Priče

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

U SRCU ...

Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali,
trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko
vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih:
- Gdje da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca, to je najbolje mesto, ko bi te tu pronasao?

Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze.

Virginia Satir wrote this in answer to a fifteen-year-old girl's question, "How can I prepare myself for a fulfilling life?"

"I am me.

In all the world, there is no one else exactly like me. There are
persons who have some parts like me, but no one adds up exactly like
me. I have some parts like others but I don't add up to be exactly like
anyone else. Therefore, everything that comes out of me is
authentically mine because I alone chose it.

I own everything about me -- my body, including everything it does; my
mind, including all its thoughts and ideas; my eyes, including the
image of all my eyes behold; my feelings, whatever they may be --
anger, joy, frustration, love, disappointment, excitement; my mouth and
all that comes out of it.... words, polite, sweet, or rough.... correct
and incorrect; my voice, loud or soft; and all my actions, whether they
be to others or myself.

I own all my triumphs and successes, all my failures and mistakes. I own all my fantasies, my dreams, my hopes, my fears.

Because I own all of me, I can become intimately acquainted with me.
Being very well acquainted with me, I can love me and be friendly with
me in all my parts.

In being well-acquainted with myself, loving myself, and being friendly
with myself, I can then make it possible for all of me to work in my
best interests.

I know that there are aspects about myself I do not know, and there are parts of me that puzzle me.

As long as I am friendly and loving to myself, I can courageously and
hopefully look for the solution to the puzzles and continually look for
ways to find out more about me -- how I look and sound, what I say and
do, and how I think and feel.

No one else looks and sounds, says and does, and thinks and feels exactly like me.

However I look and sound, whatever I say and do, and whatever I think
and feel at a given moment is me. It is authentic and represents where
I am at that moment in time.

When I review later how I looked and sounded, what I said and did, and
how I thought and felt, parts may turn out to be unfitting and I can
discard that which is unfitting and keep that which proved fitting and
learn something new for that which I discarded.

I am me and I am okay.

I own me and therefore I can engineer me.

I can learn all the new things that I need and discard all the things that no longer fit.

I can see, hear, feel, think, say, and do. I will then have the tools
to survive, to be close to others, to be productive, and to make sense
and order out of the world of people and things outside of me."

"Integrity, honesty, responsibility, compassion, love-all flows easily
from the person whose self-esteem is high. He feels that he matters,
that the world is a better place because he is here. He has faith in
his own competence. He is able to ask others for help, but he believes
that he can make his own decisions and is his own best resource.
Appreciating his own worth, he is ready to see and respect the worth of
others. He radiates trust and hope."

Ako verujete u zivot nakon rodjenja

Blizanci u materici razgovaraju:

- Da li verujes u zivot posle rodjenja?

- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovde bas zato da se pripremimo na zivot posle rodjenja.

- To je glupost. Nema zivota posle rodjenja. Kako bi taj zivot uopste izgledao?

- Ne znam tacno, ali uveren sam da ce biti vise svetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.

- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim
ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, poslije rodjenja nema
zivota. Pupcana vrpca je prekratka.

- Uveren sam da postoji nesto posle rodjenja. Nesto sasvim drugacije nego ovo sto zivimo sada...

- Ali niko se nije vratio odatle... Zivot se posle rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije nista drugo nego postojanje u uskoj i mracnoj okolini.

- Pa ne znam bas tacno kako izgleda zivot posle rodjenja, ali cemo u
svakom slucaju sresti nasu mamu. Ona ce zatim brinuti za nas.

- Mama?!? Ti verujes u mamu, pa gde bi po tvome ta mama bila?

- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujuci njoj smo zivi, bez nje ne bismo uopste postojali.

- Ne verujem! Mamu nisam nikada vidio, zato je jasno da ne postoji.

- Da, moguce, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, mozemo je cuti kako
peva i miluje nas svet. Znas, uveren sam da zivot posle rodjenja
zapravo tek zapocinje....

Pišu po meni i sumorna i sunčana jutra tragove prolaznosti ali ne okrećem se za tim.
Pokvarili su se brojači, satovi merači, vage i klatna. Ne zato što ne postoje, već zato što ih ne želim..
Nisam običan čovek, to znam...
Rečiće te - luda ili zaboravna, pametna ili glupa, dosadna ili zabavna, prestroga ili nehajna..rečićete i bićete u pravu.
Jasnoća ove izjave ne leži u logičnosti materijalnog sveta, već u dalekim sferama na koje smo, davno zaboravili...
Često mi kažu da sam kao dete, a i jesam..priznajem, drago mi je što zadržah to malo telom a veliko duhom biće u sebi.

Moj Tajni i ja.....


