Priče

First topic message reminder :

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedan od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis. "Šta je to?" pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro među kokošima, neznajući ko je.

"Nesvesan život nije vredan da bude proživljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na Zemlji."

Antoni De Melo

LJUBAV, BOGATSTVO, TUGA, SUJETA I ZNANJE

Na jednom dalekom, usamljenom ostrvu, usred okeana,
živeli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta
i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih
svetskih briga i događanja. Ali nakon mnogo
vekova primetili su da njihovo ostrvo polako , pa sve
brže i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da
ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje
stvari i krenu polako da napuštaju svoje lepo,
čarobno, ali tonuće ostrvo, koje im je
vekovima pružalo sreću.

Jedino Ljubav , postojana po prirodi, reši da ostane.
Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to
privremeno i da će doći bolji dani kada
će sve biti lepo i veselo kao nekada.
Međutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i
da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono
malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sada
više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi
čamci, brodovi i splavovi već su otplovili a
za pravljenje novih više vremena nije bilo. Ljubav je
počela da doziva upomoć.

Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav
se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli
Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se -
rekla je Ljubav.
- Izvini ali moj čamac je pun zlata i dragog
kamenja. Nema mesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti
budeš ušla, bojim se potonućemo - reče
Bogatstvo i ode.

Ljubav je počinjala da hvata panika. Ostrvo je
više tonulo i vode je bilo više. U panici, Ljubav je i
dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu
naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa
ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane
bez ljubavi.
- Žao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam
tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da
budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.

Na ostvru Ljubav već hvata očaj . Ne vidi
načina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj
se našla i to zato što je verovala u bolje sutra.
Međutim, tračak nade, ili je možda u pitanju
vera, još uvek su je nagonili da i dalje doziva u
pmoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja
je tuda slučajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli
LJubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra,
hoćeš da mi pokvasiš čamac . Sama si kriva!
Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odeš dok
se još moglo. - I još uvređena ode i ostavi
Ljubav sa njenom tužnom sudbinom .

Izgubivši i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini.
Sela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od
njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala
da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U
to niotkuda , pojavi se neki stranac u čamcu.
Stranac priđe sasvim blizu i pruži Ruku Ljubavi.
Ona uđe u čamac i on je preveze na susedno
ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila
se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da
ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala
natrag do obale, ali čamac sa strancem već
se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primetila
Znanje kako sedi na obali. Prišla je i upitala:
- Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne
smrti?
Znanje je pogleda, nasmeši se, pa joj reče:
- Kako, zar ti ne znaš? To je bilo VREME.
- Vreme? - upita zbunjeno Ljubav.
- Da, VREME - odgovori Znanje - Jer jedino je VREME
sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.

IDEJA


U poslednjem trenutku budnog stanja sinula mi je jedna sjajna ideja i čvrsto sam rešio da je realizujem čim se probudim. Nevolja je samo u tome što sad nikako ne mogu da se setim šta je to bilo.


SUSRET


- Zdravo!

Klimam glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine sakrivamo rukovanjem.

- Pa gde si ti?

Sležem ramenima.

- Evo...

Ispašću glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u osmeh i gleda me pravo u oči.

- Jel' radiš, a? Ima posla, ima...

- Pa eto, ima.

Možda bih umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč. Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu... pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio. Ne vredi, nema nameru da se otkači.

- Šta ti radi brat?

Tako dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je da pređem na brutalne metode.

- Nemam ja brata, ja imam sestru.

- Ama brat tvoj, Brana.

- Nemam brata, imam sestru, zove se Lidija.

Ne znam odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela da deluje.

- Jel' si ti Voja?

- Ne.

- Nisi Voja?

- Nikad nisam bio Voja.

- Izvinite...

- Ništa.

Ostao je zbunjen kad sam se okrenuo i nastavio svojim putem. Sad neka malo on prebira po sećanju. Prljava igra, ali je bar rezultat nerešen. Jedan - jedan, i to na njegovom terenu

"Dok je sjedio sam za šankom u onoj kafani na drugom kraju ulice izvadio je iz džepa treću kutiju cigara. Ponovo mu je palo na pamet da previše puši. Ali, kako ostaviti cigare posle toliko godina, kako provesti veče sa čašom ispred televizora, a bez cigara.
Da, ona mu je govorila da previše puši. Ali ona je inače puno pričala. Nikad nije imao živaca da je sluša do kraja. Te ovo, te ono. Onda joj je, vjerovatno, jednom dosadilo da priča i jednostavno je otišla. Ima tome i pola godine.
Osmjehnuo se. Sjetio se. Imala je divan osmjeh. Mnogo ga je volio. Mada, smijala se običnim glupostima, a on ih nije razumio i nisu mu bile smiješne. Bile su to baš gluposti.
Ma, bolje je što je otišla. Sada, on može da spava na lijevoj strani kreveta, koju je stalno morao njoj da ustupa, da bi ona mogla ležeći da gleda mjesec i udiše svježi vazduh. Nesvjesno je zakolutao očima. Da, mnogo ga je nervirala. A tek ona njena potreba da nikud ne mrda dok ne popije dvije šolje kafe. Objašnjavala je to time, da je boli glava ako ne popije kafu, neki problem sa pritiskom, ili nečim već. Uostalom, to nije shvatao, pa nije ni slušao. Ali sami Bog zna, koliko je puta on žurio, a ona se ljutila, jer joj je trebalo vremena da popije tu svoju kafu lagano. Ne zna za nju, ali njemu je ta njena kafa definitivno dizala pritisak.
Sa druge strane, bez ikakvog razloga je mijenjala raspoloženja. Iz najboljeg je prelazila u najgore. Iz ljubavi u mržnju. Iz radosti u tugu. Nikad to nije razumio. Pričala bi mu nešto o svojoj nesigurnosti u njegovu ljubav, da je brine to da je možda prestao da je voli, da se boji da će mu se neka druga dopasti više od nje. Ali, on ju je volio, zaboga, pa zar bi bio tu, da to nije tako. Samo kad se sjeti. Njen pogled je znao da učini čuda, a kada je držao za ruku, osjećao se toliko lako i nevjerovatno dobro.
Naslonio je čelo na dlan i pogled mu je pao na čašu. Vidio je svoj odraz, onako iskrivljen, rubove usana opuštenе. Odavno se nije smijao, a ljude je izbjegavao, jer nije imao šta da im kaže. Ustvari, nije htio da priča sa njima. To ga je zamaralo, a on nije htio da se zamara. Rađe bi večeri provodio kod kuće, nego u velikom društvu punom neke sreće, njemu nepoznate. Bojao se da prizna sebi da je prazan, isto kao što se bojao da shvati šta mu je.
Bio je svjestan da je jedan od onih što ne umiju da rješavaju probleme. Često su se dešavale situacije kada se davio u njima, te je od čistog nedostatka snage jednostavno sjedio i čekao. Čekao je da jedan od problema nestane sam od sebe, da pukne. Ako bi čekao dovoljno dugo, i ako se ništa slično ne bi desilo, on je išao putem eliminacije. Sklanjao je sam jedan od njih i činilo mu se da bi počeo da diše. Tako je prije nekih desetak godina ostao bez prijatelja, prestavši da se druži sa njim, pošto je imao gomilu problema kod kuće. A i posao je promijenio iz nekih samo njemu jasnih razloga. A ko zna, možda i nije ona otišla, možda je on otjerao. Ko bi ga zna. Mora da je stvorio situaciju da ona ode. Ma sigurno je učinio sve. Jer baš tada je bila neka kolona neprijatnosti u njegovom životu, baš se tada osjećao loše, sve ga je nerviralo. Možda je baš tada prestao da se smije.
Pade mu na pamet kako je već peti dan u istoj majici, ali odmah pomisli kako je to nevažno. A tek njegova kosa. Mada, na kraju krajeva, on nikome nije potreban, stoga, što bi se uopšte mučio oko svog izgleda.
Šanker mu je sipao još jedan dupli gorki list. Učinjelo mu se da je ukus drugačiji. Koga briga.
Prija mu ovo. Dobro je kad ne mora ni sa kim da se priča. Mrzi kad mora ljudima da govori da je dobro. I nije stvar u tome da on nije dobro. On jednostavno nije znao kako je on. U posljednje vrijeme je bio prazan, pa i nije baš znao šta bi odgovorio onima, koji su ga formalno pitali kako je. Znao je da ih to u stvari ne interesuje. Sjeća se, jednom je provjere radi, svojoj koleginici, koja ga je svakog jutra pitala kako je, odgovorio da mu je umrla majka, a ona je u odgovor na to rekla da ni ona nije loše, iako joj ova kiša utiče na raspoloženje. Toliko o tome, pa, što bi se onda on zamarao. Mada, šta ima koga da interesuje kako je i šta radi, boli li glava, kako diše, osjeća li nemoć i iscrpljenost jer je cijelu noć proveo budan i povremeno plakao. Uvjek je znao da je njegovog oca zanimalo kako je on, ali, njegov otac je mrtav već 13 godina. Stoga... Ne, sjetio se, nije samo otac brinuo o njemu. Imao je i nju, ali ona je otišla. A ona je umjela da ćuti i da ga kao dijete gleda i pokuša da mu da savjet odrasle osobe. Često ga je ubijala njena naivnost rasuđivanja, njeni pogledi na svijet kroz naočare roze boje, i njeno dječje prkosno „šta me briga”. A opet, nekim dijelom joj je zavidio na tome, jer je on odavno prestao da bude takav.
Šta da se radi, ljudi dolaze i odlaze, na ovaj ili onaj način. Uvukao je dim, koji je izazvao bol u grlu i vidio da je tri ujutro. Dobro, još jedan dupli pa će poći. Ionako nije žurba. Ionako... Ionako je sada sam. Inbox mu je prazan. Kao i on. U odlaznim pozivima ima samo broj taksija i kolege sa drugog, i to je taj greškom okrenut.
Da li da je nazove? Tri je... pa šta? Juče je bilo podne, pa ipak je nije zvao. Sumnjao je da će biti srećna što ga čuje. Nekako to ne bi imalo smisla.
Ipak je on danima čekao da se ona javi. Jer, imala je taj običaj. Svađali bi se, vraćali se kućama, a onda bi ona zvala ili slala sms. Čekao je tada dva dana, pa deset, a onda je prestao da čeka. Shvatio je. Imala je drugog. Samo je on to kasno shvatio. Zatim je prošao mjesec. Dva. A danas pola godine. I njemu je jasno. Nema ona drugog. On je nju povrijedio. Poznavao je toliko. Ona se jednostavno zainatila, a to je umjela. I svim smrtima na zlo je ćutala. Zainat, bez obzira na bol. Kučka jedna, toliko mu je trebala. Baš je našla kad da se ljuti i vrijeđa. U njegovom životu je bio haos. A ona opet nije imala razumijevanja za to.
Lijepa li je bila tada, na jugu. Vidio je možda treći put u životu i osjetio se kao derle. Poželio ju je i dobio. Predala mu se bez trunke razmišljanja, bez sekunde kajanja. Željela ga je. Govorila je da voli svaki djelić njega. Da, bilo im je lijepo. Sve je zaboravljao, sve obaveze otaljavao da bi sa njom bio. I opet je pričala gomilu gluposti. I smijala se. I grlila ga. Pričala mu je o tome koliko ga voli. Pretvarala ga u svoj život. A onda je počela da plače, tuguje i priča gluposti koje ga ovaj put nisu uveseljavale. Ubijale su ga. Dovodile do ludila. Koliko je samo puta htio da je udari, jer riječi nisu pomagale.
Stavio je cigare u džep, platio račun i poslednji izašao. Napolju je bila kiša. Ona je nije voljela. Odjednom je osjetio bol u grlu, nemoć u nogama. Shvatio je ponovo ono što je oduvjek znao. On je voli kao što ju je oduvjek volio. Ona mu treba. Ona mu je neophodna. Šta je tu je. Nikada joj to neće reći. Ipak, ona je ta koja je otišla. Nikada je neće nazvati.
Te večeri je zaspao kao dijete. Sanjao je nešto lijepo.
Ujutro u šest i trideset je bio ispred njene zgrade, kao nekada, da je odveze na posao. I čekao je. Imao je tremu i gorio od nestrpljenja da vidi njenu reakciju. U deset do sedam je upalio auto i otišao. Sam."

Autor mi nije poznat, ali priča je...

Želim da se vratim u doba...


-Kada sam odluke donosio s eci, peci, pec...

-Kada su se greške ispravljale nakon jednostavnog: ponovi!

-Kad se u raspravama o "ishodu trke" pričalo o tome ko brže trči...

-Kad je za novac bio odgovoran bankar u Monopolu...

-Kad je hvatanje svitaca bila celovečernja zabavna aktivnost...

-Kad nije bilo čudno imati dva ili tri najbolja prijatelja...

-Kad se starim smatrao svako iznad dvadesete...

-Kad je mreža na teniskom igralištu bila savršene visine za igranje odbojke, a za pravila nije niko brinuo...

-Kad je najgora stvar što si mogao dobiti od suprotnog pola bila vaš...

-Kad ti niko nije bio lepši od mame...

-Kad su ožiljci zarastali poljupcima...

-Kad se svaki odlazak u grad završavao kupovinom nove igračke...

-Kad su vrtoglavice i valljanja po podu bili izazvani golicanjem...

-Kad je najveća neprijatnost bila čekanje hoće li te izabrati u ekipu...

-Kad su ti starija braća bila najveći mučitelji i najveći zaštitnici...

Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti!

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vreme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sela je u VIP cekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli devojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povredjeni ponos i osecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.
---------------------------------------------------------------

Razmislite kako cete izgovoriti reci jer one uticu na promenu covekovog misljenja!

