Priče

First topic message reminder :

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

Porodiljina priča

Ležim ja u bolnici i održavam trudnoću, a do mene žena u visokoj trudnoći čeka na carski rez. Nosila je blizance od kojih je jedan bio u nekom nemogućem položaju. Sećam se, zvala se Ana.
I sad, pošto je hrana u bolnicama užasna, Ani je muž svaki dan donosio ručak – supu, gulaš itd – u teglama. Onim većim, od litra. A zatim, pošto se iz bolnice vraća direktno na posao, a nema kola, nije mogao da odnese tegle. I tako, polako, u ćošku naše sobe naočigled je raslo brdo od tegli.
– „Je li, šta ćeš s tim teglama?“ Upitam ja Anu jednog popodneva.
– „Ćuti, ne pitaj“, odgovara ona. „Pripretila mi svekrva životom da joj ih čuvam. To su joj za zimnicu. Deset godina ih, kaže, skuplja. Da se ne šalim glavom da nestanu. “
I tako su prolazili dani. Anin su carski rez svakog dana iz nekog razloga odlagali, a brdo tegli je raslo. Sve dok, jedne noći, Ani nije počeo prirodni porođaj, što je bila situacija koju je u njenom slučaju trebalo na svaki način izbeći. Elem, ubrzo zatim pojavljuju se dve sestre sa bolničkim kolicima i obraćaju se Ani, koja leži na krevetu i hukće.
– „Vi treba da imate hitnu operaciju“, poče jedna. „Doktor hoće da počne odmah.
– „Hajdete sad brzo“, dodaje druga. „Ma dobro je, sve je dobro. Nije ništa. Diši. Ajde diši. Dobro je. Kad vam prođe ovaj trud, vi ustanite i pređite na kolica.“
– „Ponesite svoje lične stvari“, opet će prva. „Više se više nećete ovamo vraćati, posle operacije idete u šok sobu.“
Sestre zatim nakratko izlaze iz sobe da provere pacijentkinju u sobi do nas, čiji se urlici prolamaju do kraja hodnika. Ana sedi na svom krevetu, uplašenih očiju iznad planine od stomaka, i hukće. Međutim, čim je nalet počeo da joj jenjava, ona ustaje, i strpljivo, jednu po jednu, ređa tegle na donju policu kolica. Stakla na levu stranu, poklopce na desnu. Sve dok čitava kolica ne bivaju ispunjena teglama.A zatim uzima svoj majušni neseser, stavlja ga pod pazuho i leže na kolica. Upravo u tom trenutku počinje joj novi trud; ona se opet grči i počinje da hukće.
Sestre se vraćaju i zatiču neverovatan prizor: na gornjoj polici kolica, drhtava planina Aninog stomaka stremi ka plafonu; a donja polica puna je tegli.
– „Šta ti je ovo, crna ti?“ pita sestra, u čudu. „Kakvo je ovo đubre na kolicima?“
– „Ne-diraj-to“, cedi Ana kroz zube sve hukćući, i, na način koji bi, zaključujem, trebalo da bude preteći, ustaje u polusedeći stav. „Ne-diraj-te-gle“.
– „Ma ne može tegle u operacionu salu i u šok sobu!“ vapi sestra. „Šta je tebi, ženo, jesi ti normalna? Lezi dole.“
Ana je i dalje u polusedećem stavu, nalakćena na kolica. Niz čelo joj se slivaju graške znoja. Stisla je zube, i nastavlja da ritmično hukće.
– „Ne-idem-bez-te-gli“, uspeva da procedi.
– „Kako bre ne ideš, aman, treba da ti radimo carski rez?“ Druga sestra će u neverici. „Odmah da si legla, da krenemo.“.
Ana je sad već stisla pesnice i spušta nogu ka podu. Teku joj suze besa.
– „Ne-dam-te-gle“, pišti ona, zgužvana i mokra lica.
– „Jao bože, lude žene, majko moja“, viče prva sestra.
– „Ostaviiiii“, sad već zavija Ana.
– „Ma ne može, je l' čuješ ti šta ti ja kažem?“ ponavlja sestra.
Ana odgovara ritmičnim huktanjem, koje akcentuje očajničkim „Ne!“ Ne!“ „Ne!“
Pacijentkinje u susednim krevetima leže iskolačenih očiju. Žene iz susednih soba počinju da se skupljaju na hodniku i da vire u našu sobu.
– „Slušaj Stano“, počinje druga sestra zabrinuto, „nema vremena za ovo. Ipak su to blizanci. Ne daj Bože, da se desi nešto.“ U sobi vlada grobna tišina ispresecana Aninim jecajima. „ Nego da vozimo mi, a?. Ajde, pusti je, načekala se žena, a sad sve na brzinu. Ma daj. Nek ponese te pišljive tegle, vidiš da nije pri sebi.“
Sestra Stana poćuti koji trenutak, a zatim bez reči diže isturenu bradu u znak kapitulacije, i kreće ka kolicima.
Ana se, još uvek jecajući, polako spušta u ležeći stav. Zapevši iz sve snage, dve sestre okreću drhtavu planinu od stomaka i zveckavu planinu od tegli, i guraju Anu iz sobe stopalima napred.
Dok joj telo zamiče iza vrata, bacam poslednji zabrinut pogled na Anino lice, i vidim njeno oko kako mi namiguje.
______________________________
Danijela Kambasković-Sawers trenutno živi u Australiji. Ideju za ciklus Beogradske priče dobila je čitajući Canterbury Tales Geoffreya Chaucera (c 1343-1400).
Danijela Kambasković-Sawers

Stela


Stela je, kako i dolikuje ženi tog imena, ušla u moj život poput kometa, bljesnula i nestala u sazviježđu izgubljenih duša. Uvijek je dobila što je htjela a nitko ustvari nije znao njene želje. Možda smo trebali voditi ljubav. A, možda je bolje da nismo.

Ne znam više tko sam ni što želim pisalo je u poruci.

POŠALJI?

IZBRIŠI?

SPREMI?

POŠALJI

Sreli smo se jednog običnog, oblačnog dana u rujnu. Ona je poznavala mene a ja sam samo ponekad znao susresti njezinu sjenu. Sjenu kažem, jer sva u crnini, sa svojih četrdesetak kilograma i blijedim licem, ništa drugo nije ni bila. Silueta kćeri bogate obitelji, srasla s mrakom svoje samoće. To je bila Stela. Rekla je da ne zna, da nije u stanju, da ne može nikoga voljeti no niti sama nije vjerovala u to. Pričala je kako me gledala sa zaljubljenošću djeteta dok sam prolazio pored njene škole. Laskalo mi je no rekao sam da je bila djevojčica, da je sve to samo prošlost. I, ništa više.

«Koji ti je kurac!», viknula je, «Ne mislim biti s tobom.»

Rekao sam da znam i :»Ne deri se. Sve se u životu može riješiti potiho.»

Spustila je glavu a ja sam onako pripit pomislio da će zaplakati. Ali nije. Oboje smo lutali u potrazi za vlastitim identitetom bez uplitanja svih onih cinika i mudraca iz okoline. Tražio sam svoje stepenice za raj. Ipak sam bio vlasnik ugaslog talenta. Ili samo pijani pjesnik?

NOVA PORUKA.

OTVORI

A, što misliš kako je meni?

Bila je škrta na riječima. Nismo poznavali jedno drugo, tek iz priča s mjesta gdje smo oboje izlazili. Ona apstinira od heroina. Treći put. Ja sam neregistrirani samoliječeni alkoholičar.

Doza heroina prosječne kvalitete je petsto kuna. Pet piva i isto tolika količina Stocka je oko stotinjak

Pet puta niža cijena za samouništenje.

«Mi iz besperspektivni iz radničke klase prisiljeni smo na alkohol.»

«Meni je tata svako jutro ostavljao love koliko sam htjela na ormariću pokraj kreveta.»

Oboje smo dotakli dno, samo na različite načine. Pričali smo samo jednu večer uz bocu crnog piva za mene i nekog energetskog otrova za nju. Sreli smo se baš u trenutku kada sam pomislio da sam sretan u svojoj dugogodišnjoj vezi. I ona je bila u nečem sličnom ali manje sretnom. Ljudi se s godinama otuđe. Olinjaju. Izližu im se osjećaji i jednostavno kroče kroz vrijeme udubljeni u svoju besmislenu rutinu. Pitao sam je da li bi se naljutila kada bih napisao priču o nama iako MI uopće ne postojimo kao cjelina već samo kao neka jednokratno uporabljiva ramena za plakanje, bez suza. Svi ponekad bivamo povrijeđeni.

ODGOVORI

Da smo se sreli u neko drugo vrijeme, što bi bilo?

POŠALJI

Pričala je da se sa svima posvađala, da je starom rekla kako je dvadeset godina nije pitao ništa, pa nema ni sada razloga da joj se obraća. Pomislio sam da ipak nije sve u lovi ali ona je nažalost pokretač svega u naše vrijeme. Tko je nema taj je želi a tko ima želi još više ili glumi da mu ništa ne znači. Stela je izuzetak. Ona bi htjela vidjeti Egipat. Krstariti Nilom. Sjesti na vrh Keopsova tihog doma. Pitao sam je da li može zamisliti nas dvoje usred

pustinje. Potpuno same.

«Zašto ne?»

«Ti si luda. Pa, ubili bi jedno drugo. Suviše smo autodestruktivni.»

Smijala se. Bila je lijepa kad se smijala. Pomislio sam da možda nikada u svom životu nije bila uistinu sretna.

NOVA PORUKA

OTVORI

Želim spavati s tobom. Dolazi!

Stela je voljela naređivati, možda i nesvjesno.

Žao mi je. Previše bi ljudi moglo puno toga izgubiti. Uključujući i nas dvoje.

ODGOVORI

POŠALJI

Vjerojatno uistinu volim iskreno. Nikada nisam vjerovao u one fore da ću žaliti u starosti za nečim što sam mogao ostvariti.

Volio bih da je te večeri zaplakala. Ali ona je rekla da neopisivo želi dop. Zamolio sam je, iako možda ni sam nisam vjerovao da je to moguće, da zbog sebe a malo i zbog drugih, pokuša što dulje zanemarivati tu želju. Zamolio sam je i otpio gutljaj pive. Koji licemjer! Na radiju je svirala neka laganica, ona što čovjeka odmah dirne. Nešto kao «ANGIE». Otvorio sam vrata auta, zaobišao ga i kroz otvoren prozor ispružio ruku i zamolio je za ples. Promet je brujao nekoliko metara od nas.

«Netko će nas vidjeti.»

«Neće. Sada smo ovdje samo ti i ja i naši bedovi i ova stvar.»

Ljuljali smo se u ritmu. Zagrljeni. Bila je sretna. I ja sam se slično osjećao. Bilo je samo tih par minuta neprekinute sadašnjosti. Vječnosti. Tada smo prvi i posljednji puta bili MI.

NOVA PORUKA

OTVORI

Ti zbilja ne znaš što želiš!

Gledao sam je kako hoda prema kući. Oporavljena barem za jednu noć. Ženstvena. Krhka. Jednu večer sretna.Nestala je iza čempresa. Zauvijek. Pitao sam se kako joj jednom reći zaista sve što mislim, kako razgovarati sa ženom i u njoj vidjeti sebe, svoje grijehe i strahove. Rekao sam joj na odlasku da ću joj poslati priču iako smo oboje prešutno znali kako će vjerojatno završiti.

Dovršio sam priču. Zbogom!

POŠALJI

Display je bio obasjan svojom neprirodnom svjetlošću. Držao sam u ruci jedan od uzroka ljudske otuđenosti i udaljavanja od stvarnih potreba.

«Valjda će doživjeti tridesetu.», pomislio sam i pritisnuo tipku.

PORUKE

IZBRIŠI SVE

Eugenio Fočić

Kazablanka

Pogledao je na sat i zapalio novu cigaretu.
- Šest.
Ona se promeškolila na krevetu, pridigla se i strašno budno ga pogledala:
- Molim?
- Kažem šest.
- Šta šest?
- A šta misliš? Šest popodne.
Ustao je i pošao u kupatilo. Ona je, i dalje ležeći, uzela jednu njegovu cigaretu i zapalila je. Dunula je u šibicu da je ugasi i bacila je pored pepeljare. Jedno vreme je samo gledala ugašenu šibicu i slušala zvuk tuša. Onda je ustala, otišla do kuhinjske niše i stavila vodu za kafu. Dok je stajala pored lončeta, on je izašao iz kupatila brišući kosu. Ne gledajući ga u lice rekla je:
- Hajde da večeras ne idemo na taj koktel. Bolje je da ostanemo u krevetu, večeras se daje Kazablanka, neće nam biti dosadno, a ako želiš možemo i da igramo karte. Napraviću ti sendvič.
- Nemoj me nervirati – rekao je besno – obećao sam da ću doći. Dolazi i Baltazar, a nisam ga video godinama.
- Ako ćemo pravo, on te se sigurno i ne seća, kakve ti iluzije gajiš? Niko neće ni primetiti da nas nema. Molim te, ostanimo ovde, ne mogu više da ih gledam, da se osmehujem... – napravila je malu pauzu, skidajući lončić sa ringle.
- Koga ne možeš više da gledaš? To su moji prijatelji! Ja se ne bunim kad nam dođe ona debela i popije svu votku koju imamo u kući.
- Ta debela je jedina osoba koja dolazi meni u posetu, i ako se dobro sećam, sinoć je popila dve čašice, a ti sve ostalo. Sećaš li se ti uopšte koliko si popio?
Ugasila je cigaretu i okrenula se prema njemu.
- A ti tvoji prijatelji ti i nisu neki. Kod koga si bio na večeri, ili bar na kafi? A oni su svi bili ovde, pojeli do sad hrane i pića da nahraniš Somaliju. I tepih su progoreli. Onu fleku od vina nikad neću moći da skinem. Zavesu sam bacila jer je pesnik njome brisao cipele. Prijatelji! Čak te ni ne ogovaraju iza leđa. Nijedan ti se ne javlja na ulici.
- Mi se ne srećemo na ulici.
Obučen, prošao je pored nje i pljesnuo je po stražnjici.
- Nazepćeš. I zakasnićemo. Uvek zbog tebe kasnimo. Ja sam mislio da je to šablon – žene uvek kasne – ali...
- Neću da idem. Neću da se oblačim. Neka dobijem upalu pluća, te-be-ce, pegavi tifus. Ne idem. Sedeću ovde i gledaću film. A kad se vratiš, neću ti držati čelo. Neću.
- Daj mi kafu.
- Ti nisi normalan! Ja govorim nešto! Da li ti govorim nešto? Ne dam kafu. Digni se i uzmi je sam. I ne pravi se da čitaš te novine. Od prekjuče su.
- Stvarno? Gde su, bogamu, te cigarete.
- Na stolu, ispred tebe. I pored kreveta. I u kupatilu, i pored telefona. Danas si otvorio najmanje četiri kutije. Sigurna sam da imaš poneku i u džepovima sakoa, i u mantilu. Zašto otvaraš toliko kutija? Ne popušiš ni pola pakle dnevno. Kad si poslednji put popušio više od deset cigareta govorio si umreću, umreću i povraćao po krevetu. Zašto ti uopšte pušiš?
- Šta te briga. Ozbiljno ti kažem, ako za tri sekunde ne pođeš da se obučeš, idem bez tebe. Obuci onaj plavi komplet.
- Misliš onaj zeleni? Nemam ni jedan plavi, to je zeleno.
- Dobro, ako hoćeš to je ljubičasto, samo požuri.
- Nije ljubičasto nego zeleno. Zeleno! Zeleno! I neću da idem.
- Ne moraš. Ionako bi me obrukala. Opet bi...
- Šta bih ja opet? Ona me je izazivala čitavo veče i u lice mi se smejala zato što sam došla u istoj haljini kao prošli put. Šta ja mogu što moj muškarac nema ni mogućnosti ni želje da mi kupi bar jednu haljinu godišnje?
Nervozno je uzela cigaretu, polomila je, bacila u sudoperu, uzela drugu i zapalila je.
- Ohladila mi se kafa. Baš je odvratna.
- Skuvaj drugu.
- Gde je otvarač za flaše? Baš bi mi leglo jedno pivo.
- U fijoci. A piva nema.
- Kako nema?
- Nisi kupio. Kao ni mleko. Kako da spremim doručak sutra bez mleka? Baš bi mogao da odeš sad po mleko, obučen si.
- Sad da kupujem mleko? – zapanjeno je pogledao, češkajući se po kosi. Ponekad mislim da nisi normalna.
Neprijatno ćutanje.
- Idi. Ne po mleko. Idi. Idi, i ne vraćaj se. Ponesi i svoje stvari. Idi. Gadiš mi se.
Okrenuo se, izvadio maramicu, obrisao lice, skinuo sako, okačio ga o kvaku na vratima i seo pored nje.
- Stvarno to misliš?
- Da. Gadiš mi se.
Ustala je i stavila još jedno lonče za kafu na šporet. On se nakašljao i blagog glasa i lica rekao:
- Smiri se, molim te.
- Neću da se smirim. Gadiš mi se. Već danima, mesecima. Nećeš da se zaposliš, nećeš da završavaš poslediplomske, ti, čoveče, nećeš ništa! Samo bi cunjao po zabavama, krckao moju platu, vodio ljubav samo onda kad se to meni izričito ne radi! Dosta mi te je. Bogami dosta. I tvog veša koji perem i peglam. I nereda koji ležerno praviš po kući. Znaš da ti smrdi iz usta?
Upitan pogled.
- Da, smrdi. Učini mi, pokupi svoje knjige, diskove, pribor za brijanje i idi. Ili još bolje, javi mi adresu i poslaću ti ih. Idi odmah. Zaboravi me. Zaboravi kako izgledam, kako se zovem, nađi drugu žrtvu. – rekla je odlazeći ka krevetu.
On je sedeo, gledao u prljavu pepeljaru na stolu, u prevrnutu šoljicu za kafu, uzdahnuo duboko, uzeo sako i izašao iz stana. Čulo se kako ulazi u lift i silazi dole.
Ona je uključila televizor i sela na fotelju, podvijenih nogu.
Hemfri Bogart je ulazio u restoran.
Dušan Gojkov

Nesanica

Noćas se vrpoljio u krevetu. Izvukao se iz listova plahti i potražio u mraku mekanu bijelu kutiju. Izvadio jednu cigaretu i pripalio je. U mraku je zaplesao trbušasti plamen, koji se zatim pretvorio u gorući pijesak na vrhu cigarete. Sjedio je i pušio, uvlačio dim zrelog lišća u sebe. Je li razlog njegove nesanice nestao s otpuhom dima?

