STIHOVI, MOJI...

First topic message reminder :

Svi smo u životu , pre ili kasnije izrazili svoja osećanja kroz stihove, pa prenesimo ponešto i ovde...

POLJUBAC
Od svega što se u glavi krije,
od svih čuda što se tu množe,

poljubac je najdivnije
čudo što ti se desiti može.

Kad se, kružeći ovim svemirom
bezbrojnih srca, putanjom dugom

dva srca ozare istim nemirom
i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu
s krunicama od rosnog klasja,

a usnice se sretnu i planu
plamičkom poljpca što svet obasja.

I tako kroz dva tela poteče
svetlost što stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao što reče
pesnik, najlepši susret na svetu!

Dobrica Erić

NE VERUJ

Aleksa Santic

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj ni kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krsa,
Tamo gdje u grmu proljece leprsa
I gdje slatko spava nas jorgovan plavi,

Dodji, cekacu te U casima tijem,
Kad na grudi moje priljubis se cvrsce,
Osjetis li, draga, da mi tjelo drsce,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj vise
Jer istinska ljubav za rijeci ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove pise .

Takva sam ja

Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.

Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.

Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.
==================
Desanka Maksimovic

ZA TEBE GOVORIM

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemnje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

M.Bećković

Bog mi je svedok
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govorili,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

(Romulado Miralles)

I posle svega
stajacu tu, na steni,
uspravna
bela ce pena dopirati do mojih nogu
stajacu tu hiljadu godina
nasmejana
u cistom zlatu nakon olujnih noci
ponovo iskrsla iz pepela
usprkos bogovima i njima za ljubav
ne cekajuci nista, osim mozda tebe,
a ni tebe ne cekajuci.
Stajacu tu
Vecna
Nasmejana
Bozja
Da, s iskonom stopljena
kad nestanu vreme i prostor
patnja i bol
kad nestanu cak i secanja.
Reci mi, duso, po cemu cu te poznati
u buducoj vecnosti?
Po ocima možda.
Oh, nadam se da cu te poznati,
jedini na svetu,
barem na trenutak
pre nego sto sasvim potonem
ili se sasvim uzdignem.
Svejedno,
i more i nebo su plavi.
Rasprsena u milijarde kapljica
udarajuci u stene
sumecu, mozda, tvoje ime
osim ako mi bogovi i to ne uskrate
i daruju tamu zaborava.
Hoce li i u vecnosti biti, duso,
od svih imena
tvoje jedino ime?
Ne secati se niceg,
a u svemu biti
milost ili kazna,sta je?
J. Munic

Tiho je.
Kao onda kada nam je postalo tjeskobno, kada smo izašli gordi i uvjereni da su
putevi bezbrojni a mogućnosti beskrajne.
Vrata su se zatvorila.
Iza njih ostali su da samuju snovi o nama, o čovjeku.
Otišli smo različitim cestama, vjerujući u ispravnost svojih odabranih mogućnosti.
Imali smo zakon nužnog za opravdanje.
Nismo u njega vjerovali, ali smo ga imali.
Vjerovali smo, a krili jedni od drugih, da tamo, iz naše podstanarske sobe,
nismo ponijeli najvredniji dio sebe.
Sada više i ne lutamo.
I ne tražimo nove ceste.
Ni svoja lica, ni svoja imena, ni svoje podstanarske snove, ni planetom razbacane riječi.
Dovoljno smo daleko da se ne moramo plašiti bliskosti i susreta.
Dovoljno nam je hladno da bi ikada poželjeli toplinu drugih.
Možda ćeš se upitati ko sam ja, u stvari, ne pokušavajući ni da me se sjetiš.
Možda ćeš se nasmijati patetičnom i smiješnom samotnjaku sa drugog kraja zime.
Možda, čak, nećeš ni povjerovati da se uopšte više igdje i pišu zimska pisma.
Ipak, dobro znam da pamtiš zimske vatre.
Lica su nam bila obasjana i sjenke plamena na njima činila ih istim.
U pucketanju te vatre, u koju se i kosmos ljubopitljivo zagledao,
naša imena su postajala jedno uzvišeno ime.
To ime mi smo mijenjali za zaborav.
Njega više nema i niko ga se ne može sjetiti.
I prije nego se zagasi vatra u tvojoj svijesti, u posljednjim umirućim
plamičcima vidjet ćeš naše, od snijega mokre ruke, i osjetiti , bar na tren,
svu uspavanu magiju jednog upokojenog života.
Ne znam što ćeš osjećati.
Ne znam ni kako ćeš preći svo to vrijeme do ulica u predgrađu.
Ne znam ni da li ćeš i ti poželjeti napisati jedno zimsko pismo.
Jedino znam da ja ne smijem prestati čekati.
Ne smijem prestati vjerovati da zimska pisma još postoje i putuju.
Jovica Letić

Iz kamenja se izlegnu planine
šapnuo si mi prije tri dana
i zaista u povjerenju
Misliš? smijala sam se
Kamenje planina snese pa odlaže
u podnožju kao svoja jaja
Pojavljuješ se niotkuda
Mirišeš po narančama
koje ne nosiš
Lana Derkač

Srebrnasto paperje



Kad te staze novog dana odvode,
ti, ponesi me ,
kao srebrnast prah,
kao reljef na svojoj koži.
Ponesi me ,
kao nečujni treptaj na usnama,
kao smešak ili osmeh.
Ponesi me,
kao zbirku misli…
u uhu kao zvuk ,
dok odzvanjam kroz dan i noć.
Ponesi me,
kao nežnu notu
koja leprša oko tvog bića .
Nosi me u duši
kao prozračnu senku;
kao otisak ili ožiljak ,
na tvojoj koži.
Ponesi me u očima,
kao nejasan obris malene siluete,
kao miris i dah.
Na rukama laganog povetarca
neću ti biti teška.
Ja sam samo srebrnasto paperje.
autor crteza i pesme: jelenaartpoezija

Ja sam od onih bezbroj ali..





Ja sam od onih što najviše ćute,
kad najviše pričaju;
od onih , koje nećeš shvatiti,
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka .
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih,
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih,
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se ,
samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih,
što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu…
Ali ja sam i ono dete,
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih ,
što ti nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli,
a biće tužni , ako ih ne shvatiš.
Od onih , što vole osetiti
one prelepe treptaje,
u vazduhu i sebi ;
od onih ružnih spolja
sa skrivenim unutrašnjim biserima .

Ja sam od onih ,
što dodiruju horizont
i onih što dišu , pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza , ubiti može.
Ja sam od onih,
što se ceo život igraju,
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih , što misle da je reč ljubav ,
predugo u upotrebi i prazna,
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.
Ja sam od onih ,
što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali,
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih ,
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima,
a uplaše se sebe,
kad ih u njima vide.
Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.
Ja sam od onih ,
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.
Od onih , što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih ,
što vole slobodu duha, daha, pokreta , mira…
Od onih što ljube,
bez obzira da li su ljubljenoj osobi,
smešne sa svim svojim licima ljubavi.

Ja sam od onih veselih pajaca,
što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad.

Ja sam od onih bezbroj ali…
Od onih,
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole,
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.

Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.
Ja sam od onih blesavih što razmišljaju,
kome zaveštati pertle, cipele, kosu,
usne, dah i obraz ?
Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome zaveštati blato opipano samo mojim rukama ?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu,
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila ?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam ,
najlepše boje svojih snova naslikala ?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila;
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća ?
I oči…
da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele ?
Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti ,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti ;
od onih što daruju sitnice,
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.

Ja sam od onih ,
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih ,
što ih boli uvo za sve,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih , što teške rane otćute
a one najteže ,
rečima, bojom i glinom ispiraju.
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete…
Ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete,
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.
Ja sam od onih ,što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih,
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.
Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim,
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi,
a ipak ,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…
Ali ja sam i ono dete,
izgubljeno na ulici,
što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih,
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve podvoji.
Ja sam od onih ,
uzdržanih i krutih ,bez razloga;
od onih , što im gradovi mirišu,
samo na jednu personu;
od onih , što pokušavaju da determinišu,
vrstu , rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.
Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno ,
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.
Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika,
zarobljenih svetom u sebi.
Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici,
što vapi da ga uzmete.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam davljenik što se ,
samo za svoju ruku hvata…
Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada,
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.


autor pesme : jelenaartpoezija

BETONSKA KOŠNICA

Sedim u jednoj od milion
uredno sređenih urbanih košnica.
Solim oči staklenom bojom
i dugo se osvrćem za oblacima belim,
onim što stalno,
o, stalno putuju…

Nema ovde ni narcisa,
ni kapljice meda.

Pričaše mi,
da je čovek čvršći od čelika.
A da li je od oblaka,
onih što stalno,
o, stalno putuju?
Znaš li bar ti đurđevče?
Možda tvoje zelene ćelije
opijene večernjom rosom
razmišljaju trezvenije.

Dok u oku nosih sliku
raskošnog drveća,
u veseloj igri sa pticama…
Vratih se ovde
gde ono jeca,
okovano bukom,
betonom i gvožđem.

Vratih se ovde,
groblju drveća.
Ukrasih ga svojim slanim perlama,
a i smejem se u isto vreme…
A gde to ima?
Znaš li bar ti đurđevče?
Možda tvoje zelene ćelije
opijene večernjom rosom
razmišljaju trezvenije.

Bogat je oblak,
najbogatiji,
onaj što stalno,
o stalno putuje…
Bogata sam i ja.
Imam par kilometara ovog mastila,
par ari ove hartije.
Al’ nemam ni jedan
seoski puteljak neba,
Bogati oblače.

Sedim u jednoj od milion
uredno sređenih urbanih košnica.
Dugo se osvrćem
za oblakom belim,
onim sto stalno,
o stalno putuje…

Nema ovde ni narcisa,
ni kapljice meda.
Nemam ni jedan seoski puteljak neba,
moj oblače.
Ti, što stalno,
o, stalno putuješ.

autor pesme: jelenaartpoezija

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..
Miroslav Antic

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

Cekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i posla si sa mnom,
I iduci stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i srece smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo nasli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada...

I za navek kad se rastasmo, i tako
Stezuc svoje srce rukama obema,
Otisla si placna, zamrzla i nema,
Ko sto bese dosla, tuzno i polako.

("Susret", Jovan Ducic)

Neko drugo more
jutrom ti osvice pod
oknima.

Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlanu nosi.

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zeni
ogleda.

Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira.

Neka druga senka podnevom
dotice.

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane.

Није то никаква бајка.
Безазлени нека запуше своје румене уши и - ћуте.
Заволели смо се
понешто псећи и светачки,
и заковали једно у друго најбељим ексерима зуба.

Испричали смо нешто раменима и рукама
што у преводу на дисање значи-љубав.

Детињство је те ноћи отишло босоного из њених ципела.
Махало је шареним коцкама, књигама бајки,
играчкама и сновима.
................................................
Одједном смо имали сувише руку
везаних у сулуде чворове.
Паралисана ноћ на поду
увлачила је вунасту њушку у рукаве пиџаме
и зидови су расли, и расли,
и неспретно имитирали борове.

Није то никаква бајка.
Само, сећам се,
она се нешто прво мало изгубила.
После је била сасвим ја,
тако да је нисам ни препознао више.

У мраку зеленом од кише
руке су добиле крила и одлетеле некуд
до болести далеко,
далеко до: никад више.

После је заспала.
Био сам у њој будан исав ломан,
и сав рањив.

Спавала је као моја припитомљена кожа,
као моји рскавичави лактови,
моје подеране ноздрве
и опаране жиле на рукама.

Детињство је сасвим, сасвим отишло из њених ципела.

Без ње су склопиле очи све лепе лутке на свету.
Без ње су плишани медведи савили мале руке
цицаним, мусавим пајацима око врата.
Бајке су из шарених књига побегле сасвим нечујно
на неку другу планету
да сутра другом кану у очи мрву злата.

Није то никаква бајка.
Склупчана као наранџа,
сва мека, сва ситна и сва млака,
она је спавала у мом изгладнелом уху
и цреповима шака.

I srušiše se lepi snovi moji,

Jer glavu tvoju venac sad pokriva,

Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čestit'o sam ti. I ti reče "Hvala!"…

A da li znadeš da se u tom času

Granitna zgrada mojih ideala

Sruši i smrvi i u pep'o rasu?



Al' ne! Ne vidim od toga ni sena:

Po tvome licu radost se razliva…

I svršeno je! Ti si sada žena -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Ja neću kleti ni njega ni tebe,

Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;

Ja neću kleti čak ni samog sebe,

Jer ja bih time svoju ljubav kleo.



I našto kletve! Našto ružne reči?

O sreći svojoj čovek vazda sniva;

Bol, jad i patnju smrt jedino leči.

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve što god počneš svršila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.



I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva…

Ja nisam znao da te tako volim

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:

Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,

Nek mimoiđe nju, i neka padne

Na onaj deo što je pisan meni!



Usliši ovu molitvu, o Bože!

I duša će mi mirno da počiva:

I šaputaće večno, dok god može:

Prosta ti bila moja ljubav živa!



I onda kada dođe ono doba

U kom će zemlja telo da mi skriva,

Čućeš i opet sa dna moga groba:

"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

Volim te

Volim rascvetalo
drvo kruske koje
mirise ulicom...

Volim lagane
dodire vetra koji
nosi tihe reci...

Volim poeziju
prirode. Opadanje lisca
sto krije tajne poruke...

Volim da ih
govorim javno,
da kazem: "Volim te!"

Vracanje

Kad mi opet dodjes, ti mi pridji tada,
Ali ne ko zena sto cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Trazec mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadezne, duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponocno sunce iz dubine noci.

Jer ti ne znas, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje zene
U tvom caru ljubljah sav car neke druge...
I ti bese samo sen necije sene...

Ducic

Slamka

U onoj noci s petka na subotu
Sudnjega casa u tvome zivotu
Cistaja djevo i najredji cvetu
Poslednje sto si ti od mene cula
Bilo je: Volim te
Najvise na svetu!"
Ali na cemu bi onaj sto ne ume
Vise ziveti odrzao sebe
Da mu na usnama sto se ne dvoume
Ne dodade slamku
I rec
"I ja tebe!"

M.Beckovic

Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro.

Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti
i ćučati i doći ću pijan.

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek na godinu, šta
tako gledaš u mene?

Ja sad idem van i vratit ću se mozda tek za trista godina,
pa zar je to neko vrijeme?

Past ću ti na prozor u spodobi jednog besprizornog
razrokog fotona. Posadit ću se u obliku
prašine, spale nekome sa cipela,
na prag tvojih vrata.

A ti onda ne budi zla i pusti me k sebi. Ne pravi mi
scene. Ljubavnike
ćemo pokupiti u pokrivač i izbaciti kroz prozor.

I ostavit ćemo sebi svjetlo. Ta pusti me k sebi.

Ta pusti me već k sebi, pa pusti me već, zašto ti
to toliko traje, to je nekoliko trenutaka, ta to je
grozno dugo, pa ja ću tu usahnuti umrijeti umrijeti od
žalosti, ta molim te ipak otvori il ću ti ta vrata razvaliti,
kožu ću ti izgrepsti, oči ću ti iskopati

ljubavi moja.


moj omiljeni čeh Jiri Šotola

Bez svega mogu,
bez ruku,bez nogu,
bez glave se osjecam
cak mnogo komotnije.
Ali bez srca,
bez srca ne mogu
tog malenog srca
svojeg i svacijeg...

Vito Nikolic

Što više gledam, to više vidim

Što više gledam, to više vidim
svijet podijeljen na dva dijela:
žene se bez treme svađaju, to im je posao
svakodnevno na placu i s mesarima.

Muškarci bi najradije mira:
pušti me stat, vrijeme je novac.

Muškarci su najčešće žene: spuštaju duga lica
Kisele se svojim ženomuževima, traže da ih se tetoši,
žene su opet muškarci: pa to je sitnica
nećemo sada trošiti živce, smiri se.

A nas dvoje, ni jedno ne zna nazvati taksi,
petljamo se između kofera, sjedimo na rubu pločnika
otpuhujući i smijući se bez razloga.
Još ćemo se povaliti na sred ceste.

Ivan Slamnig, predivna pjesma

Vitomir Vito Nikolic

Ponekad,davna,sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.

Gdje li si nocas,ti daleka,
da li si negdje svila dom,
ili jos uvijek,ko nekad,
lutas ponocnim Beogradom.

Da li jos trazis onog cudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si trazila uzaludno
i one noci kad smo se sreli.

Trazi,samo trazi,tragaj,
on ipak jednom mora doci
iz tvojih lijpih snova,draga,
u tvoje nimalo lijepe noci.

Kao sto dodju ove pjesme
iz divnih suma nepoznatih
pravo u nase ruzne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.

Znati nasmesiti se
nepoznatoj u prolazu,
ne sacuvati nikakav trag
sem zadovoljstva
Znati voleti
bez icega zauzvrat
ni postovanje, ni veliku ljubav,
cak ni nadu da ces biti voljen.

Ali znati dati
dati bez povratka,
nista ne uraditi sem nauciti
Nauciti voleti,
voleti bez cekanja,
voleti za sve ili nista,
Nauciti smejati se
samo gesta radi,
ne zeleci nista drugo
i nauciti da zivis
okrenuti se i otici...

Znati cekati,
i gustirati punim srcem
sto dobijamo kao greskom,
onda kad to najmanje ocekujemo
Umeti verovati
da prevaris strah od praznog,
usidrene kao zavesa
oko ogledala.


Nauciti sanjati
sanjati za dvoje
samo zatvarajuci ochi
i znati dati
dati bez racuna
ni pola mere
Nauciti ostati
zeleti do kraja
i ipak ostati
Nauciti voleti,
i otici
i otici...


Umeti patiti
u tisini,bezglasno
patiti jako do zelje za smrcu
i podici se
kao iz pepela
sa toliko ljubavi za podeliti
i podvuci liniju na proslost..