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis. U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i sta je to mogao napisati. Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi. I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio: "Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje....

Врата
Слушај како само лупају тим вратима, као да су туђа и као да су сами на ливади, а не у солитеру. Шта се свађају кад не умеју да се свађају онако, културно, тихо, а не ово, као ратно стање. То су ови са осмог спрата. И увек, некако, у ово време. Он би у кафану, она му брани, онда крене свађа и на крају он бесно излети.
А сад ће и они са десетог да крену. Како знам? Па знам. Сачекај мало. Аха, Шта сам ти рекла. Како не чујеш? Ма слушај, звони цела зграда, аха, ето, сад и ти чујеш. Сад ће и он. Не, он не иде у кафану, он је још гори, он има неку, ма вуку се као црева већ трећу годину, цео солитер их већ зна. Иде на вечеру, не може маца да ручка сама. Пази сад, охо, први пуцањ вратима, па задршка, па ће сад да се врати да јој каже да купи прње и да неће да је затекне кад се врати и... ево га, други пуцањ вратима. Да, да, већ три године он два пута лупа на одласку и већ три године тера жену од куће. А онда, негде пред зору у неком другом солитеру опет пуца вратима, само тамо пре другог пуцња не тера никог, него се враћа да каже како он дефинитвно одлази и шта се он петља са којекаквима кад га онаква жена, онаква лепотица чека кући, па се онда овде уфуња као пребијен мачор.
Шта како знам? Ето, знам, чули људи па причали. То је испричао муж оне са другог спрата, ма оне што је стално на степеништу, к'о да нема стан, ма она риђа што је стално са виклерима. Е, то је испричао њен муж и све је било у реду док овој није синуло, а шта је овај њен радио пред зору у том солитеру, е то је била комедија. И пуцала врата. Само, тај њен је пукао вратима тад и никад више. Кажу да сад мирно живи у оном солитеру.
Е, овај пуцањ није свађа, али, ако не поправе та врата, ја ћу да се посвађам са њима. Аман, да годинама нису у стању да поправе једна врата. Ако, бре, ниси мушко, а ти зови мајстора. Па јесте. Шта ту има. Ови бар лупају вратима зато што се свађају, не лупају зато што је муж шоња па не уме ништа да среди.
Колико је то сати? Ух, сад ће да пукне на седмом, па ће да се одазову врата са трећег. На седмом је онај мали, сад, није баш ни мали, други гимназије, он је почео од скора да лупа вратима, кад излеће на састанак са девојком, а на трећем је она малецка, сад, малецка, малецка, али уме и она да залупи врата. Чим пукне на седмом, пукне и на трећем. Па добро, нек пуца, кад се деца воле. Ако, нека се воле, само да се не свађају. А, и другачије пуцају врата кад пуцају због љубави.
Намћор овдашњи
(необјављени текст потписан као Тодора Манојловић)
(Izvor,"Kafa kod Namcora")

Taxi/priča

Novogodišnje,za mnoge tek zaspalo jutro,zasuto šarenim novogodišnjim kapama,konfetama,odbačenim pivskim konzervama,masnim papirima u kojima su se nalazili specijaliteti sa roštilja,...
Nigde nikoga,osim starije gospodje u prvoj novogodišnjoj šetnji u pratnji njenog kučenceta.
Sporim pokretom ruke zustavlja taxi,i onako s' vrata započinje razgovor;

-Dobro jutro,srećna Vam nova godina...
-Dobro jutro gospodjo,neka je srećna i Vama...
-Vozite li životinje?
-Svakodnevno,gospodjo!
-Ne,mislila sam na kuce; dogovori mu uz jedva uzdržan smeh.
-Vozim i kuce,
-Koliko košta kuca?
-Ne znam koliko ste je platili,ali je sigurno skupa,jer ima iskren osmeh.!?!
-Ma,neee;Koliko košta da me odvezete do Kalemegdana sa kucom!?!
-Mogu vas odvesti samo sa kolima,gospodjo!
-Dobro,u društvu kuce,koliko košta vožnja do Kalemegdana,upita ona već pomalo nervozno usled gramatičke dvosmislenosti.
-Ne znam?
-Kako ne znate,kad ste taksista!?!Ko bi to bolje od Vas mogao znati!?!
-Taksimetar,gospodjo!
-Koliko košta ta vožnja po taksimetru?
-Ne vozim po njemu,zdrobio bih ga kolima!
-Koliko će taksimetar otkucati do Kalemegdana meni i mojoj kuci?
-Za kucu je dodatak 300dinara,a za Vas ne znam,jer ga još nisam ni uključio,pa Vas dovezao na Kalemegdan?
-Dobro,otprilike koliko će me koštati ta vožnja?
-Otprilke,izmedju 600 i 700dinara.
Pristade gospodja,i udobno se smesti na zadnje sedište,dok je njemu poverila da smesti kucu u prtljažni prostor vozila.
-Da,skupo me koštala kuca,ali nisam znala da je to zbog njenog iskrenog osmeha.
-Iskrenost je danas retka pojava,pa se zato i skupo plaća,gospodjo,jer sve šta je retko,to je i skupoceno.
-Usamnjenost je masovna pojava,pa se skupo plaća!
-Jeste,ali nju plaćamo svakodnevno,pa se na nju nekako i navikne čovek.
-Meni je suprug preminuo pre sedam godina,i od tad živim sama,pa znam šta je samoća.Posle njegove smrti sam kupila kucu,pa i nisam više toliko usamnjena.Imate li Vi suprugu?
-Nemam,imam devojku,koju volim i koja me voli.Samo,u poslednje vreme je bolesna,a ne želi da se leči,a ja nikako da je nagovorim na to!
-Ne voli Vas.
-Voli me!
-Ne voli Vas,jer da Vas voli,onda bi Vas poslušala i lečila se i zbog Vas i zbog same sebe!
-Nagovoriću je već nekako...
-Nećete,jer Vas ne voli!
-Vi želite da ja posumnjam u njenu ljubav?
-Ne,to uopšte ne želim! Želim da Vam malo otvorim oči,da se jednog dana ne iznenadite.
-JA ću se svakako iznenaditi,znao to ili ne.
-Znam,a to je zato što Vi nju volite!
Uz milion misli zaustavi svoj auto,pošto su stigli na odredište.
-Koliko sam Vam dužna?
-Ništa,gospodjo.želim da Vas po nečemu zapamtim,i setim se Vaše pogrešne prognoze,
-Evo Vama "hiljadarka",pa me se setite uz kafu u nekom dobrom restoranu,a i sama se nadam svom promašaju,i želim Vam sve naj lepše u novoj godini!
-I ja Vama želim nekoga,ko će Vam oduzeti Vašu usamnjenost,i sledećeg puta vas odvezem u neki dobar restoran na ručak,ili večeru!

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.

Hajde, zapleši sa mnom, ljubavi.
Život je jedan veliki kokosov orah koji nikada ne uspemo da slomimo. A i kako bismo?
Mi smo samo paradoks u beskonačnom Svemiru. Mi samo remetimo ovo prostranstvo tišine znajući da će na kraju ona pobediti. Noćas kada budeš plesao sa mnom bićeš samo ostrvo u beskonačnom moru, poslednja oaza jedne nepregledne pustinje. Iz mojih tajnih bunara ti ćeš poslednju vodu piti. Posle ću biti deo karavana, umotana u sve one odore, sačekivaću neke tamo kamilare, sa beduinima o nepostojećoj slobodi govoriti. I mi ćemo poći. Vremenom će beduina biti sve manje a pustinje sve više. Na kraju ću biti sama u pustinji iz koje sam prvobitno pozvana. Ples je težak kada te sunce žari snagom stotina vrelih lavinih izvora i kada ti noge upadaju duboko u sav onaj smrvljeni pesak, ali ću ja ipak zaplesati za tebe ljubavi. Nekada ćeš noću, gledajući udaljena sazvežđa prepoznavati tragove jednog očajničkog plesa koji neće prestajati. Vremenom će svi zaboraviti, vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada razdvajati ljude. U memljivim stanovima visokih solitera ljudi će sa bubama biti i govoriće: „Prokleta samoća, prokleta Božija samoća...“ Očekivaće taj veliki rat koji je potreban svetskim bogatašima i biti najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada. Zamisli samo, da li bi mogao da ubiješ srnu, da li bi mogao da zapališ krila orlu? I kada shvatiš kako je veličanstven odgovor na ovo pitanje znaćeš i što toliko želim da zaplešem sada, u predvorju jedne predstojeće užasne noći. Pusti mi ruku, pusti da odem, i kada odem ja ću za tebe biti stalno prisutna. Znaš, i ti možes da zaplešeš sa mnom, ako ni za šta drugo, ono podrške radi. Muzika je tužna, ali tvoj osmeh vredi. Ti nikada nećeš ubiti srnu, nikada odseći krila orlu. Da su ljudi takvi svet bi bio jedno čarobno mesto. Nije li to dovoljan razlog za ples ili tragovi te ljubavi koju ponekad naslutimo okolo?

Jedan čovek star 92 godine, mali, dobro držeci i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen, sa kosom moderno nameštenom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u starački dom. Njegova 70-to godišnja žena skro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmešio kada su mu rekli da mu je soba spremna.

Dok je upravljao svojom šetalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i roletne koje su bile okačene na prozoru.

"Sviđa mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
"Gosp. Džons, još uvek niste videli sobu, sačekajte još malo."
"To nema nikakve veze sa ovim" odgovorio je.

"Sreća je nešto o čemu odlučujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je raspoređen nameštaj, već kako ja rasporedim svoje misli...Već samo odlučio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem dan u krevetu brojeći teškoce koje imam sa delovima tela koji više ne rade, ili mogu da ustanem iz kreveta srećan zbog onih koji još uvek rade.

Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, misliću na novi dan i na sve srećne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste tu uložili. Moj savet vam je da uložite mnogo sreće u banku sećanja! Hvala vam za vaš deo u banci secanja. Ja još uvek ulažem!!"

Zapamtite pet jednostavnih pravila za sreću:
1. Oslobodite svoje srce mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Očekujte manje.