Najednom se činilo kao da u mraku sjedi mračni prorok s malenim svjetlucavim bićem koje ga tješi. Mrak se već strašno nataložio u njemu i pritiskao mu leđa. Svjetlucavi je plesao u zraku oko njegove glave nastojeći mu podići raspoloženje ili izvući iz njega barem mrvicu maladie.

Ponekad je cigareta bila poput gudala s iskricom na vrhu kojim je pleo topli ogrtač oko tijela. Kosa mu se ljepila za sljepoočice, crna vuna bila je sve gušća, meka poput osjećaja straha.

Ja sam se pretvorila u list koji je upao kroz poluotvoreni prozor. Žilice su upile kišu i svjetlile blago zeleno. Promatrala sam, bez panike, jezika i udova, sakrivena u plahte i vuneni pokrivač, jedva disala. Jer mrak se mogao svaki čas razgrnuti, žustro rasporiti uz gomile eksplozija svjetla. Da su me sada otkrili, detektiva skrivena pod poplunom, pretvorena u žile koje dišu, trčala bih koliko me noge nose na daleki istok, praćena vrućim bljeskovima srama. – Ili negdje u zimu. Srce bi mi se ogrnulo krznom polarne noći, koje je oštro i jako svrbi.

Dotle je on otpuhivao posljednji dim, tamnosiv, s plavim oštrim vrhovima. Svjetlost je poput močvarnog sunca jenjala, gušila se pod prstima u pepeljari.

Ustao je i okrenuo se prema postelji. Došuljao se, otvorio zastor posteljine u kojoj se pušila toplina umiješanih snova, dahova i popaprene kože.

Čim su se njegovi prsti približili, smjesta sam ušla natrag u svoje tijelo, koje je poput nevjestina leša već tonulo u rijeku plahti. Kada me je zagrlio, ispao mi je kamenčić iz ustiju. Oboje smo zašli još dublje u san, držeći se čvrsto za ruke.
Ivana Potjeh

Kako je počeo rat?

Ne znam šta je to sa svim košuljama koje imam: rukavi su uvek duži nego što je potrebno. Ili prave košulje sa rukavima za majmune, oni, video sam ja to u zoovrtu, imaju duge ruke, ili duge prednje šape, ne znam kako se to već kaže – ili ja, dakle, zaista imam kratke ruke.
«U laži su kratke noge», a šta bi bilo za ruke? Nešto mudro, svakako, narodne poslovice su uvek muuuudre, ali, čini se da narod do sad nije imao problema sa dugim rukavima – ili kratkim rukama, zavisi kako to gledate – poslovice o tom važnom pitanju, za sada, nema.
Uostalom, noćas ležim, gledam u plafon, ili tako nešto, nema ni veze u kom smeru gledam, mrak je, dakle, ležim ja, sve sa svojim kratkim rukama, osluškujem, ništa se ne čuje, u mojoj ulici su ubili policajca još izjutra, prema tome, ispunjena je kvota za ubijanje, pucnjavu, sirene, dreku i slično bar za ovih dvadeset četiri sata, nadam se, i u toj tišini (a ruke mi kratke) razmišljam: kako li je to, zapravo, počeo rat?
Kažu: narodi se posvađali. E, nećeš. I ja sam, bogati, deo ovog naroda, a nisam se svađao ni sa kime.
Da li su se zaista dvojica – trojica sreli na proplanku, kao u pikarskim romanima, ili u kancelariji, ili u nekom klubu zatvorenog tipa, i dogovorili se: e, sa'će da im napravimo malo rata, pa će da ćute, neko vreme. Možda su o tome pričali telefonom, preko interneta, satelita, ko bi ga znao. Možda su na starinski način slali poruke jedan drugome kuririma i tako se dogovorili.
A možda uopšte nisu krivi njih dvojica – trojica.
Uzroci su, sigurno, dublji. Uzroci su uvek duboko negde. Bio ja tako jednom na selu, kod nečije babe. Pa ručali, pred ručak popili neku rakijicu, za vreme ručka nisu davali ništa, čak i ako išteš, ali posle dadoše vina ili piva, kako ko voli, obilato. I pred veče, izađem iz kuće, ka nužniku, eto, priteralo me, a ne volim te stvari, više mi prija da se snuždim u toaletu sa tekućom vodom, no, kad ga nema, i obična rupa u zemlji je dobra, šta ćeš, ljudi smo – kad smo već kod rupe, dakle krenem ja ka tom dvorišnom nužniku i naletim na bunar, neozidan, nezatrpan, nepoklopljen, van upotrebe, ali opasan. Ne zbog guja i akrepa, već zbog dubine. Gosti, neupućeni, lako mogu upasti, strašno se ugruvati, kao u onoj pesmi što pevaju pok. Dragan Laković i «Kolibri» o sirotom petlu što je završio na dnu bunara pa mu se rođena deca pilići, njegova krv, meso i perje smejali «baš si tata šeprtlja tako ti i treba» i slično. Zamalo i ja da upadnem, ali sam na vreme, iako je bilo sumračno, primetio i zaustavio se ispred rupe, što je nekad davno bila bunar.
I zagledao sam se tako ja u dubinu. I gledam, i gledam, i gledam, i svašta vidim. Pretežno mrak, a mrak ti je svašta. Pitaj prvo dete, kazaće ti da u mraku ima svašta. Ko zna, možda su u mraku, u toj dubini, baš oni razlozi za početak rata. Oni dublji, što ih maločas pomenuh.
Gadan je mrak. Bio ja jednom tako u nekom podrumskom kafeu za vreme restrikcije struje. Onih par sveća koliko su konobari imali i zapalili bilo je dosta da primetim jednu slatku, malecnu brinetu sa paž frizurom i očima kao žeravice. Zgodna ženica. Veoma. Primetila je i ona mene, kako izgleda, jer je nakon nekog vremena prišla, šapnula mi hajde samnom kući, pa smo otišli. Na mračnu ulicu. Išli neko vreme. Mračnim gradom. Stigli do njene zgrade. Mračne. Penjali se mračnim hodnikom do četvrtog sprata. Peške, lifta nema. A i da ima, nema struje. Pa lift ne bi radio. Ušli u stan. Pa u spavaću sobu. Po mraku nekako našli krevet, usput se razbijajući o ćoškove drugog nameštaja. Vodili ljubav u mraku.
A onda se začuo upaljač. Klik, zzzzip. Klik. U fotelji, metar od kreveta sedeo je u mraku njen muž, zapalio tri cigarete i dodao nam dve. Pa smo ih popušili. U tišini i u mraku. I onda sam otišao. Po mraku. Ćuteći. Grozno.
U novinama, u onim što imaju razmrljane šarene slike pevaljki, sportista, biznismena i mafioza po stranicama, nerazumljive naslove tipa «kosooki majstori celuloidne loptice sa dalekog istoka opet prvi na listi» ili «ponovo počelo šoranje na našem najvećem stadionu» ili «uzela trideset hiljada za tezgu koleginica sa estrade tvrdi da su joj sise veštačke» ili «ja ne prodajem šećer u inostranstvu» ili «nikad ne spavam sama» ili «naša privreda napreduje krupnim koracima», lepo piše: uzrok rata je mržnja, iskonska mržnja.
Nikad nikog nisam mrzeo u životu, tako da o tome zapravo ništa ne znam. Desilo mi se da neke ljude ne volim, to ne kažem, ali da mrzim – ne. Rekoh ja to komšinici, a ona kaže: «ti si srećan čovek, ja mrzim mnoge, evo recimo Žiku iz mesarnice, svaki put mi zakine na meri i gleda me u oči, bezočno (kako nekog možeš bezočno gledati u oči, nije mi jasno, ali ona tako kaže, ne ja), a to ne mogu da podnesem (nastavlja komšinica), ili one sa televizije i radija, samo lažu, ili one iz Skupštine, zamazuju oči narodu a primaju plate kao da su Roke-Feleri, ili one u autobusu što prde i smrde i guraju se, naročito u znojavim perjanim jaknama, ili one što traže kartu na pregled u autobusu i tramvaju, nije da nemam kartu, dobijem i ja markicu na poslu, ali je prodam, čoveče, hiljadu dvesta pedeset dinara, to je sto dvadeset pet kila, ili, ako hoćeš dva i po džaka krompira, ili šefovicu na poslu, i nju mrzim, gledam je preko astala već dvadeset godina, svinja jedna debela zadrigla blajhana...»
Gledam komšinicu, pije kafu sa šećerom, bez cimeta, ja volim bez šećera, sa cimetom, kažem slušaj bre, tebi je mnogo zanimljivo u životu kad mrziš tol'ke ljude, ona kaže da sam budala i ode svojoj kući, sve onako u penjoaru, uvek se bojim da usput ne nazebe, ali ona kaže da je baš briga, da joj je ovako mnogo interesantnije, uvek se nada da će naići neki sused penzioner kojeg takođe mrzi i koji nema šta drugo da radi i vidi je kako samo u penjoaru izlazi iz mog stana i šeta hodnikom pa da misli da smo ljubavnici. Na žalost, izgleda da ti susedi penzioneri što nemaju šta da rade ipak imaju šta da rade i to rade negde drugde jer je nikad, za sve ove godine koliko se ona šeta u penjoaru po hodniku od svojih do mojih vrata i obratno niko živi nije video. Eto.
Dakle, mržnja. Preispitujem ja sebe: bogami, i ja sam se izdrao nekoliko puta na putnika u autobusu, naročito kad me očepi, pa na prodavca u samousluzi (ili se beše kaže samoposluzi, ne znam), na ponekog na poslu... Ali ne iz mržnje, nego onako. Živci. Ne verujem da je mržnja uobičajena pojava kod većine ljudi. Možda kod nekih, baš nesrećnih. I ne verujem da je rat počeo zbog mržnje. U to me niko neće ubediti. Možda je rat počeo nekom svađom, besmislenom, kao što se moja devojka i ja svađamo, ali to već ne znam. Ali, zvuči mi verovatnije.
Ima drugih stvari koje bi mogle da budu razlog. Čitao sam neki dan Kratki kurs istorije SKP(b), to je jedna izuzetno fina knjiga, kažu da ju je pisao Josif Visarionovič Džugašvili a na naš jezik prevodio Joža Broz, pa je nešto zeznuo u prevodu, pa ga apsilo i zamalo sudilo, poslalo u Sibir ili već streljalo ali ga je Dimitrov iščupao iz Lubjanke i poslao natrag u Zagreb da se Kopinič aka s njim ali ovome nešto nije dalo mira pa je krio bombe pod krevetom pa kad ga je ufatilo na suđenju je kazao da ne poštuje taj sud već samo sud svoje partije, pa ga je zbog toga poslalo u Lepoglavu da podmazuje električnu centralu i zajedno sa Mošom čita knjige i sprema revoluciju (ali gde ja to odoh bogati kakva digresija sram me bilo). Uglavnom, znam da su tu finu knjigu mnogi ljudi prorađivali, učili napamet, preslišavali se, kao da je, sačuvaj me bože Ilijada, kolekcija Šekspirovih soneta, Gorski vijenac ili sabrane ženske pjesme u izboru Vuka Karadžića.
Naravno, Kratki kurs istorije više niko ne uči napamet, ali tu knjigu je danas veoma interesantno pročitati, porediti sa današnjim stanjem i zvaničnom dnevnom politikom. Ne kažem ja da tu ima sličnosti, ali je i samo poređenje zanimljivo. Mislim, pruža neka čisto estetička zadovoljstva.
Elem, Josif Visarionovič, čovek koji je pisao tu finu knjigu, jednom je, kažu, rekao nešto ovako: samo strah pokreće svet. Samo strah.
Dugo sam mislio, razmišljao, šta li bi mu to moglo značiti. Svakako zna čovek šta priča – uveren sam u to, na kraju krajeva, on je bio specijalista za takve stvari, ako ćemo pravo. Jednom je rekao gospođi Kolontaj: «Stalno imam strašne noćne more. Onda se probudim, i sve je istina.» Znači, mogao bi i strah biti razlog za početak rata? Moguće?
Ja se bojim raznih stvari. Istorije, recimo. Ali o tome ću malo kasnije. Bojim se visine. Strah me je da stojim pored prozora i gledam pravo dole. Onda se odmah preznojim, vrti mi se u glavi, i prosto-naprosto vidim sebe kako vrišteći padam, osećam kako mi tlo izmiče pred nogama i nema me.
Bolje je ne prilaziti prozoru, onda nema ni straha od visine.
Znači, ako izbegnemo razlog za strah, ni straha nema. Valja priznati, neke stvari je nemoguće izbeći. Na primer, zubara (što je jedna od najstrašnijih stvari na svetu). Trudio sam se – bolje sprečiti nego lečiti – još od vojske, znači dobrih dvadesetak i više godina, da budem dobar dečko, da perem zube redovno, čistim ih koncem, grickam vitamine, fluor u tabletama i ništa. Počelo je nešto da me bolucka, ma koliko se ja brinuo da to sprečim. Ali, naravno, dugo vremena nisam hteo da priznam ni samom sebi da me to zubi bole. Ne radi se o zubobolji, već o običnoj glavobolji. Od promaje. Propuha. Onaj «cug» Miroslava Krleže od kojeg je stalno bežao.
I tako sam, prvi put nakon dvadesetak i više godina, otišao kod zubara. Zubarke, zapravo. Nije se više radilo o tome što me zubi «boluckaju», već što su se neki vidno istrošili, rasklimatali, čak i napukli... Priznajem – sad me to ništa ne košta – ni ovog trenutka ne bih imao dovoljno hrabrosti da sednem na tu snežno belu stolicu za torturu da moja devojka nije bila do neba dosadna. Žene su uvek u pravu, to je svima jasno. I moja devojka – najbolja devojka na svetu – je uvek u pravu, no, to zna samo ona. Znam i ja, zapravo. To se, recimo, vidi i iz toga kako se ležerno pakuje za Operu: zna ona da je život dug, da je Opera dosadna stvar, da je lepše sedeti kod kuće. Pa stignemo tek na početak trećeg čina. Ali, savršeno obučeni, napirlitani i našminkani, bog da te sačuva. Ali, to smo već elaborirali. Da se vratimo zubarskom problemu.
U zaveri su učestvovali svi: najbolja devojka na svetu, moji i njeni roditelji, komšiluk, moje kolege sa posla. Narečenog dana sve je ukazivalo da se ima desiti nešto važno, veliko i grozno. Da će se desiti nekakav ničim izazvan užas. Prvo me sekretarica redakcije (najbolja sekretarica redakcije na svetu, svakako) rano telefonom obaveštava da su sva snimanja za taj dan otkazana, ja rešavam – samac čovek – da se pozabavim zimnicom, kad već ne moram da dolazim u radio. Najbolja devojka na svetu se iznenada pojavljuje u mom stanu, i ničim izazvana, bez ičije pomoći ili molbe sprema kuću, priprema ručak. Neobično. Veoma neobično. I tad se pojavljuje moja majka. Tu stvari već počinju da mirišu gadno, ali radijski reditelj sa istrošenim zubalom još uvek ne shvata. Samo ga nešto grebucka iznutra, iza čeone kosti.
Moja majka, (najbolja majka na svetu, jasna stvar) preuzima na sebe pravljenje zimnice, mešanje paradajza, a nas izbacuje napolje, u šetnju. Šetnju, možeš si misliti. Ovaj put, «šetnja» ne vodi, kako je uobičajeno, na Kej, u park, na Košutnjak, Kalemegdan... za bioskop ili pozorište je još uvek rano... Lakim, odmerenim udarcima i šutanjima u pozadinu radijski reditelj sa istrošenim zubalom biva doveden do sasvim obične zgrade, sasvim običnog lifta, sasvim običnih ulaznih vrata nekog sasvim običnog stana. Ali, tu tajna prestaje da bude tajna: ko je, makar samo jednom, bio kod zubara – a mene su u vojsci time prilično gnjavili – zna tu tešku mešavinu mirisa karanfilića, medikamenata i drugih otrova koje ovi koriste da muče i maltretiraju ljude. Uveravam da su se čak i kroz zatvorena vrata čuli i zvuci: bušilica, zveckanje klešta, skalpela, noževa, dleta i čekića kako buše, mrve i čupaju nečije sirote organe za žvakanje, kao i duboko tužno stenjanje mog prethodnika na snežno beloj zubarskoj stolici.
Vrata je otvorila visoka, neverovatno lepa plavuša u utegnutom belom mantilu – u drugoj prilici bih je svakako drugačije pogledao, sad sam video samo sadističku radost i zlobu u njenim očima. Odmerila me je kao da unutar moje lobanje već vidi sve zube koje će bušiti, strugati, kidati. Tačno sam, u jednom veoma bolnom talasu, osetio sve živce koje će želeti da namota na iglicu i iščupa. Naravno, osmehnula se, pritvorno, kao da, zaboga, dolazim da mi pomogne, a ne da me maltretira.

