Priče

First topic message reminder :

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

Daleka obala

Čovjek je sjedio na obali mora i posmatrao nemirnu površinu vode. Naprezao je oči ne bi li pogledom, bar na tren, dodirnuo njenu drugu obalu. Oči su ga sve više boljele od pokušaja da je pogledom dotakne. No, jedino što je mogao vidjeti bila je tanka linija koja je stajala između neba i mora.
Učinilo mu se da linija ne razdvaja nebo od mora, izgledala je kao nit koja ih veže tijesno jedno s drugim. Što je duže posmatrao - ona se lagano mijenjala, otkrivajući mu pravo lice.
"To nije samo linija koja se pojavljuje i nestaje u treptajima, to je mjesto gdje se nebo i more ljube i spajaju", pomisli čovjek.
Obeća tada sebi: "Otići ću na to mjesto, tamo gdje se nebo i more tako silno ljube, jer ljubav koja ih spaja zasigurno je beskrajna! Vrijedilo bi joj krenuti u susret, jer možda ću otkrivajući tajnu te ljubavi lakše pronaći svoju! ".
Drvo na kojem je sjedio progovori:
" Mene je olujni vjetar oborio, jer sam raslo visoko i gledalo u istu tu daljinu koja te sad tako jako doziva da joj se približiš i osjetiš je! Zato načini čovječe od mene lađu i ja ću te odnjeti do nje. ".
Glas koji je čuo uplaši čovjeka toliko da je skočio daleko od drveta, ne mogavši da povjeruje svojim ušima.
"Hm… zašto si se tako uplašio?", upita drvo i nastavi: " Mislio si da drveće priča samo u bajkama. A ako stvarno vjeruješ u to, onda ne idi tamo gdje očekuješ da ćeš pronaći ljubav, razočaraćeš se! Jer ljubav mogu da vide i osjete samo oni kojima bajke nisu proste priče za djecu.".
Riječi koje mu je drvo uputilo pokrenuše u čovjeku osjećanje straha, koje je odmah zatim nadvladalo osjećanje bijesa prema sebi, jer je dozvolio da se uplaši jednog običnog, oborenog drveta, a potom je taj osjećaj prenio i na drvo koje je sebi dalo za pravo da mu priča o životu i ljubavi.
Zato čovjek odbrusi drvetu:
"Kada si tako mudro i znaš sve odgovore, zar nisi moglo da predvidiš svoj pad? Da si to znalo, umjesto u visinu grane bi spustilo bliže tlu i tako postalo stabilnije a korijen bi ti bio daleko jači.
"Ta, da sam bilo obično drvo nikada ne bi vidjelo ono o čemu ti jedino možeš da sanjaš! Nikada ne bi čulo sve one priče koje su blagi vjetrovi pučine šaputali mojoj krošnji! A ako me ti ne načiniš lađom doći će drugi čija će želja za spoznajom ljubavi biti jača od tvoje i ja ću zaploviti s njim."
Nakon kratkog razmišljanja čovjek reče odlučno:
"Pristajem! Samo, reci mi šta od mene tražiš kao protuslugu? Jer suviše si mudro, smatram, da bi svoje stablo izložilo udarcima sjekire i glijeta tek zbog puke plovidbe morem."
Drvo mu odgovori:
"To i nije baš bitno za tebe. No, kada od mog debla isklešeš korito u kojem ćeš ploviti, nabavi mi dobro sidro, uz koje ću biti sigurna lađa. A kad te dovedem do mjesta koje toliko žudiš da vidiš, vratiću te nazad do obale, a ti me zatim pusti da lutam morem."
Čovjek prihvati ponuđene uslove i marljivo se lati posla. Radio je bez prestanka, da što prije završi započeti posao i otisne se na pučinu. Ponijela ga je želja da što prije otkrije koliko je snažna ljubav neba i mora. Dlanove su mu ubrzo prekrili žuljevi, niz umorno lice slijevao se znoj, a jedino što je mogao da čuje bili su udarci čekića u glijeto koje se zabijalo u drvo i njihov strašni eho koji je odzvanjao uvalom.
Sjede da se odmori i u nedoumici se obrati drvetu:
"Ja kidam dijelove tvoga debla dok ti šutiš i trpiš ne žaleći se ni na šta. Ako ti je teško - reci to i ja ću prestati."
Drvo mu odgovori tiho:
"Ako nešto odista snažno želiš i stalo ti je do toga, onda moraš da se odrekneš jednog dijela sebe i prihvatiš bol, jer samo tako možeš iskazati svoju ljubav. Ne brini mnogo za mene, kad se odmoriš nastavi s poslom jer vremena i nemamo mnogo a dolaze časovi jakih vjetrova i bura koje nam mogu otežati plovidbu."
Vrijedno je čovijek nastavio da radi i kad je završio posao pred njim je stajala krasna lađa. Zadivljen, poče da razmišlja kako da nabavi obećano sidro. Pomisli na tren:
"Prodaću jedinu imovinu koja važi za neku vrijedost."
Bilo mu je teško dok je donosio tu odluku, jer trebalo je da proda magarca koji ga nikada nije iznevjerio. Prije mnogo godina, kad ga je dobio na poklon, bila je to samo životinja koja tegli, a sada, kad treba da se rastane sa njim shvatio je da magarac može biti pouzdaniji prijatelj nego čovijek. Međutim, u grudima su mu odzvanjale neke od riječi koje je čuo od drveta:
"Ako nešto stvarno želiš, moraš nečega svog da se i odrekneš, jer ljubav je gladna i hrani se tako što svu pažnju i toplinu želi samo za sebe."
Čovjek se rastao od prijatelja, vjerujući da će mu kod novog vlasnika biti bolje no što mu je bilo kod njega. Lagao je sebe, želeći da na taj način bar malo ublaži nelagodan osjećaj krivice koji ga je preplavljivao.
Novcem koji je dobio od prodaje magarca kupio je odgovarajuće sidro za lađu i, s teškim naporom, donio ga je do uvale. Kada je spustio sidro na zemlju prisjetio se magarca koji je čitavog života nosio tovare mjesto njega te iznova osjeti nelagodu. Magarac mu je bio prijatelj godinama, a on je sad prvi put spoznao kako je teško biti magarac i nositi tuđi teret.
Konopcem je pričvrstio sidro za lađu, odgurnuo je od obale, uskočio u nju i krenuo na put koji je tako silno želio, a koji se sad nalazio tu, pred njim. Nijednom se nije okrenuo prema obali na kojoj je toliko puta sjedio, posmatrajući s nje nebo i more.
Putovao je gledajući u beskrajno plavetnilo pred sobom, sve dok više nije mogao razdvojiti koji dio tog plavog beskraja pripada nebu a koji moru. Okrenuo se u pravcu iz kog je pošao i uvidio da je i s te strane, takođe, nebo s morem bilo sjedinjeno. I gdje god bi usmerio pogled vidio bi isti prizor: nebo i more spojeni u jedno. Stavljao bi ruke u more, pa ih odmah potom podizao iznad sebe, prema nebu, glasno se smijući, jer on je uspio da otkrije tajnu ljubavi! Njegove ushićene misli brujale su:
"Voljeti znači predati se u potpunosti onome koga voliš! Sjediniti se, postati nerazdvojiva cijelina s onim do kog ti je stalo! To je ono što je sada svud oko mene, a upravo za tom spoznajom cijelog svog života sam tragao! "
Po prvi put u životu bio je potpuno srećan, uvjerio se da postoji ljubav. Nije to bila samo riječ, niti ideja, kako je mislio do tada, jer mogao je da dodirne njeno lice i osjeti njen dah, plivajući duž plavetnila. U jednom trenutku pomisli: "Ljubav neba i mora je tako snažna da bi, ako ostanem predugo u njenom zagrljaju, mogla i da me uguši!"
Odlučio je da se vrati na kopno ali ne iz straha da će od siline zagrljaja u kom se našao izgubiti život, već zato što nije htio da neki drugi nijemi posmatrač, koji sjedeći negdje na obali, posmatrajući zagrljaj neba i mora, ostane bez svojih snova o ljubavi kada ga ugleda. Pomisli:
"Taj posmatrač a i svaki drugi trebao bi sam otkriti tajnu ljubavi idući joj u susret."
"Lađo", reče čovjek blago, "odnesi me do mjesta s kojeg smo krenuli, jer ti si ispunila svoje obećanje a sada je red da se ja tebi odužim… Ali, želim da znam zašto si izabrala baš mene za na ovo putovanje?"
"Ti si bio jedini koji je, ne obazirući se na svijet oko sebe, imao hrabrosti da priča o ljubavi, nije ti bilo važno da li će neko naići i početi da te vrijeđa ili da ti se smije zbog toga. A bilo ih je mnogo prije tebe, no ni jedan nije bio spreman da se odrekne svega što ima da bi osjetio pravu ljubav. Zato, kada se vratimo na kopno, na mjestu gdje se nalazi moj korijen počni da kopaš i pronaći ćeš nešto što je davnih dana zakopao čovjek koji je jedne noći došao s pučine. To nešto, što je zakopao ispod mog stabla, mene je oslabilo te moje korijenje nije moglo da zađe duboko u tlo. Tebi će sigurno biti od koristi, ali ne oslanjaj se suviše na nađeno da jednog dana ne postaneš samo deblo bez osjećaja!"
Čovijek zanesen pričom lađe nije ni primijetio da se na horizontu pojavila stara linija, mjesto vezivanja neba i mora.
Posmatrao je kako se pred njegovim očima rađa zemlja.
"Ljubav neba i mora izrodila je zemlju!", pomisli s vedrinom.
Sišao je ubrzo u sad već plitku vodu, ne dozvoljavajući da korito lađe udari u kamen ili stijenu, koje bi mogle da je oštete, želeći da održi dato obećanje te da je neokrnjenu otisne natrag, u more.
Ponovo je upitao:
"Reci mi, barem sada na rastanku, šta je to što ti tražiš, za čime ti čezneš, šta je to toliko jako da te iznova odvlači na nesigurnu pučinu?"
Na čovjekovo izneneđenje, lađa bez uvijanja odgovori:
"Kao mlado drvo rasla sam i gledala brojne lađe kojima su upravljali ljudi, diveći im se i žaleći ih u isto vrijeme. Znala sam da one same ne biraju pravac svog kretanja i da će se mnoge u olujnim vjetrovima izgubiti na dnu mora. Ipak, vodila me želja da postanem slobodna lađa i da imam sidro koje ću nosi sa sobom, a koje će me štititi od neizvjesnosti bura. Došao je i taj dan i moja davna želja se ostvaruje! A ti, dragi čovječe, ostaj u miru i sreći! Ja sada odlazim s mojim sidrom!"
Bile su to posljednje riječi koje je čovjek čuo od lađe, dok je nestajala prema drugoj, dalekoj obali.
----------------------------

Miroslav Kusmuk rođen je u Sarajevu 1970.godine. U Sarajevu završava osnovnu i srednju školu. Rodni grad napušta 1992.godine i od tada živi i radi u Inđiji. Prozu objavljivao u časopisu Bosanska vila.
Miroslav Kusmuk

Umetnička rasejanost

Upoznali smo se zahvaljujući kulturnim akcijama opozicione stranke u vreme Miloševića. Književno veče u kafiću. I dug intervju, zahvaljujući tošiba baterijama.
Bila je jesen. Svi je bilo sivo, ali mi nismo bili sumorni. On, večiti mladić, sav u džinsu.
Veruje da je došlo vreme kratke priče. Brzo se živi.
Mislila sam da ga možda više nikad neću sresti. Valjda zato i čuvam našu fotografiju.
Ali susrećemo se na svetkovini knjiga. On je u društvu istog kolege, prefinjenog Vojvođanina. Kolega, poluotvorenih usta, uz upućeni pronicljiv pogled, pita me da li se, možda, odnekud znamo.
Majstor kratke priče, naravno, zna:
“Pa kako se ne sećaš?! Bila je zima. Nosila je divnu belu šubaru. I čarape sa šavom“
Pokušavam da kažem da nikad nisam nosila čarape sa šavom, niti sam ikada imala belu šubaru. Ali ne uspevam.
“O, da”, priseća se jasno fini gospodin. “Ali ti si pogrešio. Bilo je leto. Nosila je dugu cvetnu haljinu sa razrezima sa strane. Sećam se tog osmeha.”
Treći poznanik, mudrac s dugom bradom, ćutao je i smejao se. Tačno je znao da se ne sećaju. To su umetnici.
Sticajem slučajnih okolnosti srećemo se bar jednom godišnje. Uvek beskrajno uživamo u razgovoru.
Poslednji put me je pitao:
“A kako smo se, ono, mi upoznali?”