Пошто је стигао у место Систо и одсео у уобичајеној гостионици у коју је навраћао два-три пута годишње, Кристофоро Шродер, трговац дрвенаријом, одмах је легао у кревет јер се није осећао добро. Затим је послао по лекара, доктора Лугозија, кога је познавао годинама. Лекар је дошао и изгледало је да се зачудио. Искључио је могућност да је реч о некој тешкој болести, затражио је бочицу урина да је погледа и обећао да ће се вратити истог дана.
Сутрадан ујутру Шродер се осећао много боље, толико да је хтео да устане не чекајући лекара. Бријао се кад је неко закуцао на врата. Био је то лекар. Шродер му је рекао да уђе.
- Добро ми је од јутрос - рекао је трговац не окрећући се и наставио да се брије пред огледалом. - Хвала што сте дошли, али сада можете и да одете.
- Полако, полако! - рекао је лекар, а затим се закашљао да би изразио извесну збуњеност. - Овде сам с једним пријатељем.
Шродер се окренуо и на прагу, поред доктора, угледао неког господина четрдесетих година, чврстог, прилично простачког, руменог лица, како се некако подмукло смеје. Трговац, човек увек задовољан собом и навикнут да буде газда, изнервирано је погледао лекара упитним погледом.
- Мој пријатељ! - поновио је Лугози - Дон Валерио Мелито. Касније морамо заједно да посетимо једног болесника па сам му рекао да пође са мном.
- Клањам се - рекао је Шродер хладно. - Седите, седите.
- Ионако - наставио је лекар да би се даље оправдао - данас, како изгледа, нема више потребе да вас прегледам, све је добро са урином. Само бих желео да вам мало пустим крв.
- Пуштање крви? А зашто пуштање крви?
- То ће вам добро чинити - објаснио је лекар. - Осећаћете се после тога као други човек. То је увек добро за опуштање. А затим, то траје свега два минута.
Рекавши то, извукао је испод огртача малу стаклену теглу у којој су биле три пијавице. Ставио је теглу на сто и додао:
- Ставите по једну на зглоб сваке руке. Довољно је да их на тренутак чврсто држите и оне се одмах прилепе. И, молим вас, учините то сами. Шта да вам кажем? Већ двадесет година сам лекар, а никада нисам могао да узмем у руку пијавицу.
- Дајте овамо - рекао је Шродер са оним својим непријатним надмоћним изгледом. Узео је теглу, сео на кревет и ставио на зглобове руку две пијавице као да је целог живота само то радио.
У међувремену је непознати посетилац, не скидајући широки огртач, оставио на сто шешир и неки дугуљасти пакет који је одјекнуо металним звуком. Шродер је приметио, уз осећање неке непријатности, да је човек сео на праг као да му је стало да буде што даље од њега.
- Дон Валерио, ви о томе појма немате, али он вас већ познаје - рекао је лекар Шродеру, седајући и сам, ко зна зашто, близу врата.
- Не сећам се да сам имао част - одговорио је Шродер који је, седећи на кревету, држао руке опуштене на душек, дланове окренуте нагоре, док су му пијавице сисале крв. Додао је:
- Али, кажите ми, Лугози, да ли од јутрос пада киша? Још нисам погледао напоље. Баш би било непријатно да пада јер цео дан морам да идем наоколо.
- Не, не пада киша - рекао је лекар не придајући томе никакве важности. - Али Дон Валерио вас заиста познаје, био је нестрпљив да вас поново види.
- Рећи ћу вам - рекао је Мелито непријатно дубоким гласом. - Рећи ћу вам. Никада нисам имао част да се лично упознам с вама, али знам о вама нешто што сигурно не можете замислити.
- Заиста не бих знао - одговорио је трговац, сасвим равнодушно.
- Пре три месеца? - упитао је Мелито. - Покушајте да се сетите: зар пре три месеца својим кочијама нисте прошли путем Старе границе?
- Па, може бити - рекао је Шродер. - Сасвим је могуће, али не сећам се тачно.
- Добро. И не сећате се да сте се оклизнули на једној окуци и да сте излетели с пута?
- Да, истина је - климнуо је трговац ледено гледајући новог и нежељеног познаника.
- I један точак је одлетео ван пута и коњ више није могао да врати кола на пут?
- Баш тако. А где сте ви били?
- Ах, то ћу вам рећи касније - одговорио је Мелито праснувши у смех и намигујући лекару. - Онда сте сишли, али ни ви нисте могли да извучете кочију. Зар није било тако, реците?
- Баш тако. И падала је страшна киша?
- I те како је падала киша - наставио је Дон Валерио, веома задовољан. - I док сте се ви мучили, није ли вам пришао неки чудан тип. Дугачак човек, сав црн у лицу?
- Па, сад се већ више и не сећам! - прекинуо га је Шродер. - Извините, докторе, да ли још дуго треба да држим ове пијавице? Већ су се надуле као жабе. Мени је доста. Затим, рекао сам да имам много посла.
- Још неколико минута! - рекао је лекар. - Мало стрпљења, драги Шродеру! После ћете се осећати као други човек, видећете. Није ни десет сати, забога, имате времена колико хоћете.
- Није ли то био један висок човек, сав црн у лицу, с чудним шеширом на глави? - наваљивао је Дон Валерио. - I није ли имао нешто као звонце? Зар се не сећате да је непрестано звонило?
- Добро, да, сећам се - одговорио је врло неучтиво Шродер. - И, извините, шта тиме хоћете да кажете?
- Ама ништа! - рекао је Мелито. - Само сам хтео да вам кажем како вас већ познајем и како имам добро памћење. Нажалост, тог дана сам био далеко, с друге стране једне јаме, био сам удаљен бар пет стотина метара. Био сам испод једног дрвета, где сам се склонио од кише, па сам могао да видим.
- А ко је, дакле, био тај човек? - упитао је Шродер оштро, као да хоће да покаже како Мелито, ако има шта да каже боље да то каже одмах.
- Ох, не знам тачно ко је био. Видео сам га издалека! Али, шта ви мислите, ко је он?
- Мора да је био неки јадник, несрећник - рекао је трговац. - Изгледао је глувонем. Кад сам га замолио да дође да ми помогне, почео је да мумла, нисам разумео ниједну реч.
- Онда сте му ви пришли, и он се повукао уназад, затим сте га ухватили за руку и присилили сте га да гурне кочије заједно с вама. Зар није тако? Реците истину?
- Какве то везе има? - одвратио је Шродер почевши да сумња. - Нисам учинио никакво зло. Напротив, после сам му дао две лире.
- Јесте ли чули? - шапнуо је Мелито лекару. Затим гласније, обраћајући се трговцу:
- Ништа лоше, ко то каже? Али признаћете да сам ја видео све.
- Немате због чега да се узнемиравате, драги Шродеру - рекао је лекар видевши да се трговцу смрачило лице. - Дични Дон Валерио, који је овде присутан, велики је шаљивџија. Само је хтео да вас запрепасти.
Мелито се окренуо према лекару климајући главом. У том покрету, огртач му се мало отворио и Шродер, који га је гледао нетремице, пребледео је.
- Извините, Дон Валерио - рекао је гласом који је био много мање неусиљен него обично. - Ви носите пиштољ. Требало је да га оставите доле, чини ми се. И у овим крајевима постоји тај обичај, ако се не варам.
- Забога, извините, молим вас! - узвикнуо је Мелито ударивши се руком по челу како би изразио љутњу. - Не знам заиста како да вам се извиним! Заиста сам заборавио. Никад га не носим, иначе, и зато сам заборавио. А данас треба да јашем напоље, ван села.
Изгледао је искрено, али, у ствари, задржао је пиштољ за појасом, и даље одмахујући главом.
- I реците - додао је и даље се обраћајући Шродеру. - Какав је утисак на вас оставио онај јадник?
- Какав је утисак требало да остави? Јадник, несрећник.
- А оно звоно оно што је непрестано звонило, зар се нисте питали шта је то?
- Па - одговорио је Шродер контролишући своје речи. Осећао је неку замку. - Могао је бити Циганин; често сам их видео како звоне звонима како би привукли људе.
- Циганин! - узвикнуо је Мелито почевши да се смеје као да га та идеја неизмерно забавља. - Ах, ви сте мислили да је Циганин?
Шродер се раздражено окренуо према лекару.
- Шта је? - упитао је грубо. - Шта значи ово саслушавање? Драги мој Лугози, та ми се прича нимало не свиђа, изјасните се ако желите нешто од мене!
- Не узнемирујте се, молим вас... - одговорио је лекар збуњено.

- Ако хоћете да кажете да се тој скитници десила нека несрећа, и да сам ја крив, будите јасни - наставио је трговац, говорећи све гласније. - Будите јасни, драга моја господо. Хоћете ли да кажете да га је неко убио?
- Ма какви убио! - рекао је Мелито осмехујући се, потпуно владајући ситуацијом. - Шта вам пада на памет? Заиста ми је жао ако вам сметам. Лекар ми је рекао: Дон Валерио, дођите и ви горе, горе је витез Шродер. Ах, ја га познајем, одговорио сам ја. Добро, рекао ми је он, дођите и ви горе, биће му драго да вас види. Заиста ми је жао што вам сметам.
Трговац је схватио да је претерао.
- Извините ви, изгубио сам стрпљење. Али заиста ми је ово личило на право правцато саслушање. Ако има нечега, кажите без околишења.
- Па, добро - умешао се лекар веома опрезно - па добро, заиста има нечега.
- Нека пријава? - упитао је Шродер све сигурнији у себе док је настојао да поново причврсти за зглобове пијавице које су пале за време његовог малопређашњег испада. - Има ли нешто сумњиво против мене?
- Дон Валерио - рекао је лекар - можда ће бити боље да ви говорите.
- Добро - почео је Мелито. - Знате ли ко је био онај јадник који вам је помогао да извучете кочије?
- Ама не знам, кунем се, колико пута треба да вам поновим?
- Верујем вам - рекао је Мелито. - Питам вас само да ли претпостављате ко је био.
- Не знам. Циганин, помислио сам...
- Није био Циганин. Или, ако је некад и био сад више није. Тај човек, да будем јасан, тај човек је нешто што почиње на Л.
- Нешто што почиње на Л - потврдио је Мелито уз злобан осмех.
- Лопов? То сте хтели да кажете? - рекао је трговац озаривши се, сигуран да је погодио.
Дон Валерио је праснуо у смех.
- Ах! Лопов! Ово је заиста добро! Били сте у праву, докторе; господин Шродер је веома духовит човек!
И у том тренутку се кроз прозор чуо звук кише.
- Поздрављам вас - рекао је трговац одлучно, склањајући две пијавице и враћајући их у теглу. - Сада пада киша, ја морам да идем, иначе ћу закаснити.
- Нешто што почиње на Л - наваљивао је Мелито, устајући и сам и пребирајући испод широког огртача.
- Не знам, кажем вам. Не волим загонетке. Одлучите, ако имате нешто да ми кажете... нешто што почиње на Л? Можда ловац... - додао је подругљиво.
Мелито и лекар пришли су један другом и леђима се ослонили на врата. Ниједан од њих више се није осмехивао.
- Ни лопов, ни ловац - рекао је лагано Мелито. - Био је лепрозни болесник.
Блед као смрт, трговац је погледао ону двојицу.
- Па шта? Шта ако је био лепрозан?
- Нажалост, он је то сигурно био - рекао је лекар трудећи се да се сакрије иза леђа Дон Валерија. - А сада сте то и ви.
- Доста! - заурлао је трговац дрхтећи од беса. - Напоље одавде! Не волим овакве шале! Напоље одавде обојица!
Тада је Мелито извукао испод огртача цев пиштоља.
- Ја сам алкад, драги господине. Биће боље за вас ако се смирите.
- Показаћу ја вама ко сам! - урлао је Шродер. - Шта бисте сад хтели са мном?
Мелито је посматрао Шродера спреман да спречи могући напад.
- У том пакету је ваше звонце - одговорио је. - Одмах ћете изаћи одавде и звонићете све док не изађете из села, а затим све док не изађете из краљевства.
- Показаћу ја вама звонце! - одговорио је Шродер. и даље је покушавао да виче, али глас му се угасио у грлу, ужас због открића следио му је срце. Најзад је схватио. Прегледајући га претходног дана, лекар је посумњао па је отишао да обавести алкада. Три месеца раније, алкад га је случајно видео како хвата за руку неког губавца у пролазу, и сада је он, Шродер, био осуђен. Прича с пијавицама послужила им је само да добију у времену. Рекао је:
- Идем и нису ми потребна ваша наређења, ниткови, показаћу ја вама, показаћу ја вама...
- Обуците капут - наредио је Мелито, а лице му се осветлило неким ђаволским задовољством. - Капут, а затим одмах напоље.
- Сачекаћете да узмем своје ствари - рекао је Шродер, ох, колико мање поносан него раније. - Чим се спакујем, одлазим, будите у то сигурни.
- Ваше ствари морају бити спаљене - упозорио га је смејући се алкад. - Узећете звоно и то је све.
- Бар моје ствари! - узвикнуо је Шродер који је до тог тренутка био тако задовољан и неустрашив. И преклињао је судију као дете. - Моје одело, моје паре, то ћете ми бар оставити.
- Капут, огртач и доста. Све остало мора бити спаљено. За кочије и коња већ смо се побринули.
- Како? Шта хоћете да кажете? - промуцао је трговац.
- Кочије и коњ су спаљени, као што прописује закон - одговорио је алкад уживајући у његовом очају. - Не замишљате ваљда да губавци шетају около у кочијама, зар не?
И почео је да се смеје. Затим је грубо рекао:
- Напоље! Напоље одавде! Ниси ваљда мислио да ћу овде сатима да разговарам с тобом? Одмах напоље, псето!
Онако велик и крупан, Шродер је сав дрхтао кад је изашао из собе пред упереном цеви пиштоља, док су му се вилице опуштале, поглед отупео.
- Звонце! - довикнуо је Мелито и он је поскочио. Бацио је пред њега на земљу тајанствени пакет који је метално одјекнуо. - Извуци га и вежи око врата.
Шродер се сагнуо с напором, као оронули старац, подигао пакет, лагано га одвио, извукао бакрено звонце с дршком од дрвета, ново новцато.
- Око врата! - урлао је Мелито. - Ако не пожуриш, забога, убићу те!
Шродерове руке су дрхтале и није било лако да изврши наређење. Ипак, успео је да око врата стави каиш за који је било привезано звонце које му је тада пало на трбух, звонећи при сваком покрету.
- Узми га у руке и звони, забога! Бићеш добар, зар не? Ти си кршан момак. Хајде, баш си леп губавац! - рекао је Дон Валерио док се лекар, запрепашћен, повлачио у један угао.
Шродер је несигурним корацима почео да се спушта низа степенице. Глава му се љуљала на једну и на другу страну као код неких кретена који могу да се сретну на путевима. После два степеника се окренуо тражећи лекара и дуго га је гледао у очи.
- Нисам ја крив! - промуцао је Лугози. - То је несрећа, велика несрећа!
- Хајде! Хајде! - подстицао га је Дон Валерио као звер. - Треси звоно, људи морају знати да ти долазиш!
Шродер је наставио да силази низа степенице. После кратког времена био је на вратима гостионице и лагано кренуо преко трга. Десетине људи склањале су се док је пролазио поред њих. Трг је био велики и дуго је требало да га пређе. Наглим покретима он је тресао звонце које је испуштало јасан и весео звук: ден, ден, звецкало је.

Nenaslovljena

Voda iz slavine slivala se u tankom mlazu, i curila niz prste gospodje J.T. cije su se ruke pokretale nervozno pod mlazom, struzuci one bolje soljice za kafu, one zaostale iz starog servisa. Tako, lica okrenutog zidu, ka bledim keramickim plocicama iznad sudopere, gospodja T. mogla je da se slobodno prepusti svojim sumornim mislima. A, da ju je tada iko mogao pogledati u lice, u ocima bi procitao izraz najdubljeg ocaja - gospodja T. strasno je brinula za sudbinu svoga sina. Skola mu je, eto, isla od ruke, ali od kada je diplomirao na prestiznom fakultetu, nije nasao posao, kao njiegove kolege. Prijatelja skoro da nije imao, pogubivsi ih sve tokom skolovanja, devojku takodje nije imao, i svi ovi elementi zajedno cinili su da se gospodja stalno oseca zabrinutom u vezi svog sina, da sumnja na najgore, da je on mozda poremetio umom zbog ucenja, zbog fakulteta, ili da je cak mozda i homoseksualac….

