STIHOVI, MOJI...

First topic message reminder :

Svi smo u životu , pre ili kasnije izrazili svoja osećanja kroz stihove, pa prenesimo ponešto i ovde...

Kome da pricham ljubavi moja
kako te volim,
kako me ljubish,
i kako mi nedostajesh?!
Kome da otkrijem tugu
kad ja nemam nikog na svetu
a sve mi tvoje u ocima zhivi?!
Tvoja soba...
usne premazane medom,
nashe jedino zajednicko budenje,
nashi susreti.
Kome da ja pricham o tebi
da razbijem suzu na hiljadu komada
da me neko shvati?!
Kome da tvoje ruke opishem
kad nisam s tobom
a s tobom dishem?


Krznanic

Uvek sam se plashio da ti tepam
Plashio se uvek da ti kosu drzhim u ruci
Prestrashen bio da naglo mozhesh da se okrenesh
I da mi uhvatish nezhno oko na svome vratu.
Jer sam glupavo verovao
da cu ako ti ruku na rame stavim
da cu ako ti prstima chelo dodirnem
da cu ako ti u tople ochi grudi slijem
da cu izgubiti sebe....

Sada kada si otishla,imam sebe
isuvishe...



Zoran Radmilovic

Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli
---------------------------
Zeljko Krznaric

Da je sreće...



Da te dotaknem
Da u tebe proniknem
Pogledom
Da te zagrlim
Najjače
Da te poljubim
Makar ovlaš
Da ti izmamim osmjeh
Kao nekad
Da ti olakšam
Tugu
Da mi olakšaš
Bol
Da večeras
Prevarimo samoću
Zajedno
Da, želim to
I za to živim
Ali meni dovoljno
Biće
Da te sutra ponovo
Dugo
Posmatram
Izdaleka
Da ti se divim
I da u sebi šapnem
Koliko te volim
I svoju tajnu od svih
Da krijem
Tvoje ime
Sama da prebolim
U tišini noći
U tišini
Dugih zimskih noći..

Odakle meni u dzepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenchica
Koje si bacala iza sebe
Govoreci da cesh tako lakshe naci
U povratku put do kuce
A vrapci ih nece pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledash
Kako opada lishce
Kada si volela da gazish po njemu

Odakle meni u kutiji od shibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih rechi
I gomile rechenica
Koje ti prichash samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolazish ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga shto znam da znash
A meni je teshko da te rechi izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kazhe mi samo jedno cao
Koje znachi i volim te
I drago mi je shto si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je shto si bash ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali chiji je svaki pokret
Chija je svaka rec pesma

Odakle meni ti?





M. Marinovic

XXX


Hteo sam da joj pisem stihove,
a ona je rekla "ne."
Pa, bleskice, zasto?

Rekao sam: "Zelim da te volim!"
Ona je rekla: "Ne mene"
Pa, bleskice: "Da, tebe."

Rekao sam: "Voleo bih da te upoznam."
Ona je rekla: "Ovo je upućeno pogresnoj osobi."
Pa, bleskice: "Ne. Nije..."

Hteo sam da joj Saljem ljubavna pisamca,
a ona je rekla: "Pogresna adresa."
Pa, bleskice: "Adresa je prava!"

Hocu da joj napisem poemicu,
a ona ce reci: "Ne. Nije za mene."
Pa, bleskice:
"Jeste, samo za tebe!"

Moja te reč dotakla

u trenu kad si odlučila

da ne veruješ nikome ko je

odrastao i ko pokušava

da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,

kao žuti list koji te

u šetnji presretne naglo

i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je

prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku

u predvečerje koja odnosi

bele lađe, a iza svakog

malenog osvetljenog prozora

možda odlazi neko koga bi

mogla zavoleti

zauvek.


...Pero

Ako ikada



Ako zaboravim ikada
da imam
nešto sasvim malo
ali
samo moje
jednostavno ću pustiti
cvet da procveta, ulicu da hoda
možeš li mi obećati
da nećeš da me podsećaš ?
Skrštenih ruku kao nekada
neću da prizivam
ono što je još ostalo
ni u šali
noćne se leptirice boje
da će ih i dan zavoleti
čaša se preliva ako se doda
suvišna kap koja ne može stati
... ako ikada poželim da ništa me ne pitaš ...