Majstor Aikida

Aikido je plemenita borilačka veština. Poklonici ove drevne veštine koriste energiju protivnika za sopstvenu odbranu. Oni nikad ne napadaju. Jaki su i sigurni. Možda zbog filmova sa Stivenom Sigalom, a možda zbog samuraja, pitanje stila postaje duga kosa vezana u rep. I mističnost. Obavezno.
Dobro je ako niko ništa ne zna o tebi, onda misle da si dobar dečko. A i kakav bih bio, kad sam zbog smrti majke morao da napustim fakltet i vratim se kući.. Preko crnogorskih veza završio sam srednju trgovačku u Peći. Onda sam godinama pio pivo sa starijim komšijama ispred prodavnice, koju sam držao u svom predgrađu. Brinuo sam o porodici. Otac je divan čovek, ali meni je ostavio tu obavezu.
Visok sam, valjda i lep. Možda više seksipilan. Uglavnom me jure do bola ružne intelektualke, udate, lepe seljančice, koje su našle posao u gradu i red je bio da nađu muža. Ali i lokalne gasterbajterke, verovao sam naivno, sa istim ciljem. Niko od njih mi nije bio za prezentaciju. Ipak, hormoni su hormoni. A Švedska je hladna i daleka.
Poput svakog velikog ratnika, imam svoj svet. To su moje pesme. Ne znam zašto, ali često imam potrebu da ih pišem u ženskom rodu. Retki su oni kojima ih čitam. Nije mi cilj da ih objavim. Ali znam da su dobre.
Mnogo godina kasnije, Vesna se nasmejala na moju teoriju i dodala da je i Mustafa Madžar svirao divno zurle, ali ja nikako ne stižem da pročitam tu priču. Mislim da joj se ni moje pesme nisu dopale.
A onda, zahvaljujući aikidu dobijam posao na vrlo prometnom mestu. Upoznajem mnogo ljudi, naravno i mnogo žena. Potpuno sam zbunjen što u svojoj trideset i sedmoj godini doživljavam renesansu
Devojke mi se otvoreno nabacuju, šalju mi poruke, pozivaju me kući. Došlo je mojih pet minuta! A dijapazon je tako širok – od lokalnih zavodnica, koje baš i ne biraju mnogo, ali ne trpe poraz, do prefinjenih obrazovanih dama iz dobrih porodica. I mlađe i starije, i lepe i ružne, i pametne i naivne… Ne mogu da verujem!
Pojedini pokreti i tehnike aikida sve više teže lepoti i eleganciji, uz minimalnu upotrebu snage. Baš tako i moj odnos sa ženama dobija neku vazdušastu lakoću. Jeste da me vide kao živo meso, ali igre zavođenja su zanimljive. Evo, imam crni kožni rokovnik u koji zapisujem te silne poruke, koje sam primio od raznih sorti žena.
Čak mi se javljaju i one koje me nisu htele. I tek sad, kad su u braku, shvataju koliko sam izuzetan. Ja ih ne ignorišem i kažem: “Sestro, rano si se setila”, već odgovaram na poruke, tako ih još više mučim.
Onda je krenula sezona sestara. Muva me jedna koja je slobodna. Krijući od nje, prepada me i njena udata sestra, mnogo jednostavnija i lakša za rukovanje. Pa, viđam se sa starijom sestrom, a mlađa, budući da se ucrvljala, jer već dva meseca nema pastuva, upada u igru. Mlada, a laže k’o pas, pa se još prenemaže. Čak ume da pusti suzu kad treba. Kao da gledam film!
Fujimoto nas uči sledeće: svako ko uči aikido, može da uđe u salu i da od učitelja nauči samo jedan deo ove drevne veštine. Onda izađe iz sale. Tada taj aikido može nazvati svojim.
Postao sam otvoreniji. Lako komuniciram s ljudima. Puno se smejem. Stičem važna poznanstva. Moj talenat za masažu slama i najtvrđi orah. Radim eksperimente. Koliko su devojke romantične? Ništa ne košta. Pozovem ih na jezero najbliže gradu, da plovimo gumenim čamcem (doduše onim jakim, crnim, vojničkim) i čitamo pesme. Sve se upecaju, pomisle da sam iskren. Još ako nađem detelinu sa četiri lista. Bože, kako su sve iste. Posebno mi je stalo da te mamine maze nateram da veslaju.
Posao mi je savršen. Uvek mogu da kažem da nešto ne mogu zbog posla, jer radim u dve smene. A, istina je da mi je šef dobar drug, pusti me uvek kad mi treba.
Moja sestra brine da ne završim sa najgorom smrduljom. Ali sam mesecima imao za reklamu Vesnu, profesorku umetnosti, na kojoj su mi svi zavideli. Sestra me pustila da dišem. A mi smo svakog dana sedeli u kafiću satima, pričali i puno se smejali. Često i uveče. Kad smo išli na izlete, uvek sam vodio nekog od familije, da bude ubedljivije. Ona je sirota mislila da mi je važna, bas zbog svega toga. Nije bila svesna da je samo paravan za moje mračne strasti.
Sad znam da su u pravu svi koji su mi govorili da se one najružnije najbolje. Najviše se trude. Pružaju najveće zadovoljstvo muškarcu. Pametna žena je napor bez potrebe. Mada, kad razmislim, nikad nisam imao kres šemu sa lepom i pametnom. Ali šta će to meni, uopšte.
Samo, ova Vesna me uvredila. Ja joj čitam svoje pesme, otvaram dušu, a vidim joj u očima da bi mi rekla:”Hajde malo ćuti i poljubi me”. Tako sam je mučio mesecima, ali nisam se dao da me fizički iskoristi. Od nje sam očekivao da ću je svojim duhom, a ne telom zavesti, jer sveto trojstvo u aikidu čine: harmonija, energija univerzuma i duhovni razvoj.
Jeste da ja nemam fakultet, za razliku od nje, ali nisam ni ja repa bez korena. Kad ja počnem igru reči. Mi, planinci, smo jaki na rečima. Ili, pošaljem ganutljivu poruku gde stavim malo od Dučića, malo od Rakića i malo sopstvene poezije. Ma, siguran sam da umire od oduševljenja Samo neće da mi odgovara, da je ne stavim u crnu knjigu, kako ona zove moj dnevnik zavođenja.
I mnogo je, brate, osetljiva. Tako je krhka i nežna. Ja sam joj jednom rekao, kad me je nesto ubeđivala:”Ma, zamočaj me”, a ona se toliko zgrozila kao da sam joj ko zna šta uradio. Samo sam joj na svoj način dao do znanja da treba da ućuti. Nije ni ona rasla na pločnicima Pariza.
Morao sam da joj otvoreno kažem da je skupa za održavanje.
Volim da sretnem Vesnu. Sad smo, kao, prijatelji. Ipak, sve sam više poklonik realnog aikida. Ovaj stil odlikuje realna primenljivost.

Kako sam zavolela pevanje

Roditelji spavaju u drugom krevetu iste sobe. Ja se budim. Narušvam njihovu intimu. Ne znam da li se više bojim mraka ili straha od mraka. I tih nekoliko metara razdaljine me onespokojava.
Čujem je bezimenu i strašnu, kako svojim groznim štiklama jako udara po betonskim pločicama dugog hodnika. Ima tako naborano lice, blajhanu, suvu, ofucanu kosu. Stara je, reklo bi se, a opet, tako je mršava i tako žustro hoda. Nosi kratku suknju. Pokušava svojim čvornovatim prstima i grozno dugim noktima da me izvuče iz mog toplog kreveta. Vrištim i bivam spašena.
Onako malu i uplašenu, primaju me u svoju postelju. Teško mi je da poverujem da oni ništa ne čuju. Objašnjavam, ukazujem na zvuke. Oni samo glume da mi veruju. Spava mi se. O tome ću razmisljati sutra.
Dolazila je ona još koji put, pa otišla da traži drugu žrtvu. Ali tu nije bio kraj noćnim avanturama. Sijalice su gorele svuda, ali nisu umirivale brojne stanare paralelnih svetova. U paničnom strahu saplitala sam se o prag. Ispadao mi je tanjir iz ruku. Trčala sam kroz hodnik, kao da me juri roj pčela.
Više nisam bila mala. Odlučila sam da pevam, da bi mi se nebo otvorilo. Kad glasno pevam, roditelji znaju da sam jako uplašena. Oprezni su, ali me puštaju da odrastem. Veruju da su to dečiji strahovi.
U kupatilu, koje je na prilično izdvojenom mestu, pevala sam operske arije. To je ponekad plašilo komšiluk. Mislili su da plačem. A ja sam čak poželela da postanem prava prvakinja opere. Možes da vrištis, a da niko ne primeti.
Valjda sam zato, iako još kod učiteljice, ušla u veliki hor. Počela sam kao prvi sopran. Otkrila sam zadovoljstvo horskog pevanja. Uživala u spajanju različitih melodijskih linija u savršenu harmoniju pesme. Prija forte fortissimo, ali ubrzo shvatiš da je pravo majstorstvo piano pianissimo.
Otorinolaringolog mi je otkrio da baš i nije pametno planirati pevačku karijeru. Napravljena je neka sitna greška pri operaciji krajnika.
Onda sam otkrila značaj cigareta. Možeš duboko da uzdahneš u društvu, a da niko ne primeti. Više nisam mogla biti prvi sopran. Na fakultetu sam stigla do drugog alta. Što nije bitno. Imam drugaricu iz hora, kojoj mogu da ponudim drugi krevet, kad me pohode more.

Slatka pavlaka

Ja nisam gospodar svog vremena. Finansije su sad u redu. Mogu opušteno da živim. Knjige mi se prevode na strane jezike. Ali ja iznajmljujem svoj mozak. Neko mi naruči recenziju, neko prikaz, neko intervju… I stalno imaš neke rokove. Ja nemam mušku ekipu s kojom, recimo, sredom idem u kafanu. S kojom mogu da vodim obične razgovore. Na primer: ”Što je dobro ovo vino”.
Nakupilo se i prilično godina, mada, ne volim u priči da pominjem godine. Ne prija mi moj pivski stomak (iako više volim da pijem vino). Moram na dijetu.
Na njoj se ne vidi protekla decenija koja bi trebalo da indukuje promene.
Tako me lepo gleda, u devetoj godini našeg poznanstva, kada se srećemo deveti put. Pričam joj šta mi se sve novo dešava. Isključivo na poslovnom planu. Kod nje kao da je vreme stalo. Naravno, u priči o gubitnicima sve je dobro upakovano. Iako korak od ponora, ne deluje mi letargično.
Trebalo bi da za nešto više od sata, dok sedimo u kafiću gde se može pričati (gde nema onog zamornog i besciljnog žamora) veselo priznamo jedno drugom svoje najnovije infantilne aktivnosti. Sva blista, prosto ima neki oreol oko glave. Ali znam, ljuta je na sebe.
Ne uspevam da apsorbujem i sedimentiram sve utiske i informacije. A opet mi je drago da sam u onom malom delu dobroga, jer gotovo sve postaje neautentično i zamorno. Osećam da su naše male priče u saglasju sa univerzalnim planom ljudskog postojanja.
Pokušavam da daunlaudujem njen tok misli. Pokrećem sliku evokacije koja nam daje osećaj dubokog prijateljstva. Nema tu tematske ekscentričnosti. Samo ljudske topline.
U nedostatku stvarnih, nesimuliranih činjenica iz svakodnevnog zivota, povukla se u fantazmu. To ljudi sa druge hemisfere nikada neće razumeti. Ja je razumem. Iako ne znam njen život detaljno, dopunjavam njene rečenice. Čista anticipacija. Razumem je i kad ne pronadje prave reči. Osetim njen strah. Dovoljno je da joj dodirenem ruku, kažem da je sve o.k.
Tok razgovora je zanimljiv. Čak i biografski imamo sličnosti. Priča o ocu, majci, potpuno sinhrono. Dve porodične posebnosti postaju prosto aksiom, prirodne, naše. Ali ovo je za drugu priču.
Moj mobilni telefon pišti tri puta. Brzo odgovaram na poruke. Ona tad zaćuti. Kaže da ne želi da remeti moju intimnu prepisku. Doduše s osmehom. Koji je nekako, pa ne znam, čini mi se tužan. Nju zove kolega sa kojim simulira ljubav. Odgovara mu da stoji u redu ispred biljetarnice Narodnog pozorišta. Želi da kupi kartu za balet. Objašnjava mu, komunicirajući istovremeno sa mnom, da se daje Aska i vuk. Čovek matematičkog uma sigruno neće uočiti igru.
I kad zapreti opasnost da se razgovor razvije u neraskidivu priču, zove me sin. Podseća me da treba da kupim slatku pavlaku. Pitam je da li se ona može koristiti za špagete – sos. Ne zna. Ali se mogu, kaže, napraviti divne slatke stvari.
Vidim u njoj tu tamnu nerazumljivu silu kojoj se ne možemo odupreti, koja će nas sve nadživeti. Stidi se se što ne zna da odgovori precizno na ovo kulinarsko pitanje.
Kažem da moram da krenem. Mora i ona – treba da kupi kartu za balet. Pozdravljamo se, ne previše prisno. Polazim, ali se vraćam korak nazad. Iako sam mislio da je ravnodušnost moje osnovno stanje, ne odolevam porivu da pogledam našu sliku u zatamnjenom staklu portala kafića. Baš u tom trenutku ona slici nesvesno okreće leđa. Vidim dvoje ljudi koji stoje jedno pored drugog, prosto se dodiruju, ali su okrenuti na različite strane. Jedno ka izlasku, drugo ka zalasku sunca. Iako je već davno pao mrak.
Moram da kažem nešto, kad sam se već vratio. Nadovezujem fraze rastajanja jednu na drugu, kao da pravim kulu od karata. Želim da dodam još nešto. Nikako ne mogu da se setim jedne rečenice.
Ali jasno znam da nema veće fascinacije od fascinacije ženskom lepotom. Ovako pažljivo dozirana od strane nesuđene filmske dive, čini kontrapunkt predstojećem ništavilu.
Samo jedno ne znam. Ne znam čemu služi slatka pavlaka koju upravo idem da kupim.
______________________
Snezana Milojevic. Rodjena je 1969. godine u Prokuplju,
>gde i sada živi. Dugo je radila kao novinar redakcije za kulturu i imala
>priliku da radi intervjue sa brojnim piscima. Sada je profesor srpskog
>jezika i knjizevnosti u jednoj srednjoj skoli.
> Svoje prve price, iz ciklusa Unutrasnjost unutrasnjosti, poslala
>je Balkanskom književnom glasniku, a nove Knjigomatu.
Snežana Milojević

Piščeva priča

Svi likovi u ovoj priči su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim ljudima ili situacijama je slučajna