B.T. nije narvno bio homoseksualac, a i heteroseksualac bio je opet samo teorijski. On je bio uglavnom depresivan: “Nemam cak ni hobi”, govorio bi u ocaju, samom sebi, drzeci glavu rukama, naslanjajuci se laktovima na stari pisaci sto, dok se inhalirao vrucim cajem koji bi mu donosila mama. Zureci u prazno, u zidove sobe, tako je provodio sate, izaci napolje zaista nije imalo smisla. Zaradjivati novac jos manje. B. nikako nije zeleo da se ukljuci u dinamiku one uzasne masine u kojoj su bili svi koje je poznavao, da se osmehuje sefovima, da ih pita kako je bilo kada se vrate sa godisnjeg odmora, da se vrti oko svoje ose na ergonomicnim kancelarijskim stolicama, da se udvara sekretaricama, da kupi auto na kredit, i jos mnogo toga sto bi toliko ushitilo mlade duhove njegovih bivsih kolega, prijatelja i poznanika. Najradije bi lezao u krevetu, pustajuci da ga preplavi slatki ukus depresije, sklapao bi oci, cekajuci da se telo smiri, dok ga jedino jos cinjenica da dise ne bi ucinila razlicitim od namestaja u sobi. Slusao je skoncentrisano otkucaje sopstvenog srca pomesane se cikom dece iz nedalekog skolskog dvorista, secao se vremena dok je jos bio dete i mastao o velikom svetu, prepun planova i optimizma.
Sve je to sada bila daleka proslost i B. T. mogao je jos jedino da posmatra kako tone, pretvarajuci da to nije on da to nije nejgov zivot vec da se radi, kao u fizici, o takozvanom, objektivnom posmatracu, koji bez emocija, hladno i precizno, belezi tok jednog fizickog procesa. Vremenom, dok su sa ostatak njegovog mladog zivota otpadali komadi smisla, dosao je do zaklucka da njegovo vidjenje sveta nije subjektivno i licno, vec da se radi o Istinni, dostupnoj i razumljivoj samo malobrojnima…

Rana jesen je bila ostrija i vlaznija nego inace i B.T bi sacekao noc, hladnu i kisnu, prazne ulice bez prolaznika. Tada bi samo lutao i obilazio dobro poznata mesta. Mnogo se sve promenilo od kada je bio dete, i svaki put kada bi naisao na nesto sto je ostalo isto, zamislio bi se, i zatim dodirnuo dobro znan kamen, ogradu mosta, staru fasadu ili nesto drugo, ocutao koji trenutak lamentirajuci nad proteklim vremenom, nad komercijalizacojom njegovog grada, nad laznim svetom ciju je koprenu jasno razaznavao i cije je je trikove prozreo, ne pozelevsi da zakoraci unutra. Setnja bi se obicno zavrsila u jednoj od onih novih, mnogobrojnih gradskih pekara. B. bi se dugo koncentrisao pre nego otvori vrata. Uvek se trudio da udje skoro necujno, ali vrata su uvek bila nepodmazana, kriva i lose odrzavana i skripnula bi bucno kada bi zakoracio u radnju. Tako da je od samog pocetka sve bivalo neprijatno i on bi na brzinu kupio takozvani kroasan sa cokoladom, jeftino, preslatko i nezdravo pecivo, ionako sopstvenog novca nije imao, a nije zeleo da finansijski mnogo optrecuje svoje, roditelje. U pekarama su tih godina radile mrsave, visoke devojke, izbegle sa “ratom opustosenih podrucja”. Sve su one iz vidjenja poznavale B., ali onako iscepan i neugledan, nije im bio zanimljiv niti je ulivao bilo kakvu perspektivu i sigurnost. A On je nekada dolazilo da zapocne razgovor sa njima. “Ali o cemu?”, pomislio bi i rec bi zastala u grudima, da bi taj neprijatani osecaj nastavio da traje jos neko vreme, nadogradivsi se na gomilu besmislenih situacija koje su cinilie njegov zivot.

I tako bi B. kupio svoj kroason i polako se vratio kuci. Tu bi ga docekali smrknuti pogeldi roditelja:

“Trazis li ti posao?”, pitao bi otac besno.

“Trazim, ali ne nalazim nista sto mi odgovara”, promucao bi B. i izgubio se u svoju sobu. Tamo bi legao na krevet i prepustio se potonucu u svet nirvane, u provaliju u kojoj nije bilo vazno da li covek ima hobi ili nema, da li je bogat i popularan ili klosari pred zgradom “Crvenog krsta”. Ne, tamo je sve bilo nevazno, zapravo tamo nije bilo nicega i upravo zato bilo je zanimljivo tonuti ispraznjnog uma i opustenog, bolje reci, mlitavog tela. I nije bilo jednostavno stici Tamo, odupreti se sumu sveta, pustiti da svi spoljasni zvuci zamru, oteti se instinktivnim trzajima ostataka zelje za zivotom, sakrivene u nekom nedostupnom kutku uma. A ta zelja za zuvotom, bila je tako dosadna a ipak je B. nije mrzeo jer mrznja zahteva energiju koju on nije imao. I bila je uporna i neoriginalna ta njegova zelja za zivotom, slala bi mu slike, neumesne predloge i ideje. Kao:

“Mogao bi danas opet u setnju”
ili
“Napolju je divan dan”
ili
“Zasto ne bi pozvao nekoga telefonom”

Na ovakve, neumesne sugestije svoje podsvesti B. se uglavnom nije obazirao. Uspravio bi se eventualno u krevetu, mozda bi i pogledao kroz prozor, ali snazna zudnja za nistavilom, za traganjem i Istinom kako ju je video povukla bi ga nazad na da legne. Ne, nije on po ceo dan samo lezao u krevetu, nekada bi recimo dugo stajao na terasi posmatrajuci nebo ili bi se poput bebe dugo i posveceno cudio sopstevnim prstima…

Citalac ovih redova ce se logicno zapitati zasto je B. uopste ziveo i da li je mozda pomislio i na samoubistvo, kao na kauzalnu posledicu svog zivotnog stava. I u pravu bi bio citalac , B. jeste pomislio i to vise puta, ali bi svaki put isto tako i odustao. Jer, sta je samoubistvo, do jos jedan besmislen akt koji zahteva pored ostalog i energiju i volju. Reklo bi se, samoubistvo je cin slabica, delo onoga koji ne moze da izdrzi svakodnevni besmisao, zivot u praznini, plivanje kroz blato… A time bi i roditelje mnogo razalostio. A zalostio ih je i ovako i onako - oboje su bili penzioneri i B. skoro nista nije doprinosio njihovom skromnom kucnom budzetu…

Dani su prolazili, nastojao je stoga da jede sto manje, novu odecu i obucu nije kupovao, cipele je naucio da popravlja sam, kao i da izvodi sitne popravke u stanu, samo sve to skupa nije bilo dovoljno i njemu je bivalo sve teze da podnosi taj pritisak, da ipak nesto zaradi, a da nikako ne odstupi od svojih shvatanja, i to je zivotarenje za njega bivalo sve bolnije i nepodnosljiviije, a situacija u kojoj se nalazio samo jos jedan izgovor da i dalje pravac delovanja trazi u praznini i dremezu koji je toliko voleo…

Jednoga dana, nevoljno, skoro gadeci se kao covek koji mora da dotakne izmet B. je odlucio da zaradi. Internet je tih godina dozivljavao pravi bum, pa je i on odlucio da se ukljuci u globalnu mrezu informacija, naravno na svoj nacin. Cuo je kako su ljudi preko noci postali bogati, ali on nije mastao o tome kako da se obogati. Neki od njih bili su vec slavni, ali ni slava ga nije zanimala. Tih dana beznadezno je sedeo pred kompjuterom, njegova web prezentacija bila je ocajno siva stranica, standardna boja HTML teksta. Nije znao sta da napise. sta da unovci, koja je to roba kojom bi mogao da opcini kupca, koje je to znanje kojim bi mogao da se podici. Sve iz njegove struke, a on je zavrsio elektrotehnicki fakultet, sve sto je tamo naucio bese kao isparilo, isvetrilo iz mozga, i kao da nikad i nije silio sebe da sedi u amfiteatrima da slusa profesore, postovane od strane ambiciozne i mlade publike prepune divljenja.Tako da je sedeo i dalje pred sivim ekranom, svestan samo zelje da se vrati u krevet, da se prepusti nistavilu i nestane, sve dok ga mama ne pozove na veceru, za koju se zaklinjao da ce je iz solidarnosti jednom preskociti, ali mu nikada nije polazilo za rukom.

Dani su prolazili, osmog dana dogodi se nesto nebicno. Zagledanog u prazno, B. odjednom privuce paznju nekakvo neobicno kretanje. Nije to bila paznja svesnog, zivog coveka, vec zivotinjsko opazanje bez imalo svesti. Neka muva, crna, debela zunzara, kretala se kraj bele zavese, pokusavajuci da izadje iz sobe. Njeno naizgled bezglavo letenje isprva je zacudilo B., a onda je ostavio kompjuter, ustao i pomerio zavesu. Muva zurno odlete napolje i zapahnu ga miris svezeg vazduha.

"Sloboda je pokret,
sloboda je kretanje,
sloboda je kretanje bez razuma i smisla,
sloboda je radost jer zivis..."

B. se u zivotu nije bas mnogo kretao, a nije bio ni pesnik, jer ni poezija naravno nije imala smisla, pa su ga stihovi koji su mu se tako nenadano javili jako iznenadili i uplasili. Sta se to desavalo sa njim? Otrcao je brzo u kupatilo da se pogleda u ogledalo, tamo nije video nista neobicno, i dalje je licio na sebe, ona ista rascupana kosa, zapusteno lice. Ali u sebi, u sebi, osecao je nesto novo, snazno i neizmerno, nesto obicno a ipak veliko. Vratio se u sobu, seo za kompjuter, ruke su ovoga puta pisale same:"

"Radite u firmi, prepustili ste se. Teraju vas ambicije, sopstvene ili tudje!
Ipak, cini vam se intimno da sve to nema nikakvog smisla.
Hteli bi ste nesto da promenitie, ali se ne usudjujete.
Javite mi se, i uz skromnu nadoknadu koju cete odrediti sami, pomoci cu vam da nastavite dalje ka licnom krahu"

"CRNA MANTRA - METOD LICNOG SAMOUNISTENJA"

Reci su ga uplasile. B. je netremice gledao u ekran, kao da je sve to napisao neko drugi, kao da se cudi odakle je to izaslo, kao da nije znao sta zivi u njemu, kakav misoni parazit, kakave ideje. Odmah je pokusao da se obeshrabri, da diskredituje sebe jer stvarnost je bila bolna, to nije bilo to, u svakom slucaju bilo je glupo, bombasticno, besmisleno. Uhvatio za glavu, ovako vise zaista nije imalo smisla, ovako ga sve to nije nikuda vodilo, do u bledo kopiranje onih koji su vredno radili, pokusavali, grcili se, trudili, se tezeci nekakvom poslovnom uspehu, imitiranje onih koje je najvise prezirao. Obrisao je datoteku i legao u krevet. I te veceri, dok su se senke spolja smirivale, a narandzastu svetlost sunca lagano smenjivala vestacka svetlost upaljenih lampi u stanovima spolja, on se po ko zna koji put, ponovo osetio nesposobnim.

Jutro naravno nije bilo nista bolje. Posle dorucka uputio se na reku. Svidjalo mu se da posmatra camce. Dan je bio suncan i sedeti tu, na klupi, to je barem bilo besplatno. Odozgo sa nasipa, kretanje bezbrojnih brodova i camaca izgedalo je nekako veselo, razdragano, bez smisla, onako kako je B. voleo. I opet mu se ucini da bi sve moglo biti dobro, samo kada bi se svet prepustio spontanost, kada bi odnosi medju ljudima postali vedri i razigrani, onako kako je bivalo u detinjstvu, neponovljivom detinjstvu… Nekoliko sati je tog dana proveo na reci posvetivsi se posmatranju i detaljnoj analizi sasvim banalnih stvari - istrosenih djonova, mrlja od pseceg izmeta na travi, trulom drvetu koga je nanela voda, nekim zardjalim limovima, strukturi betona… A kada se vratio kuci pokusao je da smugne u svoju sobu pored oca koji je citao novine u kuhinji, ali otac ga bese primetio i novine su se na trenutak spustile da bi ga otac registrovao i uputio mu jos jedan od onih optuzujucih pogleda.

"Mozda bi trebalo da odem da zivim negde na selo, gde me ne znaju, da se posvetim fizickom radu, da nadjem neku jedru i priprostu zenicu, da izrodimo decu i…" Uzasna slika rasplakanih beba pojavila se u njegovoj glavi, prica u kojoj je on primoran da odustane on odustaje od svega sto mu je bilo najdraze - od slatkog obozavanja besmisla, od mraka i zivota bez hobija. Njegov hipotetcki sin bi recimo mogao da zavoli fudbal i B. bi se onda prinudno vucarao po stadionima i bio primoran da slusa horske pojeve navijaca lisen koncentracije da se zagleda u sopstvenu dusu, u svoj licni mrak.

"Treba uciniti nesto, ali sta?"

Priblizio se ponovo kompjuteru. Zazmurio je i napisao:

"Ja sam mlad i zdrav, ne radim, zivim sa roditeljima, depresivan sam ali ne bih da obilazim psihijatre. Ako i vi zelite da umrtvite sopstvenu zelju za zivotom, pomoci su vam savetom uz minimalnu nadoknadu."

Blago cara Radovana - O sreci

Jovan Ducic


Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se
naposletku osecati pomalo nesrecnim... Uzasi zivota postanu jednim
delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.

Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je,
naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece... Ako su srece
slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili
nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas
porok... Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego
dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto
uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto
postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.


Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo,
kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece
ni bolesti koje drugi podnose.


Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari
srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima
nesrece i produzili da vole druge ljude... Sirotinja je najveca
nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika
napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o
ljudima i pogubi prijatelje.


Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da
uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci
motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo,
i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i
to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto
je napor najveca gorcina ljudske sudbine!


Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka
mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne
mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi
nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u
prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga
preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.


Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se
prvi isece nozevima koje je sam izostrio... Nase mrznje skode nama
vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola
sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata
o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni,
cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih
reci... Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete,
jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva
i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora
stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje
prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.


Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama,
nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je
da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca
covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a
osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih
primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih
ukusa.


Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju
ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko
moze.


U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi
se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba
ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam
zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.


Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je
beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko
je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su
nesreca za covecanstvo.


Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju,
nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek
se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo.
Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.


Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti
ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka
strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost,
mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva
coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena
raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.


Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci
stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da
dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od
ljudi... Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.


Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi,
ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego
ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.


Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.


Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava
staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje
staroscu, a svrsava mladoscu... Ne znamo da smo mladi kad smo mladi.
Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn Vajmar

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nek moli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

Gete.

MIODRAG BULATOVIĆ
INSEKTI

IGRA SUDBlNE PUTEM

Pre svega morali su se za trenutak zaustaviti kako bi propustili onu bakicu, onu Ljubicu. To shvati prvo Aćim, zatim Petar, pa tek tada Nikifor. Sima je tada bio negde nasred povorke. Milan, onaj bledoliki slikar s bradicom, što je nosio pod pazuhom blok sa slikama, nije morao da se sklanja, jer je išao pored gomile: bio je malo udaljen, i to naročito kako bi pod okom imao sve, kao da je na nekoj visini.

Aćim prvi stade. U tom momentu Ananije nešto smrsi Nikiforu i izgubi se. Milan malo podiže glavu i strogo odmeri pometnju i stisku. Nikifor se ukipi tek kad Aćim pođe.
Milan stade da žmirka okom, da tako obuhvati skupinu.

Ananije je gledao golubove koji su se nadletali ispod oblaka i trudio se da odmah sastavi pesmu o njima.

Da se nisu zaustavili, naročito Aćim i Nikifor, pregazili bi Ljubicu. Ona je išla. A bila je mala i seda, gotovo kao utvara. Aćimov potiljak nalazio se tik uz mrtvačeve tabane.
Još u stvari ne behu ljudski ni pošli, kadli se starica krenu i šmugne ispod leša. Jedino je od nje bila dronjavija neka sredovečna žena koju niko, pa čak ni Ananije, nije poznavao. Nepoznata žena bila je posle Sime najduža, da su se ljudi čudili.

Ljubica ispod leša izađe veselija. Uzalud je za trenutak stajala pod sandukom: nije ga mogla dohvatiti, mada je pružala ruke. Pod mrtvacem bila je čudno zgrčena i iskrivljena, tako da je sličila na insekta. Aćim je iskosa pogleda i nastavi hod.

Golubovi su ih pratili ćutke. Aćima je boleo potiljak. Ljubica se sakri iza nečijih leđa, izgleda da su bila ženska, jer su se širila od vrata prema petama. Ljudi su je gledali i čudili joj se. Začudi se čak i stari Raša koji se nikad ničemu nije čudio. Stari Raša se zgleda sa Simom. Stari Raša reče:

— Zavukao joj se neki đavo pod kožu.

— Žali ga — reče Sima.

— Da ga žali, plakala bi — reče stari Raša.

Stari Raša i Sima išli su barabar. Sima je bio viši od svih za glavu, pa čak i za dve. Njeno lice bilo je sitno, zbrčkano i izgrebano. Stari Raša je gledao iznad mrtvaca. Kroz šeširić probijali su joj se beli pramenovi. Sima se saginjao starom Raši, šapućući mu. Ona je nosila u rukama Fotijevu knjižicu i sliku. Stari Raša zapita Simu što se stalno krije i protrčava ispod leša. Sima reče da je ožalošćena. Stari Raša na glas odgovori da je šašavija čak i od Ananija. Sima reče:

— Bio bi to divan par.

— Ne bi, dosadio bi joj pesmama.

Povorka opet pođe. Kovčeg je bio obojen. Sunca nigde nije bilo, tako da se moglo pomisliti da nije ni postojalo. Kovčeg je bio kratak, kao da nije pravljen za mrtvaca, već za Aćima ili Ljubicu.

Ona se obrete ispred Sime. Oblaci su bili gusti i puni i ništa ih, pa ni sam vetar, nije moglo krenuti. Njene oči bile su okrugle i male. Preko njih se prevlačila plavičasta skrama starosti. Ispred nje išla su deca, dečak i tri devojčice, i nosili vence. Venci su bili zeleni, mada je još vladala jesen. Videlo se da su daske od čamovine. Sa drveća je padalo lišće: list se prvo otkidao, zatim je leteo kosimice i porebarke kao hartija, i najzad se lagano spuštao na zemlju. Deca su bila mršava i bleda.

Kad su prošle nedelje sahranjivali starog generala u penziji, sveta je bilo više: lepo obučenih i uniformisanih ljudi, žena i baba, staraca i dečaka. Jednom rečju: pola grada; povorka nije išla brzo kao danas, no se zaustavljala na uglovima, na raskrsnicama pogotovu. Pop Cvetko je išao ispred generalovog sanduka i pevao i mahao kandilom oko sebe kao da tera leptirove.

Ljubica je išla lagano i gledala u kovčeg. Gledali su je kako nosi Fotijevu knjižicu i sliku. U očima joj je bleštalo nešto nalik na suze. Kovčeg generala Šijakovića bio je politiran i okićen svilom, resama i cvećem. Sanduk koji su nosili Aćim i Nikifor sa još dvojicom bio je sklepan od starih dasaka: to se jasno videlo, jer čamovina nije svuda podjednako primila boju.

— Misliš da bi joj dosadio pesmama?

— Mislim. Več je dosadio celom svetu.

— Da, da, čudan čovek taj naš nesrećni Ananije.

— Kažu kako svuda priča da je najveći srpski pesnik.

— Da, da, vrlo je čudan, nesrećnik.

Ljubica je bila bleda. Išla je za Nikiforom i govorila mu kako je smrt strašna. Ananije joj se pridruži. Ona pusti iz sebe neki čudan zvuk, sličan cviljenju, i šmugnu ispod leša. Milan to spazi i pogladi bradicu. Požele da naslika staricu pod lešom. On joj reče da smrt nije strašna. Ljubica zadrhta. Ananije reče da se smrti ne treba bojati jer ona ne boli. Ljubica ga pogleda odozdo. Ananije reče značajno:

— Ničega se ne boj. Samo se ti mene drži.

Stari Raša vide kako Ljubica viri ispod Ananijevog skuta.

— Kažem ti, bio bi to divan par — reče Sima.

— Bi, da nije ćopav i šašav, nesrećnik.

Povorka zaobiđe spomenik. Ljubica otrča s Ananijem na začelje i tamo izjavi da zna ko je krivac za Fotijevu smrt. Ona reče da je najviše kriv Aćim, a zatim Nikifor i Sima. Ananije reče:
— Da čuo sam da nisu hteli da mu daju penziju.

Aćim šapnu Nikiforu da se umorio. Nikifor pogleda Simu.

Sima pogleda preda se. Ljubica izjavi da je Fotije bio najveći srpski pesnik. Ljubica i Sima okrenuše se i videše: ulicom je bežao Ananije; vukao je za sobom osušenu nogu, pomažući se štakom. Osvrtao se često ne bi li video motre li na njega; pre no što zamače za ugao, pade. Ljubica ga zovnu. Ananije se dizao. Ljubica ga opet zovnu. Sima reče:

— Pusti ga neka beži. Doći će i na njega red.

— Da ga nije ko uvredio?

Oblak se dizao i spuštao iznad sanduka kao kišobran.

Do groblja su mogli i Albanskom, ali Aćim udari Grobljanskom ulicom. Ljudi su ih gledali. Neki su virili iz svojih radnjica, a neki su stajali na ulicama. Iza ugla povorku dočeka vetar i skide Aćimu šešir s lobanje.

Ljubica je razgovarala sa Simom o Ananijevom bekstvu. Sima je tvrdio da je Ananije pobegao zato što ga je neko uvredio, a Ljubica da je zaboravio nešto da ukrade.
Aćimovo lice se iskrivi. A bilo je okruglo i crveno. Ljubica zapita Simu da li se slaže da je Fotije najveći srpski pesnik. Sima reče da je Ananije poznati kleptoman, ali da ne veruje da mu je baš danas na um palo baš to.

Aćimov šašir jurio je ulicom. Za njime se dizala prašina s opalim lišćem. Šešir se okretao kao kotur. Sima je gledao kako postaje manji.

Oblak je nadolazio kao voda. Aćimova glava bila je gola. Ljubica reče Simi da danas nema više prijatelja kao nekad. Šešir se primicao uglu. Ljudi su se iščuđavali što za njim niko ne trči niti daje bilo kakav znak.

Aćimova glava bila je dugoljasta i glatka kao školjka. Vetar dokopa šešir i zavitla ga preko ograde u groblje. S jasenova je opadalo lišće. Ljubica ugleda humku iskopane zemlje i reče:

— Nema smisla što ga sahranjujemo kao nehrišćanina.

Povorka umile u groblje. Aćim i Nikifor naglo spustiše teret na iskopanu zemlju, te se Fotije prevrnu u sanduku.

nije dotakla ništa što bi moglo da boli
njene ruke su bele kao led
njene misli su čiste, ona misli da voli,ona veruje, veruje

DEŽAVI

Sve ovo se zaista dogodilo. Mislim, nije važno, zapravo priča sama po sebi nije važna, ali je potrebno da je ispričam kako biste mogli da zamislite kakav je bio osmeh koji sam video na kraju događaja. A bio je to osmeh od koga se ledi krv u žilama.
Sticajem okolnosti u koje neću ulaziti, našao sam se na otvorenoj izložbi pored jedne veoma neobične skulpture. Sa mnom su bili još jedan muškarac i jedna žena, ali to nije važno za priču. Važno je da mi je prišao jedan crni Arapin i, čim sam ga čuo, okrenuo sam se i pozdravio ga onako kako se Arapi iz njegovog plemena pozdravljaju - sastavljenih dlanova, jako rastavljenih laktova i uz jedva primetno savijanje nogu u kolenima. Pozdravili su ga i taj muškarac i žena koji su bili sa mnom, ali žena nešto drugačije, jer u njegovom plemenu žene pozdravljaju muškarce sklopljenih očiju i uz naklon glave, umesto da saviju kolena.
On se obratio meni, pošto je video da sam najstariji u grupi. Rekao je da je veoma ljubazno od nas što smo naučili njegov pozdrav, ali ja ga nisam slušao. Umesto toga, gledao sam preko njegovog ramena. A evo šta sam video.
Na parkingu s one strane ulice bio je veliki beli Mercedes. Staromodan - ma kakvi staromodan, pravi pravcati old tajmer - ali veoma lep. Trotoarom između ulice i parkinga išao je kelner sa belom salvetom u ruci. Kad ste to najmenje mogli da očekujete, on je veštim pokretom gurnuo automobil prema zemljanoj površini između parkinga i zgrade. Auto je odmah počeo da tone, jer to zapravo nije bila zemlja nego živi pesak. Kelner se brzim korakom udaljio, a Mercedesu koji je već dopola potonuo pritrčao je stariji čovek. Čučnuo je na zemlju kraj trotoara i, oprezno se držeći za šiblje levom rukom, pokušao da spase automobil držeći ga za bravu. To, naravno, nije vredelo, jer je auto nastavio da tone. Prišla mu je žena (procenjujem da je bila vršnjakinja i tom čoveku i Mercedesu) koja je pokušala da mu pomogne, ali nekako nespretno, pa je pala u živi pesak između automobila i čoveka. On sad više nikako nije mogao da spase stari Mercedes, ali je još uvek mogao da spase ženu.
Međutim, umesto da to uradi, čovek je zavukao ruku u živi pesak i uradio nešto zbog čega je ona počela još brže da tone. Moj je utisak da je on sve isplanirao, i da je zapravo lisicama zakačio njenu ruku za bravu na vratima automobila. Lepo sam čuo kako su lisice tupo škljocnule u živom pesku. Uradio je to veoma brzo, i ženu je, zajedno sa automobilom, već sledećeg trenutka progutala žitka masa. Sad je on pokušao da ustane, ali je i sam bio ulovljen u grotlo koje ga je vuklo. Za nekoliko sekundi i on je potonuo.
Površina peska se umirila, ali samo na trenutak. Ubrzo sam, gledajući preko Arapinovog ramena, video da se iz živog peska pojavljuje jedna ruka i hvata za šiblje. Spasonosnim i veoma veštim pokretom izlašla je žena i sa obe noge čvrsto stala na trotoar. Dok sam je gledao tako umazanu vlažnim peskom kako stoji ukočena, sa rastavljenim nogama i povijenim leđima, pojavio mi se snažan utisak da sam je negde već video. Podigla je samo kažiprst kao da pokazuje nešto u daljini, ali je zapravo pokazivala privezak za ključeve sa Mercedesovim znakom, zakačen alkicom za njen kažiprst. Ja sam se okrenuo prema skulpturi i sve mi je postalo jasno. To je bila ona, njena dvojnica, u istom položaju i sa istim priveskom koji je visio o prstu!
Lice skulpture je počelo da se izobličava i da se razvlači u jeziv osmeh, od koga mi se bukvalno sledila krv u žilama.
svaki put kad ovo procitam, naherim se skroz..

Poludeli pitagorejci

Nula plus Mrak. Apsolutni mrak u sobi koja je okrecena u ljubicasto. Ljubicasta soba cija cetiri zida odisu razlicitim slatkisima umetnosti i istorije. Soba koja govori razlicite stvari razlicitim ljudima a ipak soba koja ne zna da cuti. Izmuceno telo od prethodnog vristanja koje je iscrpelo poslednji atom necega sto se zove postojanje, lezi u senci noci. Telo koje nije svesno svog bivtstva. Dusa koja se sve vreme setka po kavezu jer nije nimalo tesko reci da bi ta soba cak u jednom trenutku otvorila ruke i pustila kandze od ludosti koja tu mirise. Mrak. Vristanje koje bi trebalo da ocisti.