Ponekad upoznamo ljude koje znamo od uvek.Prvi put ih vidimo a osecamo ih. Znamo odmah kakvi su i od cega su. Nismo ih nikad do sada videli ali ih poznajemo. Ne mozemo sebi objasniti zasto su nam toliko bliski,a i ne pokusavamo...jer bitno nam je samo da nam je sa njima lepo i da smo opusteni kraj njih. Volimo iste stvari..na isti nacin gledamo na zivot..istim se stvarima smejemo i uzivamo u onom sto volimo.Takvi smo moj Tajni i ja. Znam ga od uvek.On je ja i ja sam on. Postoji ipak nesto u cemu nismo isti. Na tuzne i bedne stvari ne gledamo istim ocima, a bedni smo mi.Ja i on. Krijemo se da nas niko ne vidi...krijemo da niko ne sazna da imamo jedno drugo...pred drugima glumimo da se ne poznajemo. Lazemo one koje mozda volimo...ali za koje znamo da sigurno vole nas.To nam daje snagu i pouzdanje...mi smo voljeni i zato smo jaki.Vole nas oni koji zele da budu voljeni...a mi ih i mozda i ne volimo ali im dozvoljavamo da nas vole! Trebamo jedno drugo...ocajnicki...jer jedino kad smo zajedno mi znamo ko smo i sta smo.Jedino tad. Opet idem tamo,tamo negde gde je on.Idem,da bi se osetila zivom.Osecam drugaciji vazduh..ostriji...gledam u nebo.Vidim predivno nebo i divne bele oblake. Razmisljam koliko dugo vremena nisam videla oblake.Sve je ovde cistije.. put kojom putujem...i kuce i sume i grad...sve..bas sve! Lepo mi.Ovde je sve drugacije i lepse iako me ovi ljudi ne poznaju.Nisam njihova...ali prihvata me ovo nebo i ovi oblaci jer ovde sam dosla,da bih bila sa njim.Saljem mu poruku:Stigla sam.Ne dugo zatim cujem poruku.On javlja: Veceras sam sa tobom.Srce pocinje jace da mi udara...zamisljam nase trenutke bivse i buduce i ta sreca me odvodi u san... Noc je pala.Cekam ga.Otkljucavam vrata jer treba svakog trena da dodje.Vrata ostavljam tako..otkljucana da odmah udje...bez kucanja,da ga niko ne vidi..jer on je Tajni.Cujem kucanje.Tu je. Ne ljubimo se i ne rukujemo se.Samo se smejemo i pozdravljamo.De si ti Lutak rece mi...Pa tu sam odgovaram. Sedamo na krevet....pocinjemo da pricamoKaze mi: Nisam hteo da dodjem ovog puta...Kada sam primio poruku rekao sam sebi: Necu ici....ali ti si me urekla.....nisam mogao da se obuzdam...Pocinjem da se smejem.I ja i on.Pokusava da bude duhovit ali ja znam da je iskren. Ne ljutim se ..zato ga trebam...sto je uvek iskren i sto ne postoji maska na njegovom licu. Njegova iskrenost me ne boli i ovog muskarca sto sad sedi kraj mene vise ne volim i nikada vise necu, ali trebam ga...trebam ga da se osetim zivom i da sa njim budem ono sto jesam! Ne volimo se..ali trebamo jedno drugo. I sedimo jedno kraj drugog na krevetu. Pijemo vino...gledamo se...bez dodira.Ne dodirujemo se dugo...predugo..jer zelimo da zelja za nama samima postane sto veca. Gasim svetla..palim svece i rasprostirem crno cebe na pod sobe..bacam i jastuke..eto tako, cisto da nam se nadje. Krecemo da nestajemo sa ovog sveta i odlazimo u svet dodira i zadovoljstva.Goli smo,pijani i zivi. Ne postoji niko i nista na ovom svetu sem nas...samo mi..nasa tela i zadovoljstava.Jedno zadovoljstvo prelazi u drugo pa u trece...ne mozemo da prestanemo......ponekad uzivamo u neznosti a vec sledeceg trenutka u grubosti..zavisno od toga u sta se tog trenutka pretvorimo.Pijemo i topimo se u hiljade boja.Vidim boje..konacno! Po cele dane jedemo, pijemo i lezimo.Svakim danom smo umorniji i iscrpljeniji.Ponestaje nam snage, a i maste...zato treba da se rastajemo i da ide svako na svoju stranu. I odlazi.Odlazi bez poljubca ..samo mi rece: Odoh ja...ne volim rastanke.... Ostajem opet sama u hotelskoj sobi. Ne znam sta cu,ni gde cu, ni kod koga cu. Ne mogu da pricam...place mi se. Usamljenost me boli.Sloboda boli. Ne moze mi ni sa kim biti tako lepo kao sa njim .Niko mi ne moze pomoci....Moze mi pomoci MORE setih se,uzimam stvari i idem njemu...moru...Opet putarim..Stalno negde putujem a nikad nigde da stignem... Ipak,najlepse je kad stignem na more. Tu sam,gledam ga.Predivno je. Idem da plivam,da ga zagrlim..idem da nestanem u ogledalu onih divnih oblaka i onog neba...Osecam njegov miris..isto mirise kao nekad davno kad sam zadnji put bila u njemu. Ronim,prevrcem se u njemu...lezim na njemu...mislim na NJEGA...eh da ga volim kao ovo more...,da mi rasiri ruke kao ono...i da me primi u sebe. More daje zivot ali ON to ne moze da da.Jer niko nam ne moze dati ono sto nema. Osecam se cistom...svi mirisi NJEGOVI sa mene nestaju...danas ga se secam a sutra necu vise. Sutra cu se secati samo mora...i njegovog zagrljaja. Ove topline sto mi je dalo. Sutra cu se secati kako sam bila ziva kad odem tamo gde postoji puno ljudi ali sa maskama na licima..koji nisu kao moj Tajni....tamo gde ne vidim oblake nikad...tamo gde svi glume da imaju dusu da bi te sto jace i dublje povredili...tamo gde nema mora. Ali ko zna sta nosi zivot...mozda i tamo jednog dana sretnem nekog ko je kao moj Tajni...