Otkad se nismo videli, čoveče. Izvini, malo sam pijan, dolazim od ručka s kolegama, došli pisci iz unutrašnjosti na Veliborovo književno veče.
Ma ne, sve je okej. Samo sam malo smoren. Naročito od pesnika. Čoveče, tu poeziju svi pišu, a niko ne čita. Strašno.
Ima onih, što su nekad nešto značili, a ne mogu da se pomire s tim da to više nije slučaj. Ima onih, što godinama ništa ne napišu, pa onda odjednom krenu da zadavljuju, kao da si upao u vodopad. Ili onih, što žive u siromaštvu pa se ne pojavljuju jer nemaju para za autobusku kartu. Svejedno, i oni dođu na ovakve večeri jer udruženje književnika sve plaća. Ima onih naduvanih, što su već i same sebe ubedili da su renomirani, a izdali su pet-šest pesama tokom godina, sve kod rođaka i prijatelja. Ma strava.
Ako ništa drugo, prozaisti se bar daju čitati. Mada nije potrebno, jer kad sedneš za sto da ručaš s njima, oni sve što su napisali u proteklih godinu dana lepo prepričaju. Ima ih dobrih, ali mnogo više loših. Bože dragi, šta rade ljudi danas. Ja ne bih mogao tako da pišem, da se ne znam koliko trudim.
Recimo, onaj filozofski stil. Znaš ono. „Iskrivljen pogled na stvari ponirao je kroz stranicu šanka, koja je od toga bivala sve krivlja. Naporedo sa krivljenjem stranice šanka, tekla je reka monologa, a praznina je pulsirala na horizontu. Znao je. Sve se zauvek promenilo.“
Ili ono, kao, realna fantastika (iliti: stil „ja sam moderan pisac, te lupetam šta stignem“.) „Mladi Arapin spustio se skejtbordom niz okomitu stranicu hotela Les Bergues. U podnožju ga dočeka ružičasti duh i ponudi prasećim pečenjem. Devojka na semaforu uputi im dug, čeznutljiv pogled, a zatim, poravnavši suknju, nagnu bocu plavog curacao-likera, i odveze svoju metlu uz kej ženevskog jezera, ka zalazećem suncu“.
Ili ono, stil dramatičnih udara. „Probudio sam se usred noći, okupan znojem. Sve je propalo. Noć je. To nikako ne. Ustajem. Bežim što dalje. Što dalje odavde. Trčim, grebem. Padam. Svuda mrak. Pridižem se. Ponovo padam. Mrak.“
Ili stalno ta stvarnosna proza. Poginuo sam već od nje.
Ili tek postmodernizam. Ono, znaš, današnji istraživač pronalazi u nekom sanduku u Dubrovniku stara pisma nekog mladića, koji se kao dete sakrio na galiji za transport vune pa otplovio u Englesku i završio u Šekspirovoj trupi. Pa onda teku dve paralelne priče, kao dečakova o Šekspiru u prošlosti, i istraživačeva u sadašnjosti. Kakav smor.
Ili, što je najgore, feminizam. Sve nešto moćno, snažno, tajanstveno i inteligentno, tipa „znam, video me je samo kao meso. Šta god govorila ili pisala, on je neumitno buljio u moje grudi. Postojale su dve mogućnosti: da napravim scenu i izgubim šansu da mi knjiga bude objavljena, ili da uđem u igru sa ciljem da postignem ono što sam naumila.“ Što sve ne bi bilo strašno, da to ne piše najveći gabor, najveći akrep, ne-kresivija spisateljica na svetu. Dobro, znam ja, treba razdvojiti biografiju i delo, ali brate, svi znamo da je to nemoguće.
Treba iskreno priznati, jedina inspiracija koja vredi dobija se od živih ljudi. Recimo, ti nemoj sad da se ljutiš, ali tvoju majku ću sigurno nekad negde iskoristiti. Moram. Čoveče, kakav lik. Žena ne zatvara usta. Izvini, ali to je istina. Koliko je samo dugo pričala o tome kakve lonce treba kupovati, tako nešto nisam u životu video. To su bili takvi detalji! Takve sitnice! Najgore je, što ona žena stvarno zna o čemu govori. Što je ona neko, kome boja unutrašnje strane šerpe stvarno znači nešto veliko i važno u životu. Zastrašujuće. E recimo to, to mora da se iskoristi.
A ni ti nisi za bacanje. Zanimljiv kontrast. Šatro lepa i doterana. Kao, nešto po inostranstvu. A kad te čovek pogleda iz određenog ugla, neverovatno je koliko su ti prljave naočari.

Porodiljina priča

Ležim ja u bolnici i održavam trudnoću, a do mene žena u visokoj trudnoći čeka na carski rez. Nosila je blizance od kojih je jedan bio u nekom nemogućem položaju. Sećam se, zvala se Ana.
I sad, pošto je hrana u bolnicama užasna, Ani je muž svaki dan donosio ručak – supu, gulaš itd – u teglama. Onim većim, od litra. A zatim, pošto se iz bolnice vraća direktno na posao, a nema kola, nije mogao da odnese tegle. I tako, polako, u ćošku naše sobe naočigled je raslo brdo od tegli.
– „Je li, šta ćeš s tim teglama?“ Upitam ja Anu jednog popodneva.
– „Ćuti, ne pitaj“, odgovara ona. „Pripretila mi svekrva životom da joj ih čuvam. To su joj za zimnicu. Deset godina ih, kaže, skuplja. Da se ne šalim glavom da nestanu. “
I tako su prolazili dani. Anin su carski rez svakog dana iz nekog razloga odlagali, a brdo tegli je raslo. Sve dok, jedne noći, Ani nije počeo prirodni porođaj, što je bila situacija koju je u njenom slučaju trebalo na svaki način izbeći. Elem, ubrzo zatim pojavljuju se dve sestre sa bolničkim kolicima i obraćaju se Ani, koja leži na krevetu i hukće.
– „Vi treba da imate hitnu operaciju“, poče jedna. „Doktor hoće da počne odmah.
– „Hajdete sad brzo“, dodaje druga. „Ma dobro je, sve je dobro. Nije ništa. Diši. Ajde diši. Dobro je. Kad vam prođe ovaj trud, vi ustanite i pređite na kolica.“
– „Ponesite svoje lične stvari“, opet će prva. „Više se više nećete ovamo vraćati, posle operacije idete u šok sobu.“
Sestre zatim nakratko izlaze iz sobe da provere pacijentkinju u sobi do nas, čiji se urlici prolamaju do kraja hodnika. Ana sedi na svom krevetu, uplašenih očiju iznad planine od stomaka, i hukće. Međutim, čim je nalet počeo da joj jenjava, ona ustaje, i strpljivo, jednu po jednu, ređa tegle na donju policu kolica. Stakla na levu stranu, poklopce na desnu. Sve dok čitava kolica ne bivaju ispunjena teglama.A zatim uzima svoj majušni neseser, stavlja ga pod pazuho i leže na kolica. Upravo u tom trenutku počinje joj novi trud; ona se opet grči i počinje da hukće.
Sestre se vraćaju i zatiču neverovatan prizor: na gornjoj polici kolica, drhtava planina Aninog stomaka stremi ka plafonu; a donja polica puna je tegli.
– „Šta ti je ovo, crna ti?“ pita sestra, u čudu. „Kakvo je ovo đubre na kolicima?“
– „Ne-diraj-to“, cedi Ana kroz zube sve hukćući, i, na način koji bi, zaključujem, trebalo da bude preteći, ustaje u polusedeći stav. „Ne-diraj-te-gle“.
– „Ma ne može tegle u operacionu salu i u šok sobu!“ vapi sestra. „Šta je tebi, ženo, jesi ti normalna? Lezi dole.“
Ana je i dalje u polusedećem stavu, nalakćena na kolica. Niz čelo joj se slivaju graške znoja. Stisla je zube, i nastavlja da ritmično hukće.
– „Ne-idem-bez-te-gli“, uspeva da procedi.
– „Kako bre ne ideš, aman, treba da ti radimo carski rez?“ Druga sestra će u neverici. „Odmah da si legla, da krenemo.“.
Ana je sad već stisla pesnice i spušta nogu ka podu. Teku joj suze besa.
– „Ne-dam-te-gle“, pišti ona, zgužvana i mokra lica.
– „Jao bože, lude žene, majko moja“, viče prva sestra.
– „Ostaviiiii“, sad već zavija Ana.
– „Ma ne može, je l' čuješ ti šta ti ja kažem?“ ponavlja sestra.
Ana odgovara ritmičnim huktanjem, koje akcentuje očajničkim „Ne!“ Ne!“ „Ne!“
Pacijentkinje u susednim krevetima leže iskolačenih očiju. Žene iz susednih soba počinju da se skupljaju na hodniku i da vire u našu sobu.
– „Slušaj Stano“, počinje druga sestra zabrinuto, „nema vremena za ovo. Ipak su to blizanci. Ne daj Bože, da se desi nešto.“ U sobi vlada grobna tišina ispresecana Aninim jecajima. „ Nego da vozimo mi, a?. Ajde, pusti je, načekala se žena, a sad sve na brzinu. Ma daj. Nek ponese te pišljive tegle, vidiš da nije pri sebi.“
Sestra Stana poćuti koji trenutak, a zatim bez reči diže isturenu bradu u znak kapitulacije, i kreće ka kolicima.
Ana se, još uvek jecajući, polako spušta u ležeći stav. Zapevši iz sve snage, dve sestre okreću drhtavu planinu od stomaka i zveckavu planinu od tegli, i guraju Anu iz sobe stopalima napred.
Dok joj telo zamiče iza vrata, bacam poslednji zabrinut pogled na Anino lice, i vidim njeno oko kako mi namiguje.
______________________________
Danijela Kambasković-Sawers trenutno živi u Australiji. Ideju za ciklus Beogradske priče dobila je čitajući Canterbury Tales Geoffreya Chaucera (c 1343-1400).
Danijela Kambasković-Sawers

Stela


Stela je, kako i dolikuje ženi tog imena, ušla u moj život poput kometa, bljesnula i nestala u sazviježđu izgubljenih duša. Uvijek je dobila što je htjela a nitko ustvari nije znao njene želje. Možda smo trebali voditi ljubav. A, možda je bolje da nismo.

Ne znam više tko sam ni što želim pisalo je u poruci.

POŠALJI?

IZBRIŠI?

SPREMI?

POŠALJI

Sreli smo se jednog običnog, oblačnog dana u rujnu. Ona je poznavala mene a ja sam samo ponekad znao susresti njezinu sjenu. Sjenu kažem, jer sva u crnini, sa svojih četrdesetak kilograma i blijedim licem, ništa drugo nije ni bila. Silueta kćeri bogate obitelji, srasla s mrakom svoje samoće. To je bila Stela. Rekla je da ne zna, da nije u stanju, da ne može nikoga voljeti no niti sama nije vjerovala u to. Pričala je kako me gledala sa zaljubljenošću djeteta dok sam prolazio pored njene škole. Laskalo mi je no rekao sam da je bila djevojčica, da je sve to samo prošlost. I, ništa više.

«Koji ti je kurac!», viknula je, «Ne mislim biti s tobom.»

Rekao sam da znam i :»Ne deri se. Sve se u životu može riješiti potiho.»

Spustila je glavu a ja sam onako pripit pomislio da će zaplakati. Ali nije. Oboje smo lutali u potrazi za vlastitim identitetom bez uplitanja svih onih cinika i mudraca iz okoline. Tražio sam svoje stepenice za raj. Ipak sam bio vlasnik ugaslog talenta. Ili samo pijani pjesnik?

NOVA PORUKA.

OTVORI

A, što misliš kako je meni?

Bila je škrta na riječima. Nismo poznavali jedno drugo, tek iz priča s mjesta gdje smo oboje izlazili. Ona apstinira od heroina. Treći put. Ja sam neregistrirani samoliječeni alkoholičar.

Doza heroina prosječne kvalitete je petsto kuna. Pet piva i isto tolika količina Stocka je oko stotinjak

Pet puta niža cijena za samouništenje.

«Mi iz besperspektivni iz radničke klase prisiljeni smo na alkohol.»

«Meni je tata svako jutro ostavljao love koliko sam htjela na ormariću pokraj kreveta.»

Oboje smo dotakli dno, samo na različite načine. Pričali smo samo jednu večer uz bocu crnog piva za mene i nekog energetskog otrova za nju. Sreli smo se baš u trenutku kada sam pomislio da sam sretan u svojoj dugogodišnjoj vezi. I ona je bila u nečem sličnom ali manje sretnom. Ljudi se s godinama otuđe. Olinjaju. Izližu im se osjećaji i jednostavno kroče kroz vrijeme udubljeni u svoju besmislenu rutinu. Pitao sam je da li bi se naljutila kada bih napisao priču o nama iako MI uopće ne postojimo kao cjelina već samo kao neka jednokratno uporabljiva ramena za plakanje, bez suza. Svi ponekad bivamo povrijeđeni.

ODGOVORI

Da smo se sreli u neko drugo vrijeme, što bi bilo?

POŠALJI

Pričala je da se sa svima posvađala, da je starom rekla kako je dvadeset godina nije pitao ništa, pa nema ni sada razloga da joj se obraća. Pomislio sam da ipak nije sve u lovi ali ona je nažalost pokretač svega u naše vrijeme. Tko je nema taj je želi a tko ima želi još više ili glumi da mu ništa ne znači. Stela je izuzetak. Ona bi htjela vidjeti Egipat. Krstariti Nilom. Sjesti na vrh Keopsova tihog doma. Pitao sam je da li može zamisliti nas dvoje usred

pustinje. Potpuno same.

«Zašto ne?»

«Ti si luda. Pa, ubili bi jedno drugo. Suviše smo autodestruktivni.»

Smijala se. Bila je lijepa kad se smijala. Pomislio sam da možda nikada u svom životu nije bila uistinu sretna.

NOVA PORUKA

OTVORI

Želim spavati s tobom. Dolazi!

Stela je voljela naređivati, možda i nesvjesno.

Žao mi je. Previše bi ljudi moglo puno toga izgubiti. Uključujući i nas dvoje.

ODGOVORI

POŠALJI

Vjerojatno uistinu volim iskreno. Nikada nisam vjerovao u one fore da ću žaliti u starosti za nečim što sam mogao ostvariti.

Volio bih da je te večeri zaplakala. Ali ona je rekla da neopisivo želi dop. Zamolio sam je, iako možda ni sam nisam vjerovao da je to moguće, da zbog sebe a malo i zbog drugih, pokuša što dulje zanemarivati tu želju. Zamolio sam je i otpio gutljaj pive. Koji licemjer! Na radiju je svirala neka laganica, ona što čovjeka odmah dirne. Nešto kao «ANGIE». Otvorio sam vrata auta, zaobišao ga i kroz otvoren prozor ispružio ruku i zamolio je za ples. Promet je brujao nekoliko metara od nas.

«Netko će nas vidjeti.»

«Neće. Sada smo ovdje samo ti i ja i naši bedovi i ova stvar.»

Ljuljali smo se u ritmu. Zagrljeni. Bila je sretna. I ja sam se slično osjećao. Bilo je samo tih par minuta neprekinute sadašnjosti. Vječnosti. Tada smo prvi i posljednji puta bili MI.

NOVA PORUKA

OTVORI

Ti zbilja ne znaš što želiš!

Gledao sam je kako hoda prema kući. Oporavljena barem za jednu noć. Ženstvena. Krhka. Jednu večer sretna.Nestala je iza čempresa. Zauvijek. Pitao sam se kako joj jednom reći zaista sve što mislim, kako razgovarati sa ženom i u njoj vidjeti sebe, svoje grijehe i strahove. Rekao sam joj na odlasku da ću joj poslati priču iako smo oboje prešutno znali kako će vjerojatno završiti.

Dovršio sam priču. Zbogom!

POŠALJI

Display je bio obasjan svojom neprirodnom svjetlošću. Držao sam u ruci jedan od uzroka ljudske otuđenosti i udaljavanja od stvarnih potreba.

«Valjda će doživjeti tridesetu.», pomislio sam i pritisnuo tipku.