Ukoliko bacim ikada
u zapećak premorene svakidašnjice
da umem da osetim
ono što se retko da osetiti
probaj da me ne budiš
svuda sam nigde
ja sam ničija
nisam bila možda biću ...
slobodno tada
ako me sretneš daleko od prečice
kaži mi da propadam
sa maglom u očima ću te nazirati
ako si voljan da sudiš
gazi neka svi vide
reci da sam ništarija
... ja ionako već nisam tu.

Ako ikada jednom
smetnem sa uma
služenje samoj sebi
dozvoli mi da progutam odgovore
načičkane na spletenim prstima
i odem u neograničenu posetu
tihim novim pupoljcima
možeš li da mi obećaš
da me nećeš podsećati ?
Pravim pauzu u čednom
odeljku Univerzuma
da pronađem gde su svi
ljudi sa beonjačama obojenim u izvore
da se bezgranično podam kapima
u jednom večnom pokretu
usporeno i milo slično detetu
i koliko god se trudiš da ga uvećaš
tvoj će se bes sve više smanjivati.

Ako mi jednom bude
toliko teško
da ne želim da se setim
ko sam
obećaj da mi nećeš reći
moje ime i prezime
zvaću se drvo, slučajni prolaznik
nazvaću se Uzalud
i biće mi lepo baš tako.
Kad se vozovi istope od brzine zablude
i lokomotive zavrište bolno
u zaletu do neba - ja im ne pretim
to sam
naučila o trenutnoj sreći
sa prepariranom pticom uporedi me
ali ostajem list ostajem glasnik
za koga ne važi izrečeni sud
... ako ikada, igde, ako ikako ...

Ako zaboravim ikada
da imam
nešto sasvim malo
ali
samo moje
posegnuću za mesečinom
nikad se nisam navikla dovoljno
na svet čudim se
kao da je uvek prvi put
i jedan jedini.
Nemoj me podsećati nikada
jer znam
to je traganje na tren zaćutalo
i ne žali
prividno izbledele boje
ne slušam - dišem i žmurim spokojno
sve na svoje vrati se
krajevi su nevažni - ja sam prut
koji se lomi samo po sredini.


-----------------------------------------------


Sandra Nešović

SAN BELUTKA

Ruka se iz zemlje javila
U vazduh hitnula belutak

Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo

Sta je s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio

Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji

Samog sebe slusa
Medju svetovima svet
----------------------------------
V.Popa

Ko zna (ah, nitko, nitko ništa ne zna,
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti velim,
Ali, ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života sto vječno kipi,
Sto vječno hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijim putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćes se jednom uveče pojavit
Prekrasna u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čeznjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono sto je bilo:
I radost i tugu.
I sinut ce oći, naći će se ruke,
I srce se dići -
I slijepi za stope bivšeg života
Njima ćemo ići.

Ko zna (ah, nitko, nitko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trag istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.


Dobriša Cesarić

Na mome sutonskom nebu ti si poput oblaka
i tvoja boja i oblik su onakvi kakve želim.
Moja, moja si, ženo usana slasnih,
moji beskrajni snovi u tebi žive.

Svjetiljka duše moje rumenilom ti boji noge.
Moje vino trpko najslađe je na usnama tvojim,
oh, žetelice moje sutonske pjesme,
kako te moji samotni snovi osjećaju mojom.

Moja si, moja, i ja kličem u popodnevnom
povjetarcu, a vjetar pronosi moj udovički glas.
U dubini očiju mojih ti loviš, tvoj noćni
pogled se zaustavlja poput vode tvog otimanja.

Zatočenica si u mreži moje muzike, ljubavi moja,
a mreže muzike moje kao nebo su široke.
Na obali tvojih tužnih očiju duša mi se rada.
U tvojim tužnim očima početak je zemlje snova...

Pablo Neruda

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene vec se rdjom zute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotnicke pute.