Ali ko ce mi dozvoliti da ga volim....


07.06.2007

Noc bez sna.....


...Da,priznajem,to je bilo fenomenalno.Ta velika muska ruka,ti nezni vrhovi prstiju koji umeju da miluju,da traze,da nadju.Istovremeno je svojim usnama trazio moje,nalazio ih i gubio,dok je trazio nesto drugo,vrat ili uvo,ili zudeo da mi daruje poljupce male i kratke,ali beskrajno nezne,po celom licu.Osecala sam da mu se predajem,Bilo je to jedno mocno osecanje.kao nekakav dzinovski talas,koji sam gledala na obali mora,jednom,jedne jeseni.... To nisu bili strast i zelja. To je neko cudesno osecanje da nestanem u njegovom zagrljaju,da se istopim.tada sam znala da je on negde na vratnici nekakvog mog novog zivota. Ne,nije to bio bol,mada sam sigurna da je bolelo. Osecala sam da sada upravo treba da se dogodi ono o cemu sam do sada toliko slusala,sto sam poslednjih meseci sa interesovanjem pokusavala da dokucim. Jedino sto sam videla,bile su njegove prelepe oci koje su mi sve rekle... Osecala sam njegov dah na svom licu,i cinilo mi se da sam se potpuno ukocila,da sam neki drveni lutak,koji je njega cekao celog zivota da ga ozivi.... Ta suluda noc nije imala ni svoj pocetak,ni kraj... Sve sto je bilo posle,licilo je na snove u javi,na javu u snovima.......

U lavirintu izgubljenih zelja.....


Zelela sam trenutak u hodniku vremena koji ce zauvek nositi pecat tvog imena.Zelela sam lepotu tvog beskraja.Tvoje misli prepune pomesanih boja.Zelela sam tebe u svojim snovima.Zelela sam i ako znam da nisam smela……… Dok tiho pada noc i roji se million zvezda , pitam se koja je tvoja?A onda ponovo sapat nisi smela,nisi smela……. a toliko si zelela ……….. Sada u lavirintu svojih secanja vidim izlaz protkan bolom zaborava i ocajnicki trazim pukotinu suncevog sjaja.Trazim zrak koji sam na momenat ukrala………a znala sam,znala sam da nikad ne moze biti moj. Okrecem se nazad,pocinjem da trcim ,cujem sapat…..ti zelis, zelis a znas da ne smes, trcim jos brze , u daljini vidim tvoju izbledelu siluetu, prozima me drhtaj , ne znam sta da radim, sapat ne prestaje….ne smes , ne smes.Gledam u tebe i dalje stojis, ne prilazis, trazis da se sama izborim .Cujem samo odjek tvojih misli, ti se plasis, ti se plasis……. Atmosfera koja steze , ruke veze i ne prija….mozda ne znas, to se zove, agonija. U dubini svoje duse znam jedno, oduvek a nikad tvoja, vredelo je ziveti zbog toga.I zato trcim i dalje u susret tebi i zelim , zelim……sklanjam sapat sopstvenog straha i osecam da se predajem iskonskoj sreci…..Prepustam se trenutku koji me nosi …….i znam da ne smem, ne smem…….ali toliko zelim....