I seo sam na stolicu. Kad mi je rekla da otvorim usta, držeći onu kozju nožicu u ruci (bože, kako odvratan instrument), malo mi je nedostajalo da se onesvestim od straha. E, kad je prinela bušilicu, više mi nije nedostajalo ništa – neugodno je priznati, ali, ovaj put sam se zaista onesvestio. Strah je čudo.
Kad su me najzad osvestile, najbolja devojka na svetu i najbolja zubarka na svetu, ponadao sam se da će me, zbog pretrpljenog šoka i pretrpljenih duševnih bolova, pustiti da se vratim kući i otpatim u samoći i čamotinji ostatak dana u nekom uglu svog samačkog stana, ali vraga: mirno otvaraj usta i ćuti! Habt acht und kusch!
Dobio sam injekciju – a i to je strašno, ona igla je dugačka, dugačka, pa mi je sve utrnulo, pa mi je u ustima čeprkala nešto, boga pitaj šta, jedno pola sata, nisam osetio ništa. Uz rečenicu «nisu vama tako kvarni zubi kao što ste mislili» pustila me je kući. Prethodno me je naterala da obećam da ću kroz šest meseci doći na kontrolu. I doći ću – sad se više ne plašim zubara. Ne boli, a kad čovek malo porazmisli, zubarka stvarno dobro izgleda.
Toliko o strahu.
Ali, kao što sam već rekao, bojim se istorije. To je frka.
Neko u jutarnjem televizijskom programu, onom što ga vodi jedan, kako izgleda, penzionisani doktor, reče da su razlozi za rat u istoriji. Nije to bez nekog vraga! U Prvoj beogradskoj gimnaziji, dok se još zvala Centar za srednje usmereno obrazovanje kadrova Moša Pijade ili nekako slično, istoriju nam je predavao siroti – i on je već pokojni – Uša, kako smo ga zvali, zaista je bio ušat, imao je dve izrasline velike kao solarne ćelije Skajlaba, tako su mu uši štrčale sa glave, strašan profesor, sve je maltretirao, đaci su tvrdili da je to zato što je bio na Golom Otoku, pa su njega islednici maltretirali, kao ono Rade Šerbedžija Brika Krivokapića u predstavi Ljuše Ristića u SKC-u, pa je Uša sad rešio da se osveti, eto, svima, i da malo maltretira bar nekog, a kad nema boljeg, ni đaci nisu loši... Ja mislim da to nije istina. Uglavnom, Uša je svima govorio gospodine i gospođice i marš napolje krme jedno i slično, zavisno od potrebe, prilike, raspoloženja. No, to je već druga priča, time se neću baviti. Da se vratimo na istoriju. Pita on mene prvobitnu zajednicu, to je, valjda, ona suluda Engelsova štorija o tome kako smo svi bili divljaci, pa smo se još u kamenom dobu razvili, i izgradili ekonomske odnose, pa su neki tamo zločesti počeli da prisvajaju višak vrednosti pa se civilizovali... Ti zločesti, sa viškom vrednosti. A svi ostali i dalje bili stoka. Roblje, kmetovi, sebri i slično. Pa je onda bila Francuska revolucija, pa se stoka pobunila, pobila one sa viškom vrednosti, ali taj višak vrednosti popovima i feudalcima nije uzela stoka već neki buržuji, pa je onda bila ona druga revolucija koja se zove Oktobarska zato što je bila u novembru, u kojoj su kapitalisti izvukli deblji kraj i masovno putovali ka Večitom Istoku a svi ostali su postali drugovi i drugarice... I sad tu meni nešto nije jasno, onaj višak, koji je očigledno vekovima bio problem, negde u tom silnom ubijanju i slanju ljudi duboko u azijske stepe, tundre i polarne oblasti nestade, pa smo, iako se zovemo drugovi i drugarice sad svi ponovo jednaki, svi stoka, a para niotkuda, al' to više nije ni prvobitna zajednica, ni robovlasništvo, ni feudalizam, ni kapitalizam, nego nešto drugo.
E, pita on mene prvobitnu zajednicu. I ja ni da beknem. Mentalni blok. A zapravo, odsek'o sam se. Ne znam zašto. I da mi keca. Sledeći čas, prozove me i opet pita prvobitnu zajednicu. I ja opet ćutim. A učio. I tako pet – šest puta. Uvek me pita prvobitnu zajednicu. Na kraju mi dade keca «s postoljem», što je bila ona horizontalna crta ispod, i što je značilo da ocenu nikad neću popraviti. Eto ti ga na. Istorija.
Onda, negde u to vreme, takođe sad već pokojni Ambrozije Marošević, kojem sam u Skadarliju donosio svoje prve pesme, patetične i lažne, uostalom, reče nemoj, molim te, da studiraš istoriju, to je nemoguće završiti. I bio je u pravu. Znao je čovek šta priča, iz ličnog iskustva, ni on nikad nije uspeo da je završi, ali šta to vredi meni govoriti: upišem ja, posle srednje škole i vojske arheologiju i – ne završim. Tek na trećoj godini neko mi reče da je arheologija pomoćna istorijska nauka. E, tu sam ih ček'o! Znao sam ja da je u nečemu problem, samo nisam znao u čemu, đavo ga odneo. I istoriju, i pomoćne istorijske nauke. A ako koreni ovog rata, kao što reče taj pametni čovek kod doktora u televizijskoj emisiji, leže u istoriji, bojim se da tako nešto nikad neću biti u mogućnosti da shvatim. Mentalni blok. Kao pred pokojnim Ušom. A zapravo, strah me je istorije. Kao što se neko plaši mraka.
Evo, recimo ove fotelje. I one su deo istorije. One su, zapravo, istorijski predmeti. I plašim ih se jer imam utisak da se, kad im čovek posveti malo pažnje, nešto loše desi. Kupio ih je moj pradeda, i trajale su zaista dugo, ali su se ofucale, otrcale... Morale su na tapaciranje. Jednom, kad se nekim čudom desilo da sam imao malo više novaca, rešim ja da im «posvetim malo pažnje», kupim mebl štof, ne isti onakav kakav je bio stari, ali sličan, i pozovem tapetara. I sad ide sledeća scena: tapetar i ja sedimo uz pivo, okruženi komadićima materijala za tapaciranje, koncima, iglama, heftalicama i ostalim alatom, gledamo televiziju. Pauza. Novinar usplahireno govori u kameru. Spominje ognjišta. Napaćeni narod. Nejač. U pozadini vide se balvanovi na putu, dim od nekih zapaljenih auto guma, čuju se pucnji.
Telefoniram. Pozivni broj 041.

- Ja sam, Igore.
- Nismo se dugo čuli. Kak si kaj?
- Grozno, hvala na pitanju. Ti?
- Bedasto, dragi moj.
- Gledaš li televiziju?
- Gledam.
- Nećemo se valjda tući?
- A čuj, izgleda da hoćemo.

I tako je, kako izgleda, počeo rat. Evo, noćas, dok ležim u krevetu i zurim u mrak (a ruke mi kratke), razmišljam.
Možda ja i nisam u pravu.
No, o tome drugi put.
Dušan Gojkov

Riba i vanilija

Prošao je još jedan sunčan dan kojem se ni malo nisam razveselio. Izašao sam iz kuće tek toliko da ne nasjedam na provokacije staroga šišmiša s kojim dijelim stambeni prostor.
Tu večer htio sam biti zaljubljen. Potajno sam se nadao da ću naletjeti na svoju drugu, bolju, polovicu. Najbolje što sam mogao je otići u grad.
Lokalni neradnici, vječni studenti i profesionalni ubojice vremena, skupljali su se kraj fontane na kraju rive. Golemi spomenik udici, udica sama, od tri metra visine nadvijala se iznad zidića na kojem su se ispijale pive i vodili glupavi razgovori. Večeras je neko bio šaljiv i zakačio poluraspadnuti leš nekakve ribetine na udicu. Smrad je bio pregolem.
Odlučio sam da je najbolje da potražim svoje mjesto malo dalje od udice i pokušam fascinirati koju kvazipankericu pirsanog uha, grla ili nosa svojom elokvencijom, erudicijom, a ako dođe i do toga, veličinom spolovila. Nije puno prošlo, vremensko razdoblje mjereno u par cigara i limenkom piva od pola litre, i već sam našao potencijalnu ženu snova. Bila je u čarapama duginih boja, laganoj plavoj suknjici i sa dva pirsa. Na nosu i obrvi. Desnoj.
Nešto u meni toliko je tjeralo mozak na razmišljanje, u roku minute odmaštao sam sa njom na put u crvenom kombiju po jebenom Meksiku, ipak, nisam ni riječi progovorio sa njom. Samo sam je gledao. Bojao sam se da ne ispadne glupava, propala bi mi cijela maštarija.
E onda, onda je ona progovorila. Gledala me golemim očima i govorila. Zapravo, zamolila me da joj srolam jednu cigaru. Žene stvarno znaju biti čudne i padaju na najveće gluposti. Na rolane cigare bez filtera, recimo. Od toga ti samo požute prsti, pljuješ komadiće duhana oko sebe ko Clint Eastwood i smrdiš.
Motao sam joj cigaru puneći listić rizle najodvratnijom hercegovačkom škijom kupljenom na buvljoj pjaci. Ni sam ne znam zašto, rolajući cigaru, slagao sam kako je ovo najbolji nizozemski duhan obogaćen aromom vanilije i komadićima šljive. Ne znam zašto, nakon toga nisam se mogao zaustaviti, kao milijun spermija što juri, dijafragmom nezaštićenoj jajnoj stanici, počeo sam lagati kao pas. O tome da sam novinar, da živim u Irskoj, da mi je majka Španjolka, da za dva dana idem u Švedsku gdje mi je djed ostavio tri soba i imanje na laponskim visoravnima... da sam prebolio dječju paralizu i bio u ... Bio sam toliko zaokupljen njom da sam srao ne misleći.
Prekrasna djevojka sa dva pirsa slušala me i polako uvlačila dim cigare dok sam ja laprdao. Zatim je okrenula glavu prema meni i već sam se usro da u očima ima onaj pogled koji govori; Daj ne seri govno jedno neobrazovano.
Otpuhnula je dim i rekla;
- Jebote, ova cigara sa vanilijom ti je skroz kuul!

Ja sam ostao malo zatečen nakon što sam čuo njenu posljednju rečenicu, zatim sam se okrenuo i bez riječi otišao prema udici. Jest da riba na njoj smrdi kao nevolja svih naroda Balkana, ali mrtva riba na udici ne laže da joj je dobro. I mrtva riba na udici nikada ti neće reći da puši cigaru sa aromom vanilije ako zaista i ne osjeća tu aromu vanilije. Jebene laži, u ovome svijetu svi samo lažu.
Mladen Barbarić

PRIČA S MAJAKOVSKIM - Kristina Selak

Dok stojiš i čekaš u senci, u već prošlom vremenu, ti razmišljaš o njoj, o ljubavi, Majakovski.
Tvoja čežnja kulja, probija se kroz uzavrele grudi, imam osećaj da bi mogao vapajem ljubavi da utišaš ceo svet, da sve umukne i zaćuti.
Tvoja sanjalačka dimenzija je tako stvarna i jaka, ti živiš u njoj i za nju.
Ljubav ti prožima telo, obuzima ti psihu, to je nešto snažno, uzvišeno, što na žalost samo ti osećaš.
Ti pokušavaš da se setiš i time se naslađuješ, mogao bi tako vekovima.
Ali tvoja dragana ne dostiže te visine. Njen um je u nekoj sadašnjoj dimenziji, mnogo svetlosnih godina udaljenijoj od tvoje dimenzije.Ostavljen si!
Da, ali nije važno, ti i dalje voliš, osmeh ti obuhvata lice i živiš!
Majakovski, gde je tvoja dimenzija!?
Htela bih da osetim tvoj dah slobode, da sednem na krilo tvog aviona koji vodi u beskraj, u ponor bez dna, u ljubav!!!
Nauči me da lebdim iznad svog bića, da konačno osetim slobodu.

Steva moler iz Obrenovca - Lazar Djerdj
"Zato videh da ništa nema bolje čoveku nego da se veseli onim što radi, jer mu je to deo; jer ko će ga dovesti da vidi šta će biti posle njega"?

Ovo je priča o mom drugu Stevi i svim njegovim prijateljima. Vidite, to nije najvažnije, jer da Steve nije bilo, bilo bi neko drugog, ili bismo lutali. Ovako sa Stevom, ipak, svi smo bili na određenom mestu gde smo se oko nečega konkretnog okupljali - po čemu smo prepoznatljivi. Samo tako se ostavlja neizbrisiv trag. A neko može reći da smo tim okupljanjem bili sputani. Mi nemamo svest o tome - uostalom nečemu se moramo prikloniti i u nešto verovati, odnosno, oko nečega okupljati. Znam, znam, pa i kada ne verujemo, mi se nečemu posvećujemo. Ma šta god radili, uvek se po nečemu (tome), vrlo lako prepoznajemo! Eto, zato je Steva vrlo važan.

A čuh pre neki dan od nekih dođoša kako kažu da je umro Steva. Znate, u tako nešto ne verujem, jer je to nespojivo s njim - to on jednostavno ne može, a to ću vam i dokazati.

Moj prvi susret s njim bio je krajem šezdesetih, prošlog veka u kafeu na uglu Rue Rambuteau i Place de la République u Parizu. Sedeo je na stolici sa jednom nogom na kraju šanka i pijuckao. Nisam ga poznavao pa ni pozdravio, jer onako smotan, s ishodišta, oduvan vetrom Ravnice, tih prvih dana u Parizu, gledao sam u svoja posla. Sećam se da sam lomio jezik kako bih naručio kafu i čašu vode, dok je on mirno, ne trepnuvši, dobacio čisto naškim jezikom.

- Daj zemljak, ne seri, kaži srpski šta ‘oćeš!

Svako jutro sam svraćao u kafe, i uvek sam Stevu nalazio na istom mestu, s pogledom uprtim u neodređeno. I kada je penzionisan nije napuštao Pariz, a mogao je u Jugi lepo da živi od penzije. Mogao je za mnogo manje para da se kladi i na našem hipodromu, ali ipak sam ga uvek, kada bih tokom dana prolazio pored, viđao kako sedi na onom istom mestu. Kafa, konjak, čaša vode; Gauloises i požuteli prsti. Uvek sveže obrijan, podštucovani, a la Klerk Gebl, brkovi; i "Pitralon" iz Juge; bela košulja bez kravate. Eto to je naš Steva.

Kako sam brzo došao, tako sam izgleda brzo i otišao iz Pariza. Krajem sedamdesetih poslednji put sam video Stevu. Naravno, pogađate - taj put smo se prijateljski pozdravili. I sećam se kada se kleo u majku i u konje da više nikada neće uzeti ni čašicu pošto mu je doktor saopštio od čega boluje. Kažu da je dugo vremena slušao savete lekara

-... Mater ću svakom ko mi samo spomene piće!

Steva je živeo na sedmom spratu tri kuće niže od mene, putem drvenih stepenica do mansarde. Da li zbog silnih stepenica u zgradi bez lifta, zbog debele Cice, njegove žene, koja nije znala da ode dalje od šporeta i kvarta ili zbog bolešljive ćerke koja je po ceo dan gledala serije na TV-u, Steva se kući nije peo do uveče. A zna se gde je bio. Mnoge žene su prolazile kroz kafe, ali ih je Steva, uglavnom, samo nemo posmatrao, tiho, nenametljivo, kao spomenik.

Steva, naš Alain Delon, kome smo pomalo zavideli na njegovim parisko plavim očima i divnim belim zubima. On nikada nije mnogo jeo, izgleda taman onoliko koliko mu je bilo potrebno energije da se popne uz ono stepenište. Tako izgleda moj drug Steva, za koga kažu da je umro. Kako? Znate, kafana možda može nestati, ali Steva ne može! Pa na kraju šanka za stolicom na jednoj nozi može sedeti samo on! U toj francuskoj kafani niko nikada nije seo na njegovo mesto, a i sve nas je okupljao taj naš Steva, uz koga smo zbijali šale sa novajlijama, pošto su mislili da je Steva bio vlasnik kafane. Kažu da još uvek na ćošku u Parizu postoji taj kafe. Kažu da sada već neki novi idu kod Steve. Pa kako je onda umro?

Nekako tih poslednjih dana provedenih u Parizu jednom prilikom sam ga video da pije pivo.

- Otkud sada to Stevice? - upitah ga.

- Ma to je samo pivo, popiješ i ispišaš ga za par minuta. Jedno pivo, šta je jedno pivo prema onome što smo nekada zajedno znali da popijemo? Mešajući me često sa starijim bratom - Zar ne, Vojkane? - odgovori mi razoružavajućim pitanjem uz tapšanje po ramenu i s pogledom željnim podrške, posle koga čovek ostaje bez mogućnosti da išta prozbori. Drugi put na moju primedbu da pije vino i da je to isto alkohol, odgovorio je da ga Francuzi piju vekovima i da im nije ništa; i da se on nije razboleo od vina, pa mu po toj logici i ne može smetati.

- A vino je lek, znaš Vojkane?

- Da, znam Stevice.

Za njegov rođendan nas je častio, pa je i tada ugrabio priliku da pije vino. Kako, da ga baci? Pa to mu je ćale poslao iz njihovog podruma, "Ružicu" iz Juge, kako bi osetio Jugu i na tren ogrejao dušu. Pa ko da mu to ospori?