Jedan plus Apokalipsa. Juce? Danas? Sutra? Zivot koji se tu odigrava pocinje da otvara oci. Otvorenih ociju bezazlena potraznja za bilo cim sto bi se moglo otrgnuti u realnost. Psihicko stanje je opste kriticno. Kada bi nemi posmatrac sa strane uspeo uopste da dodje u dodir sa ovim bicem ne bi mogao da pronadje nesto sto tu moze biti definisano. Pokretac globalne svetske scene je u karantinu vec nekoliko sekundi koje izgledaju kao godine. Njegov pogled govori da podsvest vristi gromoglasnom drekom na svest koja je utonula u imaginarni cirkus. Svest je nesvesna svog postojanja a podsvest nedovoljno jaka da ukroti zver nesvesnog kruga. Haos.

Dva plus Vreme. Vreme koje je odigralo svoju ulogu. Pozornica je postavljena. Publika koja ceka da predstava pocne. Par sekundi pre dizanja zavese telo je bilo svesno. Sedelo je za masinom za kucanje i smisljalo scenario Tragikomedije. Tragikomedija je imala svoj jedan jedini cin.
Cin se sastojao od odluke. Trebalo je odluciti koja od ta ceetiri zida izabrati. Opcije su bile sledece:

Zid 1 - Realnost. Zid na cijoj strani se nalaze dva prozora i koji je obojen u dim cigareta. Preko prozora je plava zavesa kroz koju se nazire drvo oraha. Nema slika. Nema natpisa. Nema nicega.

Zid 2 - Kisa. Zid koji pociva na britanskoj fanaticnoj ustogljenosti 17.veka. Govor Slika kaze da je jako lako biti jednostavan i cist. Unutar slika se ogleda fascinantna mogucnost imaginarno - idealnog sveta koji poseduje aktivni sarm i pasivne akcije.

Zid 3 - Vekovi. Zid koji kaska u svakoj epohi ljudskog postojanja. Opcije za obitavanje su mnogobrojne. On dodiruje stari i novi svet - iluzije, snove, smrt, obicne ljude, neobicna mesta, strah i moc, smeh i plac, ljubav i mrznju, ubistva. Filozofije, gramatike, muziku, prasinu koju su gazili Indijanci, gradove koje su ubijali Maje. Berlinski zid, Indijska prokletstva, prasume dinosaurusa, brodove, mostove, puteve i ulice. Klavir, ruze, polja kukuruza i trave, bolesne fantazije, mazohisticke poduhvate, poludele umove, ciste duse. Prljave snove, ledene bregove, ogromne talase, nesrecne porodice, budalaste izmisljotine... Mogucnost biranja je neiscrpna.

Zid 4 - Zid. Zid koji kaze da postoje vrata kroz koja se izlazi. Eto.

Tri plus Normalan dan. Standardne stvari koje osoba obavlja svakodnevno. Standardne stvari?
Trojka kaze da su bile dovoljne tri sekunde za trenutak kad vreme stane.

Dvojka kaze da je druga sekunda mukotrpno pokusavala da odabere jednu od opcija za dnevno bitisanje od ponudjena cetiri zida.

Jedinica kaze da je usla kroz ta vrata svetlosnim spidom i da nije stigla ni da pomisli na svest.

Nula kaze da se kroz ista vrata ulazi i izlazi. Jos kaze da ako je pocetni trenutak ulaska bio nezadovoljavajuci, sledeci ponovljeni ce biti apsolutno kontradiktoran prvom. Nula kaze da je pruzena nova sansa za svesnost koja ce biti pravilno iskoriscena.

Sve ostalo je bilo flashback. Lakse se disalo.

booomm

Buumm… OK… bumm! Bum! Bum, bum! OK, sta sad? Kako sad? Pa kako ovo sad i zasto sad ovo? Eksplozija? Ne. Kategoricno ne. Apsolutno nemoguce. NE! Zasto? Zato sto nikako nije normalno da se takve stvari desavaju! Ne... Bum! BUMM... Opet? Nemoguce! Zaista! Ruke su tu! Vidim svoje ruke ili to nisu moje ruke? Pa cije su onda ako nisu moje? Moraju biti moje jer ne bih mogao iz ovog polozaja da gledam svoje ruke! A mozda ovo nisam ja? A kako ja to da znam? Mislim… Verujem da je nemoguce da ja budem neko drugi do ja! Dobro. Oko sebe, pogledaj oko sebe. Moraces da vidis nesto sto cete asocirati, provocirati, uraditi bilo sta. U krajnjem slucaju dati bilo kakav odgovor. OK?

Prodavnica, malo je mracno ovde. Cekaj, kod prodavnice smo. Pa gde je sad ta prodavnica? Bila mi je sa desne strane. Kako? Pa na koju stranu sam se okrenuo? Aha, pa da, eno je... Dobro. OK, to je prodavnica. Da krenem prema njoj ili da razmatram odavde? Sta da razmatram? Da je trebalo ista da razmatram ja bih to vec apsolvirao i rekao bih nesto slicno ovome: "Ea da, tu sam juce kupio mleko i novine i cigarete sam kupio". Cigarete! Cigarete! Mozda u toj prodavnici ima cigareta? Moram da kupim, nemam ih vise. Cekaj mozda ja u stvari i ne pusim. Nemoguce! Mora biti da pusim, zasto bih inace trazio cigaretu da ne pusim? Da krenem odavde do prodavnice ili da jos razmislim? Nesto mi sve ovo cudno izgleda. Kako to da je ovako mracno? A i bandere nesto ne vidim.

Dobro je bar su tu zgrade. Ruzne su , prljave i sablasne, ali su zgrade. Nekog ipak ima ovde. Nisam sam. A da stavim ruku u dzep i vidim ima li tamo para? Moram da kupim te glupe cigarete. Ubice me to. Aaaa, sta je to? Kakvo je to lupanje? Glupe sugave smrdljive macke! Nosite se u pizdu materinu! Jasno? Jos mi samo vi trebate u ovakvom trenutku. Pa jel’ vi uopte radite ista drugo sem sto kmecite k'o mala deca ? Uzas. A cak nije ni februar! Aauuu, kakav sok. Sta sam ono trazio? Glava mi je na ramenima a vidim i svoje noge. Naravno ako su moje. Sta pricas covece? Moraju biti tvoje. Sa kim ti onda ovo razgovaras ako ovo nisi ti a pored tebe nama nikog drugog? Mora da sam ja! Ruke! Da i ruke su mi tu?

Da, stvarno, sta sam ono trazio? Razgovarao sam sa mackama a sta sam radio pre toga? Jesam li isao negde? Besmisleno. Cekaj, macke, a sta je bilo pre macaka? Noge, bile su noge i ruke… Da pare. Bile su pare, posao sam da kupim cigarete. A zasto da kupim cigarette kad ja uopste ne pusim? A da sednem malo da razmislim. Logicna stvar... Krenuo sam da kupim cigarette, kako je onda moguce da pomislim da treba da kupim cigarete a da pritom ne pusim? A mozda nisu cigarete za mene. Pa da, maestralna ideja. Mozda nisu za mene a za koga su ako nisu za mene? Kome ja to treba da kupim cigarete? Ma ne, besmisleno je skroz. Sigurno kupujem sebi. E da, pa eno je i prodavnica. Super. Sad ces lepo da ustanes i kupis cigarette. Ides u onu tamo prodavnicu, nista lakse. Nemoj komplikovati stvari bez razloga. A kuda cu kad kupim cigarette? Odakle sam ja uopste dosao? Jel’ ovo jedna od mojih zgrada? A koja? Ako je bilo koja, koja je? O covece, a da opet sednem i razmislim? Ali treba mi cigareta da bih razmislio. A sta ce mi kad ja ne pusim? Ma mora da pusim...

Sedi, samo ti sedi odmori se i prestani da pricas gluposti! Razmisljaj o necemu drugom na trenutak , onda ustani i idi da kupis cigarete. Eto. Situacija jasna.Dobro, seo sam. A o cemu drugom da razmisljam? Pa kako sad? Pa sta je sad ovo? O cemu sam razmisljao pre ovoga? Mora biti da je bilo necega? Pa dobro. Mozda i nije? Mada sigurno jeste! Ali samo ti sedi i odmori se. Nista lepse od toga. Da sescu. Evo sedim. A da kupim cigarete? Ne, ipak cu da sedim.

Ahaa, sta je sad ovo, kakvi su to aplauzi? Ko je to tamo? Hej ti tamo? Ajde izlazi odatlle. U jebote, koliko ljudi. Aplaudiraju mi. Ha, ha … pa super. Cekaj, ako mi aplaudiraju anda sam ja glumac?! Pa ja sam glumac a ovo je pozorisna scena i one prodavnice uopste nema tamo. Pa da, bravo, odlicno. A kakvo je ovo staklo i zasto su svi u belom? Ne razumem. Pa dobro, mozda treba tako da se oblace, mozda je ovo vece belih mantila. Pa da, sigurno jeste. Dobro. OK. Ja sam glumac. Imam ruke, noge i glavu. To je to, to je OK. Dobro ima ovde i ovog stakla i svi ti silni ljudi obuceni u belo ali nema veze. Ja znam ko sam ja! Sad cu da sednem i da se odmorim. Da, sescu. Evo sedim. Seo sam. OK?

Psihijatrijska bolnica.

Vasa deca nisu vasa deca.
Oni su sinovi i kceri Zivota koji zudi za sobom.
Oni dolaze kroz vas ali ne od vas.
I mada su sa vama, vama ne pripadaju.
Mozete im dati vasu ljubav ali ne i vase misli.
Jer oni imaju sopstvene misli.
Mozete udomiti njihova tela ali ne i njihove duse,
Jer njihove duse borave u kuci sutrasnjice, do koje vi ne mozete,
cak ni u snovima.
Mozete se truditi da budete kao oni, ali ne trazite da oni budu kao vi.
Jer zivot ne ide unazad, niti stoji.
Vi ste lukovi sa kojih se vasa deca, kao zive strele, salju unapred.
Strelac vidi znak na stazi vecnosti,
i savija vas svojom moci da bi njegova strela otisla brzo i daleko.
Neka vase savijanje u strelcevoj ruci bude radost.
Jer kao sto voli strelu koja leti, On voli i luk koji je postojan.

Kahlil Gibran

A HLEBA...!