PORUKE

IZBRIŠI SVE

Eugenio Fočić

Kazablanka

Pogledao je na sat i zapalio novu cigaretu.
- Šest.
Ona se promeškolila na krevetu, pridigla se i strašno budno ga pogledala:
- Molim?
- Kažem šest.
- Šta šest?
- A šta misliš? Šest popodne.
Ustao je i pošao u kupatilo. Ona je, i dalje ležeći, uzela jednu njegovu cigaretu i zapalila je. Dunula je u šibicu da je ugasi i bacila je pored pepeljare. Jedno vreme je samo gledala ugašenu šibicu i slušala zvuk tuša. Onda je ustala, otišla do kuhinjske niše i stavila vodu za kafu. Dok je stajala pored lončeta, on je izašao iz kupatila brišući kosu. Ne gledajući ga u lice rekla je:
- Hajde da večeras ne idemo na taj koktel. Bolje je da ostanemo u krevetu, večeras se daje Kazablanka, neće nam biti dosadno, a ako želiš možemo i da igramo karte. Napraviću ti sendvič.
- Nemoj me nervirati – rekao je besno – obećao sam da ću doći. Dolazi i Baltazar, a nisam ga video godinama.
- Ako ćemo pravo, on te se sigurno i ne seća, kakve ti iluzije gajiš? Niko neće ni primetiti da nas nema. Molim te, ostanimo ovde, ne mogu više da ih gledam, da se osmehujem... – napravila je malu pauzu, skidajući lončić sa ringle.
- Koga ne možeš više da gledaš? To su moji prijatelji! Ja se ne bunim kad nam dođe ona debela i popije svu votku koju imamo u kući.
- Ta debela je jedina osoba koja dolazi meni u posetu, i ako se dobro sećam, sinoć je popila dve čašice, a ti sve ostalo. Sećaš li se ti uopšte koliko si popio?
Ugasila je cigaretu i okrenula se prema njemu.
- A ti tvoji prijatelji ti i nisu neki. Kod koga si bio na večeri, ili bar na kafi? A oni su svi bili ovde, pojeli do sad hrane i pića da nahraniš Somaliju. I tepih su progoreli. Onu fleku od vina nikad neću moći da skinem. Zavesu sam bacila jer je pesnik njome brisao cipele. Prijatelji! Čak te ni ne ogovaraju iza leđa. Nijedan ti se ne javlja na ulici.
- Mi se ne srećemo na ulici.
Obučen, prošao je pored nje i pljesnuo je po stražnjici.
- Nazepćeš. I zakasnićemo. Uvek zbog tebe kasnimo. Ja sam mislio da je to šablon – žene uvek kasne – ali...
- Neću da idem. Neću da se oblačim. Neka dobijem upalu pluća, te-be-ce, pegavi tifus. Ne idem. Sedeću ovde i gledaću film. A kad se vratiš, neću ti držati čelo. Neću.
- Daj mi kafu.
- Ti nisi normalan! Ja govorim nešto! Da li ti govorim nešto? Ne dam kafu. Digni se i uzmi je sam. I ne pravi se da čitaš te novine. Od prekjuče su.
- Stvarno? Gde su, bogamu, te cigarete.
- Na stolu, ispred tebe. I pored kreveta. I u kupatilu, i pored telefona. Danas si otvorio najmanje četiri kutije. Sigurna sam da imaš poneku i u džepovima sakoa, i u mantilu. Zašto otvaraš toliko kutija? Ne popušiš ni pola pakle dnevno. Kad si poslednji put popušio više od deset cigareta govorio si umreću, umreću i povraćao po krevetu. Zašto ti uopšte pušiš?
- Šta te briga. Ozbiljno ti kažem, ako za tri sekunde ne pođeš da se obučeš, idem bez tebe. Obuci onaj plavi komplet.
- Misliš onaj zeleni? Nemam ni jedan plavi, to je zeleno.
- Dobro, ako hoćeš to je ljubičasto, samo požuri.
- Nije ljubičasto nego zeleno. Zeleno! Zeleno! I neću da idem.
- Ne moraš. Ionako bi me obrukala. Opet bi...
- Šta bih ja opet? Ona me je izazivala čitavo veče i u lice mi se smejala zato što sam došla u istoj haljini kao prošli put. Šta ja mogu što moj muškarac nema ni mogućnosti ni želje da mi kupi bar jednu haljinu godišnje?
Nervozno je uzela cigaretu, polomila je, bacila u sudoperu, uzela drugu i zapalila je.
- Ohladila mi se kafa. Baš je odvratna.
- Skuvaj drugu.
- Gde je otvarač za flaše? Baš bi mi leglo jedno pivo.
- U fijoci. A piva nema.
- Kako nema?
- Nisi kupio. Kao ni mleko. Kako da spremim doručak sutra bez mleka? Baš bi mogao da odeš sad po mleko, obučen si.
- Sad da kupujem mleko? – zapanjeno je pogledao, češkajući se po kosi. Ponekad mislim da nisi normalna.
Neprijatno ćutanje.
- Idi. Ne po mleko. Idi. Idi, i ne vraćaj se. Ponesi i svoje stvari. Idi. Gadiš mi se.
Okrenuo se, izvadio maramicu, obrisao lice, skinuo sako, okačio ga o kvaku na vratima i seo pored nje.
- Stvarno to misliš?
- Da. Gadiš mi se.
Ustala je i stavila još jedno lonče za kafu na šporet. On se nakašljao i blagog glasa i lica rekao:
- Smiri se, molim te.
- Neću da se smirim. Gadiš mi se. Već danima, mesecima. Nećeš da se zaposliš, nećeš da završavaš poslediplomske, ti, čoveče, nećeš ništa! Samo bi cunjao po zabavama, krckao moju platu, vodio ljubav samo onda kad se to meni izričito ne radi! Dosta mi te je. Bogami dosta. I tvog veša koji perem i peglam. I nereda koji ležerno praviš po kući. Znaš da ti smrdi iz usta?
Upitan pogled.
- Da, smrdi. Učini mi, pokupi svoje knjige, diskove, pribor za brijanje i idi. Ili još bolje, javi mi adresu i poslaću ti ih. Idi odmah. Zaboravi me. Zaboravi kako izgledam, kako se zovem, nađi drugu žrtvu. – rekla je odlazeći ka krevetu.
On je sedeo, gledao u prljavu pepeljaru na stolu, u prevrnutu šoljicu za kafu, uzdahnuo duboko, uzeo sako i izašao iz stana. Čulo se kako ulazi u lift i silazi dole.
Ona je uključila televizor i sela na fotelju, podvijenih nogu.
Hemfri Bogart je ulazio u restoran.
Dušan Gojkov

Nesanica

Noćas se vrpoljio u krevetu. Izvukao se iz listova plahti i potražio u mraku mekanu bijelu kutiju. Izvadio jednu cigaretu i pripalio je. U mraku je zaplesao trbušasti plamen, koji se zatim pretvorio u gorući pijesak na vrhu cigarete. Sjedio je i pušio, uvlačio dim zrelog lišća u sebe. Je li razlog njegove nesanice nestao s otpuhom dima?

Najednom se činilo kao da u mraku sjedi mračni prorok s malenim svjetlucavim bićem koje ga tješi. Mrak se već strašno nataložio u njemu i pritiskao mu leđa. Svjetlucavi je plesao u zraku oko njegove glave nastojeći mu podići raspoloženje ili izvući iz njega barem mrvicu maladie.

Ponekad je cigareta bila poput gudala s iskricom na vrhu kojim je pleo topli ogrtač oko tijela. Kosa mu se ljepila za sljepoočice, crna vuna bila je sve gušća, meka poput osjećaja straha.

Ja sam se pretvorila u list koji je upao kroz poluotvoreni prozor. Žilice su upile kišu i svjetlile blago zeleno. Promatrala sam, bez panike, jezika i udova, sakrivena u plahte i vuneni pokrivač, jedva disala. Jer mrak se mogao svaki čas razgrnuti, žustro rasporiti uz gomile eksplozija svjetla. Da su me sada otkrili, detektiva skrivena pod poplunom, pretvorena u žile koje dišu, trčala bih koliko me noge nose na daleki istok, praćena vrućim bljeskovima srama. – Ili negdje u zimu. Srce bi mi se ogrnulo krznom polarne noći, koje je oštro i jako svrbi.

Dotle je on otpuhivao posljednji dim, tamnosiv, s plavim oštrim vrhovima. Svjetlost je poput močvarnog sunca jenjala, gušila se pod prstima u pepeljari.

Ustao je i okrenuo se prema postelji. Došuljao se, otvorio zastor posteljine u kojoj se pušila toplina umiješanih snova, dahova i popaprene kože.

Čim su se njegovi prsti približili, smjesta sam ušla natrag u svoje tijelo, koje je poput nevjestina leša već tonulo u rijeku plahti. Kada me je zagrlio, ispao mi je kamenčić iz ustiju. Oboje smo zašli još dublje u san, držeći se čvrsto za ruke.
Ivana Potjeh

Kako je počeo rat?

