice njene,
Neka joj ruza zamirise sobom.
Cini mi se i zemlja jeci,
Osjeca silnu tugu moju.
I drvece se od zalosti skuplja
Kao u hladnoj decembarskoj noci.
I slavuj na hrastu mome
Pjeva tuznu pjesmu.
I vjeverica sto sa strascu zire skuplja
Osjeca tugu u srcu mom.
Daleko sam od nje, ona jos dalje od mene.
Sta god da cinim, nista ne vrijedi,
Clotho, Lachesis i Atropos,
Te okrutne cuvateljice zivotne fabule,
Zavezale mi ruke.
O, Herakles, sine Zeusa i Alkmene,
Heroju svih ljudi na zemlji,
Nagovori susjetke tvoje
Da smiluju se na me!
Ja ne trazim svo blago ovog svijeta,
Niti vino ambrozijsko,
Ja samo trazim blago moje,
Moju djevu, ljepoticu bijelu.

Žena

Žena,
mlada, stara, lijepa ili ne,
žena je ... žena.
Žena je k'o maslačak
nježna i krhka,
kad puhneš u njega, nestane,
al' sjeme ostaje.
Žena je k'o pupoljak,
ako ga njeguješ
ljepotu i ljubav ti daje.
Žena je mak,
mirisna i opojna
u san te baca sladak.
Žena je i kaktus;
izvana gorda i nedodirljiva,
iznutra meka i topla,
snagu ti daje.
Jednom u životu
pruža ti cvijet ...
zapamtiš li ga
nikada drugu nećeš htjet'!


(Suzana Horvat)

RUZA NA JASTUKU

I tek ponekad
stavim ruzu na jastuk
da mirise...
Odvrne mi slavinu secanja
ne propustajuci ni najmanji detalj
koji je ostao upamcen o tebi
da uludo istece.
I tek tada dozvoljavam srcu
da tiho uzdise
za vremenom proslim,
rugajuci se samom sebi
zbog neuspeha.
Vatra ponovo se pali.
Nemilosrdno, iznutra me pece,
a onda krenu kise suza
da je gase...
Kako je tesko provesti vece
u samoci
obavijen strahom,
ne zbog proslosti,
vec od buducih dana sto dolaze...
I tek ponekad
stavim ruzu na jastuk,
umesto tebe
ruza da mi mirise...
Podseti me
da sam i ja
nekada
znao sta je ljubav...

Goran Lazetic

Prica o zeni

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
Ducic