Slika iz života

Nema toga u selu ko nije poštovao Miloja Lazarevića, a valjan je i bio. "Ne rađa se više u našem selu takvih ljudi!" — slušao sam da govore mnogi odmah po smrti njegovoj. Umro je lanjske jeseni.
I ja sam ga neobično voleo još od detinjstva. Bejaše dobar prijatelj moga oca, pa èesto navraæaše našoj kući. Uvek će mi, kad dođe, doneti čega: ili krušaka, ili šljiva, ili šećera. Neki put me metne na konja preda se, te odjašimo njegovoj kuæi. Ja ga uz put raspitujem o svemu što vidim, a on mi kazuje. Kod njegove kuæe se igram sa Božom. To mu je najstariji sin, a moj drug u osnovnoj školi.
Božu sam voleo više od sviju drugova. Sedeli smo zajedno jedan do drugog, pa i u igri smo bili uvek zajedno. Igra i trčanje, šala i smej. Slatki su bili ti dani! Vrljamo po šumi, sečemo prutiće, tražimo 'tičija gnezda, pužamo se po drveću, jurimo jedan drugog, te gledamo ko je brži; nađemo kakvu nisku položenu granu, pa je jašimo; umorimo se, idemo kući, mojoj ili njegovoj, pa jedemo. Kad god jedemo mleka, a mi se zasmehujemo, i ko se manje smeje, taj više jede. Često se toliko smejemo, da po čitav čas ne možemo da pojedemo čanak mleka.
— Blago vama, kad još ne znate šta je muka! — sećam se da je jednom rekao 'ča-Miloje (tako sam ga zvao), a mi se pogledasmo pa još u veći
smeh.
Ja sam po osnovnoj školi otišao u gimnaziju, a Boža ostao u selu.
Kad sam po svršetku prvog razreda došao kuæi, jedva èekah da ga vidim. Odmah sutra dan odem njegovoj kući da se igramo.
— Boža čuva stoku, nema njemu više igre! — veli mi 'ča-Miloje.
Odem i ja k njemu. Igrali smo se opet do mile volje u livadi, čuvajući stoku. Neki put se zaigramo, te stoka ode u useve. Božu izgrde, a i meni teško, čini mi se, više no njemu. Sutradan se opet igramo, kao da ništa nije ni bilo. Neki put mu pričam sve što sam ja naučio, a on sluša pažljivo, i raspituje me o svima pojavama što su njemu zagonetne i nejasne, a ja objašnjavam "naučničkim autoritetom". Pokadšto se sastavi po desetinu čobana. Tu se tek igra i šali. Kad pada kiša, izujemo se, te trčimo bosi po travi i baricama, ili naložimo vatru u kakvom panju, pa se iskupimo okolo te pričamo ili zagonetamo. Kad stignu pečenjaci, onda je sve to još prijatnije.
Teško su mi uvek padali rastanci s drugovima kad dođe vreme da idem u školu.
Godina za godinom prolazila, a mi sve ozbiljniji. Kad sam svršio maturu, onda sam s Božom išao po lovu, po livadama gde devojke beru zelje, na igre gde se momci i devojke sastaju, ili na prela.
Ali druženje naše ne beše tako èesto. Boža je već radio uveliko, a ja sam čitao i oduševljavao se raznim književnim proizvodima.
Baš te se godine Božo i oženi; 'ča-Miloje nešto, star, a nešto ga izdade zdravlje, pa ne može da radi, i ko veli: da uzmem radnika u kuću.
***
Po svršenom svome školovanju odem u selo da se, posle tolikog rada u školskoj prašini za klupom, predam bezbrižnom životu celoga leta; da se odmorim i oporavim zdravlje na čistom vazduhu.
Kako u mestu rođenja ožive sve uspomene iz detinjstva! I šuma i livada i putovi i stazice i cveće i 'tice i potoci i kuće i ograde i svako mesto i svaka stvar opominje me na detinjstvo i bezbrižno igranje. Burjan, isto onako gust, narastao više moje kuće. Pogledam, pa mi se čisto učini kao da je juče bilo kad sam se po njemu krio igrajući "žmure" sa Božom, i kao da očekujem njegov glas iza ambara kad u igri vikne: "Je l' zora?"
Upitam majku za Božu.
— Vredan je kao krtica, ali posrnuše nekako sa imanjem, a i otac mu bolestan! Zar nisi čuo da je Miloje mnogo slab? — kaže mi majka, pa kao da se nešto duboko zamisli.
— Siromah Boža! — pomislim, ali ne mogoh reći.
Neke, tamne, nerazgovetne predstave, pune slutnje, kao da navališe na mene sa sviju strana, i počeše goniti one slatke uspomene detinjstva iz mog i Božinog drugovanja. Osetih neki teret na duši, a i sam ne bih umeo reći otkuda to osećanje bola i jada, otkud se poče upijati u dušu neki strah i zebnja?
— I dete mu zimus umrlo!
— Kome? — upitam ja posle dužeg ćutanja, čisto mehanički, zanet svojim čudnim mislima.
— Pa Boži!
Meni se učini sve to neka neverica, ili kao kakav neprijatan san. Učini mi se kao da neko tiho, lagano, s puno slutnje šapće na uvo: "Takav je život! ... Boža više nije dete!" — I ja se otimam da u to ne verujem.
Uzmem pušku i iziđem u lov da se malo razgalim od tih utisaka.
Nisam ni mislio gde ću naći lova. Puška mi o ramenu, a ja koračam kroz zabran, zanet u čudno razmišljanje o životu. Bez sumnje je moglo hiljadama 'tica leteti oko moje glave, i ja ih ne bih primetio, ili se ne bih setio da lovim. Upravo, nije mi ni na kraj pameti bilo da sam u lov pošao. Božina slika iz detinjstva neprestano pred očima, pa ne mogu nikako da za ono veselo lice vežem sve te nove bede života u koje je, kako mi mati reče, zapao.
Nisam ni sam imao nameru kuda da idem, pa ipak sam slučajno izišao na put što vodi 'ča-Milojevoj njivi, gde sam toliko puta provodio s Božom u veselom igranju.
Zateknem Božu da ore.
Čim me ugleda, zaustavi volove, pusti rucelje iz ruku, i uspravi se.
Pozdravih se s nekim čudnim trepetom u glasu.
Ćutali smo dugo. 'Tice cvrkuću u šumi kraj njive, a vetrić tiho šumori kroz lišće, koje je pogdegde počelo već žuteti, te kao da šara zelenilo raznim prelazima boja od žute ka žutocrvenoj. Sunce sija veselo, nebo se plavi. Volovi mašu repovima, te se brane od muva. S vremena na vreme mahne jedan ili drugi glavom, te jaram krcka, a medenice o vratu zazvone.
Mlađi brat Božin, dečko od desetak godina, stoji pred volovima i gleda ljubopitljivo u mene, mereći me od glave do pete. U jednoj mu ruci komadić crna hleba, a u drugoj dugačak, drenov prut. Ja se jedva usudih da pitam:
— Kako je 'ča-Miloju?
Boža saže glavu, a posle podužeg ćutanja uzdahnu, izgovori glasom koji kao da iz zemlje dolazi:
— Teško, bogami!
Mlađem njegovu bratu udariše suze na oči, pa se kotrljaju niz sveže obraščiće!
— Pa daće bog, Božo, te će ozdraviti! — tešim ga ja, i zagledah se u jato vrana što se spusti na granje, pa mi se čini kao da one donesoše slutnju što me poče obuzimati.
— Mučno! ... Do zaranka neće sastaviti! — jedva izgovori Božo, pogleda u brata, a glas mu grca, kao da kroz zube govori. Oči mu pune suza, pa samo što ne kanu, a on se upinje da ih uzdrži.
Dete zajeca. Prut i hleb ispusti iz ruku, okrete se od nas i pođe nekud, plačući glasno.
— I on danas ore! — pomislim u sebi, i kao da ne verujem da to očima gledam. — Otac mu na samrti, a on ore! — ponovi se misao u pameti.
— Pa što oreš? ... Što ne odeš kući da ga pripaziš?! — rekoh mu nekako prekornim glasom. Nastade tajac.
Boža uzdahnu, potmulo i duboko, a iz usta se ču glas koji nije sličan ljudskom glasu, glas potmuo, rapav, isprekidan, ustreptao, kao da smrt izgovori jedva čušo:
— A hleba?! — pogleda me ukočeno, tužno, i ja pročitah u suznim očima sve, razumedoh onako strašan i očajan glas kojim izgovori ove reči. Dve-tri suze skotrljaše mu se niz obraze. Opet uzdahnu, obori glavu, zagleda se u zemlju, i kao da oneme i okameni se.
I ja onemeh.
Kad sam pošao kući, osećah se kao da je sav teret života ljudskog pao na mene svom težinom svojom.
— A hleba?! — brujao mi u ušima onaj očajni, samrtni glas, glas jada i bede, i ja se stresoh od slutnje.
— I on radi i u takvom položaju?! ... Treba mu hleba! — mislim u sebi, i ta mi misao ne izbija iz pameti, a osećam kako ja to ne bih mogao izdržati.
Težak je život, strašna je borba života! ... Treba mnogo snage i zdravih živaca!



RADOJE DOMANOVIĆ

Jednom mi se prohtelo da skrenem u sumu. Moj put bese prosaran potocima. Kisa je padala vec dva dana stvorivsi i ovde blatnjave tragove svoga prisustva. Stari asvaltni put neprirodno je vijugao satrven goropadnim klisurama, netaknutim i cistim. Otisao sam daleko, vise se zvuci ljudskog roda nisu mogli cuti.
Put se penjao i spustao, vijugao neprimecen. Hodao sam, opominjuci sebe da bi trebalo da se vratim, da sam sam, ali suma me je gusila,
davila i u isto vreme privlacila. Sa strane puta behu zuckaste blatnjave strane, na kojima nista nije raslo, i samo ponekad odozgo bi padala nekakva grana, kao zmija ili kao ruka. Ja sam tad ziveo u gradu, pa bi tu pruzenu ruku oberucke prihvatao i pocinjao da mazim, a kapi kise sa te sumske ruke slivale bi se po meni. Vlaga se spustala, kako bi put skrenuo nizbrdo, a meni bi postajalo hladno. U daljini su se cule ptice.
Jedino put kojim idem i taj put pozadi, kojim se mogu vratiti tamo odkuda sam posao.
Iako idem napred svestan sam vlaznog zida koji je uvek ispred mene, iako znam da mi opreznost ne moze pomoci, stalno sam oprezan i stalno se nadam da cu u krajnjem i konacnom trenutku skrenuti. A znam vec sada da cu udariti glavom, da cu okrvavljenog lice pasti pored vlaznog zida na kome raste mahovina. A sta ako ja u stvari ne smem da se okrenem? Tada ce, gotovo je sigurno iz sume iskociti covek, koji ce u jednoj ruci drzati kesu sa povrcem, a u drugoj noz. On ce tim nozem poceti da me juri, ja cu klizati i padati, a u mojim mislima stvorice se oci sarenih vukova koji sa strane puta vrebaju, cekajuci da padnem i da me covek zakolje, pa da me svi slozno pojedu.
Ali put se oduzio, i ja vise nisam mogao da se orjentisem prema kucama koje su se mogle videti povremeno, kad bi se put nadvio iza kakvog uzvisenje, kako stoje dole u dolini, i kao da trule usidrene u blatu. Sasvim slucajno. Strah me je obuzimao. strah od smedjeg, hrapavog drveca, lisca slozenog od jeseni, od buba i glista od ptica i listova, od ljudi, koji su mozda podivljali, i cekaju ovde na svoje zrtve.
A i ja nisam cist, ko zna ko sam i sta mogu uciniti?
Prosao je i jedan automobil, u njemu covek i zena, oni ce sada naci neko skrovito mesto, tamo ce se zaustaviti, tamo ce se spojiti isto kao sto se spajaju ptice i pcele. Ako budu hteli, nece spreciti zacece i mozda ce od njih nastati novo bice. Kako li ja njima izgledam, kao prijatelj ili kao neprijatelj? Da li bi mi kupili deset s lukom. Ko zna kakvi su to ljudi, mozda ce je on silovati i ubiti, mozda ce ona potajno izvuci noz i zariti mu ga u oko.
U medjuvremenu put se rasirio, a mracne se krosnje pretvorise u neku vrstu nadstresnice, u stvari omanju dvoranu. Gore, vodio je puteljak posut belim sljunkom prema pravougaonom prostoru, ogradjenom gvozdenom ogradom. Crnom i zardjalom. I kao da sam stigao na sama vrata dvorane, zastao sam. Put i gvozdena ograda, gore ispred mene, delovali su kao oltar nekog hrama. Zvuci sume su se i dalje culi, i ja sam privucen velicanstvenoscu ovog mesta krenuo gore, po osljuncenoj stazi. Vreme je polako usporavalo, kako sam prilazio, kao da je ovde vazduh sastavljen od neke neuhvatljive sive mase koja zraci svoje pamcenje nezavisno od nas, zraci ga kao da nicega i nema, a ja sam se pitao, da li zaista nicega nema i suma mi je licila na reku...
Iznad mracnih bezdana srebrne i crne vode, kao ptica koju ne mozemo videti, kao oblak, ali nize,samo ne kao covek, zamisljao sam da letim i uranjam u vodu, a da mi hladnoca nimalo ne smeta. Video sam kako se valovi smenjuju, video sam kako obale vijugaju. Osecao sam krljust hladnih i sjajnih riba, brzih i neuhvatljivih.Zgrozio sam se, a moja noga izdajnicki zastade i pokusa da me okrene, da pobegnem. Neki inat me terao da ostanem i da ne bezim. Stigao sam do ograde, oko nje stajalo je sest kamenova povezanih lancem. Kamenje je izgledalo kao pradavni melnhiri ili umanjeni podgojeni obelisci, a na jednom je pisalo krupnim debelim i lisajevima nagrizenim slovima:
"OVDE JE UBIJEN NAS GOSPODAR".
... Medjutim ne mozemo se nikada vratiti istim putem. Vracao sam se natraske, pazeci da ne nagazim na svoje stope zato sto sam cuo da to donosi nesrecu. Cucno sam, vreme je opet usporilo i ja sam video kako se stare krosnje, ograda i mesto ubistva polako dizu i okrecu, nepodnosljivo sporo, a da za to nema razloga, osim mozda u tome sto se stare krosnje, ograda i mesto ubistva polako dizu i okrecu nepodnosljivo sporo. Polako, pomerajuci ruku prema dole pokusavao sam da ostvarim prvi kontakt sa tom mahovinom ispod, i trulim liscem.
Jedan kamen bio je prozet vlagom, i kao takav gotovo ziv ili gotovo mrtav kao nekada zivo lisce. Sunca kao da nije bilo. Mracilo se. Smracilo se onda kada sam primio prvi udarac. Ciglom su mi razbili nos i vilicu. Novca nisam imao, i nista im nisam mogao dati, ali momci u maskirnim uniformama su bili nervozni, njihova je bila zelja da tuku, da se osvete nekome za to sto je sve onakvo kakvo jeste. Njihovi naglaseni automatski pistolji davali su im prirodno pravo.
Kada sam pao na zemlju i prvi put osetio asvalt, sutirali su me polako, sistematski. Gosti iz ekskluzivnog restorana i prolaznici, nisu se obazirali, kao sto ni ja ne bih. Gledao sam kako promicu, pomesani sa likovima proslosti, kontejnerima sa smecem, avionima i uspavankama. U usima sam slusao horove nemocnih urlika, nemocnih od besa. Tutnjalo je. Iza prozirno cistog stakla lokala, gledao sam galeriju lica koja vide kroz staklo i kroz mene i mirno piju. Bili su mrtvi. Uostalom i ja sam odavno mrtav. Kada se gospodar zaljubio, postao je osecajan i dobar, i zato smo odlucili da ga likvidiramo...
Trcao sam nazad pokusavajuci da se ne okliznem. Zamnom je trcalo kamenje i sve ono sto inace trci iza nas. U magnovenju susret mracno lice pijanog radnika. On drzi flasu, flasa ga ispija on se pretace u gajbe piva. Ispostavilo se da nase isprave, potvrde i uverenja ne znace nista. U stvari nikada i nisu. Bila je to samo nasa kukavna zelja da papirima zastitimo i uverimo sebe da je svet siguran, takav da ce trajati, i mi sa njime, uljuljani u svoje i tudje potvrde i secanja. Sada postoji samo hrana, snaga. To je poslednji stepen nase bolesti.
Ali, strah je sada nestao i vracao sam se putem kojim sam i dosao. Vracao sam se jer me je cekalo jos mnostvo poslova koje sam sam sebi odredio. Tada sam video blesak. Mastan i gust kroz tamno zeleni zid. Znaci gore je brdo, gore je vrh koji mami da se popnem, da zamislim da nista ne moram, da zamislim da me niko nikada nece moci da zaustavi. Samo, do gore nije bilo puta, a sa strane samo bletnjavi klanci osvezeni jucerasnjim bujicama spustali da me podsete da je kisa vec bila gore gde ja nisam bio. I ja pokorno odlazim, ispunjen slatkastim mislima i preziruci sebe sve vise.
Brdo pored mene postaje moj jedini cilj i meni se cini, u stvari ne cini mi se nego je tako, ovo brdo i njegov vrh, to i jeste moj jedini cilj. Cilj od koga ni po koju cenu ne mogu odustati. I ako budem odustao, mrzecu sebe do kraja zivota, necu vise postojati, necu vise nikada postojati. Vrh.! Gore sija sunce koje mi zaklanja suma, treba da doprem tamo. Sve je to samo krik nemocnog besa, ne znam ni zasto sam dosao ovamo, sta se to dogodilo u mojoj glavi? A kada se budem vratio kuci, mozda je necu zateci, mozda su reke nadosle, mozda su se ustave otvorile, mozda su svi podavljeni i naduti lesevi plutaju glavom na gore. Polako kao zavesa u nesvesnom njihanju kolena mi klecaju.