Ne znam šta je to sa svim košuljama koje imam: rukavi su uvek duži nego što je potrebno. Ili prave košulje sa rukavima za majmune, oni, video sam ja to u zoovrtu, imaju duge ruke, ili duge prednje šape, ne znam kako se to već kaže – ili ja, dakle, zaista imam kratke ruke.
«U laži su kratke noge», a šta bi bilo za ruke? Nešto mudro, svakako, narodne poslovice su uvek muuuudre, ali, čini se da narod do sad nije imao problema sa dugim rukavima – ili kratkim rukama, zavisi kako to gledate – poslovice o tom važnom pitanju, za sada, nema.
Uostalom, noćas ležim, gledam u plafon, ili tako nešto, nema ni veze u kom smeru gledam, mrak je, dakle, ležim ja, sve sa svojim kratkim rukama, osluškujem, ništa se ne čuje, u mojoj ulici su ubili policajca još izjutra, prema tome, ispunjena je kvota za ubijanje, pucnjavu, sirene, dreku i slično bar za ovih dvadeset četiri sata, nadam se, i u toj tišini (a ruke mi kratke) razmišljam: kako li je to, zapravo, počeo rat?
Kažu: narodi se posvađali. E, nećeš. I ja sam, bogati, deo ovog naroda, a nisam se svađao ni sa kime.
Da li su se zaista dvojica – trojica sreli na proplanku, kao u pikarskim romanima, ili u kancelariji, ili u nekom klubu zatvorenog tipa, i dogovorili se: e, sa'će da im napravimo malo rata, pa će da ćute, neko vreme. Možda su o tome pričali telefonom, preko interneta, satelita, ko bi ga znao. Možda su na starinski način slali poruke jedan drugome kuririma i tako se dogovorili.
A možda uopšte nisu krivi njih dvojica – trojica.
Uzroci su, sigurno, dublji. Uzroci su uvek duboko negde. Bio ja tako jednom na selu, kod nečije babe. Pa ručali, pred ručak popili neku rakijicu, za vreme ručka nisu davali ništa, čak i ako išteš, ali posle dadoše vina ili piva, kako ko voli, obilato. I pred veče, izađem iz kuće, ka nužniku, eto, priteralo me, a ne volim te stvari, više mi prija da se snuždim u toaletu sa tekućom vodom, no, kad ga nema, i obična rupa u zemlji je dobra, šta ćeš, ljudi smo – kad smo već kod rupe, dakle krenem ja ka tom dvorišnom nužniku i naletim na bunar, neozidan, nezatrpan, nepoklopljen, van upotrebe, ali opasan. Ne zbog guja i akrepa, već zbog dubine. Gosti, neupućeni, lako mogu upasti, strašno se ugruvati, kao u onoj pesmi što pevaju pok. Dragan Laković i «Kolibri» o sirotom petlu što je završio na dnu bunara pa mu se rođena deca pilići, njegova krv, meso i perje smejali «baš si tata šeprtlja tako ti i treba» i slično. Zamalo i ja da upadnem, ali sam na vreme, iako je bilo sumračno, primetio i zaustavio se ispred rupe, što je nekad davno bila bunar.
I zagledao sam se tako ja u dubinu. I gledam, i gledam, i gledam, i svašta vidim. Pretežno mrak, a mrak ti je svašta. Pitaj prvo dete, kazaće ti da u mraku ima svašta. Ko zna, možda su u mraku, u toj dubini, baš oni razlozi za početak rata. Oni dublji, što ih maločas pomenuh.
Gadan je mrak. Bio ja jednom tako u nekom podrumskom kafeu za vreme restrikcije struje. Onih par sveća koliko su konobari imali i zapalili bilo je dosta da primetim jednu slatku, malecnu brinetu sa paž frizurom i očima kao žeravice. Zgodna ženica. Veoma. Primetila je i ona mene, kako izgleda, jer je nakon nekog vremena prišla, šapnula mi hajde samnom kući, pa smo otišli. Na mračnu ulicu. Išli neko vreme. Mračnim gradom. Stigli do njene zgrade. Mračne. Penjali se mračnim hodnikom do četvrtog sprata. Peške, lifta nema. A i da ima, nema struje. Pa lift ne bi radio. Ušli u stan. Pa u spavaću sobu. Po mraku nekako našli krevet, usput se razbijajući o ćoškove drugog nameštaja. Vodili ljubav u mraku.
A onda se začuo upaljač. Klik, zzzzip. Klik. U fotelji, metar od kreveta sedeo je u mraku njen muž, zapalio tri cigarete i dodao nam dve. Pa smo ih popušili. U tišini i u mraku. I onda sam otišao. Po mraku. Ćuteći. Grozno.
U novinama, u onim što imaju razmrljane šarene slike pevaljki, sportista, biznismena i mafioza po stranicama, nerazumljive naslove tipa «kosooki majstori celuloidne loptice sa dalekog istoka opet prvi na listi» ili «ponovo počelo šoranje na našem najvećem stadionu» ili «uzela trideset hiljada za tezgu koleginica sa estrade tvrdi da su joj sise veštačke» ili «ja ne prodajem šećer u inostranstvu» ili «nikad ne spavam sama» ili «naša privreda napreduje krupnim koracima», lepo piše: uzrok rata je mržnja, iskonska mržnja.
Nikad nikog nisam mrzeo u životu, tako da o tome zapravo ništa ne znam. Desilo mi se da neke ljude ne volim, to ne kažem, ali da mrzim – ne. Rekoh ja to komšinici, a ona kaže: «ti si srećan čovek, ja mrzim mnoge, evo recimo Žiku iz mesarnice, svaki put mi zakine na meri i gleda me u oči, bezočno (kako nekog možeš bezočno gledati u oči, nije mi jasno, ali ona tako kaže, ne ja), a to ne mogu da podnesem (nastavlja komšinica), ili one sa televizije i radija, samo lažu, ili one iz Skupštine, zamazuju oči narodu a primaju plate kao da su Roke-Feleri, ili one u autobusu što prde i smrde i guraju se, naročito u znojavim perjanim jaknama, ili one što traže kartu na pregled u autobusu i tramvaju, nije da nemam kartu, dobijem i ja markicu na poslu, ali je prodam, čoveče, hiljadu dvesta pedeset dinara, to je sto dvadeset pet kila, ili, ako hoćeš dva i po džaka krompira, ili šefovicu na poslu, i nju mrzim, gledam je preko astala već dvadeset godina, svinja jedna debela zadrigla blajhana...»
Gledam komšinicu, pije kafu sa šećerom, bez cimeta, ja volim bez šećera, sa cimetom, kažem slušaj bre, tebi je mnogo zanimljivo u životu kad mrziš tol'ke ljude, ona kaže da sam budala i ode svojoj kući, sve onako u penjoaru, uvek se bojim da usput ne nazebe, ali ona kaže da je baš briga, da joj je ovako mnogo interesantnije, uvek se nada da će naići neki sused penzioner kojeg takođe mrzi i koji nema šta drugo da radi i vidi je kako samo u penjoaru izlazi iz mog stana i šeta hodnikom pa da misli da smo ljubavnici. Na žalost, izgleda da ti susedi penzioneri što nemaju šta da rade ipak imaju šta da rade i to rade negde drugde jer je nikad, za sve ove godine koliko se ona šeta u penjoaru po hodniku od svojih do mojih vrata i obratno niko živi nije video. Eto.
Dakle, mržnja. Preispitujem ja sebe: bogami, i ja sam se izdrao nekoliko puta na putnika u autobusu, naročito kad me očepi, pa na prodavca u samousluzi (ili se beše kaže samoposluzi, ne znam), na ponekog na poslu... Ali ne iz mržnje, nego onako. Živci. Ne verujem da je mržnja uobičajena pojava kod većine ljudi. Možda kod nekih, baš nesrećnih. I ne verujem da je rat počeo zbog mržnje. U to me niko neće ubediti. Možda je rat počeo nekom svađom, besmislenom, kao što se moja devojka i ja svađamo, ali to već ne znam. Ali, zvuči mi verovatnije.
Ima drugih stvari koje bi mogle da budu razlog. Čitao sam neki dan Kratki kurs istorije SKP(b), to je jedna izuzetno fina knjiga, kažu da ju je pisao Josif Visarionovič Džugašvili a na naš jezik prevodio Joža Broz, pa je nešto zeznuo u prevodu, pa ga apsilo i zamalo sudilo, poslalo u Sibir ili već streljalo ali ga je Dimitrov iščupao iz Lubjanke i poslao natrag u Zagreb da se Kopinič aka s njim ali ovome nešto nije dalo mira pa je krio bombe pod krevetom pa kad ga je ufatilo na suđenju je kazao da ne poštuje taj sud već samo sud svoje partije, pa ga je zbog toga poslalo u Lepoglavu da podmazuje električnu centralu i zajedno sa Mošom čita knjige i sprema revoluciju (ali gde ja to odoh bogati kakva digresija sram me bilo). Uglavnom, znam da su tu finu knjigu mnogi ljudi prorađivali, učili napamet, preslišavali se, kao da je, sačuvaj me bože Ilijada, kolekcija Šekspirovih soneta, Gorski vijenac ili sabrane ženske pjesme u izboru Vuka Karadžića.
Naravno, Kratki kurs istorije više niko ne uči napamet, ali tu knjigu je danas veoma interesantno pročitati, porediti sa današnjim stanjem i zvaničnom dnevnom politikom. Ne kažem ja da tu ima sličnosti, ali je i samo poređenje zanimljivo. Mislim, pruža neka čisto estetička zadovoljstva.
Elem, Josif Visarionovič, čovek koji je pisao tu finu knjigu, jednom je, kažu, rekao nešto ovako: samo strah pokreće svet. Samo strah.
Dugo sam mislio, razmišljao, šta li bi mu to moglo značiti. Svakako zna čovek šta priča – uveren sam u to, na kraju krajeva, on je bio specijalista za takve stvari, ako ćemo pravo. Jednom je rekao gospođi Kolontaj: «Stalno imam strašne noćne more. Onda se probudim, i sve je istina.» Znači, mogao bi i strah biti razlog za početak rata? Moguće?
Ja se bojim raznih stvari. Istorije, recimo. Ali o tome ću malo kasnije. Bojim se visine. Strah me je da stojim pored prozora i gledam pravo dole. Onda se odmah preznojim, vrti mi se u glavi, i prosto-naprosto vidim sebe kako vrišteći padam, osećam kako mi tlo izmiče pred nogama i nema me.
Bolje je ne prilaziti prozoru, onda nema ni straha od visine.
Znači, ako izbegnemo razlog za strah, ni straha nema. Valja priznati, neke stvari je nemoguće izbeći. Na primer, zubara (što je jedna od najstrašnijih stvari na svetu). Trudio sam se – bolje sprečiti nego lečiti – još od vojske, znači dobrih dvadesetak i više godina, da budem dobar dečko, da perem zube redovno, čistim ih koncem, grickam vitamine, fluor u tabletama i ništa. Počelo je nešto da me bolucka, ma koliko se ja brinuo da to sprečim. Ali, naravno, dugo vremena nisam hteo da priznam ni samom sebi da me to zubi bole. Ne radi se o zubobolji, već o običnoj glavobolji. Od promaje. Propuha. Onaj «cug» Miroslava Krleže od kojeg je stalno bežao.
I tako sam, prvi put nakon dvadesetak i više godina, otišao kod zubara. Zubarke, zapravo. Nije se više radilo o tome što me zubi «boluckaju», već što su se neki vidno istrošili, rasklimatali, čak i napukli... Priznajem – sad me to ništa ne košta – ni ovog trenutka ne bih imao dovoljno hrabrosti da sednem na tu snežno belu stolicu za torturu da moja devojka nije bila do neba dosadna. Žene su uvek u pravu, to je svima jasno. I moja devojka – najbolja devojka na svetu – je uvek u pravu, no, to zna samo ona. Znam i ja, zapravo. To se, recimo, vidi i iz toga kako se ležerno pakuje za Operu: zna ona da je život dug, da je Opera dosadna stvar, da je lepše sedeti kod kuće. Pa stignemo tek na početak trećeg čina. Ali, savršeno obučeni, napirlitani i našminkani, bog da te sačuva. Ali, to smo već elaborirali. Da se vratimo zubarskom problemu.
U zaveri su učestvovali svi: najbolja devojka na svetu, moji i njeni roditelji, komšiluk, moje kolege sa posla. Narečenog dana sve je ukazivalo da se ima desiti nešto važno, veliko i grozno. Da će se desiti nekakav ničim izazvan užas. Prvo me sekretarica redakcije (najbolja sekretarica redakcije na svetu, svakako) rano telefonom obaveštava da su sva snimanja za taj dan otkazana, ja rešavam – samac čovek – da se pozabavim zimnicom, kad već ne moram da dolazim u radio. Najbolja devojka na svetu se iznenada pojavljuje u mom stanu, i ničim izazvana, bez ičije pomoći ili molbe sprema kuću, priprema ručak. Neobično. Veoma neobično. I tad se pojavljuje moja majka. Tu stvari već počinju da mirišu gadno, ali radijski reditelj sa istrošenim zubalom još uvek ne shvata. Samo ga nešto grebucka iznutra, iza čeone kosti.
Moja majka, (najbolja majka na svetu, jasna stvar) preuzima na sebe pravljenje zimnice, mešanje paradajza, a nas izbacuje napolje, u šetnju. Šetnju, možeš si misliti. Ovaj put, «šetnja» ne vodi, kako je uobičajeno, na Kej, u park, na Košutnjak, Kalemegdan... za bioskop ili pozorište je još uvek rano... Lakim, odmerenim udarcima i šutanjima u pozadinu radijski reditelj sa istrošenim zubalom biva doveden do sasvim obične zgrade, sasvim običnog lifta, sasvim običnih ulaznih vrata nekog sasvim običnog stana. Ali, tu tajna prestaje da bude tajna: ko je, makar samo jednom, bio kod zubara – a mene su u vojsci time prilično gnjavili – zna tu tešku mešavinu mirisa karanfilića, medikamenata i drugih otrova koje ovi koriste da muče i maltretiraju ljude. Uveravam da su se čak i kroz zatvorena vrata čuli i zvuci: bušilica, zveckanje klešta, skalpela, noževa, dleta i čekića kako buše, mrve i čupaju nečije sirote organe za žvakanje, kao i duboko tužno stenjanje mog prethodnika na snežno beloj zubarskoj stolici.
Vrata je otvorila visoka, neverovatno lepa plavuša u utegnutom belom mantilu – u drugoj prilici bih je svakako drugačije pogledao, sad sam video samo sadističku radost i zlobu u njenim očima. Odmerila me je kao da unutar moje lobanje već vidi sve zube koje će bušiti, strugati, kidati. Tačno sam, u jednom veoma bolnom talasu, osetio sve živce koje će želeti da namota na iglicu i iščupa. Naravno, osmehnula se, pritvorno, kao da, zaboga, dolazim da mi pomogne, a ne da me maltretira.

I seo sam na stolicu. Kad mi je rekla da otvorim usta, držeći onu kozju nožicu u ruci (bože, kako odvratan instrument), malo mi je nedostajalo da se onesvestim od straha. E, kad je prinela bušilicu, više mi nije nedostajalo ništa – neugodno je priznati, ali, ovaj put sam se zaista onesvestio. Strah je čudo.
Kad su me najzad osvestile, najbolja devojka na svetu i najbolja zubarka na svetu, ponadao sam se da će me, zbog pretrpljenog šoka i pretrpljenih duševnih bolova, pustiti da se vratim kući i otpatim u samoći i čamotinji ostatak dana u nekom uglu svog samačkog stana, ali vraga: mirno otvaraj usta i ćuti! Habt acht und kusch!
Dobio sam injekciju – a i to je strašno, ona igla je dugačka, dugačka, pa mi je sve utrnulo, pa mi je u ustima čeprkala nešto, boga pitaj šta, jedno pola sata, nisam osetio ništa. Uz rečenicu «nisu vama tako kvarni zubi kao što ste mislili» pustila me je kući. Prethodno me je naterala da obećam da ću kroz šest meseci doći na kontrolu. I doći ću – sad se više ne plašim zubara. Ne boli, a kad čovek malo porazmisli, zubarka stvarno dobro izgleda.
Toliko o strahu.
Ali, kao što sam već rekao, bojim se istorije. To je frka.
Neko u jutarnjem televizijskom programu, onom što ga vodi jedan, kako izgleda, penzionisani doktor, reče da su razlozi za rat u istoriji. Nije to bez nekog vraga! U Prvoj beogradskoj gimnaziji, dok se još zvala Centar za srednje usmereno obrazovanje kadrova Moša Pijade ili nekako slično, istoriju nam je predavao siroti – i on je već pokojni – Uša, kako smo ga zvali, zaista je bio ušat, imao je dve izrasline velike kao solarne ćelije Skajlaba, tako su mu uši štrčale sa glave, strašan profesor, sve je maltretirao, đaci su tvrdili da je to zato što je bio na Golom Otoku, pa su njega islednici maltretirali, kao ono Rade Šerbedžija Brika Krivokapića u predstavi Ljuše Ristića u SKC-u, pa je Uša sad rešio da se osveti, eto, svima, i da malo maltretira bar nekog, a kad nema boljeg, ni đaci nisu loši... Ja mislim da to nije istina. Uglavnom, Uša je svima govorio gospodine i gospođice i marš napolje krme jedno i slično, zavisno od potrebe, prilike, raspoloženja. No, to je već druga priča, time se neću baviti. Da se vratimo na istoriju. Pita on mene prvobitnu zajednicu, to je, valjda, ona suluda Engelsova štorija o tome kako smo svi bili divljaci, pa smo se još u kamenom dobu razvili, i izgradili ekonomske odnose, pa su neki tamo zločesti počeli da prisvajaju višak vrednosti pa se civilizovali... Ti zločesti, sa viškom vrednosti. A svi ostali i dalje bili stoka. Roblje, kmetovi, sebri i slično. Pa je onda bila Francuska revolucija, pa se stoka pobunila, pobila one sa viškom vrednosti, ali taj višak vrednosti popovima i feudalcima nije uzela stoka već neki buržuji, pa je onda bila ona druga revolucija koja se zove Oktobarska zato što je bila u novembru, u kojoj su kapitalisti izvukli deblji kraj i masovno putovali ka Večitom Istoku a svi ostali su postali drugovi i drugarice... I sad tu meni nešto nije jasno, onaj višak, koji je očigledno vekovima bio problem, negde u tom silnom ubijanju i slanju ljudi duboko u azijske stepe, tundre i polarne oblasti nestade, pa smo, iako se zovemo drugovi i drugarice sad svi ponovo jednaki, svi stoka, a para niotkuda, al' to više nije ni prvobitna zajednica, ni robovlasništvo, ni feudalizam, ni kapitalizam, nego nešto drugo.
E, pita on mene prvobitnu zajednicu. I ja ni da beknem. Mentalni blok. A zapravo, odsek'o sam se. Ne znam zašto. I da mi keca. Sledeći čas, prozove me i opet pita prvobitnu zajednicu. I ja opet ćutim. A učio. I tako pet – šest puta. Uvek me pita prvobitnu zajednicu. Na kraju mi dade keca «s postoljem», što je bila ona horizontalna crta ispod, i što je značilo da ocenu nikad neću popraviti. Eto ti ga na. Istorija.
Onda, negde u to vreme, takođe sad već pokojni Ambrozije Marošević, kojem sam u Skadarliju donosio svoje prve pesme, patetične i lažne, uostalom, reče nemoj, molim te, da studiraš istoriju, to je nemoguće završiti. I bio je u pravu. Znao je čovek šta priča, iz ličnog iskustva, ni on nikad nije uspeo da je završi, ali šta to vredi meni govoriti: upišem ja, posle srednje škole i vojske arheologiju i – ne završim. Tek na trećoj godini neko mi reče da je arheologija pomoćna istorijska nauka. E, tu sam ih ček'o! Znao sam ja da je u nečemu problem, samo nisam znao u čemu, đavo ga odneo. I istoriju, i pomoćne istorijske nauke. A ako koreni ovog rata, kao što reče taj pametni čovek kod doktora u televizijskoj emisiji, leže u istoriji, bojim se da tako nešto nikad neću biti u mogućnosti da shvatim. Mentalni blok. Kao pred pokojnim Ušom. A zapravo, strah me je istorije. Kao što se neko plaši mraka.
Evo, recimo ove fotelje. I one su deo istorije. One su, zapravo, istorijski predmeti. I plašim ih se jer imam utisak da se, kad im čovek posveti malo pažnje, nešto loše desi. Kupio ih je moj pradeda, i trajale su zaista dugo, ali su se ofucale, otrcale... Morale su na tapaciranje. Jednom, kad se nekim čudom desilo da sam imao malo više novaca, rešim ja da im «posvetim malo pažnje», kupim mebl štof, ne isti onakav kakav je bio stari, ali sličan, i pozovem tapetara. I sad ide sledeća scena: tapetar i ja sedimo uz pivo, okruženi komadićima materijala za tapaciranje, koncima, iglama, heftalicama i ostalim alatom, gledamo televiziju. Pauza. Novinar usplahireno govori u kameru. Spominje ognjišta. Napaćeni narod. Nejač. U pozadini vide se balvanovi na putu, dim od nekih zapaljenih auto guma, čuju se pucnji.
Telefoniram. Pozivni broj 041.

- Ja sam, Igore.
- Nismo se dugo čuli. Kak si kaj?
- Grozno, hvala na pitanju. Ti?
- Bedasto, dragi moj.
- Gledaš li televiziju?
- Gledam.
- Nećemo se valjda tući?
- A čuj, izgleda da hoćemo.

I tako je, kako izgleda, počeo rat. Evo, noćas, dok ležim u krevetu i zurim u mrak (a ruke mi kratke), razmišljam.
Možda ja i nisam u pravu.
No, o tome drugi put.
Dušan Gojkov

Riba i vanilija

Prošao je još jedan sunčan dan kojem se ni malo nisam razveselio. Izašao sam iz kuće tek toliko da ne nasjedam na provokacije staroga šišmiša s kojim dijelim stambeni prostor.
Tu večer htio sam biti zaljubljen. Potajno sam se nadao da ću naletjeti na svoju drugu, bolju, polovicu. Najbolje što sam mogao je otići u grad.
Lokalni neradnici, vječni studenti i profesionalni ubojice vremena, skupljali su se kraj fontane na kraju rive. Golemi spomenik udici, udica sama, od tri metra visine nadvijala se iznad zidića na kojem su se ispijale pive i vodili glupavi razgovori. Večeras je neko bio šaljiv i zakačio poluraspadnuti leš nekakve ribetine na udicu. Smrad je bio pregolem.
Odlučio sam da je najbolje da potražim svoje mjesto malo dalje od udice i pokušam fascinirati koju kvazipankericu pirsanog uha, grla ili nosa svojom elokvencijom, erudicijom, a ako dođe i do toga, veličinom spolovila. Nije puno prošlo, vremensko razdoblje mjereno u par cigara i limenkom piva od pola litre, i već sam našao potencijalnu ženu snova. Bila je u čarapama duginih boja, laganoj plavoj suknjici i sa dva pirsa. Na nosu i obrvi. Desnoj.
Nešto u meni toliko je tjeralo mozak na razmišljanje, u roku minute odmaštao sam sa njom na put u crvenom kombiju po jebenom Meksiku, ipak, nisam ni riječi progovorio sa njom. Samo sam je gledao. Bojao sam se da ne ispadne glupava, propala bi mi cijela maštarija.
E onda, onda je ona progovorila. Gledala me golemim očima i govorila. Zapravo, zamolila me da joj srolam jednu cigaru. Žene stvarno znaju biti čudne i padaju na najveće gluposti. Na rolane cigare bez filtera, recimo. Od toga ti samo požute prsti, pljuješ komadiće duhana oko sebe ko Clint Eastwood i smrdiš.
Motao sam joj cigaru puneći listić rizle najodvratnijom hercegovačkom škijom kupljenom na buvljoj pjaci. Ni sam ne znam zašto, rolajući cigaru, slagao sam kako je ovo najbolji nizozemski duhan obogaćen aromom vanilije i komadićima šljive. Ne znam zašto, nakon toga nisam se mogao zaustaviti, kao milijun spermija što juri, dijafragmom nezaštićenoj jajnoj stanici, počeo sam lagati kao pas. O tome da sam novinar, da živim u Irskoj, da mi je majka Španjolka, da za dva dana idem u Švedsku gdje mi je djed ostavio tri soba i imanje na laponskim visoravnima... da sam prebolio dječju paralizu i bio u ... Bio sam toliko zaokupljen njom da sam srao ne misleći.
Prekrasna djevojka sa dva pirsa slušala me i polako uvlačila dim cigare dok sam ja laprdao. Zatim je okrenula glavu prema meni i već sam se usro da u očima ima onaj pogled koji govori; Daj ne seri govno jedno neobrazovano.
Otpuhnula je dim i rekla;
- Jebote, ova cigara sa vanilijom ti je skroz kuul!

Ja sam ostao malo zatečen nakon što sam čuo njenu posljednju rečenicu, zatim sam se okrenuo i bez riječi otišao prema udici. Jest da riba na njoj smrdi kao nevolja svih naroda Balkana, ali mrtva riba na udici ne laže da joj je dobro. I mrtva riba na udici nikada ti neće reći da puši cigaru sa aromom vanilije ako zaista i ne osjeća tu aromu vanilije. Jebene laži, u ovome svijetu svi samo lažu.
Mladen Barbarić

PRIČA S MAJAKOVSKIM - Kristina Selak

Dok stojiš i čekaš u senci, u već prošlom vremenu, ti razmišljaš o njoj, o ljubavi, Majakovski.
Tvoja čežnja kulja, probija se kroz uzavrele grudi, imam osećaj da bi mogao vapajem ljubavi da utišaš ceo svet, da sve umukne i zaćuti.
Tvoja sanjalačka dimenzija je tako stvarna i jaka, ti živiš u njoj i za nju.
Ljubav ti prožima telo, obuzima ti psihu, to je nešto snažno, uzvišeno, što na žalost samo ti osećaš.
Ti pokušavaš da se setiš i time se naslađuješ, mogao bi tako vekovima.
Ali tvoja dragana ne dostiže te visine. Njen um je u nekoj sadašnjoj dimenziji, mnogo svetlosnih godina udaljenijoj od tvoje dimenzije.Ostavljen si!
Da, ali nije važno, ti i dalje voliš, osmeh ti obuhvata lice i živiš!
Majakovski, gde je tvoja dimenzija!?
Htela bih da osetim tvoj dah slobode, da sednem na krilo tvog aviona koji vodi u beskraj, u ponor bez dna, u ljubav!!!
Nauči me da lebdim iznad svog bića, da konačno osetim slobodu.

VRUĆA ČOKOLADA - Nenad Živković

Ispitivaće me neko vreme, daće mi par dijagnoza, a da ni sami neće biti sigurni u njih, posmatraće me, razmeniće iskustva i – pustiće me. Savršeno ubistvo, ubistvo gde ubica postaje žrtva, a žrtva, bar prećutno, preuzima ulogu krivca. Zar je baš morala da se rodi sa takvim očima, i sa tim licem, i sa ovim usnama, zar je baš morala… jeste, ona je kriva. Rođeni smo da se gledamo, mazimo, ljubimo… A ona? Neće ni tajni znak da mi da, kao da me nema, moram je ubiti, nema joj spasa. Crne kožne pantalone, tesno pripijene uz telo, sjajnocrna kožna jakna naglašava liniju grudi, sve je uobličeno kao pod presom; siguran korak, plameni pogled ne odstupa ni za milimikron u stranu, nema mi druge… ili ću ubiti ja nju, ili ona mene. Duga smeđa kosa, ne bi se reklo da je farbana; lepe, tamnosmeđe oči, tople i beskrajno umiljate, ne bi se reklo da su šminkane; ništa na ovom umetničkom delu nije docrtavano, sve je tu, i sve je tako daleko od mene, ubiću je, i gotovo! Velikim kristalnim zubima zagriza kiflu, žvaće je smireno i opušteno, kao da se ništa oko nje ne događa, kao da je niko ne gleda, a zna kučka koliko je proždrljivih ala guta očima, zar to nije dovoljan motiv da je ubijem? Ako je ne ubijem ja ubiće je neko drugi. Zar da to zadovoljstvo prepustim drugome? Pruža mi šolju vruće čokolade – znači: ipak zna da postojim – ruke joj meke, dobro negovane, primećujem da joj nokti nisu lakirani, dobacuje mi osmeh pun samilosti, sažaljeva me, neće mi biti žao kada je budem ubio. Baš ni malo. Zagledam je pažljivo. Ne znam gde da zarijem nož, ne znam gde da uputim hitac, a da ne oštetim ovo remek delo prirode, ovu božiju lepotu. Čak i da me ne osude drugi, osudiću samoga sebe. Žena se može ubiti, priroda ne sme. Za trenutak je bila puna osećanja, učinilo mi se i ljubavi, prema meni, a sada… tako hladno okreće mi leđa i gubi se u daljini. Vruća čokolada postaje još vrelija u mojim rukama, u ušima mi koračnica, želudac osećam u grlu… ne, neću je ubiti. Ovde je previše motiva, i previše razloga, a ja sam hteo da to sve bude samo moje, i da niko ništa ne primeti. Koliko njih će mi tek pozavideti ako je ubijem, reći će glasno: “Ubica, zlikovac…!”, a šaputaće izmeđe sebe: “Ako, neka je ubio! I treba… zaslužila je…!”. Ne… neću je ubiti. Neka i drugi grcaju, neka crkavaju. Ja sam od nje dobio vruću čokoladu, mnogi neće ni to. Jedna od retkih Snežana je prošla, ostalo je puno malih patuljaka. I jedan princ – sa šoljom vruće čokolade u rukama.
Književna reč, 2004.

Steva moler iz Obrenovca - Lazar Djerdj
"Zato videh da ništa nema bolje čoveku nego da se veseli onim što radi, jer mu je to deo; jer ko će ga dovesti da vidi šta će biti posle njega"?

Ovo je priča o mom drugu Stevi i svim njegovim prijateljima. Vidite, to nije najvažnije, jer da Steve nije bilo, bilo bi neko drugog, ili bismo lutali. Ovako sa Stevom, ipak, svi smo bili na određenom mestu gde smo se oko nečega konkretnog okupljali - po čemu smo prepoznatljivi. Samo tako se ostavlja neizbrisiv trag. A neko može reći da smo tim okupljanjem bili sputani. Mi nemamo svest o tome - uostalom nečemu se moramo prikloniti i u nešto verovati, odnosno, oko nečega okupljati. Znam, znam, pa i kada ne verujemo, mi se nečemu posvećujemo. Ma šta god radili, uvek se po nečemu (tome), vrlo lako prepoznajemo! Eto, zato je Steva vrlo važan.

A čuh pre neki dan od nekih dođoša kako kažu da je umro Steva. Znate, u tako nešto ne verujem, jer je to nespojivo s njim - to on jednostavno ne može, a to ću vam i dokazati.

Moj prvi susret s njim bio je krajem šezdesetih, prošlog veka u kafeu na uglu Rue Rambuteau i Place de la République u Parizu. Sedeo je na stolici sa jednom nogom na kraju šanka i pijuckao. Nisam ga poznavao pa ni pozdravio, jer onako smotan, s ishodišta, oduvan vetrom Ravnice, tih prvih dana u Parizu, gledao sam u svoja posla. Sećam se da sam lomio jezik kako bih naručio kafu i čašu vode, dok je on mirno, ne trepnuvši, dobacio čisto naškim jezikom.

- Daj zemljak, ne seri, kaži srpski šta ‘oćeš!

Svako jutro sam svraćao u kafe, i uvek sam Stevu nalazio na istom mestu, s pogledom uprtim u neodređeno. I kada je penzionisan nije napuštao Pariz, a mogao je u Jugi lepo da živi od penzije. Mogao je za mnogo manje para da se kladi i na našem hipodromu, ali ipak sam ga uvek, kada bih tokom dana prolazio pored, viđao kako sedi na onom istom mestu. Kafa, konjak, čaša vode; Gauloises i požuteli prsti. Uvek sveže obrijan, podštucovani, a la Klerk Gebl, brkovi; i "Pitralon" iz Juge; bela košulja bez kravate. Eto to je naš Steva.

Kako sam brzo došao, tako sam izgleda brzo i otišao iz Pariza. Krajem sedamdesetih poslednji put sam video Stevu. Naravno, pogađate - taj put smo se prijateljski pozdravili. I sećam se kada se kleo u majku i u konje da više nikada neće uzeti ni čašicu pošto mu je doktor saopštio od čega boluje. Kažu da je dugo vremena slušao savete lekara

-... Mater ću svakom ko mi samo spomene piće!

Steva je živeo na sedmom spratu tri kuće niže od mene, putem drvenih stepenica do mansarde. Da li zbog silnih stepenica u zgradi bez lifta, zbog debele Cice, njegove žene, koja nije znala da ode dalje od šporeta i kvarta ili zbog bolešljive ćerke koja je po ceo dan gledala serije na TV-u, Steva se kući nije peo do uveče. A zna se gde je bio. Mnoge žene su prolazile kroz kafe, ali ih je Steva, uglavnom, samo nemo posmatrao, tiho, nenametljivo, kao spomenik.

Steva, naš Alain Delon, kome smo pomalo zavideli na njegovim parisko plavim očima i divnim belim zubima. On nikada nije mnogo jeo, izgleda taman onoliko koliko mu je bilo potrebno energije da se popne uz ono stepenište. Tako izgleda moj drug Steva, za koga kažu da je umro. Kako? Znate, kafana možda može nestati, ali Steva ne može! Pa na kraju šanka za stolicom na jednoj nozi može sedeti samo on! U toj francuskoj kafani niko nikada nije seo na njegovo mesto, a i sve nas je okupljao taj naš Steva, uz koga smo zbijali šale sa novajlijama, pošto su mislili da je Steva bio vlasnik kafane. Kažu da još uvek na ćošku u Parizu postoji taj kafe. Kažu da sada već neki novi idu kod Steve. Pa kako je onda umro?

Nekako tih poslednjih dana provedenih u Parizu jednom prilikom sam ga video da pije pivo.

- Otkud sada to Stevice? - upitah ga.

- Ma to je samo pivo, popiješ i ispišaš ga za par minuta. Jedno pivo, šta je jedno pivo prema onome što smo nekada zajedno znali da popijemo? Mešajući me često sa starijim bratom - Zar ne, Vojkane? - odgovori mi razoružavajućim pitanjem uz tapšanje po ramenu i s pogledom željnim podrške, posle koga čovek ostaje bez mogućnosti da išta prozbori. Drugi put na moju primedbu da pije vino i da je to isto alkohol, odgovorio je da ga Francuzi piju vekovima i da im nije ništa; i da se on nije razboleo od vina, pa mu po toj logici i ne može smetati.

- A vino je lek, znaš Vojkane?

- Da, znam Stevice.

Za njegov rođendan nas je častio, pa je i tada ugrabio priliku da pije vino. Kako, da ga baci? Pa to mu je ćale poslao iz njihovog podruma, "Ružicu" iz Juge, kako bi osetio Jugu i na tren ogrejao dušu. Pa ko da mu to ospori?

Reč je bila odavno pogažena, i opet: kafica, konjak i čaša vode.

- Šta je Stevo, opet?

- Ma ne! Pa to je samo jedna pre jela.

I tako u nedogled.

Ono kada sam rekao da Steva nikako nije skončao, to i sada tvrdim. Znate, i reč se izgovori, no i kada se povuče ostaje izgovorena. Uvek se može nešto napisati ili izgovoriti, a posle obrisati ili poreći. Ono što je bilo, uvek je biti u vremenu kada se zbilo i niko ga nikakvom gumicom ne može izbrisati - tamo je! Pa i sada kada bi se vratili tamo u početak osamdesetih, videli biste Stevu i sve nas. Proverite, videćete nas jer smo poslati od Boga, ali u đavolskoj raboti oko šanka. Zato ne dozvolite da iko kaže da nas nema, jer sada i vi znate da to nije istina. Kao što nije istina ni za Stevu. A nećete ni vi, jer sve ostaje trajno zabeleženo na nebu. Za svima nama uvek ostaju tragovi dela i nedela - da bi se znalo oko čega smo se okupljali.

A ovih, opet nekih kasnih, sada već devedesetih, na korak do novog veka, na korak od crte, kada će mnogi biti iza crte ili će nas ta crta razdvajati - čitajući Svetu knjigu, javi mi se niz asocijaja. Presabirajući proteklo, setih se Steve. I u strahu da nešto ne zaboravim želim nešto važno da vam kažem i da vas zamolim. Kada stignete u Pariz, pozdravite našeg Stevu. Da, tamo na uglu kod Trga u dnu šanka, Stevu molera iz Obrenovca. Pa objasnio sam vam već. Ako nije za šankom, videćete ga nedeljom na hipodromu. Nemoguće ga je promašiti. Sigurno ćete ga prepoznati, jer svi koji se susrećemo - sve nas nosi sličan vetar. (Uostalom, ni ovu knjigu vi ne čitate bez razloga).

Živeli!

Iz autorove knjige: „Đavolja posla“

Dva bela goluba na prozoru dolovačkom - Lazar Djerdj

"Ko zgriješi i učini štogod što je Gospod
zabranio da se ne čini, ako i nije znao, ipak
je kriv, i snosiće svoje bezakonje... Prijestup je; zgriješio je Gospodu."
(3. Moj, 5:17,19)

Šta je zgrešio deda Vava, stvarno mi nije poznato, jer je bio vredan, miran, i razuman čovek, ali izgleda da ta sudbina ima stvarno neke svoje čudne i nedokučive puteve - đavolske puteve. Ono što nas može navesti na zaključak o mogućim razlozima njegove zle sudbine je činjenica da se oženio Danicom, ženom kojoj se nije dalo da uživa u potomstvu. Sve ga je "htelo" dok nije upoznao nju, a onda je baš krenulo naopako. Kako su se to oni spetljali s đavolom i kakva je bila Vavina i njena krivica, ja stvarno ne znam, ali je, prema kazni, verovatno velika.

Svetislav Trailov, deda Vava, bio je i visokoučen čovek; poštovan, predratni sreski načelnik; rođen u Dolovu, u porodici seoskog popa Tomislava i popadije Vidosave. Škole je završio s lakoćom tako da je stekao pravo na stipendiju Kraljevine Srbije i po završetku studija bio upućen u Beč, gde je i službovao. Karijera diplomate visokog ranga mu se smešila. Sa dvadest i šest godina govorio je šest svetskih jezika i put mu je bio otvoren da se vine u najveće visine, ali mu se nije dalo. Igrom sudbine, 1918-te morao je da napusti Beč, i ponovo se obreo u Srbiji. Sa srpskom vojskom je prošao svu golgotu, izvukao živu glavu i zaradio otadžbinski orden. U svoje rodno selo ušao je kao oslobodilac, prvi, na belom konju, ali nije bio sam - sa sobom je doveo izabranicu srca svog, tužnu i pretužnu Danicu, koju je za prvog braka zauvek napustio maloletni sin Sava. Ali kako nesreća nikada ne ide sama, sudbina nastavi da se poigrava sa Daničinom srećom, jer kažu da, kada nešto krene "nizbrdo", ono ide do broja tri...

I tako na seoskoj utrini, za "Kurjačkog", na golu stajaše Milan, bivši muž Daničin, izuzetan sportista. A taj Milan je imao oca. Imao, i nema ga odavno više, pošto ga Turci ubiše baš kao knezove što im glave odrubiše - za primer svima.

I dok je branio gol neko napravi penal.

Protivnički igrač se zalete i šutnu fudbal, i pravo u prečku.

- I ne bi gol?

- Ne bi!

Al' prečka pade pravo na vrat nesretnog Milana.

Pade na Milana i k'o ocu mu ode glava i preostaše još dva prokletstva...

Čuvala ga Danica "k'o oči svoje", al' jedared, dok se ljuljao, puče grana i pade na glavu Savinu - sina Daničinog i Milanovog i ostade još prokletsvo jedno...

I ostade tako nesretna Danica sama čekajuć Vavu sa prokletsvom svojim.

- Ima li veće tuge...?

- Nema!

Kada rat prođe, a Srbija i Prva Jugoslavija ne zaboraviše Vavu - smešio mu se povratak u Beč. I odoše tamo zajedno, on i Danica, al' kormilar sudbine to nije dozvolio, pa se vratiše Vava i Danica jer njoj ne bi baš sve po volji. Vezan za Danicu, s namerom da zauvek ostane uz nju, Vava se zadovolji položajem sreskog načelnika. I tako sve poče da biva po volji Daničinoj. Prokomentarisaše svi da Vava proćerda karijeru zbog Makedonke koju onomad ne dovede sa sobom, na belom konju.

I u Dolovu izrodiše sina Kostu.

I sin krenu stazama očevim.

I još uspešnije.

- Ima li čoveku većeg zadovoljstva nego kada ga nadvisi delo njegovog roda?

- Nema!

A negde pred rat ode Vava u penziju. Vrati se iz Pančeva u Dolovo, i posveti se svojim vinogradima. I tek potom poče rat.

A Kosta, pa gde bi, nego u šumu.

I opet sudbina ne dade mira Svetislavu i Danici.

Oni to nisu videli ali svi drugi jesu - kako su Kostu, zbog paljenja žita Švabe kroz selo provele i vezanog vukle konjima razuzdanim po prašnjavim šorovima dolovačkim - za primer svima!

- Da li je tuga Vave i Danice prava reč... ?

- Ne znam.

Al' ipak ostade Vojislav, unuk Vavin, sin Kostin i Ljubinke Stojkov. Premala uteha za "oči moje" i "ruke moje", što do smrti izgovaraše Danica, koju, eto, čak i nju, sahrani Vava. I ostade Vava sam sa svojim vinogradima u peščanoj Ravnici.

- Je l'?

- Da!

E jednog lepog jesenjeg dana pili smo širu kod deda Vave. Ej, baćo, al' je to bila šira, ma kada bih je ponovo popio znao bih da je Vavina. Al' znam, nije moguće. Eto, tako ti je baš sve bilo i nek' mu je laka zemlja - baš se namučio deda Vava - kao da je nešto zgrešio Gospodu.

- Baš...

Znaš, sve se završilo onda kada su se kukuruzi brali. Dok su vredni paori plodove svoje muke u ambare smeštali, deda Vava je bolan ležao. Za kratko, nije se mučio, al' dovoljno dugo da otvori oči i zaplače, pre no što mu srce na pol nije prepuklo. I baš tada, u smiraj dana na prozoru sobe, zapadu okrenutom, dva bela goluba doleteše, da ih niko osetio nije. I baš pred Vavu. Dva goluba bela doleteše i suzu mu popiše pa se zaputi deda Vava za njima prema Suncu, da više nikada ne dođe.

Posle tog za Suncem unuk Vojislav ode noseći svoju sudbinu. Otišao je da se ne vrati. I majku Ljubinku ovde ostavi brižnu - da ga čeka. A tamo je četiri žene promenio i svu svoju decu, bez oca, ostavio. I ne znajući ama baš ništa o prokletsvu, on Trailovom semenu, svom sinu, dade ime: Tomislav.

- Ajd' baćo, zar Vojislav za sve ovo ne zna?

- Kažu da ne zna jer nije prisustvovao sahrani svog dede, pa nije ni mogao za prokletsvo da čuje, jer je majka to krila od njega i čuvala k’o Danica Kostu.

- A, vidiš, ipak ga je izgubila.

- Da, na neki način. Ali mislim da to više nije važno, jer njegov instinktivni beg iz ovog okruženja je, po meni, podsvesni čin - način da se konačno prekine s tom zlom kobi familije Trailov. Neko se ipak brine o tome - da nedužni ne stradaju...

- Daj, Bože, da je tako!

- Bogami baćo, biće da je tako. Zar nije i "treći" o'š'o?

- Jes', bogati, pravo zboriš - da znaš da je tako, i dobro je što je tako!

Topla, letnja kiša. U vazduhu se osećao miris mokrog asfalta, dobovanje kišnih kapi na simsu prigušivalo je zvuke pokislog grada... Svetlost male lampe obasjavala je samo knjigu koju je čitala, ostavljajući sobu u polutami. Zvuk zvona sa ulaznih vrata je prekinulo tišinu.
"Dobro veče! Budite dobri pa umornom i pokislom putniku-namerniku podarite jedan osmeh da se ogreje!"
Pomerila se i bez reči ga propustila u stan. Zbunjena neočekivanom posetom i dalje je ćutala. Skuvala je čaj i donela mu peškir da obriše lice i kosu.
...
Kuhinja, njeno carstvo, noćas je postala neprijateljska teritorija. Pripremala je večeru, a činilo joj se da to radi prvi put. Ruke su joj drhtale dok je nosila tanjire i čaše na sto. Skoro nesvesna onog što čini, ispustila je jednu čašu. Pružila je ruku da pokupi krhotine i osetila bol. Kap krvi je pala na pod. Brzo je sve to očistila, pre nego što on dodje.
"Mmmmm, divno miriše! Gladan sam, nisam ni bio svestan toga do sad."
Večerali su ne razgovarajući. Povremeno su se gledali, kao protivnici koji odmeravaju snagu.
"Posekla si prst."
"Da, ali nije strašno."
Uzeo je njenu ruku i lagano je prineo usnama. Ljubio joj je svaki prst i onda pritisnuo usne na njen dlan. Ustala je i polako krenula, a on za njom.
Soba je bila tamna, muzika jedva čujna. Odeća je šuštala padajući na pod...
Poljupcima je merio udaljenost od njenih usana do vrata, grudi, stomaka... Bezbroj otisaka jagodica njegovih prstiju na njenoj užarenoj koži... Zatvorenih očiju, uživala je ljubeći njegovo telo... Kao sudar galaksija... nabujala reka koja ruši sve brane... Prestalo je da postoji sve, oni su se pretvorili u ljubav koju jedno drugom daju... Padala je u bezdan, očajnički se držeći njegovih poljubaca i dodira, a onda su zajedno krenuli ka zvezdama... Vrela noć zaviruje u sobu u kojoj su on i ona sjedinjeni u iskonskoj želji uzimanja i davanja...

У једној средњој школи, негде у свету, ученици су учили о седам светских чуда. На крају часа, професор је испитивао ученике да наброје шта све може да спада у листу светских чуда. Иако је било мало неслагања, следећа светска чуда су добила највише гласова:
> 1. Велике Египатске пирамиде
> 2. Таџ Махал у Индији
> 3. Велики кањон у Аризони
> 4. Панамски канал
> 5. Зграда Емпајер Стејт
> 6. Базилика Светог Петра
> 7. Кинески зид
Док је пребројавао гласове, професор је приметио једну девојку која још није предала свој папир са списком. Због тога је упитао девојку да ли има проблема са састављањем списка.
Девојка је тихо одговорила „Да, мало... Не могу баш да се одлучим јер има пуно светских чуда."
Професор је рекао „Па, реци нам шта си написала, можда можемо да ти помогнемо."
Девојка је застала, оклевајући,а онда прочитала:
Ја мислим да су седам светских чуда:
> 1. додирнути
> 2. окусити
> 3. видети
> 4. чути
> 5. осетити
> 6. смејати се
> 7. и волети

ZABORAVLJENI SNOVI:

Jedan stariji čovek, u bolnici, bio je na samrti. Od smrti ga je delilo verovatno tek nekoliko sati. Kad je u naletu bolnog grča samo malčice otvorio oči uspeo je videti nekoliko prilika koje su se skupile oko njegovog kreveta. Nije ih uspio prepoznati.
Zatvorivši oči upitao ih je:
- Prijatelji, ko ste vi?
Jedna od prilika reče:
- Mi smo tvoji zanemareni snovi, zaboravljene želje i neostvarene vizije. Mi smo sve ono što si mogao uraditi za života, ali si to propustio učiniti.
- Žao mi je zbog toga - reče starac - ali ipak cenim što ste se uprkos mojoj nemarnosti i lošem odnosu prema vama došli oprostiti od mene na kraju mog života.
Jedna od prilika se nagnula i mirnim mu glasom odgovorila:
- Ne, mi se nismo došli oprostiti od tebe - došli smo umreti s tobom…

Ako nemate san koji motiviše sve što radite, osmislite ga što prije!
..i najvažnije od svega realizujte ga….

…svaku priliku moramo učiniti vrednom, jer nikad ne možemo reći da će naići bolja. Prošlost i budućnost nisu s nama…treba uzeti vesla u ruke, zasukati rukave i krenuti…za svaki naš napredak idealni vreme i uslovii su upravo SADA….sve ostalo su samo izgovori.

Jedan dečkić je upitao svoju majku: "Zasto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš".

Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"

Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba.



...Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...


R A D O Z N A L A P I T A N J A M A J C I ........


šta je najlepše na svetu ?
Ti dok spavaš.

Zašto ?
Zato što si ti jedina moja istina o kojoj ne razmišljam i dok te gledam kako spavaš , znam , da je to jedina slika na svetu koja oslikava mir .... koji mi treba da bih bila srecna !

Šta je najvece na svetu ?
Tvoje oko !!!
Što stane u njega .... ne može se smestiti ni u šta drugo. Nemoj se nikada bojati onoga , što možeš da vidiš pa, da ideš okolo .... poluzatvorenih ociju !

Šta je najslade na svetu ?
San !!... Ništa ne može biti lepo, šareno i slatko ... kao što ti to u snovima možeš da napraviš. Nemoj nikad zaboraviti da sanjaš !"!"!"

Šta je najteže na svetu ?
Najteže je kad cuvaš nešto a ne vidiš da nigde nema onoga što cuvaš !!!

Šta je najveca prevara ?
Najveca prevara je kad ....dvoje potuno razjedinjenih ljudi sede za istim stolom , ušuškani u istom stanu , isto prezime , jedu zajedno i tako pokazuju pripadnost jedno - drugom !? NAJVECA PREVARA je , kada izmedu dvoje ljudi jedino topao tanjir supe ... bude jedina toplota koja postoji !!!!

Šta najviše boli ?
USAMLJENOST !!! Kad neko odluci da živi sam, da sedi samo prema samom sebi.U tu samocu može smestiti bilo šta i iz sebe može izvuci ono najbolje. Ali ako živiš pored nekoga a osecaš se usamljeno, to je samoca... koja blokira citav život !!! Sve što radiš .... protkano je tom strašnom notom usamljenosti i grcevitom borbom da se iz toga išcupaš. Usamljenost pored nekoga ....najgora je samoca...koja može da se coveku desi .....

Plašiš me, ne pominješ ljubav ?!
Postoji li ljubav ?
Postoji, naravno, zato ti ovo i pricam. Da bi pronašla pravu ljubav ... moraš napustiti svaku ljubav - iluziju jer .... ona ce te samo ciniti nesrecnom. Ljubav postoji ali ja o tome imam tako malo da ti kažem.
Pronadji je. Ne mogu tome da te naucim. Nemoj me to pitati. Ja sam ti majka i sigurno cu uvek misliti da te neko, ko je sa tobom, ne voli jer te ne voli onako ... kako ja mislim da te treba voleti i onoliko ... koliko ja mislim da te treba voleti.... !!!

Zašto me niko ne može voleti kao ti ?
Ni to ne umem da ti objasnim. Jednog dana ceš razumeti. Kad budeš imala dete , videceš da je to jedina bezuslovna ljubav na svetu !!!...ljubav sama po sebi .... koja ne traži, ne pita, ne nalazi opravdanja, ne moli i ne uslovljava. To je najvrca i najjednostavnija ljubav na svetu !!!

Stvarno me plašiš !?!
Ne treba da se plašiš. Samo se cuvaj pogreršnih ljudi , pogrešnih ljubavi i nemoj da ti citav
život izgleda pogrešno .... a i ti sama sebi ... kad se pogledaš u ogledalo !

Cega se najviše treba cuvati ?
L J U D I !!!!!!!!!!
BICE PUNO ONIH , KOJI CE TE OPIPAVATI ...DOK NE VIDE GDE SI NAJOSETLJIVIJA A ONDA ... NAPRAVITI JEDAN , HIRUŠKI OŠTAR REZ ......I MIRNO GLEDATI KAKO KRVARIŠ !...POJEDINI LJUDI VIŠE VOLE DA RANJAVAJU DRUGE ....NEGO DA LECE SVOJE RANE !!,,...MOGU DA ŽIVE SAMO AKO VIDE .... DA DRUGI PATE...VIŠE NEGO ONI ?!
>> TOGA SE , DETE MOJE.... NAJVIŠE CUVAJ >>



Zivot je kratak ... polomi ljusturu i voli iskreno, ljubi nesebicno, oprastaj brzo ...
Radi kako treba, pomozi gdje treba, osjeti kad treba .
Razmisli uvijek, popusti katkada, ne kloni nikada ...
Slusaj vise, saosjecaj vise, daruj se vise .
Smij se kad mozes i placi kad moras .
Ne srami se ni svoga tijela ni svoje duse ...
...i zivi zivot!

zabeleške Nebojše Ozimića:

ППП (ПОКЛОН ПРИЧА ПРИЈАТЕЉИМА)
Решио сам да пријатељима поклоним причу уз малу помоћ једног пријатеља. Наиме, пријатељ и друг Александар Михаиловић, глумац Народног позоришта из Ниша, испричао ми је недавно неколико десетина анегдота везаних за гостовања у другим градовима, али је мени остала најупечатљивија она о Мићи из зрењанинске млекаре коју вам од срца преносим. Из разлога које ћете тек упознати читајући доњи текст, схватићете зашто ја често њему кажем '' Миксо, испричај оно за софтверску грешку'' ))))))
Елем, када је позориште гостовало у Зрењанину, тамошња млекара је финансијски подржала извођење представе па су и угостили госте из Ниша. Том приликом је мој пријатељ чуо ову причу:

Недуго пошто је зрењанинска млекара купила од норвешке фирме комплетну линију ('' на почетку крава, на крају излази пун тетрапак''), дошло је до неке грешке - на сваких 1000 комада тетрапака излазила је једна празна кутија. Непопуњена. Како је све било под гаранцијом, зрењанинци позову норвежане, објасне проблем, ови кажу да је то вероватно софтверски проблем те да они, зрењанинци, упосле једног радника да стоји поред траке и мућка тетрапак. Када наиђе на празну кутију, да је баци у канту. То да ради о трошку норвежана док они не пронађу грешку у софтверу.

Речено-учињено. На месту онога који мућка (''мућкаџија'', прозвали интерно радници) постављен је старији радник, назваћемо га Мића, један од оних чуварних, старијих ликова који селотејпом лепе пластичне цвикере. Није прошло ни месец дана, зрењанинци обавесте норвежане, који још траже софтверску грешку, да то више не чине јер су нашли решење. Пренеражени, норвежани пошаљу делегацију право у Београд где их дочека преводилац и заједно са директором Млекаре оду у Зрењанин. Вођа норвежана, како је ушао у халу, тако пита:
- Који ваш инжењер је отклонио грешку?
- Није инжењер, радник. Сад ће.
Дође Мића, Норвежанин му честита и пита како је отклонио квар (а још не верује да Мића није инжењер) на шта ће Мића:
- Ма још би ја мућко, ал' ови моји стали да ме завитлавају '' Мешај, Мићо, мешај'', те ти то досади мени, одем ја у кинеску радњу, купим најјачи вентилатор и поставим га уз траку да дува.

Норвежанин гледа са неразумевањем:
- И?
- И ништа- мирно ће Мића.- Чим наиђе празна а њу ффииииииииии - одува ваздух и одлети у канту на другој страни! Фала Богу те и то решисмо - закључи Мића и оде....

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: "Tata, smem li te nešto pitati?"

OTAC "Da, naravno, reci, šta je?"

SIN: "Tata, koliko zarađuješ na sat?"

OTAC: "To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?" kaže gnevno

SIN: "Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?"

OTAC: "Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat."

SIN: "Oh", dečak odgovori, spuštene glave.

SIN: "Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?"

Otac je bio besan: "Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i odi pravno u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!"

Dječak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.

Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja..."kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?" Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: "Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često novac..."

Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata..."Jesi zaspao, sine?", upitao je.

"Ne, tata, budan sam" odgovori dečak.

"Razmišljao sam..možda sam bio prestrog prema tebi maloprije. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio."

Dečak se uspravio, smešeći se. "Oh, hvala ti, tata!", poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. Kad je vidio da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti. Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.

"Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?", planu otac

"Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.", odgovori dečak.

"Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom."

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas bez da provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se podeliti tih 50 dolara s nekime koga voliš.

Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodicama i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.

ON, NEKO DRUGI

Već duže vreme neki čovek u meni odbrojava moje korake. Jedan, dva, tri, četiri... I tako po čitave dane.
Pustim ga da to čini, hoću da kažem, ne mogu zaustaviti kada nešto naumi. On unapred zna što ću ga pitati, a ja se uvek iznenadim njegovim odgovorom.
Sve u svemu, navikao sam se već na njega. Poslednjih godina neprestano je sa mnom. Ponekad mi se učini da je živeo u meni od najranijeg detinjstva, tj. od kada se pamtim. Kako bi inače znao neke najintimnije stvari koje nikome nisam poverio? Često zaželim da izađe iz mene, da sednemo za sto i ljudski popričamo o svemu.
On se tada zavuče u najdublji deo mene, postaje malen i gotovo nevidljiv i odnekud iz daleka odgovara.
Neće da govori o sadašnjosti i uopšte, pravi se kao da ne hodamo ulicama Londona i kao da ne postoji ova nova stvarnost oko nas sa svim svojim posebnostima.
On bi samo da priča o prošlosti.
Naročito o stvarima koje bih ja što pre da zaboravim.
Kaže (gotovo podsmehujući se): Sve tvoje je u tebi.
Treba ti samo pomoći da pravilno rasporediš uspomene.
Ponekad mi uspeva da se pretvaram kao da me njegova priča naročito zanima. On tada, sebe ljubiv kakav već jest, raspriča se i postane velik tako da zauzme potpuni oblik mene. Ja se tada samo umnožim, brzo i spretno sakrijem iza ugla, a on produži nekom od ulica Londona.
Sednem napokon sam u bar, naručim pivo i ne razmišljam ama baš ni o čemu. Tih nekoliko dana dok sam sâm družim se samo sa Englezima i govorim naravno Engleski.
On za to vreme kruži ulicama Londona i prati naše izbeglice da bi pronašao put do mene.
Obično uđe s leve strane, namrgođen i uvređen, gleda na drugu stranu ulice. Neko vreme tako šutimo i samo hodamo.
On zna sve što bih ga ja mogao pitati, a ja ne znam što će mi odgovoriti.
Zatim, nakon nekog vremena, počinje ponovo da mi broji korake.
Jedan, dva, tri, četiri...I tako po čitave dane...

Rade Šerbedzija

Gde god da se zaputim, prvo odem u knjižaru. Ne izbegavam ni pijacu, vođen naukom pesnika Brane Petrovića da se na pazaru i po ponudi jestiva najbolje vidi kako negde živi običan svet. Sopće li ili u radosti proćerdava svoj vek. Ali, najpre, ipak odem u knjižaru. Odavno sam se naučio da se ljudi u nekom podneblju, u nekoj zemlji, u nekom gradu, sasvim dobro mogu razumeti i po tome kakve knjige čitaju, i kakvim štivom utoljuju onu višu, duhovnu glad, koju je malo teže nadosititi, ako je uopšte moguće do kraja zatrpati. Jer je čitanje navika nalik pijenju belosvetske kabeze, koja oholo i skudoumno tvrdi da osvežava najbolje: što je više pijete, organizam je sve više traži.
Pa čak i kad svet ništa ne čita, a to je danas em češće, em uobičajenije, i to je nekakav znak. I te kakav. Ne čitati, je li to sinonim za ne živeti? Kladio bih se da je tako. To što, recimo, u Srbiji postoje celi nemali gradovi u kojima odavno nema knjižare, ako je ikada i bilo, i gde svu potrebu za knjigom zadovoljava tezga nekog priučenog trgovačkog putnika, smeštana ukraj samoposluge, na štrafti, odmah do sektora rumunskih gaća, turske elektro-robe i kineskih kišobrana, zar to ne govori više o ovdašnjem tek minulom sunovratu u novu neprosvećenost od bilo koje visokoučene sociološke studije. Dragi Dositije Obradoviču, nisam u najboljem sostojaniju kada ti javljam da su, sva je prilika, ipak pobedila zvona i praporci. Istini za volju, dobar broj mojih sunarodnika setio se, posle petnaest godina, da knjiga ipak nekako postoji (u životu, ama u rđavu) tek kada se odskora počela redovnije pojavljivati na novinskim kioscima, barabar sa štampom koja uredno svakodnevno obaveštava pučanstvo ko je koga i za koju svotu. Sve u svemu, rekao bih da su danas i ovde, bogme kao juče i drugde, najčitaniji tekstovi zapravo prevodni titlovi u venecuelansko-meksičko-špansko-portugalskim serijama...

... i tako, nedavno uđem u jednu sofijsku knjižaru. Projurim, takoreći. Ali i to mi bude dovoljno da se ponovo uverim u ono u šta se uveravam svih minulih godina. Da se odmah razumemo, nije ovo nikakva antiglobalistička tirada, i antiglobalizam je u međuvremenu postao novčano izmerljiva ideologija. Kupujte domaće, na primer, u ideologemskom smislu isto je što i sledi svoje instinkte! Ne pada mi na pamet, hoću da kupim ono što ja hoću, i ne želim da sledim svoje instinkte, već da ih kultivišem, patriotizacija plus animalizacija plus jednoobrazna književna imaginacija jednako je lobotomija, laganje u zdrav mozak. Dakle, i u bugarskim knjižarama slika je u dlaku ista kao i drugde, u Beogradu, Parizu, Moskvi... Sve više knjižare podsećaju na samoposluge, sterilne, veštački osvetljene, gde je roba koja se najviše ište, a to se zove roman ili non-fiction, po pravilu naslagana u visini očiju, šarena i vidna. Poezija i slična eskcentrična štiva su negde u dnu, ili u drugom redu, a eseji, teorija i ostala ezoterija uglavnom su iza, u magacinu, ili u nekom zabitom kutku, dobićete samo ako tačno znate šta je to što vas interesuje ili ako budete dovoljno uporni. Posle sam u Plovdivu, trakijsko-mediteranskom gradu, zaista čarobnoj mešavini najrazličitijih mogućih kultura, istorijskih slojeva i tipova tradicija, što je moguće samo na Balkanu, a neuređenom taman toliko da mu ta neuređenost daje patinu, šarm, toplinu i ljudsku meru, samo utvrdio gradivo, i odmah tu, smucajući se svuda gde ima knjiga, počeo da smišljam ovaj putopisni izveštaj, koji bi malo da varira staru izreku: reci mi šta čitaš, ili ne čitaš, pa ću razumeti ko si.
U Bugarskoj je, dakako, priča pomalo i specifična, književnost je u toj zemlji možda najvažniji konstitutivni deo nacionalnog mita: glavne bulevare koje mi tradicionalno nazivamo po značajnim datumima ili vladarima, svejedno kojeg istorijskog doba i koje fele, Bugari krste imenima nacionalnih bardova. Ivana Vazova zovu patrijarh! Ovde, u Beogradu, tek svaki treći ispitanik zna ko je uzjahao konja pred nacionalnim pozorištem, a tek svaki peti ili sedmi šta je napisao Njegoš, svaki deseti ili dvanaesti šta je napisao Andrić. U Bugarskoj je naprosto nezamislivo ne znati ko je Hristo Botev ili Vasil Levski. U Kaloferu, rodnom mestu Boteva, podno Balkana, planine koja obuzima veličinom i nedoglednošću, drukčije rečeno, hramovnom snagom svih velikih prirodnih entiteta, a pred kojom sam dokučio ponešto i o mentalitetskim crtama označenim njenim imenom, čuo sam kako stotinak đaka, u horu, glasno i prilično skladno deklamuje Botevljeve stihove. Stari smisao književnosti se ipak u ponečemu i ponegde očuvao, ali se novi teško uobličava, često se predstavljajući kao čista simulacija. Tako je i kod naših južnih suseda o kojima smo, isto kao i oni o nama, izgradili više negativno osenčenih stereotipa (istorija, politička instrumentalizacija, ratovi, nesporazumi, srodnost istosmernih, traumatičnih emancipacija, sukob interesa, uzajamna indiferentnost, tragizam malih razlika) nego stvarnog znanja: fudbalist Hristo Stoičkov je kod nas daleko znamenitija figura nego njegov imenjak Botev.