Putujući kroz Vojvodinu često sam posmatrao prostrana i beskrajno široka ravničarska polja. Kao i većina ljudi, nisam mogao da prođem kraj njih, a da se ne osvrnem na događaje koji se tu, pored nas, dešavaju. Već sam odavno primetio da je značajan i veliki posao za seljaka bila žetva. Tako je i danas. Seljak jedva dočeka da žito sazri, da dođe vreme žetve i da mu naporan rad urodi plodom. On od toga živi, od toga se prehranjuje, ali omogućava i drugima da se hrane.

Našem poznatom slikaru Milanu Konjeviću žetva je takođe bila inspiracija da naslika jednu od svojih najpoznatijih dela, koje snažnim temperamentom i strastvenim bojama dočarava sliku svoje neposredne okoline. Ta slika se zove „Žetva“. Ova slika kao i drugi njegovi radovi, inspirisana je kompozicijama iz života i sredine koja je na njega ostavila snažan utisak, a koju nam on prenosi preko svog dela. Na slici se vide složeni snopovi žita, ratari koji pri zalasku sunca sede zadovoljno na njivi i razgovaraju. Vidi se napor na njihovim licima, ali i sreća. Posao je priveden kraju i trud se isplatio.

Mislim da je umetnik ovom slikom hteo da pokaže koliko je žetva bitan posao za čoveka iz Vojvodine. Zemlja koju on voli, na kojoj je rođen, dala mu je inspiraciju da naslika ovo delo i da svoja osećanja prenese na platno. Dočarava period kada nije bilo mehanizacije, struje i ostalih, za savremenog čoveka, važnih pronalazaka. Dočarava sliku sela, salaša i velikih vojvođanskih prostranstava. Možda baš onako kako je i bilo u slikarevom detinjstvu.

Pismo djevojci o kojoj sanjam
Curo draga,ti me znas.Znas sve moje bivse veze i ljubavi i znas sta sam samo trazio od cura cijeli svoj zivot.Ti znas da je moja ljubav kao igra dvoje male djece-nevina i cista.Ja te ujedem za ruku a ti mene brzo poljubis,ja tebe ugrizem za rame a ti meni stisnes ruku jako.I tako se igramo ljubavi, tako uzivamo u zivotu i jedno u drugom.Ja u tvome oku ti u mome osmijehu.Tu u toj ljubavi sve je dozvoljeno,jer mi smo neograniceni bas kao ta ljubav.Niko se ne ljuti jer nemamo vremena za ljutnju od osjecaja radosti koji nas preplavljuje.Setamo i pricamo o svemu sto nam padne na pamet,bas o svemu i pustamo nasoj ljubavi da proguta svaku nasu pricu i obavije je svojim njeznim plastom bez obzira svidjala se nama prica ili ne.
I tada sta se desava tada,ti odjednom imas razumijevanja za moje lose navike i za to sto volim tvoju omrazenu boju , a ja odjednom imam razumijevanja sto volis da setas sama po sumi cetvrtkom i sto si imala mnogo njih prije mene.Ni ja ,ni ti ne brinemo,ne brinemo jer imamo nasu ljubav ovdje i sada i ona svojom moci brise i moju i tvoju proslost,sve nase bivse veze,sva nasa osudjivanja drugih ljudi,ona brise sva nasa ocekivanja od buducnosti i tu prestaje da postoji tvoj zamisljeni princ i moja zamisljena princeza i ostajemo samo ja i ti -ispraznjeni ali puni jedno drugog i dovoljni jedno drugom u ovoj nasoj ljubavi.Ti i ja pravi princ i princeza u kraljevstvu nase licne ljubavi.S tobom uzivam i kada sutimo, sa mnom uzivas i kada nismo zajedno.
Jednom se nismo znali.Moji roditelji su odgajali sincica a tvoji kcerkicu i onda smo se slucajno sreli.To dvoje male,odrasle djece koja su godinama skupili nesto u svome srcu,nesto veliko u tom malom srcu,nesto sto je bilo spremno da izadje.I tako sam ja iznio svoje a ti si svoje i dali smo to jedno drugome.Kako je to fantasticno djevojcice.Jucer si se umorila dok smo setali dugom plazom,onda sam te uzeo u svoje ruke i odnio te do nase kuce.Svo vrijeme dok sam te nosio ,osjecao sam da samo zelim da tebi bude dobro nisam mislio na sebe, nisam mjerio.Sutra ces mozda biti cijelu noc uz mene,stavljati mi obloge kuhati cajeve i osjecaces isto sto sam i ja osjecao. dok sam te nosio s plaze i neces mjeriti.Mi ne mjerimo jer se volimo,jer ljubav ne mjeri.
Sto sam puta do sada pustio suzu u ljubavi i zato znam da sam pravi muskarac.Moje suze,muske suze,bile su teske,suze rodjene iz razocarenja. Sada opet placem ali ovo su suze moga novog rodjenja. Za tebe rodjen.