Nisam znao, niti sam vise mogao znati kada sam odlucio da skrenem sa dobro utabane staze. Gore, samo gore dok vidim zrake. Trcao sam klizajuci se i padajuci u blato. Vlazno masno i gusto. Sluzokoza lesa. I neumorno dahtanje. Jaruge se racvaju a drvece ima bodlje. U ovom delu sume nema otpadaka, znaci jedini sam ovde posle mnogo vremena. Zelene puzavice su potpuno prekrile zemlju, svuda osim po blatnjavim jarugama, kojima sam ja isao, i u kojima se nista i nije moglo zadrzati osim crnih, raspadajucih grana koje bi mi se u rukama lomile i propadale ostavljajuci nekakav mrki prah. Od toga je sve sazdano. Mrvio sam prah rukama dok nisam uvideo, da gnjecim bube, i da mi se po nogama penju insekti. Klizao se, padao, bezao, a znao sam da ce jednom zastati. Tada cu mu prici i probosti ga srpom koji mi vec klizi i ispada iz ruke. Sam, sam bio. Puta vise nikakvog nije bilo, ni jaruge, samo gusti neprolazni snop zive biljne mase. I svetlo jos mami.
Crna stabla pruzala su se u nedogled i meni se ucinilo da sam u stvari u nekoj staroj, mnogo staroj sumi u kojoj mi je bilo naredjeno da stignem ovamo i ostanem sam kao u areni.
Iz prauzroka svih strahova koji cuce tamo u proslosti duboko u mozgu. Kao da se zbog toga sve ovo sranje i odvija, sva ova trka, sve ove besmislene radnje i kasapljenja. Bolje bi bilo da se nisam odvajao.
Kajao sam se...
... Stajali smo na trgu, neko je zakazao nekakav protestni skup. Stajali smo ne znajuci sta je ono sto bi trebalo promeniti, znali smo samo da nista nije u redu. I bili smo pozvali poznate ljude, mahom umetnike i novinare da nas ubede, da smo snazni, da mozemo da je narod uz nas, da narod vise ne moze da trpi sve ovo, a kako smo samo gresili.
Narod, zahvalno topovsko meso, narod koji smerno marsira, koji stoji ili sedi u kamionu pod punom ratnom opremom na 40 stepeni celzijusa, koji se razmnozava, praveci se da je to u stvari neka romantika i izbor. Praveci se da: "Mi smo tako hteli, i ovo i ono i mi...”
Carobni niz lazi koji se uspesno i utesno ponavlja, kroz glupi smeh. Najbolji nacin da se od sebe samih sakrije da je sva ta ludnica proizvod tupog straha, koji onda izbije kroz urlanje pijanog idiota dole u dvoristu, koji govori ono sto se trezni ne usudjuju ni da misle: “A ja, ja! Ko misli o meni, jebem vam majku svima...” I onda se prozori zatvaraju od radosti - neko je konacno popustio pred islednikom. Neko je konacno priznao, mi smo srecni i preserecni zbog toga, sa nama je sve u redu, mi blejimo, a veceras idemo u grad...
Dole, zemlja bese pokrivena mahovinom i puzavicama. Mokra kao olizana i ziva kao i zmije koje su pod njom gmizale. Napeto sam osluskivao. Taman kada bi mi se ucinilo da je neki pravac slobodan, cuo bih suskanje, ili mi se barem tako cinilo. Vise se nisam bojao, bejah se pretvorio u usi, u cula, instinkt. Suma je bila ista, ali ja sad vise nisam bio stranac, strah me je oslobodio, bio sam slobodan da se bojim. Zato sto vise ni o cemu nisam mislio. I dok se put kao sigurna strana nazirao kroz grmlje, ne znajuci vise nista, prestao sam da shvatam i postojim.
Kao ameba, kao glista.
Vlaga me privlacila. Skocio sam i ustao pokriven blatom. Put! Vodi! Negde!
I uzrocno posledicna veza vec brise sve privide, dok mozak nastavlja tamo gde je stao i ja se vec brisem otkinutim liscem. Suma je sasvim ista, ona je uvek cista. Mi smo prljavi iznutra. Hodam. Ulica je vrela, vrele su kocke od kamena. Gore se pali nesto. Nevazno. Sve je to privid, i ulica i kuce i vozila i zice. Tamo negde odakle dopiru zvuci, tamo je izvor i more u koji bih hteo da se ulijem. Iza grmlja dopire ta muzika, to sumanuto lupanje u bubanj, ritam stran i siguran, bas za ovaj dan.
Nesigurno je samo povlacenje. Tamo su zene koje rastrzu zivu jagnjad. Tamo je iskra i vec gori. Isto kao nekad, ima tome hiljade godina. Svega se toga secam i svi to znamo. Ogromna grupa ljudi prolazi. I devojcice su skinule cipele i po prljavom drumu one idu u carapama, jer za njih to i nije prljavo.Svi urlaju, razdvajaju se po parovima, idu u mrak, u prirodno stanje gde ce dahtati i osecati, gde ce se stvrdnuti i smeksati u spajanju muzjaka i zenki. Kao molitva. Jednostavno tako.
Jos samo malo, umiranje je vec zapocelo. To je izraz pijanih debelih domacina na ulici, zastitnika javnog morala i njhovih zena. Sva je ta moc da se pomeraju brda i osvajaju mora, prazna. To mi ne znaci nista, kaze pijanac. U njihovim se praznim ocima formira tupa i ocajna mrznja. Sve treba unistiti, treba ubijati i klati dok se ne uplasimo i dovedemo nekog da malo nas ubija i kolje. Gresni smo jer ne znamo kuda, jer se dani zakrivljuju. Automobili prolaze u odblesku, zamagljeni i nejasni, Drvece gore se krivi, kopni, ljulja se. Propadaju poslednji delici svetlosti, tiho, ravnodusno. Ogromni stub dima plovi iznad reke, nebo se mraci kao da je u pitanju oblak, a ljudi se sakupljaju srecni sto se najzad nesto dogodilo. Nadaju se da je mnogo gore nego sto jeste, jer ako je gore to ce biti opravdanje za odstupanje od svakodnevnog, za dugo ocekivani povratak.
Na izlazu iz sume nalazio se park. U njemu se od gospodarove smrti nista nije izmenilo. Tamo je jos uvek visila crna zastava ozaloscenih, a upuceni su znali da je u parku i sunce crnkasto. Pogledao sam stari kameni obelisk u sredini parka. Na njemu je bilo urezano gospodarevo ime.
Mesec je bio tako plav. Ispred nas tekla je crna reka. I kao da je u pitanju vec vidjeno u mraku se nazirala tamna skela. Culo se samo kasljucanje bolesnih. Deca nisu plakala jer im je strah paralisao usta praveci od njih male, ruzne i zgrcene starce. Stajali smo na obali i cekali. Ovaj splav, peti je za danas. Ljudi su bezali. Ko zna po koji put.
Iznad mracnih bezdana srebrne i crne vode, kao ptica koju ne mozemo videti, kao oblak ali nize, samo ne kao covek Zzamisljao sam da letim i uranjam u vodu, a da mi hladnoca nimalo ne smeta. Video sam kako se valovi smenjuju, video sam kako obale vijugaju. Osecao sam krljust hladnih i sjajnih riba, brzih i neuhvatljivih...
Prenuo sam se iskasljavsi se. Pokusao sam da na slaboj svetlosti ispitam da boja sline mozda nije crvena. Strah me izbusio, penicilina odavno nema. Splav sa izbeglicama bio je sve blizi i blizi, videli smo njihanje bezbojnih silueta. Videli smo kako su pogrbljeni i umorni drzali se za trulu ogradu skele koja vec danima saobraca i prevozi izbegle. Pitao sam se kako to da ne mogu da procitam ime skele a znao sam ga napamet. Ustvari bila je noc a prosla su ta vremena kad su imena nesto znacila.
Tamo na drugoj strani sigurno postoji covek koji nas mrzi, a da to ni sam ne moze da objasni. On u ruci steze kundak puskomitraljeza i mrzi, sada ce da opali, jos malo. Kada bi se klali zubima na livadi jos bih mu i oci video a ovako uskracena mi je ta radost.
Strah, opet strah, mislio sam dok sam vukao baceni konopac. Ceo zivot strah, uglavljen od samog pocetka u mene isto kao i u ove ljude. Sta bi bilo kada bi pustio konopac a oni otisli rekom urlajuci o straha? Ionako se sav onaj nekadasnji tzv mirni zivot vukao na ravnotezi straha.
Maltretiranje onih iznad koji su srecni zbog toga sto su iznad. A to sve uglavnom zbog toga sto su kao “oni iznad “ pozvani da gaze ponizavaju i gnjece one ispod. Isto tako “oni ispod”, nesrecni samo zato sto ne mogn nikoga bezbedno da dave i sutiraju, zeljni da i oni stignu tamo visoko gde im je i mesto i da se onda srecno osvete onima koji im i nisu krivi, ali su stvoreni da spektakularno pate.
Beba koju su mi dali da je prenesem promenila je sasvim moje stanje. Osetio sam malo jezgro toplote izdvojeno i jednostavno u svojoj samoci. U kakvom ce svetu ziveti ova beba? U kom ce je dobu pridobiti? Kada ce izdati sebe? Mracne su mi se misli vratile. Pruzio sam dete nekoj zeni, starijoj zeni koja sigurno i nije majka ove bebe, kojoj se na mesecini vide samo staracke oci zgrcene od nagomilanog straha i praznih uzaludnih godina. Nemocnog besa koji je sad sa svim ovim dogadjajima konacno porazen i okoncan. Samo starci i deca, ko ce hraniti ovu decu? Da li da ostanem sa ovim ljudima i pomognem im ili da nadjem neki ostatak divljine i da podivljam tamo i zivim mirno prazan i cist od svega ljudskog. Sta ce se dogoditi kada se ubice umore? Tamo su ostali samo mrtvi i ubice. Vreme ce ubrzo izjednaciti njihova unakazena tela.
Ispostavilo se da nase isprave, potvrde i uverenja ne znace nista. U stvari nikada i nisu. Bila je to samo nasa kukavna zelja da se papirima zastitimo i uverimo sebe da je svet siguran, takav da ce trajati, i mi sa njime, uljuljani u svoje i tudje potvrde i secanja. Sada postoji samo hrana i gluva sila. To je poslednji stepen nase bolesti. Jedro civilizacije popusta na svim savovima a kod nas pocelo je da se cepa.
Koracali smo zemljanim putem pogrbljeni i sami, svako je za sebe bio sam. Tamne, zurne, bolje reci zustre prilike. Skoro da smo trcali, a da nismo smeli da potrcimo da nasi nagli pokreti ne bi bili primeceni. Kratko su trajale godine kada noc nije bila samo za bezanje. Koliko je vremena proslo? Da li je ikada bilo i da li moze biti drugacije?

ON, NEKO DRUGI

Već duže vreme neki čovek u meni odbrojava moje korake. Jedan, dva, tri, četiri... I tako po čitave dane.
Pustim ga da to čini, hoću da kažem, ne mogu zaustaviti kada nešto naumi. On unapred zna što ću ga pitati, a ja se uvek iznenadim njegovim odgovorom.
Sve u svemu, navikao sam se već na njega. Poslednjih godina neprestano je sa mnom. Ponekad mi se učini da je živeo u meni od najranijeg detinjstva, tj. od kada se pamtim. Kako bi inače znao neke najintimnije stvari koje nikome nisam poverio? Često zaželim da izađe iz mene, da sednemo za sto i ljudski popričamo o svemu.
On se tada zavuče u najdublji deo mene, postaje malen i gotovo nevidljiv i odnekud iz daleka odgovara.
Neće da govori o sadašnjosti i uopšte, pravi se kao da ne hodamo ulicama Londona i kao da ne postoji ova nova stvarnost oko nas sa svim svojim posebnostima.
On bi samo da priča o prošlosti.
Naročito o stvarima koje bih ja što pre da zaboravim.
Kaže (gotovo podsmehujući se): Sve tvoje je u tebi.
Treba ti samo pomoći da pravilno rasporediš uspomene.
Ponekad mi uspeva da se pretvaram kao da me njegova priča naročito zanima. On tada, sebe ljubiv kakav već jest, raspriča se i postane velik tako da zauzme potpuni oblik mene. Ja se tada samo umnožim, brzo i spretno sakrijem iza ugla, a on produži nekom od ulica Londona.
Sednem napokon sam u bar, naručim pivo i ne razmišljam ama baš ni o čemu. Tih nekoliko dana dok sam sâm družim se samo sa Englezima i govorim naravno Engleski.
On za to vreme kruži ulicama Londona i prati naše izbeglice da bi pronašao put do mene.
Obično uđe s leve strane, namrgođen i uvređen, gleda na drugu stranu ulice. Neko vreme tako šutimo i samo hodamo.
On zna sve što bih ga ja mogao pitati, a ja ne znam što će mi odgovoriti.
Zatim, nakon nekog vremena, počinje ponovo da mi broji korake.
Jedan, dva, tri, četiri...I tako po čitave dane...

Rade Šerbedzija