STIHOVI, MOJI...

First topic message reminder :

Svi smo u životu , pre ili kasnije izrazili svoja osećanja kroz stihove, pa prenesimo ponešto i ovde...

ЕРОТИКА

Још осећам мирис косе твоје
и кус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;

а још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.

О, дођи, свилна и блистава жено
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свен'о,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!

Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне и меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове!...

Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна. -

Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцеп'о,
опијен од твог врућег даха сласти!...

О дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ' се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!

О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуримо се у сунчаном сјају
и нек нам младост буктећи изгоре!...
О, дођи, дивна, демонова кћери!

(Вељко Петровић, 1906)

Aleksej Tolstoj
( 1817-1875 )

NE VERUJ MI



Ne, ne veruj mi, kad zbog ćudi preke,
Kažem da ljubav tebi ne uzvraćam,
Ni u izdaju mora zbog oseke:
Ono se uvek zaljubljeno vraća.

Negdašnje strasti pun, evo, žudeći
Već hitam natrag – sa žuborom vala,
Slobodu svoju opet ti nudeći –
U topli stisak voljenih obala!

Putokaz ka jednoj svjetlosti
primio me pod ruku
i tisuce malih, kristalnih dusa mi pokazao.
A toplina sto me obuze i ispuni mi tijelo
pretvori se u prasak suze iz mog oka,
u oazu bozanstvenosti i snova
i onda njezno, poput pera,
spusti se na tvoje srce.
Mogao bih reci ljubav
ili samo izustiti tvoje ime,
dok osjecam spokoj i nemir u istom
i dok se pozudno hranim mislju o tebi.
Udisem te umjesto zraka,
u mjesavini demonske strasti poput pokore
i njezne privrzenosti poput usuda.
Milijun bljestavih kamencica netko baci
i slucajno, eto, nadjoh se tu.

***Rastanak***

Rastajemo se,
ne znam zasto,
ali ipak se rastajemo...

Stojimo na mostu
i cutimo,
dok mi vjetar
prikriva lice,
dok mi kisa
brise suze.

Kradomice ti posmatram profil,
tuzan je.
Pogled si poslao
u dubine rijeke.
Mozda tamo tarzis izlaz
iz vrtloga misli
u koji si sam upao
kao u paukovu mrezu.

Kisnemo i rastajemo se,
ne znam zasto,
ali ipak se rastajemo...

Rijeka odnosi moje suze,
zajdno sa kapima kise
u beskonacnost.
Most jeca...
Vjetar zavija...
O, kako je sve pusto,
sve tuzno,
mracno, bolno...

Cutke se rastajemo,
ne znam zasto,
ali ipak se rastajemo...

Autor: Alisa Pasalic ( moja mama )

Jutros,nebo je bilo tuzno,
Zemlja je mirisala drugacije.
Mirisala je na jesen,na lisce,
na sto pe zaljubljenih.
Kako bih volela da si bio tu,
sa mnom,da zajedno prosaramo
travu mirisom ljubavi.
Nije te bilo,bila sam sama.
Jos jednu godinu ljubavi sam
ponela u ruci .
Nosis li jos moje ime u srcu ili ne
da li je izbledelo,nestalo,
hoces li ga ispisati ponovo ili
si ga zauvek zaboravio.
Proci ces mozda sutra pored
mene a mislices o nekoj drugoj
a ja cu misliti o vrelini tvoga daha
kada si mi prvi put sapnuo na uho
da me volis.
Mislicu o boji tvojih ociju dok smo
pogledom milovali more.
Bile su boje prvog jesenjeg lisca i
boje ljubavi...
Sada su to samo oci,koje prolaze,i
ne gledaju me,mozda vise nikada
i nece.
Ja cu nastaviti da te upijam
pogledom jer ne mogu da
zaboravim da postojis,mozda bi
trebalo.
Nastavicu da drhtim kada god
prodjes pored mene.
nastavicu da te trazim ulicama
secanja sve dok te vise
ne budem mogla naci.

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.

Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je
kao srce.

Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Pero Zubac

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

SPIRAM TE SA KOŽE

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Pero Zubac

"Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek."

Kalemegdansko vece

Pucala je zora kao kora
Noc se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.


A sa vrha Nebojsine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k'o topovsko djule
Sva mi dugmad otpala na slicu.