Reč je bila odavno pogažena, i opet: kafica, konjak i čaša vode.

- Šta je Stevo, opet?

- Ma ne! Pa to je samo jedna pre jela.

I tako u nedogled.

Ono kada sam rekao da Steva nikako nije skončao, to i sada tvrdim. Znate, i reč se izgovori, no i kada se povuče ostaje izgovorena. Uvek se može nešto napisati ili izgovoriti, a posle obrisati ili poreći. Ono što je bilo, uvek je biti u vremenu kada se zbilo i niko ga nikakvom gumicom ne može izbrisati - tamo je! Pa i sada kada bi se vratili tamo u početak osamdesetih, videli biste Stevu i sve nas. Proverite, videćete nas jer smo poslati od Boga, ali u đavolskoj raboti oko šanka. Zato ne dozvolite da iko kaže da nas nema, jer sada i vi znate da to nije istina. Kao što nije istina ni za Stevu. A nećete ni vi, jer sve ostaje trajno zabeleženo na nebu. Za svima nama uvek ostaju tragovi dela i nedela - da bi se znalo oko čega smo se okupljali.

A ovih, opet nekih kasnih, sada već devedesetih, na korak do novog veka, na korak od crte, kada će mnogi biti iza crte ili će nas ta crta razdvajati - čitajući Svetu knjigu, javi mi se niz asocijaja. Presabirajući proteklo, setih se Steve. I u strahu da nešto ne zaboravim želim nešto važno da vam kažem i da vas zamolim. Kada stignete u Pariz, pozdravite našeg Stevu. Da, tamo na uglu kod Trga u dnu šanka, Stevu molera iz Obrenovca. Pa objasnio sam vam već. Ako nije za šankom, videćete ga nedeljom na hipodromu. Nemoguće ga je promašiti. Sigurno ćete ga prepoznati, jer svi koji se susrećemo - sve nas nosi sličan vetar. (Uostalom, ni ovu knjigu vi ne čitate bez razloga).

Živeli!

Iz autorove knjige: „Đavolja posla“

Dva bela goluba na prozoru dolovačkom - Lazar Djerdj

"Ko zgriješi i učini štogod što je Gospod
zabranio da se ne čini, ako i nije znao, ipak
je kriv, i snosiće svoje bezakonje... Prijestup je; zgriješio je Gospodu."
(3. Moj, 5:17,19)

Šta je zgrešio deda Vava, stvarno mi nije poznato, jer je bio vredan, miran, i razuman čovek, ali izgleda da ta sudbina ima stvarno neke svoje čudne i nedokučive puteve - đavolske puteve. Ono što nas može navesti na zaključak o mogućim razlozima njegove zle sudbine je činjenica da se oženio Danicom, ženom kojoj se nije dalo da uživa u potomstvu. Sve ga je "htelo" dok nije upoznao nju, a onda je baš krenulo naopako. Kako su se to oni spetljali s đavolom i kakva je bila Vavina i njena krivica, ja stvarno ne znam, ali je, prema kazni, verovatno velika.

Svetislav Trailov, deda Vava, bio je i visokoučen čovek; poštovan, predratni sreski načelnik; rođen u Dolovu, u porodici seoskog popa Tomislava i popadije Vidosave. Škole je završio s lakoćom tako da je stekao pravo na stipendiju Kraljevine Srbije i po završetku studija bio upućen u Beč, gde je i službovao. Karijera diplomate visokog ranga mu se smešila. Sa dvadest i šest godina govorio je šest svetskih jezika i put mu je bio otvoren da se vine u najveće visine, ali mu se nije dalo. Igrom sudbine, 1918-te morao je da napusti Beč, i ponovo se obreo u Srbiji. Sa srpskom vojskom je prošao svu golgotu, izvukao živu glavu i zaradio otadžbinski orden. U svoje rodno selo ušao je kao oslobodilac, prvi, na belom konju, ali nije bio sam - sa sobom je doveo izabranicu srca svog, tužnu i pretužnu Danicu, koju je za prvog braka zauvek napustio maloletni sin Sava. Ali kako nesreća nikada ne ide sama, sudbina nastavi da se poigrava sa Daničinom srećom, jer kažu da, kada nešto krene "nizbrdo", ono ide do broja tri...

I tako na seoskoj utrini, za "Kurjačkog", na golu stajaše Milan, bivši muž Daničin, izuzetan sportista. A taj Milan je imao oca. Imao, i nema ga odavno više, pošto ga Turci ubiše baš kao knezove što im glave odrubiše - za primer svima.

I dok je branio gol neko napravi penal.

Protivnički igrač se zalete i šutnu fudbal, i pravo u prečku.

- I ne bi gol?

- Ne bi!

Al' prečka pade pravo na vrat nesretnog Milana.

Pade na Milana i k'o ocu mu ode glava i preostaše još dva prokletstva...

Čuvala ga Danica "k'o oči svoje", al' jedared, dok se ljuljao, puče grana i pade na glavu Savinu - sina Daničinog i Milanovog i ostade još prokletsvo jedno...

I ostade tako nesretna Danica sama čekajuć Vavu sa prokletsvom svojim.

- Ima li veće tuge...?

- Nema!

Kada rat prođe, a Srbija i Prva Jugoslavija ne zaboraviše Vavu - smešio mu se povratak u Beč. I odoše tamo zajedno, on i Danica, al' kormilar sudbine to nije dozvolio, pa se vratiše Vava i Danica jer njoj ne bi baš sve po volji. Vezan za Danicu, s namerom da zauvek ostane uz nju, Vava se zadovolji položajem sreskog načelnika. I tako sve poče da biva po volji Daničinoj. Prokomentarisaše svi da Vava proćerda karijeru zbog Makedonke koju onomad ne dovede sa sobom, na belom konju.

I u Dolovu izrodiše sina Kostu.

I sin krenu stazama očevim.

I još uspešnije.

- Ima li čoveku većeg zadovoljstva nego kada ga nadvisi delo njegovog roda?

- Nema!

A negde pred rat ode Vava u penziju. Vrati se iz Pančeva u Dolovo, i posveti se svojim vinogradima. I tek potom poče rat.

A Kosta, pa gde bi, nego u šumu.

I opet sudbina ne dade mira Svetislavu i Danici.

Oni to nisu videli ali svi drugi jesu - kako su Kostu, zbog paljenja žita Švabe kroz selo provele i vezanog vukle konjima razuzdanim po prašnjavim šorovima dolovačkim - za primer svima!

- Da li je tuga Vave i Danice prava reč... ?

- Ne znam.

Al' ipak ostade Vojislav, unuk Vavin, sin Kostin i Ljubinke Stojkov. Premala uteha za "oči moje" i "ruke moje", što do smrti izgovaraše Danica, koju, eto, čak i nju, sahrani Vava. I ostade Vava sam sa svojim vinogradima u peščanoj Ravnici.

- Je l'?

- Da!

E jednog lepog jesenjeg dana pili smo širu kod deda Vave. Ej, baćo, al' je to bila šira, ma kada bih je ponovo popio znao bih da je Vavina. Al' znam, nije moguće. Eto, tako ti je baš sve bilo i nek' mu je laka zemlja - baš se namučio deda Vava - kao da je nešto zgrešio Gospodu.

- Baš...

Znaš, sve se završilo onda kada su se kukuruzi brali. Dok su vredni paori plodove svoje muke u ambare smeštali, deda Vava je bolan ležao. Za kratko, nije se mučio, al' dovoljno dugo da otvori oči i zaplače, pre no što mu srce na pol nije prepuklo. I baš tada, u smiraj dana na prozoru sobe, zapadu okrenutom, dva bela goluba doleteše, da ih niko osetio nije. I baš pred Vavu. Dva goluba bela doleteše i suzu mu popiše pa se zaputi deda Vava za njima prema Suncu, da više nikada ne dođe.

Posle tog za Suncem unuk Vojislav ode noseći svoju sudbinu. Otišao je da se ne vrati. I majku Ljubinku ovde ostavi brižnu - da ga čeka. A tamo je četiri žene promenio i svu svoju decu, bez oca, ostavio. I ne znajući ama baš ništa o prokletsvu, on Trailovom semenu, svom sinu, dade ime: Tomislav.

- Ajd' baćo, zar Vojislav za sve ovo ne zna?

- Kažu da ne zna jer nije prisustvovao sahrani svog dede, pa nije ni mogao za prokletsvo da čuje, jer je majka to krila od njega i čuvala k’o Danica Kostu.

- A, vidiš, ipak ga je izgubila.

- Da, na neki način. Ali mislim da to više nije važno, jer njegov instinktivni beg iz ovog okruženja je, po meni, podsvesni čin - način da se konačno prekine s tom zlom kobi familije Trailov. Neko se ipak brine o tome - da nedužni ne stradaju...

- Daj, Bože, da je tako!

- Bogami baćo, biće da je tako. Zar nije i "treći" o'š'o?

- Jes', bogati, pravo zboriš - da znaš da je tako, i dobro je što je tako!

Topla, letnja kiša. U vazduhu se osećao miris mokrog asfalta, dobovanje kišnih kapi na simsu prigušivalo je zvuke pokislog grada... Svetlost male lampe obasjavala je samo knjigu koju je čitala, ostavljajući sobu u polutami. Zvuk zvona sa ulaznih vrata je prekinulo tišinu.
"Dobro veče! Budite dobri pa umornom i pokislom putniku-namerniku podarite jedan osmeh da se ogreje!"
Pomerila se i bez reči ga propustila u stan. Zbunjena neočekivanom posetom i dalje je ćutala. Skuvala je čaj i donela mu peškir da obriše lice i kosu.
...
Kuhinja, njeno carstvo, noćas je postala neprijateljska teritorija. Pripremala je večeru, a činilo joj se da to radi prvi put. Ruke su joj drhtale dok je nosila tanjire i čaše na sto. Skoro nesvesna onog što čini, ispustila je jednu čašu. Pružila je ruku da pokupi krhotine i osetila bol. Kap krvi je pala na pod. Brzo je sve to očistila, pre nego što on dodje.
"Mmmmm, divno miriše! Gladan sam, nisam ni bio svestan toga do sad."
Večerali su ne razgovarajući. Povremeno su se gledali, kao protivnici koji odmeravaju snagu.
"Posekla si prst."
"Da, ali nije strašno."
Uzeo je njenu ruku i lagano je prineo usnama. Ljubio joj je svaki prst i onda pritisnuo usne na njen dlan. Ustala je i polako krenula, a on za njom.
Soba je bila tamna, muzika jedva čujna. Odeća je šuštala padajući na pod...
Poljupcima je merio udaljenost od njenih usana do vrata, grudi, stomaka... Bezbroj otisaka jagodica njegovih prstiju na njenoj užarenoj koži... Zatvorenih očiju, uživala je ljubeći njegovo telo... Kao sudar galaksija... nabujala reka koja ruši sve brane... Prestalo je da postoji sve, oni su se pretvorili u ljubav koju jedno drugom daju... Padala je u bezdan, očajnički se držeći njegovih poljubaca i dodira, a onda su zajedno krenuli ka zvezdama... Vrela noć zaviruje u sobu u kojoj su on i ona sjedinjeni u iskonskoj želji uzimanja i davanja...

Ne postoji put do srece..Put je sreca

Nemam problem sa odlascima na put..kratak .dug ..uzastopan ..u trenutku mogu da donesem odluku i da se spremim za dvadeset pet minuta koliko mu treba da dodje i jos pet minuta koliko da strcim niz stepenice,ubacim torbu u gepek..poljubim ga i sednem u kola..znaci pola sata u vrh glave..i aloha..idemo..ne povracam..nisam gladna u putu i ne piskim na svakih sto metara.
e..sada pitam se..a ko ne voli da putuje?..cak mislim da je to svima nama u genima..putovati..menjati sredinu ..gradove..covek je nomad odvajkada..vremenima evoluirao od putnika pesaka do svaremenog putnika..vozom..kolima,autobusom i da..avionom..hm..dobro de..plasim se i nije me blam da to priznam..sve do trenutka kada ne uzletim..onda se lepo u mislima oprostim sa svima meni dragim i..budem manje bleda u licu..ali jos uvek dovoljno uplsena da nikada ne prodje a da mi neka od stjuardesa u prolazi ne pita..da li sam dobro..ohhh, da da..dobro sam,hvala ..samo sam se setila da sam zaboravila da ugasim ringlu na sporetu..
Ne znam odakle mi taj strah od letenja..ali stvarnog.. ne erikinog..ako ne letim sama vec je neko pored mene onda ta osoba najblaze receno nahebe,njegova ruka najvise..koju stezem toliko jako da ni sama ne znam odakle mi ta snaga..i kada avion udje u miran let..stisak popusti ali mu ruku ne ispustam kao slamku spasa..a pojas ne otkopavam..ni za zivu glavu kao sto ni usta tada ne zatvaram..brbljam za deset..nista ne jedem ..nista ne pijem u avionu..nista mi ne treba samo da izadjem iz njega..jednom mi je posle loseg leta i nevremana,turbolencija i propadanja doslo da kada smo sleteli kleknem i zemlju poljubim..stikle,uska kratka suknja i pune ruke rucnog prtljaga mi to nisu dozvolili.. ali dobro..opet cu ja leteti..i pobediti svoj strah ponovo,po ko zna koji put..
Ovog puta sam putovala kolima zbog osetljivog prtljaga..poznati grad..nekolicina poznatih ljudi..poznata klopa..poznata zgrada u koju sam usla..poznat razlog zbog koga sam i putovala..nekolicina nepoznatih ljudi sa kojima sam se uctivo upoznala i rukovala...i gomila nepoznatih ljudi...poznata moja draga prijateljica koja je dosla..poznat dan koji smo provele zajedno..puno jedne ceznje i jednog nedostajanja i puno poznatih mirisa..koji mi svaki put u tom gradu vracaju secanja..
Nisam ja neki svetski putnik..mnogo je vise gde nisam bila nego gde jesam..ali dovoljno da mogu da osetim mirise gradova, njihovih ulica, trgova..crkava i katedrala koje mirisu istim mirisima stolecima..mokre zemlje,snegom pokrivene planine,bistrih jezera,planinskih sela..cveca u martu..pedolina,maslina...ruzmarina i vinovih loza,dobrog vina..sira i suve prsute..mirise spomenika kulture i istorije..gustog saobracaja..velikih fabrika..metroa..mostova..skupih ulica gde mozete samo da gledate i nista da pipate..svetlicavih reklama..svuda istih taksista..nervoznih vozaca..prosjaka..tramvajskih sina..brze hrane..finih restorana..ulicnih sviraca..kobasica sa senfom u kifli..sladoleda.belih kuca..mirisa cimeta. .sarenih pijaca..ogromnih trgova..uskih ulicica..zidina..bedema...zamkova i dvoraca..muzeja..galerija..reka.marina..brodova..j ahti..morske ribe...kanala.vapora..ogromnih panoa..guzvi..lopova i sanera...sve su to negde isti mirisi..cak su i ljudi isti..samo su im osmesi razliciti..ne smeju se svi ljudi isto ili se smeju malo..ima ljudi koji se uopste ne smeju..ma koliko ih zabavljali..ne umeju i to ti je..a ne mozete se smejati za ceo svet..pogotovo kada zelite svoje osmehe da poklonite samo jednoj osobi..
Nikada me ne hvata nostalgija na putu,u nekoj drugoj zemlji,nekom drugom gradu..ustvari nju sam imala i prebolela pre par godina..ne hvata me nista..cak ni briga..osim misli za moje najblize ali ovog puta uhvatila me neka ceznja..ebeno teska.. kao klupko umotana..stajala je tako u najvecem delu moje duse i cekala da bude odmotana..Nista joj nisam mogla..nicim da je primirim..sklonim...odlozim..mozda bi je jedan telefonski poziv bar malo ublazio ..ali tada sam osetila malaksalost..groznicu..noc je bila kao u bunilu..povratak jos tezi ..sada sam kod kuce a klupko je jos u meni..i jedan san u kome sam ga trazila...rukama sam kopala po mulju ne bi li ga nasla..mog malenog.. meni namenjenog..suza je krenula...ne mogu da prebolim sto je bacen na dno reke..kao da sam sa njim i ja bacena..zaglavljena u tom mulju na dnu reke..
Postoje razliciti putevi..na primer..poslovni,turisticki..avanturisticki..tuzni ..veseli..kratki..dugacki..ali postoje i oni drugi..usamljenicki..oprostajni..svadbeni ili pak putevi pocetka..postoje putevi do slave..moci..bogatstva..putevi izdaje..oslobodjenja...sudbinski putevi..ili oni vodjeni zvezdama..postoje putevi razuma i putevi ludila..krijumcarski..kozji putevi...planinski...utabani..ravni..strmi..neproh odni ili putevi koji vode u srediste zemlje. ceo nas zivot sastoji se od puteva kojima idemo..puteva odabira kojima cemo ici..postoji i put kojim nas srce vodi...i to je put koji donosi srecu ili bol..ako ne zakoracite njime.. necete znati..
Ono sto je meni i najlepsi deo puta je..vratiti se kuci..

Strast - Dzenet Vinterson

Kad strast prvi put dodje u poznijim godinama, odricanje od nje je teze. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo djavolski izbori.
Da li ce reci zbogom svemu sto poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da ce ponovo videti kopno? Hoce li odbaciti svakodnevne stvari koje su cinile zivot podnosljivim i zanemariti osecanja starih prijatelja, mozda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoce li se poneti kao da su dvadesetak godina mladji, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?
Obicno nece.
A ako to i ucine, moraces da ih svezes za katarku dok ladja isplovljava, jer je zov sirena jezivo slusati i mogli bi poludeti kad pomisle sta su izgubili.
To je jedan izbor.
Drugi je da naucis da zongliras; da cinis ono sto smo mi cinili devet noci.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.
Treci je da odbijes strast.
Onako kako bi razuman covek odbio leoparda u kuci, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi racunati da ces lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaces makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim sto mu se daje.
Posle devet noci mora stici deseta i nakon svakog ocajnickog sastanka, ocajavaces za jos jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.
I tako odbijes, a onda otkrijes da ti kucu pohodi duh nekog leoparda.
Kad strast dodje u poznijim godinama, tesko se podnosi.