Ljubavna na kvadrat
Ne mogu reci da sam zaljubljena u tebe kao prvog dana. Boze kako je to bilo davno. Imala sam skroz drugu sliku o tebi, o nama. sve je bilo nekako nerealno, ti tamo, ja tu. Voljela sam te, naravno, ali na drugaciji nacin. Uslijedile su svadje, pa mirenja, usponi i padovi. mislim da smo kroz sve to morali proci da bi dokazali samo sebi koliko zapravo volimo. Mrzila sam te nekad, priznajem, i kroz suze i stisnute zube izgovarala sam tvoje ime. sada sam nekako mirna...ne mogu opisati taj osjecaj. osjecam se kao da si pola mene, i da odes da ja zapravo ne bi postojala. toliko si toga sa mnom prezivio...toliko sretnih trenutaka, i toliko tuznih...jedino sto je ostalo isto je to sto jos uvijek zatreperim svaki put kad te vidim kroz prozor autobusa....jos uvijek se budim kraj tebe sretna, i kad se probudim usred noci sjedim u tisini i samo te gledam...znam da nisam sama.kada odes negdje na par sati hodam po stanu kao luđakinja i cekam te, ne mogu ni razmisljati normalno, toliko mi falis. nekad zaronim nos u tvoju odjecu i cini mi se tada kao da minute brze prolaze i da ces brze doci kuci.
volim te, znas to. vec sam dosadna s tim izjavama .
i obecajem da ti vise necu krasti pokrivac po noci.

Nista ti nemam dati. Dobrodusna.Ni srce,jer je satrto..samo rijec dobru i blagu...to mogu da dam,i da jos uvijek zapjevam.Dusu stiscem ko kamen...dobroti me zivot nauci i krv mi u tjelu namuci.A da te rukom zagrlim...il da te maznopogladim,cuces mi tvrdocu na dlanu..tvrdocom se nemiluje...Lepota..Nista ti nemam dati.. samo pjesmu i sa njom ce me ispracati,nista ti nemam dati, do umornog ovog tela. Zbog mnogih stvari mi svi cemo uvek ostati zacudjeni,svi smo imali svoje detinjstvo,svoje price i snove..sanjali bezbrizno..Moj sin..nije sanjao bezbrizno,i zato cu se uvijek cuditi...i sve mi se cini da nemogu nikome suditi,a nikome ni ..oprostiti, sto moj sin..nije sanjao...bezbrizno...nisu mu dali…prekinuli su mu snove.A ucili smo ga, ucili,i beskrajno voleli, i on je izucio,Zivot-Nezivot,Bice-Nebice,Niko-Nesto,a meni sve…i uvek cu ziveti sa malim stvarima i vracati se malim stvarima, jer sam tek sada shvatila koliko su one vazne i bitne, u secanjima i vremenu koje se nikada ne moze vratiti.Nista ti nemogu dati..samo ples na tvrdom asfaltu,setnjama po travi,koja se zanela slusajuci pesmu cvrcaka,lajanju mahalskih pasa i besciljnom kreketanju zaba.Vratimo se malim stvarima.tamo gde je svaki pocetak i svaki kraj.Tamo gde se dozivljeno vise nikad ne ponavlja,tamo gdje su prvi izvori nasih pesama i nasih radovanja,ali sve tiho bez velikih reci..posle svog izobilja, ja samo trazim...Tisinu...Pesmu..Osmeh i uvjek sam zadovoljna sa malim stvarimaBili bismo svi srecniji, ako bi se setili svojih pocetaka i vratili se malim stvarima..ne zelim biti …ono sto nisam...Sanjate bezbrizno..veselite se..raduj te se i zapevajte i kad vam se ne peva....

Vedra je i jasna noć...
Mesec je posrebrio usnule ljude zavijene u cebice, i polako ih ususkavao u tihu noc.
Titraju tek zvijezde na baršunastomodrom nebeskom prekrivaču i one svete što ukrašavaju ovu svetinju .
Zlatne su i modre. Cini mi se,da nas sve sveti Vasilije Ostroski posmatra...
Rado bih se spustila prema donjem manastiru-udahnula tišinu, osluhnula reskost hladnoće na obrazima.
Dan je bio dug ali ispunjen nekom neiscrpnom mirnocom…Kada bih se bar mogla icemu nadati…
da mi je položiti ruku u tvoju i krenuti...tiho, laganim korakom u mrak...
...bez misli, tragova, riječi......
Poželjeh i nemoguće....
neka samo na tren s neba nas zaspu bijeli kristali i zadrže nam se u kosi...