A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli zmarci
Pa mi tiho sapnula na uvo
-Mace moje jedu mi se cvarci-


Kasnije nas nasli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostase podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

Pero Zubac

Kad smo već kod Pere Zupca...

PISMO

Ako bih prestao da te volim
moje srce bi postalo
samo mala, zgasla zvezda,
no i onda bi je tvoja zena
međ jatom ugašenih zvezda
umela prepoznati.

Po nekom bivšem svetlu
koje je ostalo u tebi


***

Ja sam more noćas,
toliko Te široko
i nemirno ljubim.

***

Mogao bih svoj život
meriti letima u koja
ću Te ljubiti.

Recimo... da je nechija Rech dotakla u onom odsudnom trenu kada je odluchila da ne veruje nikome ko je odrastao i pokushava da je ukroti... da je dotakla kao zhuti list koji te u shetnji presretne naglo i upozori na pad...

...i recimo... da nema te vode koja bi sa kozhe sprala nechije nepostojanje...

...a put u beskrajnoj nocci ukazuje neko bivshe svetlo koje je ostalo u njoj... njemu..?

...i da je bila njena jesen... u jesen, i u zimu, i kroz sva godishnja doba, jedna jesen njena... i malo je pitala, pa govorila, a on je svashta pitao... imala je mladezh, i skakala je od ushiccenja... a onda, najednom, padala u neke tuge...

...i nishta vishe...


"Zhelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvome telu.

Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih lishccem svelim
sa jablanova."

(Crnjanski)

...

"...samo da te ima
imalo izvan rechi..."



( mozaik by Black Orchid )

Odatle te poznajem

Volio bih znati kako se
drvece u tvom dvoristu
ponasalo kad si se rodila,
da li je vazduh bio gust
i da li se spremala kisa.
Mozda sam je bio mlado
drvo u tvom vrtu, odatle
te tako dobro poznajem.
Mozda si se na mene pela
i plodovima mojim
lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.
Mozda si mi prste sijekla
i pravila male svirale,
mozda si od mog lisca
niske nizala i u sjeni mi se
nad knjigu nadnosila,
za dugih ljeta mladosti,
odatle te tako dobro
poznajem.

Pero Zubac

ALEKSA SE VRAĆA IZ RAJA

Od zvijezda satkan, iz beskraja,
Aleksa se vraća iz raja.

Ima li ikog, u čase sretne,
s dobrom na licu, s dušom, da sretne?

Hoće li iko, živ, mrtav, ko zna -
na Starom mostu da ga prepozna?

A voda žubori, mire jasmini,
gle ono djevojče nalik Emini!

Izašle lijepe Anke i Zore,
s Neretvom neriječ da prozbore.

Prolazi Aleksa sav od svjetlosti -
a nikog svoga, Bože oprosti.

Samo pazimo, ko sjene crne,
nas nekolko da ne posrne.

KAD DOĐE ČAS


Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;

šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?

Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt...

Ne bira se ljubav


Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozes
niti preskociti dan.

Kao sto ne mozes
tudji san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom casu
volim.

Milomir Đukanović

PUCALA JE ZORA KAO KORA


Pucala je zora kao kora,
Noć se s mukom podavala danu,
Ljubio sam smrznutu Svetlanu
Više Save na Kalemegdanu.

Časna reč!

A Svetlanu, suncem obasjanu,
Od te strasti podilaze žmarci,
Pa mi nežno šaptala na uho:
Mače moje, jedu mi se čvarci.

Časna reč!

I s vrhova Nebojšine kule
Drozd je pesmom ljubio grlicu;
Ja nabreko ko topovsko đule,
Sva mi dugmad otpala na šlicu.

Časna reč!

Posle su naišli milicajci,
Od idile osta tužna slika:
U stanici ostaše podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

Časna reč!

Sam, u tihoj noći, sedim na krevetu.
Tužan kao jesen, ko opali list.
Gledam tebe kao nebesku kometu
i tvoj mili pogled, tako nežan, čist.

Ne , ja te ne vidim, to su samo sanje,
umorni od bola moji stari sni.
Sedim tako, nemo, sve do zore plave
ne bi li se meni odazvala ti.