Pogledom uprtim negde u daljinu i nekom čudnom opsesijoom koja te je u tim trenucimau tolikoj meri zaokupila da nisi ni primetila kako na samo par koraka od tebe stoji neko,neko ko te posmatra pogledom koji ispituje i koji kao da u jednom ogromnom prostranstvu ljudke biti prosto pokušava da dopre do onih najsitnijih,ali i najskrovitijih segmenata,segmenata koji stvaraju tu presvetlu viziju jednog ženskog tela.
Ma koliko god se trudio da na tebi pronađem nešto što se prosto ne uklapa i što će mi na neki način bar malo pomoći da u svojim mislima i svojim shvatanjma konačno spoznam da si samo žena,jedna sasvim obična žena,ni po čemu drugačija od mnogih drugih,moram priznati da jednostavno u tom svom nastojanju ne uspevam.
Neshvatljivo je,ali zaista tvoja spoljašnost je u tolioj meri usavršena,da prosto moram priznati da bih za čoveka koji bi o tebi rekao nešto suprotno od onoga što jesi,jednostavno rekao da je to čovek bez ukusa.
Istina je da se o ukusima ne da raspravljati,ali kad postoji nešto što je u tolikoj meri opčinujuće lepo,verujem da ne postoji niko ko svu tu lepotu,lepotu i svo savršenstvo vizije ljudskog tela sakupljenu na samo jednom mestu,u samo jednom biću,jednostavno ne može primetiti.
Majka priroda i sam Bog,stvarajaći tebe,prosto su poput najsavršenijeg mozaika stvorili nešto što ni jedna ljudska ili ruka umetnika sa svim svojim veštinama ni u približnoj meri ne bi stvorili.
Gledam te,stojiš tako mirno i opušteno kao da ti u životu teku med i mleko,dok se moj pogled povremeno muti,dok mi se dlanovi znoje,ruke podrhtavaju,a čitavo telo prosto bridi.
Uzalud su svi oni duboki udisaji,uzalud su i mnogi drugi pokušaji da svoja uzburkana osećanja bar delimično smirim,a svoje uzavrele strasti odagnam u prošlost kojoj i pripadaju,uzalud je sve.Jednostavno,ne vredi.
Znam da imaš lepotu anđela,ali i dušu đavola,znam da ispod te predivne plašti skrivena stoji jedna gladna i razjarena zver,jer rane ljubavi tvoje još uvek stoje duboko urezane u svakom delu moje duše i mog srca.No svi ti tragovi i svi oni bolovi koji me i dan danas bole nisu dovoljni da o tebi pričam nešto najružnije.
U mojoj svesti,koja se lagano budi iz kome u kojoj je bila dugo vremena posle svih onih poraza sa tobom doživljenih,stoji jasna slika tvoje zle ćudi,tvoje samoljubljivosti,egoizma i svega onoga što ženu ne čini ženom,onim romantičnim,osećajnim i divnim stvorenjem,već bezosećajnu mašinu stvorenu da pleni i osvaja,da uzima,a da ništa ne daje i da na kraju krajeva iza sebe ostavlja samo pustoš u kojoj ne postoji ni senka bar jedne lepe uspomene.Sve to prokleto dobro znam,ali kada bih mogao ponovo da biram,priznajem da bih i pored svog zla sa tobom doživljenog,i pored svih rana koje mi još uvek nisu zaceljene i pored svih bolova koji me još uvek bole,opet bih vrlo rado bio tvoj.
Teško je odupreti se toj očaravajućoj lepoti,teško je izolovati se od pogleda koji prosto opija,od pokreta koji do ludila zavode i osmeha od kojih se ostaje i bez daha i bez reči.
Uzalud su sve rane,uzalud je i sav bol i što je najgore,uzalud je i svest koja se bespomoćno bori protiv onoga što sama ljudska priroda nalaže.Sve je uzalud,jer tebe čovek bez obzira na sve te kobne negativnosti koje su deo tvoje biti,prosto ne može mrzeti.
I ako niko sa tobom nije srećan,a još manje kada ostane bez tebe,ono malo zabludne sreće koja se javi pri onom prvom pogledu,pri onim prvim rečima,pri prvim dodirima,poljupcima … , sasvim je dovoljna da u koktelu nje same i lepote tvoje vizuelnosti,budu i ostanu zauvek onaj neodoljiv mamac čak i za one jadnike koji te poput mene nipočemu dobrom ne pamte.
Znam da sam nemoćan.Znam da se u stom trenutku plašim,ali i tako silno želim da svoj pogled usmeriš u drugu stranu,da me primetiš,da korakneš par koraka,jer ja to ne mogu,mene moje noge u ovim trenucima ne slušaju.Moja je težina isuviše veliki teret za njih,da mi priđeš i da sedneš na ovaj bedem Petrovaradnske tvrđave.Bedem sa koga smo još nekada davno kada smo se prvi put sreli,držrći se za ruke,posmatrali kako negde tamo na horizontu Bačke ravnice,sunce lagano i stidljivo skriva svoje poslednje zrake.Da te ponovo pogledam u oči,dodirnem,poljubim i ovaj put svesno zakoračim u pakao ljubavi tvoje,jer jednostavno,ne mogu ti se odupreti.
Eh,…. Blago onom ko te nikada nije sreo.

Z.Jović

ČOVEK SREDNJIH GODINA
Arsenu Dediću

Dogodi se svakom jedanput da dodje u godine kada za njega kažu: "On je čovek srednjih godina..."
Naučno gledajući, ljudi srednjih godina nalaze se izmedju onih koji govori "mi mladi" i onih koji vole da kažu: "Mi stari, koji smo stvorili ovu zemlju".
Čovek srednjih godina nikada ne govori "mi" nego samo - ja. Zbog toga mora da radi više od ostalih, i često saginje glavu preko koje se stari i mladi gadjaju vrućim metaforama u bici koja se zov - sukob generacija.
Iza čoveka srednjih godina ne stoji slavna prošlost. Pred njim se ne nalazi nikakva blistava budućnost. Stari mu ne veruju jer nije dovoljno star, mladi jer više nije mlad. On je zato samo čovek srednjih godina, lukav i usamljen.
Ponekad, nedeljom sedne za sto iznad čije pepeljare stari još uvek teraju Nemce iz porobljene otadžbine. Pred njim se viju zastave i prašte bombe kao na filmu. Čovek srednjih godina je najbolja i najstrpljivija publika.
I dok sluša starije, koji su baš stigli do 1943, on se seća kako su ga vaspitavali. Kako je na svojim rahitičnim nogama morao da trči kros-kontri ili planinari tragom nihovih ofanziva. Čovek srednjih godina razmišlja o tome hoće li ikada iko organizovati marš tragom čoveka srednjih godina. Kuda bi sve morao da prodje?
Čovek srednjih godina misli zatim na tužnu činjenicu da nijedan zavičajni muzej na svetu neće staviti u svoju vitrinu njegovu futrolu za naočare ispod koje će pisati: "Futrola za naočare čoveka srednjih godina". Tako mu i treba kad je bio suviše mlad da postane heroj, a suviše star da bi bio kurir i ušao u čitanke za prvi razred! On se zatim seća kako su ga stariji propitivali anegdote o njima samima, i kako je morao da ih uči napamet ako želi da postane čovek srednjih godina. U kakvoj sam se ono rodio porodici? Kako sam se držao pred klasnim neprijateljem? Šta sam mu ono rekao u lice? Prepričaj slobodnim rečima!
I mada je sve lepo učio napamet, stariji mu ipak nisu nikada sasvim poverovali. Valjda je tomee bio kriv onaj pomalo podsmešljiv izraz iza naočara čoveka srednjih godina?
Posle, čovek srednjih godina napušta starce, koji su stigli već do sredine 1944. i spušta se u disko-klub, pa tamo skriven tamom posmatra devojčice kako se ludiraju. Ali tu, pored šanka - jedine poznate stvari u ovoj rupi - on oseća da mu ne veruju ni "mi mladi", uprko nešto dužoj kosi i tami koja njegovih trideset i pet smanjuje, recimo, na dvadeset i osam.
Čovek srednjih godina počinje da se pita da li je najzad došao na njega red da malo vlada drugima, da vaspitava. Koješta! On ne može da vlada ni sobom samim, kako će onda vladati drugima? Njegovu decu vaspitavaće televizija. Šta je on, u stvari, dok dugokosom kelneru govori: "Još jedanput isto!". On je uglavnom sanjalica.
Otvorenih očiju sanja da iga sa najlepšom devojčicom disko kluba, onom što joj niz goli stomak teku potoci blistavog znoja.
Da pišem filmska scenarija, baš u tom trenutku dok čovek srednjih godina ispija svoje osmo piće, ta devojčica bi prišla šanku i kazala: "Hajde da igramo!" - pa bi igrali dugo i lagano, obraz uz obraz, telo uz telo, i posle izišli napolje u noć, pa bi čovek srednjih godina pričao toj mladoj osobi kako je mo rao tapšati, zviždati, pevati i hvatati beleške i kako nikada nije na njega došao red da malo vlada. Još bi joj pričao o tome kako ne pripada nikome, ni njima mladima ni onima starima, sa kojim su oni mladi, u radu, i da zbog toga mora da se bori potpuno sam, pod svojom izbledelom zastavom srednjih godina, i kako mu to sve više počinje da liči na onu dečju igru koja se zove "izmedju dve vatre", gde čovek stoji izmedju dva tima koja ga gadjaju loptom, pa kad ga pogode, onda mora da igra za taj tim, svejedno što mu se igrači ne svidjaju. Ali, kazao bi čovek srednjih godina mladoj devojci na mesečini ispred disko-kluba, mene još nisu pogodili jer sam veoma vešt, mada ne eskiviram udarce, jer sam čovek srednjih godina i poznajem dobro sve trikove, a devojčica bi se u tom filmskom scenariju sve više zaljubljivala i zaljubljivala i kazala bi da razlika u godinama uopšte nije važna, uopšte, ali ja ne pišem filmska scenarija već samo priče za ljude srednjih godina, pa sasvim lepo mogu da vidim kako moj čovek srednjih godina odlazi u svoju hotelsku sobu, stavlja sako preko stolice, oblači prugastu pidžamu i jedno vreme čita novine, a zatim skida naočare i gasi svetiljku pored kreveta pa vidi sve maglovito.
Za svaki slučaj, pre spavanja ostavlja otvorena vrata svoje sobe: možda će ona plava deojčica shvatiti istoriju ljudi srednjih godina i, kada se naigra, a svi klinci popadaju s nogu, možda će doći u njegovu sobu bosa, sa srebrnim sandalama u ruci

POSLE GOSTIJU

Gosti još nisu stigli ni do kapije a čovek je već pootvarao sve prozore da izadje dim. Tako je mogao da čuje pijani smeh, a malo docnije i i paljenje automobilskih motora, koji uskoro napustiše njihovu tihu ulicu.
Žena je stavila tri kocke leda u čašu i usula votku. Čekala je da se piće ohladi, zbacila cipele s nogu i legla u duboku fotelju.
Čovek poče da prazni pepeljare.
- To je bila tvoja ideja" - reče, igrajući se vatrom.
- Ostavi me na miru" - kazala je, igrajući se ledom.
- Pogledaj, molim te - reče on - gde su samo gasili cigarete! Vidi! Čak i u gramofonsku ploču! A pogledaj gde su gurnuli tortu! Pod divan! I onda, primaj goste ...
- Kad bi samo malo zaćutao ... - uzdahnu žena.
- Izgubićemo tri dana dok sve ovo ne dovedemo u red! - kazao je skupljajući razbacane čaše. - Tri dana priprema i tri dana dok se haos raskrči - ima li to, uopšte, ikakvog smisla? I zbog čega? Da bismo vratili večere na k ojima smo bili i tako otvorili novi krug večera, koje ćemo ponovo morati da vraćamo ... Lanac svetog Antuna: "Kad dobijete ovo pismo, prepišite ga u dvanaest primeraka i pošaljite dvanaestorici svojih prijatelja. Ovaj lanac započela je jedna devojčica po imenu Cecilija Farini iz Padove 1826.godine, i ako ga prekinete, stići će vas kazna; dogodiće vam se nešto strašno!". Nećete više biti pozivani na večere! Pogledaj samo, molim te, kako je neko prolio crno vino na tepih! , ovo je stvarno ... Ti ništa ne kažeš?
- Šta da kažem?
- I tako ćemo lepo - nastavi on - izmenjivati večere sve dok ne pocrkamo! Ti ćeš igrati sa njenim mužem, ja ću plesati sa njegovom ženom. Kad bismo bar imali hrabrosti da idemo do kraja, pa da stvarno razmenimo partnere ... Ali, ne! Malogradjani! Ostarićemo, uzdržavajući se! Uostalom, već smo i ostarili. Oččččččajno! I prestani da piješ tu votku!
- Ostavi me na miru! - reče ona.
- Ja, tebe?
- Koliko sam samo čekala ovu večeru! Želela sam da im najzad pokažem kako se dočekuju gosti! Već nas gledaju popreko. Već se svašta šuška naokolo. Ali, šta? Gospodin je uvek na putu. Oprostite, moj muž je morao neodložno ... I najzad, kad si se jedanput slučajno zatekao u svom rodjenom gradu, presedeo si čitavo veče kao na iglama, a onda nisu izdržao da ne izadješ napolje i ostaviše me sa svim onim svetom samu. E, to je zaista...
- Nestalo mi je bilo cigareta! - reče on.
- Mogao si da pušiš njihove! - reče ona.
- Niko nije imao "Astor". Morao sam da skoknem do dragstora.
- I vratio si se posle dva sata?
- Posle sat i po!
- S kim si bio?
- Priznaću ti! Spavao sam sa kompletnim baletom Narodnog pozorišta! Solistkinje i baletski hor! Bilo je sjajno. Zamisli, sidjem u dragstor po cigarete i naletim na "Labudovo jezero"! To je bila orgija. I ostavi već jedanput tu vodku! Mnogo piješ u poslednje vreme...
- Zar pijem?
- Oduvek sam tvrdio da ne podnosiš alkohol! Najpre postaneš euforična, zatim padaš u najdublju depresiju, na kraju si agresivna!
- Oh, gospodin je, znači, počeo da se bavi psihoanaliziom! Mora da sam zaboravila u klozetu neke novine u kojima si to pročitao! Psihopatologija svakodnevnog života! Veliki saveti - mala pomoć i obratno! Popravite sami psihu svoje žene, kad već ne umete da popravite slavinu u kupatilu koja curi već mesecima ... Moć kućni Sigmund Frojd! Znaš li, uopšte, ko je Sigmund Frojd?
- To je po znati norveški naučnik Fjord, koji je izmislio kompleks zemljišta i Edipov kompleks, kad neko hoće da ubije majku i da odspava sa ocem! Nasledio ga je doktor Adler, koji je pozvodio iz hobija pisaće mašine marke "Adler"...
- Oh, tvoj anglosaksonski smisao za hurmo! - uzdahnu žena i otpi novi gutljaj votke.
- Oh, tvoja uobičajena depresija posle gostiju! - reče on. - Padanje u duboki, duboki tamni džep, sa grižom savesti zbog toga što si, igrajući sa onim volom od bivšeg vaterpoliste pomislila kako bi bilo lepo osetiti njegovo žilavo, dlakavo, teško, tamno telo na sebi i što nisu dovoljno hrabra da to i izvedeš! Tvoje lepo kućno vaspitanje puno grehova i malih slatkih tabua! Deco, ako budete dirali prstićima ribicu, poludećete i završiti u najstrašnijim mukama!
- Gade! - reče žena.
- Hvala! - reče on i nastavi: - Ko je rekao: "Bolje je zadaviti dete u kolevci nego negovati nezadovoljene strasti"- I šta dobijamo na završetku tog skupog, dugotrajnog procesa vaspitanja? Šest ili sedam istovetnih bračnih parova kojima se već povraća jedno od drugog, sedam parova koji se ševe bez strasti, iz navike, uglavnom polupijani, zamišljajući neke druge osobe kao svoje partnere, ako žele da dožive orgazam! Hajde, budi jedanput iskrena i prevali to preko zuba: koga zamišljaš dok se ševiš sa mnom?
- Na žalost, srce, nikad nećeš imati pristupa i u moju glavu! - reče žena. - Dovoljno si mi ionako uništio život!
- To sam i očekivao! - reče on - Svi ste isti! Poluugojeni, dobro stojeći, solidni, lojalni, učtivi sredovečni gradjani, koji posle večere i uz malo vina dozvoljavaju sebi hrabrost da dodirnu tudju ženu kolenom ispod stola, strahujući da im ne napravi skandal i ne sruči im puding u lice pred svima! Vaša erotičnost prazni se takozvanim "masnim" vicevima. Vaša nostalgija - tulenjem uvelih, večno zelenih, grobljanskih, starogradskih pesama! Gospode! Ako išta mrzim na svetu, to su te otužne, preludirajuće, srceparajuće, medjugradske pesme! A što se tiče pića, ko je ti jedino pomaže da se opustiš - e, zaista ne bi smela više da piješ! A znaš li zašto?
- Baš bih volela da čujem!
- Zato što si amaterka! Ti si jednostavno, velika nezadovoljna amaterka!
- Nezadovoljena je bolja reč! - reče žena. - A možda bih trebalo da te podsetim i ko me je naučio da pijem?
- Još jedna krivica, znači! Da čujemo!
- Ti! Ti si insistirao na belom vinu, da bi brže stigao do grudnjaka i čarapa ...
Čovek se nasmeja od srca.
- Čarape! Mladje kameno doba seksa! Epoha pred-hula-hop civilizacije! Ko još danas nosi grudnjak?
- Ja ga nosim!
- Stvarno?
- Ti si me terao da pijem onu odvratnu jabukovaču, zato što se ona u Francuskoj z ove kalvados, koji je, opet, pio izvesni doktor Ravik u Remarkovoj Trijumfalnoj kapiji. Pre tebe nisam ni dotakla piće!
- Ni rum u čaju?
- Pila sam ga s limunom! - reče ona i otpi novi gutljaj votke. - A onda si se kao neka kurva izvukao iz svega, kao što se izvlačiš iz svih stvari, lukav i neuhvatljiv, jer je piće zapretilo da ugrozi tvoju vitku liniju, Narcise! Hajde, budi čovek i priznaj zašto si ostavio piće?
- Mogao bih da napišem esej o tome! Ali, evo ukratko: naša pića su oččččajna!
- Opa! - reče žena. - Gospodin sad više voli frrrrrrrancuska vina! Borrrrrrrdo! Muškat! Sovinjon! Šatonedipap!
- Nisi daleko od istine!
- Hoćeš da ti ja kažem zašto više ne piješ? - upita žena i sama odgovori: - Jer si počeo da se gojiš! A kada je u pitanju tvoja patološka narcisoidnost, nema stvari koje se ne bi odrekao! Želiš da po svaku cenu ostaneš vitak! Verujem i da spavaš sa tim svojim balavicama samo da bi se malo znojio (to je za tebe portabl-sauna, zar ne, dušo?), i zbog toga, što se u seksu upotrebljavaju prednji upori! Jen‚dva, jen‚dva! Pri tom imaš emocija koliko i električni vibrator! Mora da ti je posle dosadno, a? Mora da skapavaš od dosade kada se od tebe očekuju nežnosti! Zašto lepo ne zalepiš neke novine na tavanicu? Imao bi šta da čitaš!
- Daleko su! - pokuša on da bude duhovit.
- Ali ti si, kao i svi ljudi u godinama, već dalekovid, zar ne, srce? Pitam se samo na šta misliš dok tako lelžiš sa rukom pod glavom i izigravaš ljubavnika? Kako da zbrišeš kući i baciš se u zagrljaj svom dragom biciklu, pošto si na račun stomačnih mišića zapustio nožne? Hajde, učini mi zadovoljstvo; sedi na bicikl i odmagli malo iz mog života! Hoćeš?
Čovek je posluša i pope se na sobni bicikl za mršavljenje.
Žena nasu novu votku u čašu.
Čovek poče da okreće pedale, sve brže i brže. Bio je to zgodan sobni bicikl za treninte, marke "Merkur", jedan zgodan bicikl bez toškova. Zdrava sprava. Korisna. Bezopasna. I kad predje na svom sobnom biciklu bez točkova sto kilometara dnevno, čovek garantovano neće nikud stići. Ali on je ipak okretao pedale iz sve snage, samo da nekako pobegne od sličnih ljudi, sličnih stanova, večera po tačno utvrdjenom redosledu ... Bilo je već tri sata ujutro, a on je u sred haosa koji su iza sebe ostaviti gosti i dalje vozio svoj lepi sobni bicikl - njen poklon za četrdeset i peti rodjendan.
Žena je popila još jednu votku sa ledom, svukla se i legla u postelju.
- Zašto ne dodješ? - upita ga.
- Ne mogu da spavam! - reče on.
- To je zbog toga što mnogo spavaš posle ručka!
- Jeste - reče on, okrećući pedale u tammi. - Tako je kao što ti kažeš! Uvek je tako kao što ti kažeš...
- Nemam nameru da se svadjam u tri sata po noći! - reče žena.
Nastavio je da okreće pedale i tako stigao čak do onih dalekih godina kada je život tek bio pred njih i obećavao čuda. Onda se istuširao i legao pokraj žene. Vodili su ljubar pred jutro, u polusnu.
Sutradan su se pomirili i živeli dugo, dugo i nesrećno!