Pismo djevojci o kojoj sanjam
Curo draga,ti me znas.Znas sve moje bivse veze i ljubavi i znas sta sam samo trazio od cura cijeli svoj zivot.Ti znas da je moja ljubav kao igra dvoje male djece-nevina i cista.Ja te ujedem za ruku a ti mene brzo poljubis,ja tebe ugrizem za rame a ti meni stisnes ruku jako.I tako se igramo ljubavi, tako uzivamo u zivotu i jedno u drugom.Ja u tvome oku ti u mome osmijehu.Tu u toj ljubavi sve je dozvoljeno,jer mi smo neograniceni bas kao ta ljubav.Niko se ne ljuti jer nemamo vremena za ljutnju od osjecaja radosti koji nas preplavljuje.Setamo i pricamo o svemu sto nam padne na pamet,bas o svemu i pustamo nasoj ljubavi da proguta svaku nasu pricu i obavije je svojim njeznim plastom bez obzira svidjala se nama prica ili ne.
I tada sta se desava tada,ti odjednom imas razumijevanja za moje lose navike i za to sto volim tvoju omrazenu boju , a ja odjednom imam razumijevanja sto volis da setas sama po sumi cetvrtkom i sto si imala mnogo njih prije mene.Ni ja ,ni ti ne brinemo,ne brinemo jer imamo nasu ljubav ovdje i sada i ona svojom moci brise i moju i tvoju proslost,sve nase bivse veze,sva nasa osudjivanja drugih ljudi,ona brise sva nasa ocekivanja od buducnosti i tu prestaje da postoji tvoj zamisljeni princ i moja zamisljena princeza i ostajemo samo ja i ti -ispraznjeni ali puni jedno drugog i dovoljni jedno drugom u ovoj nasoj ljubavi.Ti i ja pravi princ i princeza u kraljevstvu nase licne ljubavi.S tobom uzivam i kada sutimo, sa mnom uzivas i kada nismo zajedno.
Jednom se nismo znali.Moji roditelji su odgajali sincica a tvoji kcerkicu i onda smo se slucajno sreli.To dvoje male,odrasle djece koja su godinama skupili nesto u svome srcu,nesto veliko u tom malom srcu,nesto sto je bilo spremno da izadje.I tako sam ja iznio svoje a ti si svoje i dali smo to jedno drugome.Kako je to fantasticno djevojcice.Jucer si se umorila dok smo setali dugom plazom,onda sam te uzeo u svoje ruke i odnio te do nase kuce.Svo vrijeme dok sam te nosio ,osjecao sam da samo zelim da tebi bude dobro nisam mislio na sebe, nisam mjerio.Sutra ces mozda biti cijelu noc uz mene,stavljati mi obloge kuhati cajeve i osjecaces isto sto sam i ja osjecao. dok sam te nosio s plaze i neces mjeriti.Mi ne mjerimo jer se volimo,jer ljubav ne mjeri.
Sto sam puta do sada pustio suzu u ljubavi i zato znam da sam pravi muskarac.Moje suze,muske suze,bile su teske,suze rodjene iz razocarenja. Sada opet placem ali ovo su suze moga novog rodjenja. Za tebe rodjen.

Ljubavna na kvadrat
Ne mogu reci da sam zaljubljena u tebe kao prvog dana. Boze kako je to bilo davno. Imala sam skroz drugu sliku o tebi, o nama. sve je bilo nekako nerealno, ti tamo, ja tu. Voljela sam te, naravno, ali na drugaciji nacin. Uslijedile su svadje, pa mirenja, usponi i padovi. mislim da smo kroz sve to morali proci da bi dokazali samo sebi koliko zapravo volimo. Mrzila sam te nekad, priznajem, i kroz suze i stisnute zube izgovarala sam tvoje ime. sada sam nekako mirna...ne mogu opisati taj osjecaj. osjecam se kao da si pola mene, i da odes da ja zapravo ne bi postojala. toliko si toga sa mnom prezivio...toliko sretnih trenutaka, i toliko tuznih...jedino sto je ostalo isto je to sto jos uvijek zatreperim svaki put kad te vidim kroz prozor autobusa....jos uvijek se budim kraj tebe sretna, i kad se probudim usred noci sjedim u tisini i samo te gledam...znam da nisam sama.kada odes negdje na par sati hodam po stanu kao luđakinja i cekam te, ne mogu ni razmisljati normalno, toliko mi falis. nekad zaronim nos u tvoju odjecu i cini mi se tada kao da minute brze prolaze i da ces brze doci kuci.
volim te, znas to. vec sam dosadna s tim izjavama .
i obecajem da ti vise necu krasti pokrivac po noci.