Ja ne znam gdje sam? Nesto tamno slute
umorne oci. Noc je. Topla. Plava.
Tako je tesko, kada stvari sute
i kad se mijenja proslost, san i java.

Pa gasim staru lampu, sklapam oci.
Nitko mi nece u posjete doci,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga zena.

Naslonim glavu na krilo samoci
i slusam zvizduk vlakova u noci.
- O gdje si sada, gdje si, Bezimena?


Gustav Krklec

nikad vise ne otvaraj vrata
u predvecerja ranih ljubavi
kad nas odjednom prevare sve rijeci
i svi nas pogledi dotaknu
da se vise ne vrate

nikad vise svoje srce ne iznosi na dlanu
tek udji u neke tople sobe
gdje je vrijeme mladosti pogodno
gdje bi se mogli na tren pronaci
u zaboravljenom refrenu pjesme
gdje bi mogli pricati satima
i ne znati da li su nam godine prosle

nemoj vise ljubavi otvarati oci
u predzorje kad utihnu posljednji glasovi
kad se od osame naslonis uspomenom
na prozore pod kisom koja zna i hoce
a mi tek ljubavni i dobro raspolozeni
nismo ni znali da nam je srce u oku raslo
i preraslo sve okvire

ne izgovaraj vise rijeci
koje si u sumraku sobe ucila na pamet
da ih dugo nosis nanizane oko vrata
ne otvaraj vise vrata u rana predvecerja ljubavi

podivljat ce rijeke
zbog usana neljubljenih
necemo se snaci sto nam je bilo davno
jedno vrijeme
necemo vise znati
ni ljubiti kako smo znali
nece vise biti ni takvih poraza
ni takvih pjesama
pa cak ni smrti
ako otvoris vrata istom kretnjom
nekome tko ce doci

Zeljko Krznaric

SANJAJ OTVORENIH OČIJU

Otvori danas oči

i usni san na javi ,

san u kome su Ti data krila.

I neka samo za Tebe,

večno traje ovaj dan ,

da bi imala vremena ,

da pronadeš bolje...



Kreni odmah i obidji svet,

okusi sve njegove čari

i neka se ne desi , ni jedan pokret ,

koji bi te uznemirio u potrazi

za nečim boljim...



Udahni duboko i zatim poleti;

pretraži celu sopstvenu maštu.

Ni tad' da ti smeta , nikom ne dam

i želim ti spokoj , da u sebi nadješ bolje...



Samo ne zaboravi istinu ,

da svemu što vredi , na svetu ovom ,

jedan sastojak dodati moraš ,

da bi bilo zaista dobro.

A ,to - to je LjUBAV , naravno.


autor : Barbara

NEMOJMO NESTATI

autor - Barbara

Odraz ti vidim u sopstvenom oku.
Misao mi umom rabiš ,
nepresušnu u - toku .
U telu smo jedno ;
Groznica , vatra , grč ....
i , tuga .
Neutešna... , duboka .... , plava ..
Ne dam te vremenu ,
nit' davnom sećanju , nekog zaborava .
K'o sablast stiska dušu , pitanje ,
šta , ako to nije .... ?
Muklo odzvanja odgovor ;
dobro.... dobro mi je ...
i suze teku.... i , teku ...
duboke tragove seku .
I staze ,
gde se ljubismo u jecaju.
Ne dam da odeš ; nestaneš , raslojiš.... ,
da u tudjoj pomami , zaboravljena , stojiš .
Želim u tebi da za uvek bivam !
Zeleno ... sveže.... , ko - trava ,
i spletena tela u njoj ,
u tebi do beskraja ,
u tebi do nezaborava !

NE DAJ SE INES autor Arsen Dedi}

Ne daj se Ines ,
ne daj se godinama , moja Ines .
Drukcijim pokretima i navikama
Jer ,josh ti je soba topla,
prijatan raspored i, rijetki predmeti.
Imala si vishe ukusa od mene ,
tvoja soba divota .

Gazdarica ti je u bolnici.
Uvjek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama , po poklonima ,
pratila me sljede}eg jutra ,oko devet do stanice.