ZAMAK

- Oh, bože, hoće li već jednom zavezati! - mislila je, uvlačeći se dublje u podignutu jaku kožne bluze, dok je taksista neumorno hvalio što se uputila tako daleko van grada, samo da bi večerala u Zamku.
- Verujte - okretao joj je lic eišarano modrim žilicama - nigde nema takve posluge, ni takve kuhinje!
Mada je sumrak već nalegao poput poklopca na kotlinu, podignut na uzvišenju uz sam bok planine, Zamak je još uvek zadržavao u staklima svojih ovalnih prozora odblesak sunca što je tonulo za zapadnog venca.
- Pre nego što mu se dogodila ta nesreća, njihov glavni kuvar radio je deset godina kod francuskog konzula, a taj je, valjda, znao šta jede! Ali čovek nikad ne zna šta ga sve čeka u životu ...
Zahvaljujući nekoj optičkoj varci, Zamak nekadašnjih grofova, posednika zelene doline s obe strane reke, udaljavao se kao da je začaran što su se duže vozili kroz vlažna, tamna polja.
- Stvarno? - reče tek da učestvuje.
- Druga stvar - nastavljao je razgovorljivi taksista, vozeći krivudavim turskim drumom, preko čije je kaldrme bila prevučane tanka opna asfalta - da oprostite na izrazu, kod nas u gradu se ne gleda baš najbolje kad žena večera sama u kafani. Prost svet - narod; dešava se, pa prilaze, dobacuju a u Zamku nema šta da brinete, niko vas neće pipnuti ni prstom, sačuvaj Bože, jer tamo vlada disciplina ... Zatvor je to, ipak, nema tu štatijaznam, svejedno što je spolja kao restoran, razumete, a i robijaši, to jest, kelneri, dobro znaju da će ih vratiti, samo ako...
- Baš vam hvala ... - reče tek da nešto kaže, uvukavši dublje bradu u vindjaknu.
Provela je či tavu noć u spavaćim ko lima ne sklopivši oka i ceo dan u gradu gde nikog nije poznavala. Čekala je veče, plašeći se da joj je umor od putovanja ostavio tragove na licu i da ne izgleda lepo. Nekada je bila u stanu da igra po čitavu noć, pa da ujutru ne oseti ni zamor, ni jezu, što joj sad puzi telom, uvlačeći se duboko pod kožu.
- Da vam ja to nisam rekao, ne biste ni primetili o čemu se radi! - smejao se taksista.
- Mnogi i ne primete da ih služe robijaši! Ali vi nema čega da se bojite: za kelnere se biraju samo oni sa najboljim vladanjem. A, i nadzornici paze na njih sve vreme u restoranu...
U trenutku kad su se kola brekćući ispela serpentinama na parking, pogasiše se i najviši prozori Zamka, u kojima je treperio dan. Sa platoa ispred trbušastog zdanja debelih zidova videla se dolina poplavljena ljubičastim sutonom iz kojeg su se iskrila svetla raštrkanih seoskih kuća. Levo i desno od glavne zgrad eprotezali su se dvospratni, očigledno docnije, dogradjeni paviljoni, sa prozorčićima osiguranim žičanom mrežom.
- Ako mene pitate - kazao je taksista, vraćajući joj kusur - najbolje vam je da tražite fazana ...
- Za koliko osoba? - dočeka je na ulazu šef sale, a kad mu objasni da je sama, povede je kroz red stolova, za kojima su u pobožnoj tišini žvakali gosti.
Ugledala ga je nagnutog nad stolom pokraj prozora. I pored uzbudjenja koje ju je potpuno paralisalo - procenila je u magnovenju da su sva mesta u onome, što bi logično trebalo da bude njegov rejon, već zauzeta, a šef sale je odvodio sve dublje u suprotnom pravcu prema stočiću za dve osobe, postavljenom uz lažni kamin iz koga se cerilo crveno električno svetlo iz plastične cepanice.
Srce joj je udaralo kao ludo, u ušila joj zujalo; povraćalo joj se od mogućnosti da čitav ovaj dugi put, svi sati čekanja da ga susretne i vidi, padnu u vodu, ako joj daju sto tamo gde služi neki posve drugi kažnjenik.
- Molim vas ... - procvile ne prepoznajući svoj glas - da li bih mogla da dobijem mesto pored prozora?
Tamnoputo lice šefa sale zurilo je u nju mirno, sa neke ogromne udaljenosti koju su naseljavali jedino šumovi polutihog razgovora i odjeci pribora za jelo.
- Tamo nema slobodnog stola ... - reče mirnim, trpeljivim glasom.
- Ne moram da sedim sama! - gotovo je očajnički viknula, a onda pokuša da se osmehne. - Veselije je večerati u društvu!
Šef sale je osmatrao red stolova, a z atim je procenjivao nju, pre nego što krenu prema jednoj porodici. Dok je čekala, a on se naginjao nad njihov sto, debeljuškasta žena je nepoverljivo virila u nju ispod šefovog lakta, a sa njom i dete, jedno od one tupe, osamljene dece koja vire iz svog starmalog oklopa, čekajući da postanu isto tako prosečni i svirepi kao i njihovi roditelji. Saznavši u jednom blesku sve o njima, ipak se trudila da im se dopadne, dok je stajala nasred prolaza; da je ne odbiju, da ne kažu kako imaju nešto poverljivo da razgovaraju i zbog toga ne mogu nikoga primati za sto. Najzad, izgleda da su pregovori bili uspešno okončani - pristali su! Nadzornik joj je pridržavao ljubazno stolicu i dodao jelovnik. Otac porodice učini trom i trpava, poluučtiv pokret, kao da ustaje u njenu čast, a da se ipak ne potrudi suviše, dok ju je žena krajičkom oka ispitivački promatrala kao moguću opasnost. Dete je tupo zurilo žvačući komad mesa.
Ali, sada je bila tu! U njegovom rejonu. I mogla je da ga gleda do mile volje. Učini joj se nepoznat u tesnoj kelnerskoj bluzu, sa skraćenom kosom koju su prošarale sede. Zažmuri od bolne želje da je dodirnu te preplanule ruke, dugih koščatih prstiju.
- Hleba! - reče majka. - Ne jede se bez hleba!
Sada je izlazio noseći na uzdignutom dlanu pladanj zatrpan mesom koje se p ušilo. Nije mogla ništa da pročita na njegovom zategnutom licu, sem usredsredjenosti da prenese jelo s jednog na drugi kraj dvorane. Sto ko ji je služio, očigledno neka malogradjanska porodična proslava - šest nakindjurenih žena i proćelavih muževa - nisu ni obratili pažnju na njega. Kako je mrzela taj udobni restoran i sva mesta "na kojima se dobro jede", to gastronomsko leglo - izletište, puno umnoženih usta što su ozbiljno žvakala hranu kao da obavljaju neki važan posao, te solidne malovaroške očeve porodica, njihove uvažene supruge, koje su naborima širokih haljina pokušale da sakrriju naslage drhtavog sala, sve njih što nisu ni sanjali odakle dolazi kelner koji ih služi, ni kakvu krivicu ispašta u ovoj preuredjenoj konjušnici nekih lokalnih seoskih iprelmića, sa laženim vandarmimma i stilskim ogledalima proizvedenim masnovno u italijanskim fabrikama ... Imaju planine da vuku svoje debele stražnjice uz njihove staze, reku da peru kola preko vikenda, šumu da beru pečurke, Zamak da ne izgube osećanje slavne prošlosti; sad su joj oteli i njega i postavili ga da im služi, a ne znaju mu vrednost, baš kao seoska deca koja su nekim slučajem dobila preskupu i suviše krhku i složenu igračku sa kojom ne umeju da se igraju.
- Hleba! - ponovi majka. - Opet nisi uzela hleba ...
Dete je nepomičnim usnama držalo komad sredine od hleba, piljeći netremice u gošću za stolom.
- Kako je slatka! - reče sa gadjenjem. - Koliko joj je godina?
- Devet - odgovori majka.
- Koga više voliš? - upita nervozno. - Mamu ili tatu?
Dete je nepoverljivo ćutalo.
- Kaži: oboje! - reče otac.
- Oboje.
- U koji razred ideš?
- U treći - reče ponosno majka.
Nije smela da podigne pogled, a osetila je da on već stoji iznad nje i da čeka.
- Pa, ne znam ... - promuca, plašeći se da će iznenada zaurlati. - Zaista ne znam...
Jagodice njegovih ispruženih pristiju na ivici stolnjaka pomeriše se besmisleno. "Samo da me dodirne!".
- Ako mene pitate - reče otac - ovde vam je najbolja divljač. Imaš li još fazana?
- Pogledaću - odgovori kelner muklo.
Naklonio se i otišao.
Gledala mu je u pleća dok je koračao prema kuhinji: ima štrkljaste lopatice, kao u kakvog neuhranjenog mladića. Želela je da z agnjuri oči, nos, usne, - čitavo lice, u ta mršava ledja, da ga obuhvati rukama i da se zajedno probude iz ružnog sna, za koji nema ni kakvih i8zgleda da će se uskoro završiti, a dete preko puta nje kao da je već naslutilo tajnu da je uhoda u ovom ukletom Zamku i da ovamo nije došla radi jela, kao ostali pošten narod, već radi nekog nedozvoljenog posla. I svi ostali, činilo joj se, znali su zbog čega je tu: čovek za šankom aperitiv-bara, garderober, čuvar parkinga koji bi je uvek pogledao kada je ulazio da nešto popije; gosti lica zajapurenih od jela i pića, i njihove žene koje su zaslužile svoje subotnje uzimanje hrane - čitav sve kao da je odjedanput pretvorio u lažni restoran - zatvor, ispunjen zadovoljnim i sitnim gostima koji žvaću čvrstim vilicama... I niko sem nje nije nalazio ništa čudno što su kelneri kažnjenici, a šefovi sala nadzornici - sve je to bilo potpuno prirodno, svi su već bili uhvaćeni i osudjeni na doživotno varenje hrane.
- Zašto si došla? - prošaputao je nagnut nad njeno uvo, dok je viljuškom i kašikom vešto prebacivao parčad raskomadanog fazana sa poslužavnika na njen tanjir. - Graška?
- Ne, hvala...
Osećala mu je dah u kosi; onaj njegov poznati miris ipak se probijao kroz oštar vonj nekog dezinfekcionog sredstva kojim je bila natopljena njegova bluza.
- Kako, inače, da te vidim
- Postoje dani za posete.
- Tada di dolaze žena i deca ...
- To je glupo! - kazao je sipajući vino u čašu, a zatim je novom, čistom pepeljarom poklopio upotrebljenu i vešto vratio čistu na sto.
Čovek je ćvakao čačkalicu.
- Ovakve posluge nema ni gde! - reče, obraćajući se, za svaki slučaj, više svojoj ženi nego njoj. - Svaka im čast!
Htede da kaže:
"To što jedete u bivšoj grofovskoj konjušnici nije nikakav razlog da se ponašate kao konji!" Ali, ne. Ćutala je.
- Kakav je fazan? - upita žena.
- Sjajan! - odgovori.
Sada je stajao naslonjen uz stub pokraj kolica sa kolačima. Posmatrali su se u odsjaju tamnog stakla, da ne bi privukli nečiju pažnju. S ledja mu se došuljao šef sale i rekao mu nešto u uho s ledenim smeškom. Saslušao ga je, ispravivši se jedva primetno u stav "mirno", klimnuo rasejano glavom i otišao do poslednjeg stola u redu da očisti pepeljare. U potpunoj tišini, koja iznenada nastupi iznad ogladnelih gostiju, čula je kako preživa porodice za njenim stolom. Otac kao da je isisavao poslednje sokove iz ovlažene čačkalice koja mu se poput klatna šetala s kraja na kraj usana. List zelene salate naboden na viljušku stajao je u ženinoj ruci, tačno u visini stegnutih zuba devojčice. Niz salatu se cedilo ulje.
- Ovaj je najbolji! - kazao je tonom poznavaoca preko čačkalice, pater familias. - Uvek tražimo da sedimo tamo gde on služi...
- Tako je blag, nesrećnik - složi se žena.
- Neću! - reće kćerka - Šta mi je guraš?
- Pravi gospodin! - kazala je žena nagnuvši se poverljivo. - Ipak, z nate, kad samo pomislim da je neko od nih, tim istim rukama...
- Ne, ne.. - razmišljao je njen muž tonući sve dublje u stolicu - Ovaj naš pre robije sigurno nije bio konobar! Baš bih voleo da znam šta je bio!
- Što ga ne pitaš? - zamumla devojčica punim ustima.
- Ne govori dok jedeš! - preseče je majka.Zatvorila joj je usta novim naviljkom salate.
"Mogla bih da vam ispričam šta je bio pre", mislila je, a suze joj se zakotrljaše po stolu zajedno sa mladim graškom. "Mogla bih ja..."
- Nije vam dobro? - upita je žena islednički.
- Ma, ne! - osmehnu se kroz suze. - To je od luka.
Pokazala je na salatu u kojoj je, srećom, bilo krupno nasečenog luka. "Ovaj put sam se izvukla, ali od sada zaista moram biti na oprezu. Oni motro".
- Treba li ti šta? - ugrabi malo kasnije trenutak da mu prošapće, dok su čovek i žena bili zauzeti kljukanjem svoje naslednice.
Zastide se zbog straha da joj slučajno ne zatraži revolver ili turpijicu za nokte.
- Ne - rekao je. Želite li još nešto?
Razmišljala je jedan trenutak:
- Možda, palačinke?
- Sa džempom, orasima, flambirane ili u vinskom šatou?
- Sa džemom.
- Sa džemom .. - zapisao je u kelnerski blok.
Razgledala ga je sa nežnošću; nedostaje mu jedan zub sa leve strane i nešto je mršaviji. Lepo mu stoji kratko podšišana kosa. I ma srećan oblik glave. Osmehnula se: sa tako retkim talentom za život, on je i od ovog mesta napravio svoj posed u kome me je manje neprijateno, nego njoj. Opet ima neophodnu publiku čijim se divljenjem mhrani! Zastide se ljubomore koju oseća prema jednom robijašu, ali gotovo da je mrzela tu njegovu neumornu sposobnost da od svakog mesta i od bilo kakvog položaja, ma kako oni loši bili, izvuče neku prednost.
A, što je najgore, i pored svega, uhvatila je sebe kako sa uživanjem jede! Neprospavana noć u vozu i predugi dan u k ome je popušila bezbroj cigareta i popila desetak crnih kafa, učinili su svoje: ona je - o, Gospode! - ona je osećala užasnu glad. Ona što je do pre pola sata verovala da će skapati od tuge kao kučka za izgubljenim gospodarom , ona što je živela hraneći se samo patnjom; naterana njegovim lukavstvom i nežo hitrim prstima koji su je služili sa prefinjenošću poznavaco - ona je jela! Sekla je meso, grabila viljuškom i n ožem mladi grašak, krompir, sitno seckanu šargarepu; proždirala palačinke, uživajući u zalogajima što su klizili prema želucu i protiv volje joj činili zadovoljstvo; prisiljavali je da prestane misliti na bol, da se uspava i opusti, da gotovo zaboravi gde se nalazi i zbog čega je, uopšte, došla u Zamak .. Eto, to je život: glavni - uzimaćemo hranu, žlezde će lučiti svoje nepoznate sokove, varićemo poslednju večeru i dok budemo ležali mrtvi. Kako je sve to ponižavajuće, mislila je, ne prestajući da guta zalogaje. Pomisli još: kakva je čovek životinja, a reče:
- Ovde se zaista sjajno jede! - a onda se zgrči od bola: "Osam godina, Bože, osam godina! Izaći će odavde kad mu budu pedeset i dve; šta da započenemo sa pedeset i dve?!
Zgrabila ga je za ruku i zarila mu nokte u dlan ispod raširene salvete kojom je čisto mrve sa stola. U tom trenutku, ka njima krenu šef sale. Zažmurila je od užasa što je otkrivena dok joj se približavalo njegovo strogo, nepomično i dostojanstveno lice sveštenika. Ko zna na kakav će ga težak posao vratiti zbog nje? Uvek je kvarila sve što bi takla u njegovom životu. Nadzornik je bio već nad stolom i sada ih je gledao očima za koje nema tajni.
- Jeste li zadovoljni večerom? - upita.
- Oh, da, da.... - promucala je.- Veoma.
- Imate li primedbe?
- Ne - reče. - Zaista, nema.
Stavila je no včanicu ispod račun a koji je ležao u poluotvorenoj salveti na tanjiru.
- Pa, dodjite nam opet ... - reče nadzornik.
Gledala je u svog kelnera:
- Svakako - reče - svakako ću ponovo doći!
Pustili su je da se digne od stola i da gotovo dotetura do vrata, osećajući im poglede na temenu, na ledjima, na bokovima i listovima nogu, a onda, kada joj je ruka već bila na kvaki, nadzornik je zovnu:
- Hej - viknuo je - zaboravili ste ovo...
- Šta?
- Upaljač.
- Hvala - reče i izadje u noć.