Ali, tebe nema, pa prazno je veče.
Zalud iskre gore sad u srcu mom.
Ono što je prošlo vrtiti se neće,
Osta samo tuga da se hranim njom.

Monotono šumi vetar ove noći.
Zvezde mi svedoče - neće skoro dan.
Još vremena ima, a ja nemam moći
da odagnam misli i prekinem san.

Danilo Adamović

II

Šta da ti kažem na prozoru dana.
Na odlasku iz pokrajine zala.
Ti si tako dobra, ali za mene mala.
I već sam tiho poš'o iz tvog stana.

Ti znaš za tugu što u meni ključa
ko vreli izvor zemlji, tu, na sisi...
Ti možda jesi ljubav. Možda nisi.
Za tvojim stolom ludi oblak ruča.

Stigni me ako imaš volje!
Zaustavi me, jer ću uskoro poći
na banket ludi, u zagrljaj noći.

I više nikad na Padini sveta
neće takav noćnik za zvezdom da šeta,
niti će takva pesma da zagrli polje.

(Slobodan Marković; Tamni banket)

Hajde da se sretnemo ponekad.
Iako se nikada nismo sreli…
…Hajde da pronadjemo hlad,
Gde bismo zaljubljeni seli…

Mozda bi te voleo prejako,
Kad bih te samo sreo…
… ali ti mozes biti svako,
Ili samo jedna koju sam hteo.

Hajde, da prodjes pored mene.
Iako ne znam nista o tebi…
… Granice su moje pomerene,
Ka tebi, o tebi; kako I ne bi.

Mozda smo se I sreli ranije.
Iako to nismo ni znali…
…Mozda, te sudbina sakrije,
Da se ne bi upoznali?

Hajde da se sretnemo mladi.
Zanosa naseg nek bljesne trag…
…vreme nam vise ne kradi,
Dovoljno nam ga ukrade vrag!!!

vladimir petrovic 2008.

*OD SUTRA NOVI ZAKON VLADA

Od sutra novi zakon vlada,
srušiću pola grada.

S muzikom uz treštanje glasno,
poljubiće me dete časno.

U bezakonju, bez svedoka
venčaće se dva naša oka.

Za njeno desno daću levo,
jer sam sa desnim mnogo pev'o.

A njeno levo oko staće
u oči uplakane braće.

Pa ipak, iduć' ko po nebu
odvešću je u kolebu.

I tu će ona čedna vrlo
preseći sama sebi grlo.

A ja ću skitati, piti, cvasti
ko dugmići sedefasti.

Začudo, na opštu zlobu
umreće ona na mom grobu.

(Libero Markoni)

Nisi al’ te volim

Nisi isla na casove.
Bezala iz skole stalno…
Ja nisam,
Radih sve normalno…

Nisi me volela,
Bezala mi stalno…
Ja tebe voleh,
I to nenormalno…

Nisi me ljubila.
Nisi bila tu..
Ja tebe ljubim,
Vecno u mom snu…

Nisi se radovala.
Namrstena stalno…
Ja jesam,
I to neprestano…

Nisi ali te volim.
Drukcije nekako…
Drugacija I jesi,
Da te volim svakako!

ZVONIMIR GOLOB

--------------------------------------------------------------------------------

Dušo Moja

Dušo moja, i kada krenem
tako bih rado da se vratim.
Ti ne znaš da je pola mene
ostalo s tobom da te prati,

Ostalo s tobom da te ljubi
dok budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.

Dušo moja, ja ne znam više
koliko dugo mrtav stojim
dok slušam kako liju kiše
pod mračnim prozorima tvojim.

Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.

Pod hladnim nebom, ispod granja
stavit ćeš glavu na moje grudi.
I ja sam onaj koji sanja
i zato neću da te budim.

Tanja Prokopljevic


LJUBAVANKA

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, cistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveca kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moc,
A sve zato što na livadi cveca kipti moja sreca
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protice, a onda se sliva
vrh usta dotice, tu greje se više i tako vruca Tebe dira.
Sve to na livadi cveca gde kipti moja sreæa
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Desanka Maksimovic

Nejasna pesma

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.

Sići treba na livade i put,
gde tišina leči bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.

Jer večno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni.
i, ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su polazni
lepote časovi,

što sa radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne moče boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.