Nisu sve price za pricanje. Ili nisu za Tebe ili nisu da ih ja pricam.
Mala je slucajnost ako smo se sreli i Ti, i ja, i ova prica.
Samo da znas ... , moja prica ne poucava, i ne zabavlja,
i brzo se zaboravlja.
Ona je uvek kao ziska zara za pocetak Tvoje vatre,
na kojoj ces se sam grejati i drugom iskru davati.
Ja cu samo iz daljine gledati njeno svetlo dok moja vatra gori.
Koliko ce biti velika i topla ni ja ni iko drugi necemo znati.
Mozda se ogrejes, mozda se opeces.
To ces samo Ti znati o vatri svog zivota.
I kad iskra skoci iz Tvoje vatre, isto tako ce drugi proci.
I kakav si Ti covek, takve ce vatre za Tobom ostati.
I price o njenoj svetlosti.

Sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covjek ne smije predati...

Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke izgledaju neprolazne, sve teskoce nesavladive. Ali kada se otkines od sebe neodlucnog, kada pobjedis svoju malodusnost, otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svijet vise nije skucen i pun prijetnji. Kako su ljudi nesavrseni. U svemu. Ne mogu da zive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traze u zeni, u drugom covjeku, u lazi. Potrebna mi je ta druga polovina, a o njoj nista ne znam. Drugi covjek je zatvorena kutija i nista iz njega nece izaci ako to on ne zeli. Mi mozemo da stojimo pred tajnom danima, nista nam se nece otkriti. Nepotpuni smo, a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom. Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj cistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslusali.

Smatrao sam duznoscu i srecom da sebe i druge cuvam od grijeha. I sebe, uzalud je kriti. Grijesne misli su kao vjetar, ko ce ih zaustaviti? U cemu je poboznost, ako nema iskusenja koja se savladavaju? Covjek nije Bog, i njegova snaga je bas u tome da suzbija svoju prirodu, tako sam mislio, a ako nema sta da suzbija, u cemu je onda zasluga? Sada o tome mislim drukcije. ali da ne pominjem ono sto ce doci kad bude potrebno. Bice vremena za sve. Na koljenu mi je hartija koja mirno ceka da primi moj teret, ne skidajuci ga s mene i ne osjecajuci ga sama, preda mnom je duga noc bez sna, i mnoge duge noci, na sve cu stici, sve cu uciniti sto moram, i da se optuzim i da se odbranim, zurba nije potrebna, a vidim da ima stvari o kojima mogu pisati sada, i poslije mozda nikad vise. Kad dodje vrijeme, i zelja da se kazu druge, i one ce doci na red. Osjecam kako stoje nagomilane u magazama moga mozga, i vuku jedna drugu, jer su povezane, nijedna ne zivi sama za sebe, a opet ima nekog reda u toj guzvi, i uvijek jedna, ne znam kako, iskace izmedju drugih i izlazi na svjetlo, da se pokaze, da osine ili utjesi. Ponekad se guraju, nasrcu jedna na drugu, nestrpljive, kao da se boje da ce ostati nerecene. Polako, za sve ima vremena, dao sam ga sam sebi, a sudjenje ima suocenja i svjedocenja, necu ih mimoici, i moci cu na kraju da donesem presudu sam sebi, jer sam samo ja u pitanju, niko drugi, samo ja. Svijet mi je odjednom postao tajna, i ja svijetu, stali smo jedan prema drugome, zacudjeno se gledamo, ne raspoznajemo se, ne razumijemo se vise.

Mesa Selimovic

Nista na svetu ne donosi takvu srecu, kao sanjarenje.

Sanjam, moje more, valcer sa njim, decu, polje makova, sladoled, belu ruzu sa zlatnim srcem…ma ja uvek sanjam. Zato nekada kada mi naidju dani kao sto je ovaj danas,kad se povucem malo iz svog zivota,skinem masku,ocistim grad sa lica,obucem moj stari najdrazi duks,scucurim se u mom cosku,pa citam o nesrecnoj ljubavi u nekoj knjizi, o toj mocnoj,vecnoj sili,pravim se da tugujem nad tuznom sudbinom glavnih junaka. Moja mala prevara. U stvari skupim se sva u taj preveliki dux,i placem,placem,cvilim,zavijam za mojim sopstvenim zivotom,za mojim sopstvenim srcem, za sobom samom kakva sam bila,za svojom izgubljenom ljubavi, za zivotom koji svakim danom prolazi kraj mene. Moja mala varka. Nesto samo moje.Jer tada znam da ne mogu da zivim bez mog zivota. Ne mogu da zivim bez moje duse.A moram.

Dok moj list zivota vetrovi sudbine nose, on leprsa, pada, dize se... Sta je zivot nama namenio, ne znamo. Sta cemo sami sebi nameniti, sta ćemo uraditi, u cemu cemo snagu naci, cime snagu hraniti da poraste u zmaja umesto u malenog misića, e, to umnogome zavisi od nas. Znam. Samo da mi je znati...kako.
Zato sanjarim...

O NJOJ pisem Ja, prijatelj ...


Jednog dana ljubav kaze prijateljstvu:
"Zasto postojiš TI, kada postojim JA?"
Prijateljstvo joj odgovori:
"Da nosim osmeh tamo gde si TI ostavila suze... !!!"

Evo Reci !
Evo moje reci nesigurne i mucave i nesretne, kupane u nafatlinu razmišljanja..
Gde sam JA to ?
I sto uradih nesrtetan, pa joj pogledom mutnim mutan pogled potražih, da u vecnosti svojih nemira lutam, i u zabludama svojim zaljubljenim sanjam.
Sanjam je kako trepavice svoje rasplice u trepavicama mojim, kako mojim dodirima daje svoj dodir zenica.
Sanjam kako kroz sasvim mali plicak želja, hodi meni, tako prkosna, tako umilana i nežna.
Žena mojih želja !
Dajmo joj ime Andjelina i Ljiljana i Marina,ili Nada ili, Olja, ili samo, ONA.

"O ONA su pevali pesme, one tihe sretne i tuzne"...
"O ONA su saptali pesnici, i prosci"...
"O ONA pisala je ljubav, i moj rastanak"...
"O NJOJ pisem i ja, prijatelj"...

- Jednog dana pojavila se ONA. Izvirala je kao pesmica iz moje duse dok sam zadivljen lepotom i rasutom crnom njenom kosom gledao ukrasen dan igrom senki, sunca i topline.
Samo par pokreta, nekoliko pogleda ispod velikih crnih suncanih naocala bilo je dovoljno da zaboravim, razmisljanja koje sam prebirao na treperavoj sparini, zelja i briga.
Pustio sam ONA da utone u buduce moje pesme, da zapeva u mom srcu. Pustio sam je da dodirne vec davno zaboravljeno. Da razveze cvor mog srca. Pusto sam je, u svoje oko u zenice svoje, mislima da mi vrluda. A nisam znao, da se zaboravljeno budi, da rudi u grudima moja mlaost.
Zbrkanost..! -

Lagano se biciklom prevezla preko tracnica, i skrenila tamo gde cu skrenuti i sam, ONA lepa ko secanje na Raj a ja ruznjikav kao taman biser ciste duse, koji se bezvoljno saplitao, o svoje bivse ljubavi, o svoja pijanstva, o tuzne noci, o beskrajni mamurluk.

Oprosti prijatelju..!
U meni si probudila secanje na ljubav, tako radosnu, da uzeh od ljubavi lepo u srcu da utoplim. Zahvalan sam ti sto si bila strpljiva, a nisi me razumela. Nek su moje knjige rasute na asvaltu, nek kao kapljice radosti uzdrhatlom srcu ponovo darivaju rec stiha . Ja volim svoju bol i od nje nikad ne zelim uteci...
Samo saptao sam danu,zelje, a nisam znao da je to, - TO!
"Vreme rastajanja, bola i tuge.."!

I tako sam posato uljez u tvojim ocima. Bezobrazno podlo hteo oteti to osecanje nepripadanja, i tebe
prijatelja utopliti u kutku zenica oka, da me darivas secanjem na ONA, plaseci se opet ukusa zaborava, ne zeleci skrivati radost dodira lepih belih malih dojki.
Umro bih danas od sramote, jer prijatelja htedoh pokrasti i prisvoiti, sebicnosti radi...
"Ponekad se u coveku javi zelja pa pozeli nesto neostvarivo. Da osvoji, ponekad neosvojivo,Da uzme
zabranjeno, sebicnosti radi"... A dodirnula me je radost tvojom pletenicom i uzletela si kao lastavica senom svojom da se u mojoj zenici skrijes.
Sklopio sam oci u beskrajni mir secanja bogat svojom dusom, spreman opet iskreno da delim osecajnja.
I.. NJU sam utoplio, mojom iskrenoscu, dusom mojom nesputanom, da joj vratim MIR u nadi da ce
pozeljeti biti moj prijatelj ...
..I ONA, nadje mesto u radosti sto se secam, trena kad mi je uzimala dah, i bola grudima kad me je varala.
Secanja radosti na zelju da joj se svetim i da oprostim, i s svatih da ne mogu svetiti se ni prastati, i samo sam sebi se svetio, otuda i suza biserna cista i blistava...

"Oprosti mojoj gluposti sto u svojim nemirima ne prepoznah carobnu dusu prijatelja"...

Piši mi o Njoj

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ može ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne može biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik”. Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Branko Miljković

Suština se očima ne da sagledati

… Zatim dodade:
Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…
Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Antoine de Saint-Exupéry

NOSAČ


I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene...
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.


II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!"
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama. :rolleyes:


III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?


IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle. :rolleyes:


Mika Allmighty