BEOGRAD, PA BEOGRAD

Skitam Beogradom onom poznatom, utabanom stazom što vodi od Kalemegdana do Slavije. Već poznajem sva lica u fotografskim izlozima. Kad šetate, često samo jednom, glavnom ulicom, posle izvesnog vremena učini vam se da živite u provinciji, gde na korzou svako svakog poznaje. To je dobro osećanje. Čovek je manje usamljen.
Jesen nas obmotava ranim maglama. Pod stopalima šušketaju uvele letnje novčanice - lišće koje je tako lepo opevao maestro Žozef Kosma.
- Dobro veče, gospodjo, kako ste?
- Znate li da mi se vraća sin? - prilazi mi stara dama, majka školskog druga, uzbudjena i cvrkutava, nalik na sveže obojenu žutu kanarinku.
- Zašto? - pitam
- Ne može više da izdržu! - kaže stara dama. - Sve je u redu, mislim, što se posla tiče, ali, mama, kaže, ja tamo više ne mogu! Beograd, pa Beograd!
Potrošio sam godine i godine iznad stotina ispisanih stranica da odgonetnem u čemu se sastoji duh Beograda, i šta je to čime nas vuče u svoje okrilje, a evo, danas manjem znam nego na početku.
Ni staroj dami, tek izašloj iz frizerskog salona, nije jasno zbog čega joj se iznenada vraća sin iz belog svega, kad mu je toliko godina tamo bilo dobro. Šta će ovde gde ga ništa ne očekuje: ni stan, ni posao, ni novac?
Čudna je ta naša ljubav!Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i bučnih svadja koje se završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti. Ima u toj ljubavi odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na gimnazijske jade, pune nežnosti i suza.
Kad smo u Beogradu, gundjamo kako nas guši smog i kako su nam ulice zakrčene automobilima. Žalimo se na nemoguću klimu. Objašnjavamo kako čovek nema šta da pokaže strancu, pišemo pisma uredništvu da nam je varoš neuredna, nepodšišana, aljkava, raskopana, da nema ovoga ili onoga ... Letimo onda u neke druge, lepše i srećnije gradove po svetu, divimo se talogu vekova - dvorcima i bulevarima, riznicama i raskošnim fontanama. Biramo najbolji restoran i hvalimo poslugu i pribor za jelo, tišinu i cveće na stolu, pa slučajno naručujemo zelenu salatu, i gle! - Beograd nam se smeje sa ruba tanjira: to nije ukus naše zelene salate! Lepša je od naše naoko, i veća, i čistija, i zelenija, ali čini nam se da smo prevareni i da žvaćemo plastiku. Sećamo se sa tugom kako smo jeli hleb namazan mašću i posut alevom paprikom. Pijemo litre mineralne vode, a nikako da ugasimo žedj. Nekada nam je bila dovoljna i čaša vode iz česme u kuhinji.
Sećamo se svojih kafana pod lipama, komšiluka i starca koji je imao običaj da pijan zaspi pokraj vage za tačno merenje, obasut kišom sitniša. Šta li sad rade naše stare ljubavi, pikaju li još klinci loptu u školskom dvorištu, voze li devojčice rolšue u parkiću, svadja li se žena vatrogasca sa udovicom iz vešernice, šušte li novine na vetru u kiosku na uglu, priča li još sam sa sobom u šetnji onaj bivši ministar iz broja šest, vuku li žene crvene paprike za zimnicu u veš korpama sa Zelenog venca, sviraju li još Cigani po dvorištima, trče li deca za mlazevima polivačkih kola - šta rade bez mene tamo?
I što smo duže u tudjini, Beograd nam je sve privlačniji: brojimo dane do povratka i osluškujemo svoje srce kako ludački udara dok tutnjimo preko reke, iznad tromih šlepova i pecača - vraćamo se svojoj ljubavi, koja nije ni primetila da smo bili odsutni. Posle dva dana pričamo kako je tamo sve lepše i sredjenije, kako vozovi i avioni ne kasne ni minuta, i kako su svi ljubazni tamo odakle smo tek stigli, i priča se ponavlja.
Jesmo li biljke koje je nemoguće presaditi? Kada se isčupamo iz Čubure, Palilule, Dorćola, Zvezdare, Neimara ili Bulbudera, ostaje li nam koorenje duboko pod asfaltom?
Vraćaju se moji drugari iz dugog stranstvovanja, već prosedi a uzbudjeni kao deca. Dovode voje žene, otmene tudjinke, kojima su noćima objašnjavali kako je Beograd lep, kako je to jedino mesto na svetu gde se zaista može živeti, a one ćute i gledaju - ne vide ništa naročito.
Kako im otvoriti oči? Kako im prevesti na strane jezike duh Beograda?

KNEZ MIHAILOVA

Postajemo svesni vrednosti nekih sporednih stvari tek onda kad ih privremeno izgubimo. Čim se podignem avionom iznad Beograda i ugledam ga kao hrpu dečjih kockica za slaganje, zaboravljam sujetnu vrtešku intriga i interesa, karijera, polemika i značajnih imena ... Ma koliko da sam povredjen, smetnem s uma nepravde i uvrede; zar je to uopšte važno? Moj gnev se gubi u prostranstvu ritova i moru trava što okružuju grad.
Živim mesecima na drugom kraju sveta, i taman kad pomislim da sam se konačno oslobodio svega što me je tištalo, slobodan i nesputan navikama, poznatim licima i onim što znam o njima, počinje da mi nedostaje nešto za što sam mislio da je najmanje važno - podnevna šetnja Knez Mihailovom!
To je, verovatno, jedina ulica u Evropi na čiji početak stupate sami, a sigurni ste da ćete na njoj zateći nekog ko vam je prijatan i da ćete se, završavajući svoj šetački krug do Kalemegdana i natrag, vratiti okruženi prijateljima. Beograd je, inače, već odavno izgubio dobru staru naviku da svako ima svoju kafanu u kojoj ćete ga sigurno pronaći u odredjeno vreme, ali još se uvek zna ko će se u podne pojaviti u Knez Mihailovoj. Ova ulica je, zbog toga, neka vrsta društvenog salona pod vedrim (i oblačnim) nebom. Po mnogo čemu, ona psihološki podseća na antički trg ili pijace primorskih gradova: šetajući se, čovek prolazi pokraj prijatelja, poznanika i neprijatelja, poveravajući katkad u hodu najintimnije tajne ili noseći gordo svoju muku, tako da je niko ne primeti.
Premerio sam koracima Jelisejska polja i Gogoljev Nevski prospekt, naučio napamet izloge Ridžent Strita, badavadžisao na briselskom Velikom trgu, šetao po Via Nacionale u Rimu, čekao da naidje neko zanimljiv preko atinske Sintagme, hranio umorne fijakerske konje po Petoj aveniji kojom duvaju ledeni severni vetrovi ... Koliko raskoši i bogatstva! Koliko moći! Ali Beograd nije nikada nikoga opljačkao, zbog toga je njegova najlepše ulica skromna: samo niz n iskih, zdepastih trgovačkih zdanja, podignutih nekada davno na trogivni stokom, žitom, vunom i tkaninama. To je ulica čija lepota ne znači ništa onome ko iz dana u dan nije živeo u njoj. Proći će je ravnodušan i prazan, ne primećujući ništa izuzetno u njenoj oskudnoj arhitekturi i siromašnim izlozima. Jer, najveća vrednost Knez Mihailove su šetači!
Šetao sam njom i gladan i sit svega; povredjen, pun mržnje i ljubavi. Odlazio da joj se pohvalim novim cipelama, trčao da joj pokažem novu devojku, plašeći se hoće li je primiti. Vukao sam se njom utučen zbog neuspeha, želeo da grlim nepoznate prolaznike kada bi mi neka stvar pošla za rukom. Učio kćeri da koračaju njenim asfaltom. Pratio sam njenu modu, njene navike, gazio njene lokve, sklanjao se pod strhe njenih kuća kad pljušti kiša, šutirao zgužvane novine nedeljom po podne, kada je pusta i dosadna. Ko me još pamti mladog ako ne ovaj isti zakrpljeni trotoar po kome sam pocepao stotinu djonova? Gde da se vratim posle svega? Sela nema. Kako da izmerim svoje godine prema granatom orahu kad nisam rastao pod drvećem? Možda zbog toga šetači Knez Mihailove ostaju duže mladi, jer se ta ulica nikad ne menja? Što je sagradjeno, sagradjeno je! Uvek je ista. Uvek smo isti na njoj. A kad patimo, ona ume da nas uteši svojim izlozima, licima svojih lepih kćeri...
Ali, došlo je vreme da šetam ćuteći. Više nemamo jedno drugom šta da kažemo, baš kao neki stari bračni par koji razmenjuje misli ne prozborivši ni reči. Sve reči su potrošene. I sva ljubav. Došlo je vreme da se korača odmereno i da se gleda pred sebe u vrhove cipela, ispod kojih, korak po korak, promiče dotrajali asfalt.

BRODSKI DNEVNIK - Slobodan Simic

1. dan Ja sam kapetan broda. Svidja mi se taj cin. Svi me slusaju i boje me se. Prosao sam danas nekoliko puta i izdavao naredenja. Ko me nije slusao i ko se nije bojao, bacen je u more. Sada me svi slusaju i boje me se. Svida mi se moj cin.

2. dan Moj brod je jedrenjak sa dva jarbola. Uzasno je star i spor. Moracu nesto da smislim i ubrzam plovidbu. Kad bih imao parobrod!

3. dan Kuvar mi danas rece da je steta sto nemamo parobrod. Pametan covek. Postavio sam ga za krma- rosa. Krmaros se bunio, pa sam ga bacio u more. Pobunio se i navigator. Postavio sam ga za kuvara.

4. dan Danas sam razradio plan adaptacije broda. Od kuvarskog kazana napravicemo kotao, jarbole cemo iscepkati u drvo za lozenje, a od vesala cemo napra- viti parni tocak. Sve je vise pristalica moje ideje. Nekad i po ceo dan nikog ne bacimo u more. Dobio sam dobru posadu.

5. dan Srusili smo jarbole. Napravio sam veliku proslavu. Ne rasciscava se sa mracnom prosloscu svaki dan! Ulazimo u novo doba. Uskoro cemo nasim mirnim morem zaploviti na parobrodu!

6. dan Nikako da se pomerimo s mesta. Mozda bi trebalo da sprovedemo vodu do kotla, pa da dobijemo paru? Teskoje biti inovator.

7. dan Kuvar kaze da bi trebalo nekako da dovedemo vodu do kotla. Sjajan covek! Postavio sam ga za mog zame- nika. Da mije vise takvih!

8. dan Nasao sam resenje! Probicemo malu rupu na dnu broda i kroz nju ce voda ulaziti u kazan, pretvarace se u paru i odlaziti prema parnom tocku. Kako se toga ranije nisam setio?!

9. dan Prokleta rupa je prevelika. Brod tone. Posada se uznemirila, ali sam im objasnio da napredak nema granica, i da cemo umesto parobroda dobiti podmor- nicu.

10. dan Citao sam pravila za slucaj kada brod tone. "Kapetan poslednji napusta brod" i "Spasavaju se prvo zene i deca". Kuvar misli da jos nije sve izgubljeno. Divan covek. Priseban i u najtezim tre- nucima.

11. dan Danas sam predlozio kuvara za kapetana. Svi se slazu. Ostaje jos da spasavam zene i decu. S obzirom da samo jedan camac za spasavanje ima vesla, ostaje mi da spasem samo svoju zenu i decu.

12. dan Voda brzo nadire. Vreme je za veslanje. Ako budemo imali srece, mozda nas spase neki parobrod.

Razlog?
Pa ja sam ta koja nikada nije trazila razloge.
Ogledalo uzvraca osmehe neke nepoznate male
divljakuse koja mi se ceri i pokusava da smiri nemirnu kosu.
Odnekud mi je poznata.Mozda je to ona ista koja te progoni
nocima a mene budi jutrima i podseca da je sve bio samo san.
Ona ista koja je vrhovima prstiju pisala najlepse ode ljubavi,
na zamagljenim prozorima ispisivala tvoje ime.
Tisinom ti saputala"cuvaj me" andjele....zauvek.
Da ,to je ona.Konacno je smirila svoju kosu,
zelela je veceras da bude lepa samo za tebe.I bila je.
Odlucna i hrabra pretrcala je od jednog do drugog kraja
grada spremajuci se za veliki susret sa tobom,sobom,
snovima,strastima...strahovima koji su je dozivali
da bi je podsetili,na sta?
Sumrak je spustao svoju zavesu na gradic koji je volela.
Tamo je vec jednom cekala..eh,jednom...veceras je koracala
mracnim ulicama,trazila u slucajnim prolaznicima,pogled,
taman i izgubljen,pogled jelena koji se plasi isto koliko i ona.
Odzvanjale su stiklice broj 37...dok se nad gradom
neizvesnost igrala i rusila kule od sna...
Blestavilo neona je zaklanjalo poglede a vreme je tapkalo
u mestu.Ponavljala je u sebi unapred pripremljen tekst,
jer ovo je rola za koju se jako dugo spremala.
Toliko toga je ostalo nedoreceno,toliko tajni je lebdelo
u vazduhu,ponekad bi je gusile sve te male sitnice.
Jedno o drugom su znali taman toliko da se sve
moglo ispisati na maloj ceduljici i jos po koji stih pride.
Neobazrivi prolaznici su je gurkali bez pardona,
neko bi tek zastao i pogledom se izvinio a ostali su
zurili bas kao i ona.Vazduh je poprimao cudan miris joda,
jeftinog parfema i iscekivanja.Kako je vreme odmicalo
sve vise je nesigurnosti bilo u njenom koraku,pogledu,
na usnama i taj prokleti telefon koji ne prestaje da zvoni.
Neko je voli ,pa sta?I ona voli jega.Uporno ga trazi
ove noci da bi mu rekla...Zaboravila je sta treba da mu
kaze.Osecaj ravan apokalipsi,glumica koja zaboravlja
svoj tekst i pokusava da improvizuje jos uvek ubedjena
da je bas ovo TA noc.Samo njihova.Ona koju su tajno
prizeljkivali.Falila je kisa i njih dvoje.Samo to.
Pocela su da je saplicu neka ne tako davna secanja.
Nesto sto bi mogla da dopise na onoj polovini hartije
na kojoj je ispisivala razloge za i protiv ove otkacene ljubavi.
Nepoverenje,izdaja...ravnodusnost ...u trnucima kad joj je
trebala paznja, igra bez cilja,pobednika i porazenog...
Zasto ljubav uopste mora da predje granice zidova koje
je tako dugo gradila?Sta bi znacili pogledi i dodiri
ako bi izostala ona iskonska potreba za bezgranicnom,
bezvremenom emocijom duse,ona ljubav sa kojom se svi
rodimo a samo je odbrani podare nekome.On je taj neko,a ona?
Losa glumica bez teksta,sa pogresnom maskom male
konkubine,sa cipelicama koje je zuljaju, haljinom koja
jedva moze odoleti vetricu...a hladno je i sprema se kisa....

D R I N A

Prolazim kroz polje zrelog kukuruza i izlazim na stazicu koja vodi ka putu prema Drini. Iz pravca obližnjih kuća, vetar povremeno donese po neku nerazgovetnu reč i glasan smeh devojaka. Svi su u nekom poslu. Ljudi su zauzeti radovima oko žetve, a žene po čitav dan spremaju ručak za radnike i bave se poslovima oko kuće. Čak su i deca dobila neka lakša zaduženja, tek da se odrasli ne sapliću o njih.

U susret mi dolaze jedna zaprežna kola, prenatrpana slamom. Još iz daljine, čovek na kolima se trudi da prepozna "tog što u ovo doba šeta ’zaludan poljem", i pošto mu napori ostadoše bezuspešni, samo klimnuvši glavom, proveze se mimo mene, ka selu. Produžih dalje sa nekim neprijatnim osećanjem, kao da sam od nekoga ukrao ovih dvadesetak dana godišnjeg odmora, ali opijen toplim povetarcem, mirisom poljskog cveća i sve jačim šumom topola, brzo odagnah od sebe sve negativne misli.

Put je počeo da se spušta i savija kod one kućice, u kojoj je nekada dežurao skeledžija. Tu je Drina, ko zna kad, napravila jedan "slepi" rukavac, koji prestaje da bude "slep" tek kada voda mnogo nadodje i matica podivlja. Tada se on izlije, preplavi put, i kroz vrbake sastavi se sa Drinom, pa seljaci moraju prvo čamcem da se prevoze na ono malo kopna što ostane do reke, da bi se zatim popeli na skelu i otišli za svojim poslom u Srbiju.

Često sam tu dolazio kao dete i znao bih satima da se igram u privezanom čamcu, dok ne bi neko došao po mene. Tada bi me prutom vratili kući, ali ja bih opet ugrabio prvu slobodnu priliku da šmugnem nazad, pa su na kraju odrasli digli ruke od svega..

Sada je ta kućica poluruševina, a čamac je odavno potopljen, i ako je još uvek privezan uz obalu. Drina je već dugo "mala", na nekim mestima može da se pregazi, a zadnje poplave se više niko i ne seća.

Nastavih pravo kroz brezov šumarak, i izbih na mesto gde je nekada "radila skela". Ugledah je nasukanu na obalu i oštećenu da se više ne može popraviti. Neko je iskoristio daske za šupu ili obor, ne žaleći što ih je tolike godine prevozila, i što će im i sutra, kad vetrovi rata prestanu da prete, opet zatrebati. Sajla se i dalje avetinjski klatila nad Drinom, uzaludno čekajući da po njoj opet zaškripi čelični točkić.

Nadjoh udobno mesto u senci jasena i opružih se po travi. Odatle sam video, kao sa neke terasice, mali zaliv u koji je nekada skela pristajala. Napravljen je veštački, pomoću improvizovane brane od granja i kamenja, a kada voda nadodje, može se samo po žuboru i malim slapovima zaključiti da ispod površine ima nečega. Ipak, na tom mestu struja nije nikada jaka, pa je taj zaliv odlično kupalište za decu i neplivače. Dole, nizvodno, na srbijanskoj strani, pecaroši su u vodi do pojasa strpljivo čekali da nešto zagrize, i ništa nije remetilo harmoniju letnjeg dana. Čak su se i topovi sa Majevice ućutali, a i nisu se oglasili ni oni što bombama love ribu na bosanskoj strani. čuo se samo žubor vode, šum lišća, i po neka riba što se za trenutak zabelasa na suncu i bućne natrag.

To je muzika koju najviše volim, jer od prirode nije ništa savršenije. Svaka umetnost je samo, manje ili više uspešna emitacija onoga što je stvorila priroda. Muzika može da bude lepa, ali ona skoro obavezno budi u nama depresiju ili euforiju. Tek po neka opušta, ali samo dok traje. Zvuk reke i drveća ne nudi ništa, a ipak nam ispunjava celo biće. On nas izdiže iznad prostih životnih stvari, neponovljivom, sebi svojstvenom magičnošću koja ne poznaje manje ili više inteligentne, obrazovane ili neobrazovane ljude. Nema tu mnogo filozofije, jer se ona sama po sebi razume, i otvara pred nama. Od uvek sam mrzeo pisce-amatere, koji su gomilom zamršenih fraza pokušavali da iskažu neku "veliku mudrost", dok su u stvari, najveće mudrosti sadržane iza par prostih reči.

Većina meštana, medjutim i ne primećuje ono što ih okružuje, jer i to je jedan od zakona prirode. Tek kada bi nekim poslom bili duže odvojeni od svog zavičaja, svako od njih bi osetio kako mu se u dubini bića budi neka žica, za koju nisu ni znali da postoji. Ona ih tada tera snagom kojoj je nemoguće odupreti se, natrag, svojoj reci, šumi i poljima. Ta žica je toliko jaka, da često i u meni zatitra, i ako sam odrastao u jednom sasvim drugačijem svetu, koji nema baš ništa zajedničko sa zemljom mojih predaka. A kada se to desi, ostavljam sve poslove, zaboravljam zakazane sastanke, kršim zadate reči, i vraćam se kraju iz koga je potekao zvuk u meni.

Ne znam koliko sam tako presedeo pored drveta, slušajući tišinu. Kada sam ponovo pogledao mali zaliv, posmatrale su me dve mladje devojke koje su bile u onim godinama kada se dosta polaže na svoj izgled. Očigledno su nešto komentarisale na moj račun. Za njih sam bio interesantan stranac. Ustao sam i zaputio se prema šljunkovitoj obali. Dok sam ulazio u prilično hladnu reku, bacih još jedan pogled na njih dve.

Starija me je i dalje posmatrala, praveći se nezainteresovana i zbijajući šale sa drugaricom. Iza njih je treperelo lišće breza i čudno, za trenutak mi se učinilo kao da sam sve to već nekada doživeo.

Pustih da me struja ponese bez cilja. Sasvim sam, slobodan i zadovoljan životom.
leta 1994. u jednom bosanskom selu
(autor, crni leptir)

K I Š A

Lagani povetarac se pretvara u vetar, donoseći ko zna odakle, tamne oblake, spremne da rashlade vreli asfalt velegrada. Prve kišne kapi klize niz šoferšajbne parkiranih kamiona, i već posle nekoliko minuta se stvaraju barice koje postaju sve veće, mešaju se sa prosutim uljem i naftom, da bi kao potočić završile u jednoj od šahti. Topole pored parkinga se umorno savijaju u pravcu vetra, dok kišne kapi udaraju svoj jednolični ritam o mlado lišće drveća.

Da bih razbio melanholiju, upućujem preko radia pozdrav svim kolegama na putu, koji me slušaju. Ponovo se udobno nameštam u fotelji i posmatram kišne kapi kako klize niz staklo. Napolju dve osobe pretrčavaju ulicu za tramvajem koji pretstavlja pravu retkost u ovo doba dana. Više nikoga nema, osim jednog psa lutalice koji traži zaklon od nevremena.

Osećam se nekako nadmoćno kada znam da se u svakom trenutku na autoputevima širom kontinenta nalaze neki od mojih prijatelja sa svojim "drumskim krstaricama". Preko njih saznajem i kontrolišem stvari koje se dešavaju stotinama i hiljadama kilometara daleko. Cela Evropa na dlanu.

Iznenada, misli poče da muti neodredjena, a zatim sve jasnija slika iz prošlosti: Novi Beograd, pre osam meseci. Vreme kao i danas. Na meni su bordo sako i pantalone, a ona je elegantna kao i uvek, jer drugačije ne zna. Nad Beogradom se otvorilo nebo, ali ja sam srećan jer sam pored nje. Dodajem joj ruku da se spusti niz neko brdašce, a njena toplina se prenosi na mene, i ne čujem više njene reči, ne osećam kišu, ne drhtim od hladnoće. Zaključujem da dugo nisam bio tako srećan. Toliko dugo, da sam skoro i zaboravio kako to izgleda. Želim da se ovaj trenutak pretvori u večnost, da nikad ne ispustim njenu ruku, da se ova šetnja nikad ne prekine. Želim nešto što samom pomišlju osudjuje sebe na propast: da bude samo moja!

U sadašnjost me vraća vazdušna sirena Scanie, pred polazak na put. Izlazim napolje, otpozdravljam, i ostajem na kiši, zagledan u cisternu koja se polako gubi u pravcu autoputa. I dalje stojim u mestu, pokušavajući da povratim delić osećaja sreće, ali vraća se samo ono staro osećanje meni dobro poznato iz dugih neprospavanih noći. Seta. Onda čovek samo uzdahne, klimne glavom, odmahne rukom i krene svojim putem, gledajući da se ne osvrće mnogo za sobom.

Vraćam se ponovo u svoju fotelju, puštam laganu muziku i palim cigaretu. Ispred mene je duga noć, i gledam da mi protekne prijatno. Jedino što u noći ne valja, je to što ostavlja čoveku previše vremena za razmišljanje.

Oblaci su se razbili, grad odiše svežinom, dok se na njegovim ulicama kupa okrugli mesec. Ko bi rekao da je iza nas ostao tako ružan dan.

Novi Beograd
28.06.1993.
(autor, crni leptir)

Danas, kada sam u glavnom zatvoren pod oklopom svog horoskopskog znaka, po neka lica me ipak proganjaju kao aveti, i ne daju da završim ono što sam započeo. Niotkuda se pojave neke slične face i isto tako misteriozno nestanu, ostavljajući me u dilemi da podjem za njima. Kao i onog vrelog augustovskog dana.
Sat na zidu željezničke stanice pokazivao je 12,10 časova, kada se uz čeličnu škripu točkova, na drugom koloseku zaustavio voz koga sam očekivao 40 minuta ranije. Bilo je krajnje vreme, vrućina je postala nesnosna, a u toj rupi koju je Bog davno zaboravio, nije nigde moglo da se popije piće u blizini pruge. Propustio sam nekoliko žena sa cegerima i ušao u drugi vagon, koji je na sebi imao oznaku "za pušače". Sve što sam nosio sa sobom bila je plata za dva meseca mukotrpnog rada na državnim plantažama, koje su se protezale sve do obrisa, kilometrima dalekih, plavkastih planina. To je kraj u kome je sunce opasno isto koliko i belosvetski lopovi skitnice i probisveti. Njima je ovaj teren bio idealna prilika da naivne radnike iz unutrašnjosti olakšaju za čitavu zaradu, tako da ovi jadnici budu prinudjeni da ostanu tu celu zimu ili da i sami kradu kako bi preživeli, ako u medjuvremenu ne nadju neki posao. Ja nisam nikada bio meta tog sloja, čak, šta više, klonili su me se. Ni sam ne znam odakle, ali o meni su kružile izvesne priče, mada ne bez osnova, koje su bile dovoljne da me većina ološa ostavi na miru.
Rasklimatani vagoni putničkog voza bili su poluprazni. Mora da se ljudima nikuda nije išlo po ovoj tropskoj vrućini, ili su svi ostali kod kuće kako bi izbegli gužvu u podne. Bilo kako bilo, ušao sam u jedan od praznih kupea, komotno se izvalio u sedište i odahnuo. Volim taj osećaj, kada mi niko nije dužan, niti sam ja ikome. Možda zato što kratko traje, najviše par dana. Da bih prekratio vreme, vadim iz džepa špil karata i vežbam "pakovanje". Karte za poker su vidno prljavije i sa njima još nikada nisam izgubio. Samo jedan čovek zna kako, i zato nikada ne igramo sa mojim špilom, ali ni sa njegovim.
Iz proučavanja najzamršenijih kombinacija, trglo me je lagano otvaranje vrata kupea. Poluglasno sam procedio neku psovku kroz zube, i presekao pogledom neželjenog saputnika. Sve sam očekivao, ali ne saputnicu, divne, duge, zlatne kose i prelepog lica koje mi je bilo od nekud poznato. Da! Potsećalo je na lice jedne devojke koju sam nekada znao, ali ovo je bilo još lepše, mladje, a u isto vreme ozbiljno i aristokratsko. Film je počeo da se vrti u nazad i zaustavio se na julu1988. god. Tu devojku nikada ne mogu zaboraviti. Ona je iz mesta koje sam upravo napustio.
Prišla mi je u pauzi za ručak.
– Ti si taj Zemunac?
– Da.– nisam mogao da odvojim pogled od tih magnetno privlačnih, zelenih očiju. Bilo je neèeg neodoljivog u njima, nečeg zbog čega ljudi postaju nesrećni. Plava kosa joj je talasasto padala na ramena. Tek, malo pažljiviji posmatrač je mogao primetiti tragove tuge i teškog života u tim predivnim crtama lica. Tada još nisam znao da je starija od mene čitavih deset godina. Nije se to na oko ni primećivalo.
Nasmešila mi se i pružila ruku .
– Drago mi je zete. Ceca.
– Dejan.– blenuo sam u nju glupavim pogledom.
Primetila je moju zbunjenost i ispravila se – Ah, da. Ja sam Biljina sestra. Pričala mi je o tebi.
Složio sam par skromnih fraza i pogledao u zemlju. Bilja je bila devojčica sa kojom sam sasvim slučajno pošao. U stvari, ona je jedno veče, nepozvana prišla mom stolu i praktično me smuvala. Ali za sestru mi nije pričala.
– Imaš lepog zeta! – dobacivale su joj drugarice, namigujući.
– Nego šta! Da niste ljubomorne? – odvratila je.
Već me je po malo nervirao taj glupi pridev, i krenuo sam da nadjem svoje društvo. Ona je gledala zamnom, tajanstveno se osmehujući. Nisam znao šta da mislim. Nisam znao ni gde sam krenuo.
Idućeg dana smo radili zajedno, a skoro i sve ostale dane. Ona me je štitila od devojaka koje nisam podnosio, a ja nju od dosadnih tipova. Sa Biljom sam se vidjao sve manje, i na kraju je puklo, mada nisam hteo da baš tako ispadne, ali šta je tu je. Medjutim sa Cecom sam nastavio da se družim, a od ostalih devojaka sam digao ruke. I one od mene. Nije mi bilo ni na kraj pameti da nešto pokušam. Bio sam svestan svojih godina, i tu se ništa nije moglo. Ali svejedno, bio sam sa njom 20 časova dnevno. Preko dana smo radili, uveče izlazili u kafiće i diskoteke, vikendom na plažu... Nisam znao da će to biti najlepše leto u mom životu. I bolje što nisam.

Na kraju krajeva, život bez problema bi bio tamnica. Ne postoji celokupnost bez tuge i čežnje, jer bez njih ne može biti trezvenosti niti dobrote.
Došlo je vreme da se rastanemo, i svako je krenuo svojim putem. Ja u Beograd, a ona na neku sasvim drugu stranu, u potrazi za poslom. Sreli smo se još samo jednom, posle dve godine na Savi. Nema se o tome šta pričati. Malo reči, puno sete, i ona neizgovorena misao u vazduhu – Eh što nisi malo stariji?

Eto, na tu devojku me je potsetila plavuša iz kupea, i tek onda sam primetio da je netremice posmatram.
Skrenuo sam pogled ka širokim vojvodjanskim poljima, i uz neprimetni osmeh, odložio sećanja u fioku za uspomene. Ležaće tu, zaboravljena sa mnogim ljudima i dogadjajima, sve dok ih ponovo ne oživi neko lice, situacija, ili najobičnija melodija.

Svakoga dana, strpljivo je čekala telefonski poziv sa govornice u studenskom domu. Nije se ničim izdvajala, osim svojom neupadljivošću. Činilo se čak, da je niko i ne primećuje, onako sitnu, skupljenu uza zid i prisutnu jedino za zvuk telefonskog zvona. Niko nije primećivao ni onaj sjaj u očima, sa kojim bi prihvatala slušalicu kada je poziv bio za nju. Ali to nije promaklo i meni - večitom lovcu na ljudske slabosti. Ponekad bi posle razgovora odlazila sa jedva primetnim osmehom u uglovima usana, ali u zadnje vreme sve češće se na njeno lice navlačio neki neobjašnjiv i težak grč. Onda se jednog dana sjaj njenih očiju prelomio kroz dve zadržane suze, i pognute glave, tiho kao i što je dolazila, ona je otišla. Više se nikada nije pojavila, i nije nikome nedostajala - osim meni.
A život je nastavio da nas troši dalje, bez predaha, bez milosti i bez sledeće šanse: za mene, nju, i telefon koji je uzalud zvonio.

u studentskom domu na Zvezdari
21.05.1995.
(crni leptir)