I , rushI se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list ,niz jednu beogradsku padinu.
U vecernjem sam odijelu i opkoljen pogledima.Ne daj se mladosti moja ,

ne daj se Ines .........!

Dugo je pripremano nashe poznanstvo
I onda , slucajno uz vrucu rakiju
I sa svega nekoliko recenica , loshe prikrivena zelja .

Tvoj je nacin gospodje i obrazi seljanke .
Prostakusho i plemkinjo moja ..
Pa tvoje grudi , krevet
i moja soba objeshena u zraku ,kao narandza .

Kao narandzasta svetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba ,
Proleterskih brigade 39. kod Grkovi}a .
Pokisla ulica od prozora dalje i shum predvecernjih tramvaja .
Ljijepi trenuci nostalgije , ljubavi i siromashtva .

Upotreba zajednicke kupaonice
i, “molim Vas ako me ko trazI”

Ne daj se Ines........ !

Evo me ustajem , tek da okrenem plocu .
Da li je to nepristojno u ovakvom casu ,?
Mozart ,Reguiem ,Agnuz Dei .
Meni je ipak najdraziI pocetak .

Raspolazem s’ josh million neznih
i bezobraznih podataka nashe mladosti ,
koja nas pred vlastitim ocima vara , krade i napushta .

Ne daj se Ines..........!

Poderi pozivnicu , otkazI veceru , prevari muza ,odlazeci da se pocheshljash u nekom boljem hotelu .
Dodirni me ispod stola koljenom ,
Generacijo moja , ljubavnice .

Znam da ce josh biti mladosti ,
ali ne vishe ovakve – u prosjeku 1938.
Ja necu imati s’ kim ostati mlad ,ako svi ostarite.
I ta ce mi mladost teshko pasti .
A ,bit ce ipak , da ste vi u pravu ,
Jer , sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno .

A , ponovo pocinje kisha ,
kao shto vec kishI u listopadu , na otocima .
More od olova i nebo od borova .

Udaljeni glasovi koji se mijeshaju .
Glas majke , prijatelja , kceri , ljubavnice , broada , brata

Na brzinu pokupljeno rublje pred kishu
i , nestalo je svjetla s’ tom bjelinom .
Josh malo shetnje uz more i , gotovo !

Ne daj se Ines ...............!

AKO SE NIKAD NISMO VOLJELI


Ako se nikad nismo voljeli
onda je uzalud ovo bijelo jutro
na mom licu,
ova kisa u prvoj slici budjenja
i pjesma koja ostaje u srcu zauvijek.

Ako se nikada nismo voljeli
onda je cudno to zbivanje zivota
u magli i sjenama dana prevarenih,
ali ja vjerujem tebi i kad ne postojis
i kad te nema u knjigama
kad se u tvojim umornim ocima
stisaju bitke
i sve postane zaborav.
I kad ti vjerujem,
onda znam da ono sto smo zivjeli
jedino ljubav moze znaciti...
=================
Željko Krznarić

SVE STO MI OSTAJE


Sve sto mi ostaje to je moje srce,
veliko kao nebo
i duboko kao more.
Zamisli,
to je sve što ostaje,
a ja sam mislio da će
mnogo više toga biti.
Cak ni svoju zvijezdu nemam,
rijeka mi je davno protekla,
ali ipak imam jedno veliko srce
i u njemu beskraj tuge,
bijelu zoru predivnu na dlanu,
imam zaista mnogo...
Vjeruj mi ne žalim
za mnom sjaj ne blijedi.
================
Željko Krznarić

DOK SE ZABORAVLJAMO


dok se zaboravljamo

ne unistavaj sve one
spomenarske patnje

dok brojis dane
protekle s nama

ne mijenjaj skole

na jedno dugo putovanje
avionom se spremi

i tek pri trecem slijetanju

reci mrzim te.....
================
Željko Krznarić

CHITAM MILJKOVICA

Bijela je noc u jutro tvoje belo
belasa noc i jutro moje bijelo
bijeli se noc do jutra tvoga belog
bela je noc u jutro moje bijelo
Raspolovljen
izmedju e i ije
chekam da topla kisha obale razrije
Bachen trajem
severno od svijeta
brojim dane
bez zime i ljeta
drhtim gôran
jutro moje belo
ne mogu da stanem uspravan i spravan
ko jablan
Nema cvecca koje se okrecce
prema suncu iznad moje sjene
prekricce me
mesecheve tamne mijene
zhuto lishcce trulih drvoreda
Nemoj nemoj
jutro moje belo
--------------------------------
Rade Sherbedzhija

Molitva

Poslušaj me Bože, veliki gospodine,
ako me još nekada budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni ciganin.

Pretvori me u jedno veloko drvo.
Sto godina tako da rastem, i da me onda poseku.

Naćve od mene da naprave.

Sto godina u meni testo da mese,

od leba sav da se raspadnem!

---------------------------

Mika Antić

Dažd


Trebalo bi opet naučiti
da slušamo kako dažd pada pada

Trebalo bi se odkameniti
i poći bez osvrtanja kroz kapiju grada

Trebalo bi ponovo pronaći
izgubljene staze one plave trave

Trebalo bi u obilju bilja
zagrliti panične makove i mrave

Trebalo bi se iznova umiti
i sniti u jasnim kapima ozorne rose

Trebalo bi onesvijestiti se
u tamnim vlasima neke travne kose

Trebalo bi načas stati
sa suncem svojim i sjenkom svojom stasati

Trebalo bi se konačno sastati
sa već davno odbjeglim vlastitim srcem

Trebalo bi se odkameniti
i proči bez osvrtanja kroz kamenu kapiju ovog kamenog grada

Trebalo bi htjeti
i svu noć bdjeti slušajuć kako dažd pravedni pada pada pada
-----------------------------------------
Mak Dizdar

Izmedju dva dana


I

Prošla je pored kuće gde se pali svetlost pije mleko i spava i ostavila na trotoaru svoje stope kao klavirske dirke od tada nosim na usnama poljubac veliki ko njeno čelo i smišljam reč koja će je pronaći i prepoznati

II

rodio sam se od jutros uprkos svim podacima o meni a ipak sam stariji od jutra i od sutra i nisam zaboravio ništa što je bilo pre moga rođenja i sećam se svega što je bilo posle moje smrti i nisam kriv nizašta što se desilo juče

III

kažem
ćutim
izgovorena reč stoji nasuprot meni
optužuje me
nasmejem se
reč se vraća postiđena u moja usta
moje me reči ne prepoznaju

IV

voleo sam je
a sreo sam je na trotoaru
onoga jutra kad sam se rodio
i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče

V

juče je ono što je bilo davno
juče je ono što je bilo pre 24 časa
juče je ono što nikada nije bilo
juče je sve ono što je bilo i nije bilo prije 24 časa

sutra je ono što će biti ko zna kada
sutra je ono što će biti posle 24 časa
sutra je ono što nikada neće biti
sutra je sve ono što će biti i neće biti posle 24 časa

danas je okamenjeno vreme između juče i sutra
danas jedina smetnja da bude sutra
kameno danas koga uporno razbijaju otkucaji časovnika
časovnik na zidu je jedina savest
----------------------

Branko Miljković

U mojoj glavi stanujesh: tu ti je
Soba i mali balkon s koga puca
Vidik na moje misli najtajnije.

Ponekad slushash kako mi zakuca
Srce ko zhivi leptir iz kutije.

Ja ti odshkrinem vrata: niz basamke
Silazish u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdish poput slamke.

(Dok za to vreme, mozhda: neoprezna
Stojish na nekom rubu, ispred zamke..)

Nekad ( u mojoj glavi dok bash skachesh
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kishi preskachesh
Barice i sva u blatu do pola
Zhurish na pos`o s licem ko da plachesh.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Po pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znash kako zhivish dva zhivota.

U mojoj glavi stanujesh i dubish
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bezhish il` me ljubish?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubish....



Stevan Raickovic

Matija Beckovic

VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Kolko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicama
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da idees iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kada sam u zavicaje bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran-pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom slicna je fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su sve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetima mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni idrugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvoga imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska