S T U D E N T I P R A K S A

First topic message reminder :

Marko Savić Marina Živić Zoran Gavrilović

S T U D E N T I I P R A K S A

Aktiviranje društvenih potencijala u borbi za modernizaciju i unapređenje kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji
Centar za Monitoring i Evaluaciju
Beograd
2006.

STUDENTI I PRAKSA

Usavršavanje studenata
...Period, kako se tada govorilo, velikog školskog (letnjeg) odmora nije bio i zaista predah za sve studente Beogradskog univerziteta. Da ne bude tako, postarao se savet Tehničkog fakulteta koji je u cilju sticanja praktičnih znanja odlučio da tokom leta 1906. godine pošalje izvestan broj redovnih studenata na «tehničke praktične radove». Tako je zapravo počela moderna praksa koja je doprinela da se bolje poveže teorijska sa praktičnom nastavom. Izbor zavoda u kojima su boravili «tehničari», kako su u ondašnjem žargonu zvali studente Tehničkog fakulteta, bio je dogovoren sa Ministarstvom građevina i Ministarstvom vojnim. Za studente je to bilo novo i u svakom slučaju dragoceno iskustvo...
(Đurović Arsen (2004), Modernizacija obrazovanja u kraljevini Srbiji 1905-1914, str. 734, Beograd, Istorijski institut)

REČ UNAPRED onošenje zakona o visokom obrazovanju 1998. godine, kojim je konačno ostvarena višegodišnja želja tadašnjeg režima da stavi akademsku javnost u Srbiji pod svoju kontrolu ukinuvši u potpunosti autonomiju visokoškolskih ustanova, konačno je ujedinilo intelektualnu i političku opozicionu elitu u nastojanjima da se bori za sprovođenje temeljne reforme univerziteta. Evropsko obrazovanje u Evropskoj Srbiji bila je i još uvek predstavlja mantru za koju se svi zalažu i cilj kome svi teže: od studenata i njihovih roditelja do profesora i ostalog nastavnog osoblja. D
Podsećanja radi, visokoškolski sistem uspostavljan u periodu posle Drugog svetskog rata već sedamdesetih godina biva podložen oštroj kritici, kada je sedam profesora disidenata bilo dekretom udaljeno sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Međutim, njihove ideje i težnje nastavile su da traju i reforme su tokom osamdesetih bile shvaćene i prihvaćene kao neminovnost čak i u krugovima tadašnje vladajuće oligarhije. Plan je napravljen i počelo se sa njegovom realizacijom, ali u okviru tadašnjeg rigidnog jednopartijskog sistema, koji je već bio u odlasku1.
Devedesete donose raspad SFRJ i građanski rat, kada je jedini cilj režima u Srbiji bio da se Univerzitet, kao potencijalno i najprikladnije mesto za širenje novih i drugačijih ideja i mišljenja, pacifikuje, primiri i da se njegov uticaj u javnosti smanji. Zakon iz 1992. teško se može nazvati reformskim. On je legalizovao trenutno (jako loše) stanje i uneo zrno podele između studenata i nastavnog osoblja. Ova konfliktna podela se produbljuje donošenjem već pomenutog novog zakona iz 1998. godine2, kojim je
1 Tzv. Šuvareve reforme, nazvane po istaknutom članu tadašnje Komunističke partije i rukovodstva SFRJ, inače autoru i osobi zaduženoj za implementaciju reforme obrazovanja. 9
2 Tzv. Šešeljev zakon o univerzitetu
ukinuta autonomija univerziteta i koji je u akademskoj javnosti okarakterisan i kao osvetnički, obzirom da je donesen posle studentskih protesta 1996/97. godine, najdužih u evropskoj istoriji, koji su nedvosmisleno označili početak kraja diktature Miloševićeve oligarhijske klike.
Posle petooktobarskih promena (još jedne plišane revolucije - prim. autora), nove demokratske vlasti su delom stavile van snage većinu članova tog zakona, sve do donošenja novog iz 2002. koji je okarakterisan kao privremeni, do donošenja novog, reformskog koji je ugledao svetlost dana tek 2005. godine, doduše u izmenjenoj formi od predloga koji je razvijen još 2003. godine.
Trenutna situacija
Danas, kada se prave reforme na Univerzitetu konačno sprovode i kada, u državi koja je osiromašena tokom devedesetih, a sama univerzitetska javnost i dalje podeljena na reformatorske struje, opet nejedinstvene i sa različitim pogledima na to kako i kojom brzinom reforme treba sprovesti i rigidni ostatke Miloševićevog, pa čak i komunističkog jednopartijskog režima, potrebno je nedvosmisleno podržati i osnažiti sve reformske inicijative proevropske orijentacije, a posebno one koje će ubrzati ispunjenje principa propisanih Bolonjskom deklaracijom – čiji je Republika Srbija potpisnik od 2003. Naravno, da bi se sve ovo postiglo do 2010. godine, kada ističe rok za implementaciju bolonjskih principa, potrebna je puna saradnja vlade, univerziteta i nevladinog sektora, ali i privrednih subjekata koji bi mogli značajno da doprinesu uspešnom sprovođenju ovog procesa.
U gotovo svim diskusijama tokom protekle decenije istaknut je hroničan nedostatak prakse i sticanja praktičnih znanja i veština studenata na svim univerzitetima u Srbiji. I sami studenti često izjavljuju da, u poređenju sa svojim kolegama

Naši ispitanici su, u skladu sa predstavljenim problemima, takođe uočili i postojanje tri vrste stavova prema reformama univerziteta i samom Bolonjskom procesu; jedan je konzervativni, okoštali i propagiraju ga uglavnom stariji nastavnici koji se boje promena i gubitka privilegija koje su do sada imali, drugi stav je radikalno reformski i propagiraju ga nastavnici koji su za nametanje reformi bez mnogo objašnjenja, diskusija i rasprava i treći stav je umereno reformski i čine ga oni nastavnici koji prvo žele da se sprovede promena vrednosnog sistema na univerzitetu, pa tek onda, postepeno, da se sprovedu reforme. Ipak, zapaženo je i da su neki univerziteti u poslednjih pet godina delimično povratili ugled koji su imali ranije i taj pomak je posebno značajan kada se analizira u odnosu na stanje u regionu.
Konkretno, na pitanje kako ocenjuju organizacionu strukturu i kvalitet nastavnog kadra državnih univerziteta, sagovornici su odgovarali na sledeći način:
...Nema samoupravljanja, čovek koji vodi fakultet mora biti menadžer, ne mogu svi nastavnici istu platu imati, ja kada bi
bio menadžer (državnog univerziteta, prim. autora) kreirao bih sistem ekskluzivnosti... (prorektor privatnog univerziteta)
Mi nemamo nikakve kriterijume, a kada nemamo ni kriterijume ne mogu ni da vam kažem kakav je. Generalno, ako je suditi po citiranosti u naučnom smislu, mi smo sjajni. Ja naravno pripadam onima koji misle da je i pedagoški segment užasno važan, a ne samo naučni, ali ja da vam procenim (ne mogu jer), nemamo validnih studentskih anketa, pa da vam čovek kaže o čemu se radi, sa gledišta udžbenika tu smo prilično tužni, baš zahvaljujući onim blesavim Zakonima koje smo imali, a nije se to mnogo promenilo, da svako mora da napiše svoj udžbenik što nema nigde u svetu.
Mi smo zemlja sa najvećim brojem Univerzitetskih udžbenika po glavi stanovnika. Svuda (u svetu) se neke naučne discipline predaju iz jedno 5 priznatih svetskih udžbenika, koji se onda menjaju doštampavaju i tako dalje, mi predajemo, ako na istom fakultetu imaju dva profesora, dve grupe onda tu nešto ne ide, tu manjkamo.
Što se tiče kvaliteta ljudi, postojali su uslovi da se biraju kvalitetni ljudi i mi već dugo nemamo nekih političkih pritisaka, znači u tom smislu bilo je šanse da se izaberu kvalitetni ljudi, ali mi imamo jedan problem, (a to je) što vi ljude cenite u momentu završetka studija i procenite da je neko brilijantan, naravno neko ispadne brilijantan, ali negde ste pogrešili. Da gledamo da nisu radile nikakve veze, ili ste mislili da je bio brilijantan student ili ste mislili da može da postane brilijantan profesor onda vidite da ste pogrešili, pošto mi imamo taj nesretni sistem samoupravnog odlučivanja gde vi nemate primera kada vidite da ste pogrešili, recimo on ne ume da predaje i vi ne možete da kažete dečko ili devojčice, ovo nije posao za tebe, hajde da završimo tu saradnju, nego vi to vučete, kroz pripravnički staž... Više svako koje ikada ušao na vrata izaći će kao
redovni profesor. Mi nemamo odgovornost da filtriramo taj kadar i u tome je osnovni problem. Tako da bih ja rekla da, što dalje idemo, nama je nastavnički kadar sve slabiji i slabiji, ali nemamo nikakvih argumenata da to potkrepimo. Malo je čudno, mi stvarno nemamo otpuštanja, nemamo mere izbora, malo je čudno, opet statistički gledano da sve što je ušlo kao asistent pripravnik je brilijantno da završi kao profesor, to prosto nije logično, ne bih se usudila da dam bilo kakvu ocenu jer bih i ja bila tu... Ja prosto mislim da nemamo dovoljno filtera i da nismo dovoljno široki na početku, ja negde mislim da bi praktično svima koji imaju interes, nekakav potencijal, dokazan nekakvim uspehom na osnovnim studijama trebalo pružiti šansu da se probaju, dok traju postdiplomske i doktorske studije i onda stvarno videti da se odabere neko, ali to nama nije suđeno. (Menadžer IAO)

...unutar Beogradskog univerziteta vi imate na primer 18 katedri za matematiku, imate verovatno dvadesetak katedri za sociologiju, pitanje je da li je potrebno toliko multiplikovanje katedri i to ćemo gledati da uradimo kroz reformu koju sprovodimo, da se makar ti predmeti koji se ponavljaju na većem broju fakulteta, da kažem centralizovano na Univerzitetu organizuju, međutim tu postoji veliki problem o kome sam malo pre govorio, o velikim razlikama koje unutar tih predmeta postoje. I onda preraspodela kadrova ima svojih konkretnih materijalno finansijskih posledica...
... Prvo treba imati na umu da naše visoko obrazovanje trenutno podrazumeva visok naučni kvalitet, jer istraživanje i predavanja, to je sinteza koja mora da postoji na Univerzitetu i otuda kada govorimo o kvalitetu prvo polazimo od toga kakav je naučno-istraživački potencijal nekoga Univerziteta, pa onda dalje gledamo kakve su pedagoške sposobnosti profesora. Može zvučati prepotentno, mislim da se u Evropskim razmerama, ako se uopšte neki Univerzitet
prepoznaje, kod nas se prepoznaje samo Beogradski Univerzitet, gledajući indeks citiranosti naših profesora, to samo postoji u Beogradu, sve ostalo više je sa retkim, zaista retkim izuzecima. Mi sa tim smo naravno nismo zadovoljni, izgubili smo mesto koje smo pre imali u akademskoj evropskoj zajednici, sada su se pojavili Univerziteti u Segedinu ili ne znam gde koji su ušli među prvih stotinak. Kada je reč o indeksu citiranosti, mi smo tek sada posle 10 godina uspeli da prestignemo Hrvatsku ispred koje smo oduvek bili, ona je od 1995. do 2000-te godine bila značajno ispred nas, a 2004. smo prvi put uspeli da ih prestignemo u tom pogledu. Moramo jednostavno da definišemo gde nam je mesto, gde se nalazimo i kako sada mi to znanje možemo da prenosimo na mlađe. (Rektor državnog univerziteta)
... kada kažem moralna motivacija, mislim na motivaciju za naučno-istraživački rad ili za pedagoški rad. Srećom da motivisanost za pedagoški rad, ja znam puno profesora i sa državnih i sa privatnih fakulteta, moja procena je da svi imaju jedan zajednički imenitelj, a to je da su jako posvećeni svom poslu i u naučno-istraživačkom, a i barem oni koje znam i u pedagoškom. A gde nema njihove motivacije, mala je motivacija njihova recimo za odlazak na naučne skupove, da se piše neki kvalitetan udžbenik, da se napiše neki kvalitetan naučno-stručni rad. Postoji dobro objašnjenje, da bismo pisali dobre radove, moramo da se krećemo po planeti, da vidimo šta se dešava u drugim zemljama, tu se opet vraćamo na onu prvu tačku, a para nema... (Rektor privatnog univerziteta)
... Vi imate fakultete kojima je u izvesnom smislu inherentan menadžment, vi ćete da vidite da su oni iskoračili u nekakvom preduzetničkom smislu daleko dalje nego ostali, zato što su njima jasna pravila igre u tom svetu. Ja mislim da su menadžeri potrebni, prosto oni su specifičan soj ljudi, ne kažem da su oni pametniji, i pozicija tako nekog menadžera zapravo je uvek pod znakom pitanja. Mi smo imali davno
kada je u medicinu zapravo ulazila informatika, onda je ta ustanova vrlo ozbiljno htela da napravi svoje računske centre i a tu nešto počne da se radi. Postavili su krajnje ozbiljne ljude da vode računske centre, vrlo brzo se ispostavilo da ti ljudi ne mogu ništa, jer ti lekari nikada nisu hteli da uzmu za sebi ravne. U tom smislu tako bi bili i menadžeri na fakultetima, ti ćeš da mi kažeš šta ja da radim, a ja sam postao asistent. Mislim da je ta percepcija nas kao sveznajućih i ta naša sujeta mnogo košta. (menadžer IAO)
Imaš dve vrste ocenjivanja profesora. Jedno je sa aspekta toga koliko čovek objavljuje u stručnim časopisima, ali ne domaćim nego na međunarodnom nivou i to se zna koji su to časopisi, znači da si u stanju ili nisi da napraviš kvalitet. Čak se i izbor nastavnika pogrešno postavlja, uslov je tvoja knjiga, zašto, onda se prepisuju doktorati i čovek jednostavno ne zna da prenese ono što je naučio. Time vi dobijate kriterijum poslušnosti i poltronstva, a ne stručnosti i razmišljanja, a i čovek da bi bio veličina vrši negativnu selekciju bira gluplje od sebe, to je potpuno pogrešno, ako su oni pametniji ja ću biti još veći jer sam ja iškolovao super igrače. Druga ocena nastavnika je kako te studenti ocenjuju, svako mora da ima evaluaciju studenata, kod nas na Ekonomiji (Ekonomski fakultet u Beogradu, prim.autora) nisu dve godine objavljivali rezultate, zato što se nekome nije svidelo imena koja se pojavljuju, na kraju i moje ime se tamo pojavljivalo i kako god da ocene ja se nađem među prvih 10, pa onda sklone, katastrofa, zato što je neko umislio da je veličina, a nije ništa napisao i studenti ga loše ocenili je predsednik Saveta ili sedi u savetu, ili ima veze sa predsednikom Vlade i Ministrom prosvete. Državno školstvo kod nas je u stvari privatizovano i vrlo su ga često privatizovali vrlo loši ljudi. (prorektor privatnog univerziteta)

Usvajanje praktičnih znanja i veština na univerzitetima u Srbiji
Drugi deo naših intervjua obuhvatao je i ocenu sistema univerzitetske prakse u Srbiji. Po rečima ispitanika, ocenjeno je da je ona nedovoljna, da na nekih fakultetima gotovo da i ne postoji, dok se na nekim, gde je to moguće, sprovodi takozvana simulacija prakse79 kroz rad u fakultetskim laboratorijama, putem softverskih simulacija ili simulacija realnih situacija u izolovanom prostoru. Sve se svodi na inicijativu retkih pojedinaca, pa organizovanog odnosa prema ovom bitnom delu nastavnog kurikuluma nema. Rad studenata na projektima fakulteta je minimalan i okarakterisan incidentan i zavisi isključivo od volje profesora, koji ima apsolutistička ovlašćenja pri formiranju projektnog tima. Takođe, državni instituti, koji su često idealno mesto za sticanje praktičnih znanja, ostali su izolovani iz nastavnog procesa, što je presedan u celom svetu.
Sa druge strane, ne postoji inicijativa države da se ovim pitanjem pozabavi, a postoji i zakonski vakuum, jer nijednim aktom nije propisana obaveza fakulteta da realizuju studentsku praksu. I pored toga, iz vremena komunističkog režima, kada je praksa shvatana veoma ozbiljno, ostali su tragovi u vidu odredbi u statutima i nastavnim planovima gotovo svih fakulteta, ali ne i kontrolni mehanizmi koji bi obezbedili njeno kvalitetno sprovođenje.
Višegodišnji nedostatak zakonske regulative80, ali i realnih uslova za kvalitetno sprovođenje studentske prakse doveo je
79 Fraza koju su zajednički formulisali članovi istraživačkog tima
80 Trebalo bi istaći da je predstavnik privrednog sektora, predsednik Unije poslodavaca SCG gospodin Dragutin Zagorac tokom okruglog stola Studenti i praksa u održanog 18.12.2006. godine u Beogradu ukazao na još jedan problem nedostatka zakonske regulative. Naime, ni Zakonom o visokom obrazovanju, a ni Zakonom o radu nisu regulisana prava poslodavca da primi studenta na praksu. Obzirom da, po Zakonu o radu,
do pojave još opasnijeg fenomena, a to je nedostatak svesti o značaju usvajanja praktičnih znanja i to i na strani univerziteta, kao i privrede, stavovi su naših ispitanika.
Ipak, fakulteti koji imaju veći dodir sa privredom polako počinju organizovano da se bave rešavanjem ovog problema. Svetli primeri se javljaju na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je uveden čak i sistem u skladu sa Bolonjskim procesom, po kome praksa nosi tačno određen broj kredita, kao i na Mašinskom fakultetu u Nišu i još nekim.

Moramo istaći i da su privatni univerziteti, ali i institucije alternativnog obrazovanja81, posvetili neuporedivo više pažnje ovom pitanju, pa uglavnom u svojim nastavnim planovima, koji su u većini slučajeva u skladu sa Bolonjskim principima, imaju obaveznu praksu. Svojim najboljim studentima i postdiplomcima obezbeđuju strane prakse na prestižnim svetskim univerzitetima82. Realno je pretpostaviti da su baš u toj sferi pronašli svoju šansu za povećanje konkurentnosti na mladom tržištu visokog obrazovanja u Srbiji, obzirom da, za razliku od državnih univerziteta, oni ne poseduju tradiciju i iskustvo visokoškolske ustanove. Ipak, ovakvim odnosom prema nastavnom procesu ubrzanim koracima postaju ozbiljna konkurencija državnim univerzitetima.
...Mi još ni tu kulturu nismo usvojili u stvari, da bi ozbiljno razvili saradnju sa privredom u smislu razvoja studenta,
poslodavac u radnim pristorijama ne sme imati lice koje nije zapošljeno, ostavlja se diskreciono pravo izvršnim organima da li će ili ne kazniti poslodavca ukoliko u prostorijama preduzeća zatekne praktikanta.
Na ovom mestu potrebno je istaći da je većina IAO nastala tokom devedesetih godina, pre svega iz potrebe da nadoknade nedostatak nekih akademskih znanja I veština koje studenti nisu mogli da usvoje na fakultetima.
Dobar primer je Megatrend univerzitet koji već petnaest godina ima uspešnu saradnju sa prestižnim evropskim univezitetskim centrom u Grenoblu.
mada ja moram da priznam, ne znam na svim fakultetima, ali naš fakultet ima vrlo pristojno opremljene laboratorije i jako mnogo toga oni mogu praktično tu da odrade. Njima treba praksa više u smislu kako funkcioniše jedna firma, a to jeste problem svih tih takozvanih malih i srednjih preduzeća u Evropi, a mi zapravo i imamo samo mala i srednja preduzeća. Veliki sistemi su ti koji ozbiljnije mogu da se pozabave praksom studenata, pa onda na taj način i da regrutuju kadrove. (Menadžer IAO i profesor državnog univerziteta)
Praksa zarad same sebe nema smisla, ona mora biti deo jednoga osmišljenoga programa kroz koji student u svom akademskom kurikulumu treba da prođe i zato smo, govorim sada iz vizure Pravnog fakulteta i definisali praksu kao poseban predmet, kao nešto što donosi odgovarajući broj kredita što će motivisati studente da moraju tome ozbiljno da priđu, jer i oni su to često doživljavali kao vreme koje mogu da provedu u nekoj relaksirajućoj konverzaciji sa kolegama. Mora se povećati ta zainteresovanost i motivisanost onih koji ulaze, a sa druge strane veoma je bitno da institucije u kojima se ta praksa obavlja shvate značaj toga, zato smo i odlučili da najviše rukovodioce pravosudnog sistema u Srbiji uključimo u taj postupak. (Rektor državnog univerziteta)
...Mi smo uveli sistem, svakog semestra, počev od drugog semestra prve godine, dve nedelje prakse, zaustavljamo nastavu na dve nedelje da bi naši studenti otišli na praksu. Što znači u toku studiranja 5 semestara po dve nedelje prakse, to je dva i po meseca.
Kako? U kom smislu, očigledne nastave ili...?
Ne, prakse. Gde će oni naučiti da potpisuju ugovor? Mi smo Beogradska Bankarska Akademija, fakultet za bankarstvo, osiguranje i finansije. Postoji nekih 40 banaka mi imamo spisak svih, sa jedno 10 smo već obavili razgovore, nameravamo sa svima da potpišemo Ugovor o saradnji, nismo mi velika škola 100 ljudi, neka nam 20 odgovori na to,
prihvati na primer 5 studenata, imaju program naučne prakse, u prve dve nedelje moraju da obiđu određena odeljenja, da razgovara sa određenim ljudima, da vidi određenu dokumentaciju, mora da sedne da popuni zahtev, mora da vidi kako izgleda Zahtev za kredit i tako u naredne 3 godine. Kako može neko da radi u Banci a da nije video kreditni zahtev, kako može da radi plaćanje da nije video kako izgledaju nalozi za naplatu, za plaćanje, kako može da donosi odluke ako nije video finansijski izveštaj. (prorektor privatnog univerziteta)
Mi praktično ovih 15 godina od kada postojimo naše studente šaljemo na praksu dve nedelje, mesec dana, tri meseca i vrlo često nam se dešava da kažu kada budete završili, diplomirali, vratite se kod nas da radite. Imamo i konkretan primer, ja mislim da 4 ili 5 studenata naših radi u Societe General banci i upravo se to tako desilo, bili su, dali im konkretne poslove i oni su se vratili na Univerzitet sa jednim novim kvantumom praktičnog znanja i neki, naravno ne svi su se posle vratili kada su diplomirali i dobili lepe poslove, menadžerske poslove i pokazalo se da ta praksa ima dvostruku korist, jedno je praktičnog iskustva, a posle toga lakšeg dolaženja do posla. (rektor privatnog univerziteta)

Saradnja univerziteta i privrede
U periodu posle drugog svetskog rata, veza univerziteta i privrednog sektora bila je veoma jaka. Ipak, zatvoreno tržište zasnovano na ideološkim principima uspevalo je da obezbedi relativno pristojne uslove za organizaciju studentske prakse. Osamdesete godine mogu se okarakterisati kao zlatni period ove saradnje, posebno ako se uzme obzir činjenica da su je to period kraja hladnog rata i raspada Varšavskog pakta i otvaranja tadašnje države prema Zapadu. Osvajanje novih tržišta otvorilo je i nove mogućnosti, a veliki broj studenata dobija priliku da, kroz program prilično izdašnih državnih stipendija, usavrši svoja znanja u inostranstvu. Ta naizgled idilična situacija brzo se promenila dolaskom devedesetih, raspadom SFRJ, građanskim ratom i sankcijama, kada se privreda urušavala, tržište nestalo, a sa njim i mogućnost za realizaciju studentskih praksi i u Srbiji i u inostranstvu.
Danas, međutim, kada se privreda polako obnavlja i srpsko tržište otvara, saradnja između obrazovnog i privrednog sektora se ne obnavlja. I ne samo to, saradnja državnih struktura i univerziteta je na najnižem mogućem nivou. Po rečima naših ispitanika, preduzetnici i velika domaća i strana preduzeća ostvaruju jedino saradnju sa pojedinačnim profesorima univerziteta i to isključivo na ekonomskom principu. Naravno, organizovane inicijative nema ni sa strane fakulteta, ni od privrede.
Što se tiče osoblja na fakultetima, po rečima naših ispitanika, svesni devalvacije vrednosti visokog obrazovanja, oni se okreću sebi i na taj način umanjuju i svoj značaj i uzvišenu ulogu učitelja, ali i ulogu studenta, koga svode na broj u ispitnoj prijavi, konzumenta znanja, potrošača roba u obrazovnim institucijama. Glavno opravdanje za nedostatak želje i volje za poboljšanje nastave svodi se na uskogrude materijalne, finansijske motive i gubitničku rečenicu: Radim koliko moram (da bih dobio/la platu).
Kao što je pre sto godina inicijativa morala da potekne sa univerziteta (primer sa početka knjige, prim. autora), pa su je onda podržali državni organi, tako danas ne možemo kriviti izvršne organe vlasti, jer inicijativa u ovom slučaju zaista nije na njima.
I tu dolazimo do još jednog problema koji su naši ispitanici istakli, problema komunikacije. Komunikacije nema u dovoljnoj meri ne samo između privrede i obrazovanja, već ni između samih fakulteta, pa čak ni unutar pojedinačnih fakulteta. Da bi se reforme uspešno sprovele i da bi se univerzitet modernizovao u skladu sa paradigmama koje je postavio novi milenijum, potrebno je otvaranje svih obrazovnih prema svim segmentima društva, jer to predstavlja jedini način da obrazovanje postane korisno društvu. Sa druge strane, društvo takođe mora da se okrene univerzitetu u iskaže svoje potrebe i želje, mišljenje je naših sagovornika. Privreda, a i vanprivreda mora da se ubrati univerzitetu u nameri da, bar načelno, okvirno, kaže koje su njihove potrebe za stručnjacima i kojih profila. Kada se to postigne, onda će i univerzitet moći mnogo kvalitetnije da koncipira svoje nastavne planove i programe i izađe u susret i studentima, ali i društvu u celini.

Ispitanici su istakli i da je neophodno takođe i da se poboljša komunikacija između učenika i učitelja, između studenata i svih struktura fakulteta, jer samo kroz primer prakse možemo zaključiti da je ona oskudna. U današnje vreme, kada su metode komunikacije široko razvijene i svima dostupne, kada je upotreba Interneta već postala civilizacijska tekovina i svakodnevna potreba, studenti imaju pun uvid u sve što se dešava u svetu na polju obrazovanja. Oni traže, ali ih malo ko čuje, pa nije teško shvatiti zašto se kod većine javlja želja da samo dobiju diplomu i posle toga više ne uđu na fakultet, odnosno da nastave svoje usavršavanje na stranim univerzitetima, a kasnije uglavnom i da započnu svoje karijeru
jačajući neka druga tržišta, neke druge ekonomije, neke druge države.
I za kraj, navešćemo neke od stavova naših sagovornika:
Ma nema volje da se to uradi (da se organizuje praksa, prim. autora), kada ima volje i želje sve se može, ali time niko neće da se bavi, jer im nije u interesu. Student je kod njih neko ko im prođe, to je protočna roba, to je proizvod koji prolazi, on je tu 3 ili 4 godine. To je centralna razlika između nas i tih fakulteta. Znači ovde su studenti centar i nama nije problem da sredimo njihovo stažiranje jer nam je stalo šta će biti sa njima, a oni su tamo samo roba koja prolazi. On je tu neke godine koliko je studiranje i on neće da se muči oko njega, to nije njegov posao, zašto bi on njemu davao mogućnost da on negde ide, šta on ima od toga. Znači sve je postavljeno na pogrešne osnove i sve se mora pretumbati. Sve od profesora do ljudi koji vode fakultete mora da se promeni.
Šta se dešava kada se pojavi neko poput OEBSA i onda su oni organizovali jedne godine da se organizuje studentska parlamentarna praksa, OEBS je sve organizovao i onda je fakultet odlučio nakon godinu dve da se povuče iz toga, Jer nije imao koristi, to je ista stvar kada nama dođe neko od partnera i hoće da radi sa nama i onda ja gledam imamo li mi koristi, ne mislim samo novčanu, nego bilo kakvu drugu. (menadžer IAO)
U tom smislu mislim da je saradnja između privrede i Univerziteta neophodna, ali u zajedničkom interesu. U kom smislu, u tom da jednostavno i sama privreda kao što je svugde u svetu, bude uključena u koncipiranje toga. Da neki ljudi tamo kažu, nama trebaju ljudi tog i tog profila, bojim se da vrlo često, naročito na državnim Univerzitetima nema tog sluha, sad će neko iz privrede da kaže šta nama treba, ili okupićemo mi ljude da nam kažu sta ne valja u našem obrazovnom sistemu, taman posla. Sve dok se ne shvati da moraš da osluškuješ, mi smo ovde pokušali to, program ovde
je rađen po uzoru na svetske škole, prepoznatljiv je, ali u razgovorima sa bankama mi stalno testiramo sebe. Program nije jednom za svagda dat, program je promenljiva stvar, treba mnogo brže reagovati i onda neće biti problem. Osim toga ta praksa, tu mora da postoji neko ko se time bavi, jedna organizacija unutar kuće, neko ko je spreman da se time bavi, da kontaktira ljude, i spreman da se čuje, nije smo kontaktirati, nije smo forma, nego suštinski šta ja imam od toga. (prorektor privatnog univerziteta)
Privreda bi morala mnogo ozbiljnije da iskaže svoje potrebe, a mi ne znamo ni šta je razvojni plan privrede, pa da znamo da je potreba komunikacije pa da ulažemo tu, potreba automatike pa da ulažemo tu, mi ne znamo šta je razvojni plan zemlje, mislim da to ne zna niko, pa onda ne znamo ni koji kadrovi će ovoj zemlji biti potrebni. To je nešto gde bi privreda i te kako mogla da pomogne, na nivou određivanja broja, ako ne broja, svako ima pravo da studira šta hoće, ali makar svesti da će u ovoj zemlji u narednih 10 godina biti potrebno 300 lekara, 120 inžinjera, 400 pravnika, pa da to bude informacija koja je svima dostupna, da vi to imate na umu kada se opredeljujete za studije. Vlada bi morala da se pozabavi da se izvrši neko vrednovanje kvaliteta i da se to vrednovanje uskladi sa načinom na koji se to radi u Evropi, tim pre što je Vlada potpisnik neke obaveze da to uradi. Mi to jesmo potpisali i usvojili ali se Vlada uopšte ne trudi da ih nametne ovde, što je vrlo interesantno. Vlada nije smatrala ni panično kada smo bili ocenjeni kao najgori u Evropi, tvrdeći da je to nečija eto tako birokratska ocena, možda i jeste, ali ostalo je zapisano.
...da bi ozbiljno razvili saradnju sa privredom u smislu razvoja studenta, mada ja moram da priznam, ne znam na svim fakultetima, ali naš fakultet ima vrlo pristojno opremljene laboratorije i jako mnogo toga oni mogu praktično tu da odrade. Njima (studentima tehničkih fakulteta, prim. autora) treba praksa više u smislu kako funkcioniše jedna firma, a to
jeste problem svih tih takozvanih malih i srednjih preduzeća u Evropi, a mi zapravo i imamo samo mala i srednja preduzeća. Veliki sistemi su ti koji ozbiljnije mogu da se pozabave praksom studenata, pa onda na taj način i da regrutuju kadrove.
... bilo bi interesantno pogledati po svetu koliko zaista može od toga da bude koristi. Ja sam uvek mislila da je to neka vrsta, uslovno rečeno usluge društvu, da sam ja neki Simens, kažem u redu, jer je prosto jasno da čovek da bi postao neki inžinjer on mora nešto i da nauči, ja ću da odvojim sredstva, imaću svoje odeljenje za stažere, primiću ih, to će biti na neki način više usluga nego što je korist, a pri tome otvorite oči, možda ima neko ko je nama jako potreban pa ćemo ga mi odmah i pokupiti, na taj način mislim da bi to moglo da funkcioniše, ali prosto ne poznajem tu materiju. Ja znam da postoji tako nešto, gde vi unapred sklopite ugovor sa nekom firmom, ali je onda to neko studiranje gde ste vi pola vremena na studijama, pola vremena u firmi i naravno ostajete u toj firmi sa kojom ste imali ugovor. (menadžer IAO i profesor državnog univerziteta)

Umesto zaključka
Bolonjska deklaracija i Bolonjski proces su produkt samih evropskih univerziteta. Oni predstavljaju priznanje i sankcionisanje potrebe da se univerzitet mora promeniti i prilagoditi novoj ekonomskoj, društvenoj i etičkoj paradigmi XXI veka. Prilagođavanje u ovom kontekstu nije samo način da se odgovori novim potrebama i zahtevima društva nego i
Umesto zaključka, navešćemo citate nedavno objavljenih radova sa konferencije Visoko obrazovanje u Srbiji na putu ka Evropi – četiri godine posle, održanoj prošle godine, kao i zaključke koje su slikovito i jasno izneli neki od naših ispitanika. Stavovi izneseni u ovom poglavlju izražavaju i stavove našeg projektnog tima.
sredstvo da univerzitet utiče na odnos elemenata unutar te nove paradigme i na razvoje koji iz nje proizlaze
...ozbiljni investitori zainteresovani da imaju kvalitetnog partnera na Univerzitetu, ali i sam Univerzitet mora to da prepozna i da traži i da bude aktivan. Uz pomoć Fondacije Princeze Katarine treba da se izgrade takozvani job centri na Univerzitetima u Srbiji, koji bi pomogli i studentima u traganju za poslom. Ova Fondacija bi verovatno omogućila da se ti napori koncentrišu i da se uz pomoć raznih ljudi koji su za nju vezani ta komunikacija uspostavi. (rektor državnog univerziteta)
Pomoglo bi to kada bih ja ovde na našoj oglasnoj tabli početkom oktobra ili krajem septembra ili bilo kada, da velike firme daju jedan oglas onako lepo dizajniran, koji kaže, tražimo 5 studenata za praksu, pa druga traži dva. Šta ovde fali. Ovde fali susret između privrede i obrazovanja, ne kažem ja da ne postoji, ali to su lični kontakti i neki drugi. I dođu ovde ljudi, imam ja dosta poznanika u privredi, ali dođu da nas pitaju da li oni mogu da finansiraju jednog njihovog službenika da mu oni plate studije, znači kreće se u kontra smeru, umesto da ide od Univerziteta prema privredi ide u kontra smeru. (rektor privatnog univerziteta)
Ja se plašim da bi se za to moralo naći više para. Vi ne pamtite vreme kada je EI Niš davao stipendije, svaki fakultet je imao svog službenika sa EI Niša koji se tu starao o studentima, svi su oni išli na praksu, ali je EI Niš tada bio moćan i mogao je to sebi da dozvoli u nekom društvenom programu. Da bi se nešto rešilo na temu prakse vi morate da imate moćne sisteme koji će to da rade. Treba vam gigant, ne može se to sa malom privatnom firmom koja ima 15 zaposlenih, tu nema šta, to je jako teško. (menadžer IAO) 121

Jadranka Jelinčić u zborniku radova Visoko obrazovanje u u Srbiji na putu ka Evropi – četiri godine posle, str. 14, Beograd 2005.(izd. AAOM)
Jedan deo predstavljenih promena obavljen je bez ikakvih dodatnih sredstava. Unapređenje kurikuluma i osiguranje kvaliteta predstavljaju sastavni deo obrazovne uloge univerziteta i ne mogu se smatrati dodatnom obavezom profesora za koju bi trebalo obezbediti dodatna finansijska sredstva. Uz to, neki univerziteti su uspeli da pronađu dodatne izvore finansiranja van državnog budžeta u vidu saradnje sa lokalnim vlastima, malim i srednjim preduzećima (koja mogu da pomognu i reformi kurikuluma obezbeđivanjem mogućnosti za praktični rad studenata), projektima u saradnji sa univerzitetima iz inostranstva itsl. Uz to, uvođenjem školarina i naplaćivanjem raznih administrativnih taksi fakulteti ostvaruju dodatne prihode koji se u najvećem broju slučajeva troše netransparentno i pitanje je koliko se tih dodatnih sredstava ulaže u reformu I kroz poboljšane uslove studiranja se vrati studentima.
I u vezi sa ovim dolazimo do problema nezavisnih fakulteta budući da postojeći način finansiranja dovodi do toga da postoje prilično bogati fakulteti koji imaju veliki broj studenata i visoke administrativne takse i školarine, s jedne strane, i fakulteti koji nemaju dovoljno finansijskih sredstava da zadovolje osnovne materijalne troškove, s druge strane. Ukoliko bi univerzitet bio istinski integrisan, sva finansijska sredstva bi prvo „stizala“ na univerzitet i onda bi se prema potrebama i strateškim planovima ta sredstva raspoređivala.
Ipak, treba naglasiti da je neophodno da se stav i samih univerziteta ali I države promeni, i to u smislu da se ulaganje u visoko obrazovanje ne smatra (javnim) rashodom već dugoročnom investicijom u razvoj društva, i u ekonomskom i u socijalnom smislu, te da se i na nivou države više sredstava ulaže i u obrazovanje i u naučna istraživanja.85
85 Martina Vukasović u zborniku radova Visoko obrazovanje u Srbiji na putu ka Evropi – četiri godine posle, str. 405-6, Beograd 2005. (izd. AAOM)
Ako ne doživljavamo Univerzitet kao celinu, onda ćemo ga i dalje održavati u sadašnjem, a onda dobar deo reforme ne može da se sprovede, jer zahteva sasvim drugačiju organizaciju. Drugo, da li zakon treba da bude takav da obezbeđuje najbolju moguću nastavu i nauku, takav da dekanima bude lako da upravljaju, takav da vladi bude lako da ga kontroliše, takav da nikome ne bude lako da ga kontroliše ni u čemu, takav da omogući finansijski privilegovanim fakultetima da održe taj status (nemojmo zaboraviti taj vrlo prizeman ekonomski interes koji se često krije ispod plašta pravnog subjektiviteta i drugih sličnih floskula) ili nešto što nisam pomenuo, a ima mnogo toga?86
Reforma visokog obrazovanja ne može se svesti samo na kratkoročnu intervenciju države već se mora shvatiti kao kontinuirani proces u kojem je uloga države da obezbedi adekvatan zakonski i finansijski okvir, ali ključnu ulogu imaju sami univerziteti i nastavni kadar, koji, uz institucionalnu autonomiju i akademske slobode, nose i najveću odgovornost za uspeh ili neuspeh reforme visokog obrazovanja u Srbiji.
86 Ljubiša Rajić u zborniku radova Visoko obrazovanje u Srbiji na putu ka Evropi – četiri godine posle, str. 399, Beograd 2005. (izd. AAOM)
Martina Vukasović u zborniku radova Visoko obrazovanje u Srbiji na putu ka Evropi – četiri godine posle, str. 406, Beograd 2005. (izd. AAOM)

Marina Živić i Marko Savić
PREPORUKE
Glavni zadatak koji smo želeli da ostvarimo ovim projektom bio je stvaranje nacrta strategije za poboljšanje studentske prakse na državnim univerzitetima u Srbiji. Kako do sada nije bilo relevantnih istraživanja, članaka ili analiza na koje smo se mogli osloniti, a nismo pouzdano znali koje ćemo rezultate dobiti, shvatili smo da je naš posao veoma težak. Kada smo došli do preliminarnih rezultata koji su prethodno izloženi, situacija nije bila mnogo optimističnija. Ipak, kako bez valjanog rada nema ni uspeha, uhvatili smo se u koštac sa problemom. Početni indikatori koje smo identifikovali bili su: svi državni univerziteti su u različitim fazama razvoja i implementacije reformi, različito strukturno organizovani, materijalno-tehničko-logistički i kadrovski osposobljeni, dakle, veoma različitih kapaciteta. Sem toga, na makro nivou javio se i problem zakonske nedovoljne regulisanosti problema studentske prakse. Na primer, teorijski, ali i prakstično, može se desiti da finansijska inspekcija, vršeći svoje redovne kontrole, u nekom preduzeću zatekne praktikanta i, postupajući u postojećim zakonskim okvirima, tačnije po zakonu o radu, podnese prekršajnu prijavu protiv odgovornog lica zbog nalaženja nezaposlene osobe u službenim prostorijama preduzeća. U tom slučaju gube svi: praktikant gubi mogućnost da savlada praktična znanja i veštine, poslodavac deo prihoda, fakultet nedovoljno osposobljenog diplomca, a država dobrog mladog stručnjaka. Čak i fakulteti koji su osnovali centre za razvoj karijere nisu identifikovali ovakav problem, jer se još do sada nisu susreli sa istim. Međutim, opasnost postoji, kao i pogodno tle za razvoj različitih koruptivnih mehanizama.
Drugi indikator stanja bile su i različite potrebe fakulteta. Naime, shodno obrazovnim kadrovima koje školuju, različiti
fakulteti lakše ili teže mogu naći pogodnog partnera za realizaciju studentskih praksi. Neki ovaj vid angažovanja moraju organizovati u okviru velikih preduzeća, neki realtivno lako mogu i u malim i srednjim, dok su određeni vezani gotovo isključivo za javne institucije. Moramo priznati da određeni delovi privrednog sektora, a ni javnih institucija, ne poseduju kapacitete za adekvatan rad sa studentima. Međutim, baš zbog svega toga, situacija bi se morala pratiti iz dana u dan, što ovim projektom apsolutno nije identifikovano. Veze između obrazovnih institucija i ostalih segmenata društva moraju biti ponovo uspostavljene i to na veoma čvrstim osnovama. Naravno, na početku se mora mnogo raditi na podizanju svesti svih navedenih činilaca, podjednako i institucija i pojedinaca, o značaju usvajanja praktičnih znanja na fakutetima u Srbiji, kao i na institucionalnom povezivanju svih interesnih grupa oko ovog problema.
Zbog toga su naše preporuke morale biti dovoljno uopštene, ali i dovoljno konkretne i usmerene ka svim ciljnim grupama koje svojim aktivnostima mogu podići ovaj segment visokog obrazovanja u Srbiji na evropski nivo. Preporuke koje čine nacrt strategije za poboljšanje studentske prakse na univerzitetima u Srbiji date su na osnovu identifikacije zatečenog stanja, kroz dve kvalitativne baseline istraživačke faze, ali i kroz takozvano desktop istraživanje koje je obuhvatilo široku analizu svetskih iskustava na ovom polju, ali i pozitivne primere iz regiona.
U skladu sa tim, preporuke su date u šest nivoa, i to: preporuke za državne organe, zatim za univerzitete, fakultete, nastavni kadar, studente i privredni sektor:

Država – Zakonom (ili nekim podzakonskim aktom) se moraju predvideti i stimulisati studentske prakse kao vid angažovanjima u privrednim i drugim organizacijama, bilo kroz postojeće zakone o radu i visokom obrazovanju, bilo putem vladinih uredbi. Studentske prakse mogu da budu volonterske, a u slučaju da nisu, trebalo bi nadoknadu za rad studenata u vidu stručnog usavršavanja, osloboditi poreza88. Tako bi se preduzeća, kroz niže troškove i poreske olakšice, podstakla da masovnije angažuju studente. Zakonom bi trebalo dati fleksibilnost preduzećima i fakultetima da se dogovore oko detalja vezanih za praksu (vremenski period, sistem mentorstva, način ocenjivanja, aktivnosti koje će student na praksi obavljati, visina nadoknade i slično).
Veliki problem koji bi se morao rešiti jeste i problem državnih naučnih instituta koji su, što je presedan u svetu, izolovani iz nastavnog procesa, iako bi njihovi kapaciteti mogli biti iskorišćeni za unapređenje kvaliteta nastave, čak i kroz praksu.
Sem toga, država bi takođe lako mogla da inicira saradnju nastavnih i nenastavnih (privrednih, javnih i drugih) institucija putem organizacije redovnih sastanaka (konferencija, okruglih stolova, tribina, seminara itd.) kako bi univerziteti, ali i privreda, imali uvid u stanje i potencijal za obostranu saradnju ovih vitalnih delova društva.
Takođe, potrebno je privući donacije za inicijalno formiranje Centara za razvoj karijere na što više univerziteta i finansiranje drugih organizacija koje se bave obezbeđivanjem studentskih praksi. U okviru Ministarstva prosvete i sporta bilo bi poželjno formirati poseban fond koji
Naš predlog svakako je usmeren ka izvesnom, makar minimalnom, honoraru koji bi praktikant primao, jer se time obezbeđuju bitni uslovi za realizaciju kvalitetne prakse, Naime, poslodavac neće, što je bio slučaj do sada, praktikanta na različite načine opstruirati, već će se truditi da ga što bolje iskoristi kada ga već plaća, dok će student biti dodatno stimulisan i odgovorniji u izvršavanju poverenih zadataka.
bi imao dva zadatka - da prikuplja vanbudžetska sredstva za modernizaciju visokog obrazovanja (za otvaranje centara za razvoj karijere, ali i tehnoloških centara, virtualnih preduzeća, laboratorija itd) i na taj način rastereti državu dela budžetskih obaveza, i drugi zadatak da iz tih sredstava finansira kvalitetne projekte.
Univerzitet – U svetu se najbolji Centri za razvoj karijere, poslovni inkubatori virtuelna preduzeća i slično organizuju na nivou univerziteta. U Srbiji, fakulteti nisu zavisni od univerziteta, tako da svaki formira svoje centre i realizuje projekte na lokalnom nivou. Objedinjavanjem pojedinih projekata na nivou više fakulteta, postigla bi se neophodna multidisciplinarnost i time u startu unapredila znanja i naučna baza društva, što bi studentima bilo od značajne koristi, posebno ako je u pitanju neki vid stručne prakse. Univerzitet bi trebalo da, u najmanju ruku, ima ulogu koordiniranja saradnje različitih fakulteta, kao i objedinjavanja kontakata sa privredom. Tako ne samo da bi se obezbedila neophodna multidisciplinarnost, već bi studenti različitih fakulteta bili u ravnopravnijem položaju za usavršavanje i napredovanje u profesionalnom smislu. I opet, univerziteti bi mogli lako postati centri okupljanja ljudi iz privrede, ali i studenata i profesora na kojima bi se razmenjivala najnovija znanja i iskustva iz zemlje i sveta u uspostavljali novi vidovi saradnje. I na kraju, da bi se stanje poboljšalo, inicijativa mora krenuti odozgo, tako da je zadatak univerziteta, i u strategijskim i u izvršnom smislu definitivno najveći i najodgovorniji.

Fakulteti – Kvalitet diplomaca je slika fakulteta koji su završili. To bi trebalo uprave svih fakulteta u Srbiji da imaju u vidu i da, kroz redovne aktivnosti i posebne projekte, konstantno rade na efektivnom usavršavanju mladih stručnjaka koje obrazuju. Najzad, fakulteti postoje radi onih koji uče na njemu. Svim studentima treba dati jednaku priliku za razvoj u
profesionalnom smislu. U okviru nastavnih planova i programa, fakulteti bi morali ne samo da predvide i adekvatno ocene, već i da organizuju praksu za svoje studente, u skladu sa svojim potrebama, ali i potrebama društva. Više sluha bi se moralo naći i za zahteve studenata sa jedne strane, ali i za zahteve privrednog sektora. Takođe, u postojeće projekte fakulteta bi se u mnogo većoj meri morali uključiti i studenti, a ne samo nastavni kadar i retki studenti koji su uglavnom izabrani na netransparentan i subjektivan način, kao što je trenutno slučaj. Kontakti sa privredom, institutima i slično, koje imaju pojedini sektori fakulteta ili profesori ne smeju biti dobro čuvana "ekskluziva", već informacijama treba jedinstveno da se koordinira i da se, kroz razne aktivnosti, koriste za razvoj cele visokoobrazovne ustanove i njenih studenata.
Profesori – Profesori i ostalo nastavno osoblje moraju mnogo ozbiljnije shvatiti svoju ulogu učitelja, onoga koji prenosi znanje, ali i veštine. Privilegije kojim ih je izdašno darivao prethodni zakonodavac otupele su oštricu njihove profesionalne odgovornosti tokom devedesetih, kada se njihov materijalni, ali i akademski položaj znatno urušio. U današnjoj situaciji, većina i dalje živi i radi pod starim okolnostima, želeći da očuva svoj naizgled privilegovani položaj, koji prelazi u nedodirljivost. Zbog ovoga, evaluacija kvaliteta nastavnog kadra na univerzitetima nailazi na jak otpor, pa čak i opstrukciju. Nastavni kadrovi na našim univerzitetima bi najpre morali adekvatno i kvalitetno evaluirati svoj rad i uvesti mehanizme za njegovu kontrolu. Drugo, inertnost u osavremenjavanju sopstvenih nastavnih aktivnosti dovela je i do pada kvaliteta diplomaca na svim univerzitetima u Srbiji, a za to veliki deo krivice snose nastavnici na našim fakultetima.
I konkretno, neosporna je činjenica da mnogi profesori honorarno sarađuju sa velikim brojem relevantnih privrednih
subjekata, ali da te kontakte vrlo retko koriste za unapređenje nastavnog procesa, tako da se njihovi veliki potencijali koriste samo u lične svrhe. Adekvatnom evaluacijom rada nastavnog kadra na univerzitetima u Srbiji, kao i reorganizacijom nastavnih planova i programa i uključivanjem studenata u svaki segment nastavnih aktivnosti, umnogome bi se popravio kvalitet diplomaca, pa samim tim i kvalitet i reputacija samih fakulteta.
Studenti – Potrebno je podsticati inicijativu i ambicije studenata kroz različite vidove edukacije i nagrađivanja, materijalne i nematerijalne prirode. Nuđenjem brojnih opcija stručnog usavršavanja, gotovo svako će naći svoju priliku za razvoj. Bitno je da studenti budu svesni koliko njihova buduća profesionalna karijera zavisi od primenljivosti znanja koje imaju. Takođe, treba da rade u uverenju da svojim sposobnostima i znanjem pouzdano kroje svoju budućnost. Podsticati razvoj studentskih organizacija i drugih vidova neformalnog usavršavanja studenata je dobar način stvaranja kvalitetnih i sposobnih mladih stručnjaka spremnih za izazove odabrane profesije.
Privreda – Privreda treba da prepozna koristi i potencijale za razvoj koje saradnja sa univerzitetima i studentima može da im obezbedi. Smanjenje troškova poslovanja, multidisciplinarni timovi, razvoj novih proizvoda i usluga, akumulacija novih ideja, međunarodna ekspanzija, poboljšanje imidža preduzeća samo su neke od koristi koje privredni subjekti mogu dobiti od uzimanja studenata na praksu. Svakodnevno uočavati nove poslovne prilike i uključivati mlade u korišćenje istih može biti pouzdan recept za uspeh. Posebnu ulogu imaju unije poslodavaca, privredne komore i slične organizacije koje kroz edukaciju privrednika u ovom smeru i koordiniranje saradnje sa fakultetima mogu značajno doprineti privrednom i uopšte, društvenom razvoju.
Potrebno je kopirati uspešne modele iz inostranstva i prilagođavati ih konkretnim društveno-ekonomskim uslovima.
Ukoliko sve zainteresovane strane - država, univerziteti, fakulteti, profesori, studenti i privreda vide koristi stručnog usavršavanja mladih u dugoročnom smislu, svakako će se doći do racionalnog rešenja i pozitivne društvene promene. Mnogi od njih su izloženi u okviru ove monografije, tako da ona u celini može poslužiti za unapređenje kvaliteta nastave na bilo kom fakultetu ili univerzitetu. Povezivanjem različitih organizacija i kombinovanjem resursa uvideće se i potencijalno iskoristiti nove šanse iz međunarodnog okruženja.

PRILOZI
Prilog 1.

Bolonjska deklaracija
Evropska zona visokog obrazovanja
Zajedničko saopštenje evropskih ministara obrazovanja sa sastanka u Bolonji 19. juna 1999. ahvaljujući izuzetnim dostignućima u poslednjih nekoliko godina, evropski proces integracije postao je sve konkretnija i relevantnija stvarnost za Zajednicu i njene građane. Očekivano dalje proširenje uz produbljivanje odnosa sa ostalim evropskim zemljama, daje i šire dimenzije toj stvarnosti. U međuvremenu, svedoci smo porasta svesti u velikom delu političke i akademske zajednice i javnog mnjenja o potrebi za uspostavljanjem još celovitije i prostranije Evrope, a naročito o potrebi jačanja njenih intelektualnih, kulturnih, društvenih, naučnih i tehnoloških dimenzija i oslanjanju na njih.
Evropa Znanja sada je široko prihvaćena kao nezamenljivi faktor društvenog i ljudskog rasta i neizostavna komponenta konsolidacije i obogaćenja evropskog građanskog prava sposobnog da građanima pruži neophodne nadležnosti za suočavanje sa izazovima novog milenijuma, uz svest o zajedničkim vrednostima i pripadnosti istom društvenom i kulturnom prostoru.
Vrhunska važnost obrazovanja i obrazovne saradnje za razvoj i jačanje stabilnih, mirnih i demokratskih društava doživela je opštu potvrdu, tim više ako se uzme u obzir situacija u Jugoistočnoj Evropi.
Sorbonska deklaracija od 25. maja 1998, zasnovana na ovim razmatranjima, stavila je naglasak na centralnu ulogu Univerziteta u razvoju kulturnih dimenzija Evrope. Kao glavni put unapređenja mobilnosti građana i sposobnosti za

Prevod preuzet iz izdanja Alternativne akademske obrazovne mreže
zapošljavanje i razvoj čitavog kontinenta uopšte, ona je istakla stvaranje Evropske zone visokog obrazovanja.
Potpisujući je ili izražavajući svoju načelnu saglasnost, nekoliko evropskih zemalja prihvatilo je poziv da se posveti ostvarenju ciljeva koje je deklaracija istakla. Smer u kome se odvijalo nekoliko reformi sistema visokog obrazovanja, koje su u međuvremenu preduzete u Evropi, dokazao je odlučnost mnogih vlada da deluju.
Evropske institucije visokog obrazovanja, sa svoje strane, prihvatile su izazov i preuzele vodeću ulogu u stvaranju Evropske zone visokog obrazovanja u skladu sa temeljnim načelima postavljenim na bolonjskom Magna Charta Universitatum 1998. To je od najveće važnosti s obzirom da nezavisnost i autonomija Univerziteta obezbeđuju kontinuirano prilagođavanje visokog obrazovanja i istraživačkog sistema promenljivim potrebama, zahtevima društva i usavršavanjima naučnog znanja.
Krenulo se pravim putem ka važnom cilju. I pored toga, ostvarenje veće kompatibilnosti i komparabilnosti sistema visokog obrazovanja zahteva kontinuirani zamah da bi se u potpunosti ispunilo. Trebalo bi da ga podržimo donošenjem konkretnih mera koje bi dovele do vidljivih pomaka unapred. Sastanak od 18. juna, na kome su učestvovali vodeći stručnjaci i naučnici iz svih naših zemalja, pružio nam je vrlo korisne sugestije u vezi sa inicijativama koje bi trebalo preduzeti.
Naročito moramo obratiti pažnju na povećanje međunarodne konkurentnosti evropskog sistema visokog obrazovanja. Vitalnost i efikasnost svake civilizacije može se meriti stepenom privlačnosti koji njena kultura ima u odnosu na druge zemlje. Mi treba da se pobrinemo da evropski sistem visokog obrazovanja na svetskom nivou stekne onaj stepen atraktivnosti koji bi bio jednak stepenu atraktivnosti naših izuzetnih kulturnih i naučnih tradicija.

Potvrđujući našu podršku opštim principima koje je postavila Sorbonska deklaracija, obavezujemo se na koordinaciju politika naših zemalja kako bi se u kratkom roku, u svakom slučaju bar tokom prve dekade trećeg milenijuma, ostvarili sledeći ciljevi za koje smatramo da su od primarne važnosti za uspostavljanje Evropske zone visokog obrazovanja i promovisanje evropskog sistema visokog obrazovanja širom sveta:
Usvajanje sistema lako razumljivih i uporedivih akademskih zvanja, takođe i preko implementacije dodatka diplomi (Diploma Supplement), kako bi se unapredila sposobnost za zapošljavanje evropskih građana i međunarodna konkurentnost evropskog sistema visokog obrazovanja.
Usvajanje sistema bazično zasnovanog na dva glavna kruga školovanja, studentskom i diplomskom. Pristup drugom krugu zahtevaće uspešno okončanje studija iz prvog, koje traju minimalno tri godine. Zvanje koji se stiče nakon prvog kruga takođe će, kao odgovarajući nivo kvalifikacije, biti relevantno na evropskom tržištu radne snage. Drugi krug trebalo bi da vodi magistarskom i/ili doktorskom zvanju kao što je to slučaj u mnogim evropskim zemljama.
Uspostavljanje sistema kredita – kao u ECTS sistemu – kao odgovarajućeg sredstva za unapređenje najšire moguće mobilnosti studenata. Krediti se takođe mogu sticati u kontekstima nižeg obrazovanja, uključujući doživotno učenje, pod uslovom da ga prizna univerzitet.
Unapređenje mobilnosti prevazilaženjem prepreka za efektivnu primenu slobodnog kretanja sa naročitim obraćanjem pažnje na:
za studente, pristup mogućnostima za studiranje i obuku i srodnim službama
za nastavnike, naučne saradnike i administrativno osoblje, priznavanje i valorizaciju perioda istraživanja, predavanja i obuke ostvarenog u evropskom kontekstu, bez nanošenja štete njihovim statutarnim pravima.
Unapređenje evropske saradnje u oblasti potvrda o kvalitetu u cilju razvoja komparabilnih kriterijuma i metodologija
Unapređenje nužno evropskih dimenzija u oblasti visokog obrazovanja, naročito s obzirom na razvoj u skladu sa nastavnim planom, međuinstitucionalnu saradnju, sheme mobilnosti i integrisane programe studiranja, obuke i istraživanja
Ovim se obavezujemo na ostvarenje zadatih ciljeva – u okviru naših institucionalnih sposobnosti i u potpunosti poštujući različitost kultura, jezika, nacionalnih obrazovnih sistema i autonomije Univerziteta – kako bismo konsolidovali Evropsku zonu visokog obrazovanja. U tu svrhu bavićemo se načinima uspostavljanja saradnje na međuvladinom nivou, uključujući i one evropske nevladine organizacije iz delokruga visokog obrazovanja. Isto tako, očekujemo da Univerziteti blagovremeno i pozitivno reaguju i daju svoj aktivni doprinos uspehu našeg nastojanja.
Uvereni da uspostavljanje Evropske zone visokog obrazovanja zahteva konstantnu podršku, nadzor i prilagođavanje potrebama koje se stalno razvijaju, dogovorili smo se da se opet sastanemo kroz dve godine kako bismo procenili postignuti napredak i nove korake koje će biti potrebno preduzeti.

Prilog 2.
Master inženjerstva industrijskih sistema

Dr Radmila Jančić Heinemann
vanredni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu

ECOLE CENTRALE PARIS
na Beogradskom univerzitetu Posle političkih promena u Srbiji i posete Žaka Širaka Srbiji 2001. godine Vlada Francuske je visokoškolskim institucijama u Srbiji dodelila pomoć za razvoj visokoškolskih institucija u vidu finansija za nekoliko programa u oblasti visokog školstva. U oblasti tehničkih nauka program je obuhvatio oblast inženjerstva industrijskih sistema koji se izučava na ECOLE CENTRALE PARIS. Program je podrazumevao potpuno finansiranje studija za tri generacije studenata koji su pratili program Mastera industrijskih sistema po programu matične škole i na kraju dobijali francusku diplomu. Program je imao je više ciljeva: obrazovanje stručnjaka koji imaju osnovna inženjerska tehnička znanja u oblasti organizacije i upravljanja preduzećem, prenos iskustava na kolege iz Srbije u smislu pedagoškog transfera kurikuluma na Beogradski univerzitet, jačanje saradnje između visokoškolskih institucija i kao najširi uticaj uključivanje stručnjaka obrazovanih u ovom programu u privredu Srbije. Kao parter za ovaj program odabran je Beogradski univerzitet i u okviru njega Fakultet organizacionih nauka i nastava je održavana na ovom fakultetu.
Dat slučaj je primer jednog celokupnog postdiplomskog kursa. Integralni deo ovog programa jeste dobro isplanirana i organizovana stručna praksa, koju studenti imaju priliku da pohađaju u procesu sticanja diplome mastera inženjerstva industrijskih sistema.

Struktura programa
ECOLE CENTRALE PARIS je jedna od prestižnih škola u Francuskoj i nju pohađaju studenti koji prolaze veoma oštru selekciju. Za prijem studenata na Master studije osnovni kriterijum za izbor jeste da su studenti završili studije koje odgovaraju diplomi inženjera sa dobrim uspehom i na vreme. Studenti dostavljaju diplome o završenom fakultetu, biografiju i motivaciono pismo. Primarna selekcija kandidata obavlja se na osnovi dosijea i kriterijuma koji uzimaju u obzir prvenstveno akademske kriterijume. Posle toga odabrani kandidati pozivaju se na intervju koji se obavlja sa predstavnicima ECOLE CENTRALE PARIS uz učešće profesora sa Beogradskog univerziteta.
Intervju služi za sagledavanje spremnosti studenta na rad u grupi, reagovanje na određene situacije koje se mogu javiti u praksi, kao i na mogućnosti izražavanja na stranom jeziku, mada ovaj poslednji kriterijum nikada nije bio razlog za diskvalifikaciju. Pošto većina studenata u Srbiji posle završenih studija ne vlada francuskim jezikom posle selekcije kandidata organizovan je intenzivni kurs francuskog jezika u trajanju od 4 meseca u organizaciji Francuskog kulturnog centra. Učenje francuskog jezika obavlja se paralelno sa radnim aktivnostima budućih studenata. Studenti se obavezuju da prate nastavu tokom celog dana tako da nisu u mogućnosti da obavljaju svoje radne aktivnosti tokom trajanja nastave ili da napuste radno mesto.
Nastava se odvijala za prvu generaciju studenata isključivo na francuskom jeziku, a za drugu i treću generaciju studenata jedan deo nastave održavan je na srpskom jeziku od strane profesora Beogradskog univerziteta, ali po originalnom programu i pedagoškom metodu, najviše do 45% nastave. Nastavni proces podrazumeva aktivno učešće studenata tokom trajanja nastave, učešće u izradi rešenja studija slučaja iz prakse koji se rade u grupi kao i pripreme
usmenih prezentacija i izveštaja na francuskom jeziku. Svi ispiti organizuju se na francuskom jeziku.
Predmeti koji se izučavaju na kursevima jesu: funkcije preduzeća, industrijska logistika, inženjerstvo održavanja, informacioni sistemi, upravljanje kvalitetom, upravljanje projektima, finansije i kontrola upravljanja. Osim u osnovi teorijskih kurseva nastava obuhvata i pripremu za praktičnu primenu u igri simulacije ponašanja preduzeća u konkurentskom okruženju na tržištu - igra POLO i na kraju predmet koji studente priprema za njihovu prvu misiju u preduzeću koji daje alate za stupanje u kontakt sa preduzećem, kako se odvija jedna misija u preduzeću i koje elemente treba da imaju izveštaji o radu na toj misiji.
Student je obavezan da obavi praksu koja se u programu naziva staž u trajanju četiri do šest meseci u preduzeću pri čemu samostalno deluje u preduzeću i uklapa se u kolektiv.
Program obuhvata i tronedeljni boravak u Parizu u matičnoj školi pri čemu se ovaj boravak koristi za upoznavanje sa radom francuskih preduzeća i tematske posete preduzećima u Francuskoj. Osim toga studentima je omogućeno da stupe u kontakt sa organizacijama za traženje posla u Francuskoj i da koriste instrumente koji su na raspolaganju njihovim francuskim kolegama.
Program su pratili završeni studenti Beogradskog univerziteta sa 10 fakulteta i učešće studenata sa različitih fakulteta bilo je različito za sve tri generacije studenata. U tabeli 1 dat je pregled struka sa kojima su se studenti upisivali na Master inženjerstva industrijskih sistema.

Tabela 1. Pregled struka studenata Mastera inženjerstva industrijskih sistema
Fakultet
2003
2004
2005
ukupno
Fakultet organizacionih nauka
5
5
7
17
Mašinski fakultet
6
2
3
11
Tehnološko-metalurški fakultet
3
0
4
7
Elektrotehnički fakultet
1
1
1
3
Poljoprivredni fakultet
2
1
3
Arhitektonski fakultet
1
2
3
Građevinski fakultet
1
1
2
Farmaceutski fakultet
1
1
2
Saobraćajni fakultet
2
2
Ekonomski fakultet
1
1

Staž u preduzeću
Staž je obavezan deo programa i nije moguće dobiti diplomu bez obavljene misije u jednom preduzeću. Predviđeno trajanje staža je četiri do šest meseci i student sam pronalazi preduzeće u kome će obavljati staž iz domena interesovanja koji pokriva Master.
Tokom nastave studentima se pomaže da sačine svoju biografiju i motivaciono pismo i da se pripreme za intervju koji će imati prilikom kontakta sa preduzećem. Insistira se da upoznaju svoja interesovanja i mogućnosti da ih ostvare na tržištu. U pogledu izbora preduzeća imaju potpunu slobodu i mogu da koriste sve moguće instrumente za uspostavljanje kontakta sa preduzećem.
Tokom nastave daju se smernice za odvijanje misije i definišu se dokumenti koji prate odvijanje staža. Postoje četiri pisana izveštaja koji omogućavaju praćenje misije, ali koji istovremeno usmeravaju odvijanje misije u preduzeću. Prvi od njih jeste dokument koji definiše temu staža, kontekst u kome će student raditi i trajanje staža. Ovaj dokument sačinjen je pre početka angažmana studenta i služi za validaciju teme koja će se obraditi. Drugi dokument naziva se
pismo o misiji i on je rezultat prvog meseca rada studenta u preduzeću. Ovde je detaljno definisan zadatak na kome će se raditi, alati koji će biti korišćeni u istraživanju, daje se plan rada i pregled ekipe u kojoj se staž obavlja. Sledeći korak je izveštaj o napredovanju koji sledi posle tri meseca rada i koji ukazuje gde se stažista nalazi u ostvarenju planiranih aktivnosti i ukazuje se na moguće probleme u ostvarivanju plana. Posle obavljenog staža student priprema završni izveštaj koji se naziva profesionalna teza i koji je osnova za zvaničnu odbranu rada pred komisijom koju čine predstavnici francuske škole i Beogradskog univerziteta i preduzeća u kome je staž obavljen.

Srednja ocena formira se tako što ocene dobijene na ispitima čine 50% ukupne ocene a ocena koja se dobija na stažu drugu polovinu srednje ocene. Ocena za završni rad sastoji se polovinom od ocene učinka rada u preduzeću, pri čemu je kvalitet rada ocenjen od strane mentora staža iz preduzeća koji daje pisani izveštaj o radu studenta a predstavnik preduzeća učestvuje u odbrani završne teze. Druga polovina ocene formira se na osnovi kvaliteta pisane profesionalne teze, usmenog izlaganja i kvaliteta saradnje sa mentorima tokom odvijanja staža.
Kao okvir za praćenje staža postoje tri mentora staža: od strane ECOLE CENTRALE PARIS preko mentora koji prati rad studenta i izveštaje koje student šalje, mentora sa Beogradskog univerziteta i mentora u preduzeću koji izbliza prati rad studenta i koji direktno sarađuje sa studentom. Uloga mentora je da usmerava studenta u metodološkom smislu, da sa njim prodiskutuje rezultate, da sagleda kvalitet izveštaja i da reaguje ukoliko postoje problemi u odvijanju staža koji eventualno mogu dovesti do prekida misije.
Formalno-pravni odnos između studenta na praksi, preduzeća, ECOLE CENTRALE PARIS i Beogradskog univerziteta definisan je dokumentom koji se zove convention de stage koji ima formu ugovora. Kod pojedinih preduzeća
bilo je potrebno modifikovati ovaj dokument da bi se obezbedilo da sve strane potpišu ugovor. Modifikacije je obično tražilo preduzeće u Srbiji.
Problemi koji su sagledani

Za prvu generaciju studenata osnovni problem bio je da se sagleda mogućnost da se priđe preduzeću i da se ponudi saradnja. U to vreme u Srbiji obično se na zaposlenje gledalo kao na mogućnost učestvovanja na konkursu preduzeća, ali je izlazak u susret preduzeću bio nepoznanica. Studenti su imali nekoliko kriznih perioda u toku programa i na momente je bilo nejasno kako će se kriza prevazići. Sa druge strane institucija staža je u Francuskoj toliko utemeljena da francuskim partnerima nije bilo jasno da postoji problem da se uspostavi kontakt sa preduzećem. Francuska preduzeća odgovorne poslove poveravaju stažistima koji dolaze sa Master studija iz više razloga: plate stažista su osetno manje nego plate inženjera koji su stalno zaposleni, kvalitet rada stažista je veoma visok, stažisti su veoma motivisani za rad i realizaciju dogovorene misije u zadatom intervalu vremena, mogu da obave probni period rada sa stažistom i da mu ukoliko se iskaže obostrano zadovoljstvo ponude stalni angažman, postoji supervizija profesora koji može da ukaže na neka moguća rešenja problema, dobijaju uvid kvalifikovanog stručnjaka sa strane za problem koji je teško rešiti unutar same organizacije i mnogih drugih razloga.
Status studenta na praksi u Francuskoj je definisan zakonom o radu tako da su obaveze i stažiste i preduzeća poznate obema stranama. U Srbiji ovaj status ne postoji ni u jednom pravilniku, a praksa koju obavljaju studenti fakulteta u Srbiji je mnogo kraća i po obimu manja. Osim toga uloga mentora u praćenju stažiste je drugačija u Srbiji nego u Francuskoj. U
Srbiji je uticaj mentora na sadržaj rada znatno veći nego u Francuskoj.
Iz dosadašnje prakse definisana su tri statusa studenta koji je obavljao praksu u preduzeću: volonter što je omogućavalo da student zadrži zdravstveno osiguranje koje ima kao nezaposleni, ugovor na određeno vreme u trajanju staža gde zdravstveno osiguranje biva regulisano ugovorom i student dobija izvesnu naknadu za svoj posao i ugovor na neodređeno vreme što je bio slučaj za studente koji su se vraćali u firmu u kojoj su prethodno radili i u njoj su obavljali staž. Treća generacija studenata dodala je još jednu formulaciju statusa - ugovor o delu pri čemu je student delovao kao konsultant u preduzeću, bio nezavisan od preduzeća i naknada za rad je bila ugovorena kao honorar studenta.
Problem studenata koji obavljaju praksu u inostranstvu uglavnom se sastojao u pribavljanju viza za boravak u inostranstvu i dokumenata koji su omogućavali da se propisane procedure ispoštuju. Studenti su u zavisnosti od preduzeća u kome su radili dobijali različite ugovore o stažu, regulisali osiguranje kao osiguranje za putovanje u inostranstvo ili je to bio deo ugovora o radu.

Rezultati programa
Do sada su dve generacije u potpunosti završile obrazovanje prva je imala 15 studenata od kojih su svi diplomirali i svi su zaposleni. Druga generacija imala je 15 studenata od kojih je 13 diplomiralo, jedan je na stažu sa trećom generacijom iz privatnih razloga i jedan nije završio teorijski deo nastave. Treća generacija imala je 23 studenta od kojih su svi na stažu, a četiri studenta su na stažu u inostranstvu (dvoje u Nemačkoj, dvoje u Francuskoj).
Od prve generacije studenata, njih 15 svi su zaposleni posle 6 meseci od kraja programa, više studenata je promenilo
radno mesto ili preduzeće. Tabela 2 daje uporedni prikaz profesionalnog statusa – zaposlenosti studenata prve generacije mastera pre upisa i oktobra meseca 2005. godine tj. 18 meseci posle diplomiranja.
Druga generacija studenata imala je 15 upisanih studenata od kojih je 13 završilo studije, jedan je na stažu i jedan nije završio ni teorijski deo nastave. Tabela 3 daje pregled situacije zaposlenosti studenata druge generacije Mastera pre početka nastave i 6 meseci posle diplomiranja.
Svake godine obavlja se anketa sa svim bivšim studentima i kada je to moguće sa pretpostavljenima koji rade sa njima kako bi se stekao uvid u napredovanje njihove karijere, zadovoljstvo njihovih pretpostavljenih i njihovo sagledavanje korisnosti pojedinih delova programa koje su mogli da primene u praksi.

Tabela 2.
Situacija zaposlenosti studenata pre upisa i 18 meseci posle završetka studija
Pre upisa na master 2003
18 meseci posle završetka studija
Bez zaposlenja
Zaposleni
3
12*
Bez zaposlenja
Zaposleni
Tip zaposlenja
Fakultet
2
1
Ministarstva, agencije, javne službe
1
4
Međunarodna preduzeća
1
3
Srpska preduzeća
7
*od 12 zaposlenih 7 je napustilo posao da bi pratili studije, 3 je uzelo godinu dana odsustva i dvoje nastavili da rade izvan trajanja nastave

Tabela 3.
Situacija studenata Mastera pre upisa i 6 meseci posle diplomiranja.
Pre upisa 2004.
Oktobra 2005. ili 6 meseci posle diplomiranja
Bez zaposlenja
Zaposleni
Bez zaposlenja
Zaposleni
Na odsluženju vojnog roka
7
6
2
9
2
Tip zaposlenja
Fakultet
0
2
0
Ministarstva, agencije, javne službe
0
1
0
Međunarodna preduzeća
1
0
Srpska preduzeća
0
5
0

Zaključak

Tokom prve tri godine odvijanja nastave Mastera inženjerstva industrijskih sistema po programu ECOLE CENTRALE PARIS na Beogradskom univerzitetu otvorili su se brojni putevi saradnje. Studenti koji su završili Master i oni koji će to uraditi tokom ove školske godine predstavljaju pokretačku snagu za preduzeća u kojima rade. Metode koje se koriste u organizaciji u Francuskoj se primenjuju u Srbiji sa izvesnim adaptacijama na sredinu, ali sa nesmanjenom efikasnošću. Iskustva u ostvarivanju staža, pronalaženju preduzeća, ostvarivanju kontakta između preduzeća i studenta, formalizovanje statusa studenta na praksi, praćenje studenata na praksi predstavljaju jedinstveno iskustvo na Beogradskom univerzitetu na fakultetima tehničkih nauka. Sa druge strane studenti dobijaju priznanje da su njihova tehnička znanja na visokom nivou i sa dodatnim obrazovanjem osposobljavaju se da vode poslove u domaćim i internacionalnim preduzećima na način kako se to radi u Evropi.
Profesori Beogradskog univerziteta ostvarili su kontakt sa novom metodom nastave i sa specifičnim sadržajima namenjenim studentima sa završenim fakultetima koji nisu imali prethodno veliko iskustvo sa metodama organizacije.

Prilog 3.
Saveti za uspešnu praksu merički Univerzitet Berkli je na sajtu svog Centra za razvoj karijere dao savete studentima koji idu na praksu, kako bi iz takvog iskustva izvukli maksimum.
Razjasni očekivanja vezana za praksu – kako tvoja, tako i očekivanja poslodavca. Dobro bi bilo da se oko tvojih poslovnih zaduženja i pismeno usaglasite.
Iskoristi period prilagođavanja na početku prakse i postavljaj mnogo pitanja. Od tebe se ne očekuje da odmah znaš kako stvari funkcionišu, ali što brže učiš na poslu, to bolje po tebe.
Sastaj se redovno sa svojim supervizorom da bi se uverio da se vaša uzajamna očekivanja slažu. To je dobar način da dobiješ povratnu informaciju o svojim rezultatima i pomaže ti da budeš obavešten o detaljima svojih tekućih i budućih zadataka.
Prvi utisci su veoma važni, a one dobre treba opravdati. Bitno je da se profesionalno oblačiš, govoriš, pišeš, i uopšte ponašaš. Rukuj se, uspostavljaj kontakt očima, osmehuj se, prijateljski se ophodi i budi pouzdan.
Posmatraj okolinu i postavljaj pitanja o poželjnom ponašanju na radnom mestu. Različite organizacije imaju različita očekivanja kada je u pitanju ponašanje zaposlenih i bitno je naučiti i prilagoditi se konkretnoj korporativnoj kulturi. Ovo može uključivati pitanja kao što su odgovarajuće oblačenje, odnos prema klijentima, lični telefonski pozivi i mesto za parkiranje. Ako nisi siguran da je ok jesti krofne u kuhinji http://career.berkeley.edu/Internships/IntTips.stm
kompanije, pitaj prvo. Kada sumnjaš u nešto, bolje je ponašati se konzervativnije.
Fokusiraj se na svoju veštinu komunikacije, kako u pisanju, tako i u govoru. Pažljivo radi korekturu svojih pisanih radova. Kada razgovaraš sa saradnicima, neka to sve vreme bude sa poštovanjem, taktično i profesionalno.
Dolazi na posao na vreme, kada se to od tebe očekuje. Ukoliko si bolestan ili kasniš, nazovi na posao da obavestiš. Nemoj često biti bolestan niti kasniti. Biraj pažljivo svoje dane izostanka zbog bolesti, biće zabeleženo ako na poslu nisi prisutan kada je važno biti tu.
Uspostavi dobar odnos sa svojim saradnicima. Ponašaj se prijateljski, ljubazno i saosećajno. Dobro je razgovarati sa zaposlenima i bolje ih upoznati, ali čuvaj se tračarenja i žalbi. Nemoj se na poslu baviti svojim privatnim problemima i budi siguran da ono o čemu diskutuješ sme da bude javno prenošeno.
Budi osoba sa kojom je lako sarađivati. Prihvataj zadatke bez žalbi, traži još posla kada si prethodne zadatke izvršio, trudi se da posao radiš dobro i kvalitetno. Slušaj pažljivo instrukcije i traži pojašnjenja. Nauči da radiš u timu; odnosi se sa poštovanjem prema sugestijama drugih članova tima i vežbaj veštinu postizanja kompromisa.
Kada budeš napuštao organizaciju, ne zaboravi da tražiš od svog supervizora pismo preporuke i ostanite u kontaktu kako bi ponovo mogao da tražiš referencu. Navedeno će takođe pomoći da te supervizor ima na umu kada se u budućnosti pojavi nova prilika za tvoje angažovanje.

Prilog 4.

Praksa u nemačkoj preduzetničkoj firmi Spreadshirt92 leksandra, student matematičkog fakulteta u Beogradu, tokom 2005. godine realizovala je stručnu praksu u Lajpcigu (Nemačka), u firmi Spreadshirt koja se bavi štampom dezena i tekstova na majice, šolje i slične predmete. Firma je mlada, relativno velika i vrlo uspešna u toj oblasti, kako u Nemačkoj, tako i ostalim zemljama Zapadne Evrope, i u USA. Studentkinja je radila u sektoru za informacione sisteme. Praksa je trajala dva meseca.
Moji projekti odnosili su se na poboljšanje komunikacionih i organizacionih poslova između IT sektora i svih ostalih sektora kompanije. Napisala sam priručnik za nove zaposlene za brže snalaženje sa kompleksnim IT sistemom firme. Takođe, uvela sam novi softver za bolju organizaciju projekata unutar kompanije. U kompaniji su me lepo dočekali, i uvek su bili spremni da mi pomognu i usmere u realizaciji projekta.
Pored mene, u firmi je bilo još dosta praktikanata iz celog sveta (Italija, USA, Kanada, Švedska, Francuska, Holandija, Poljska...) koji su takođe uglavnom došli preko AIESEC-a na praksu.
Tokom prakse unapredila sam poslovnu komunikaciju, timski rad, vremensko planiranje projekta; radila sam u multikulturnom okruženju, saznala za nove softverske alate, bila sam u prilici da vidim kako funkcioniše u celosti jedna firma sa svim sektorima, upoznala se sa kompleksnim kako organizacijskim tako i IT sistemom firme. Usavršila sam
Ovde su data iskustva dvoje studenata iz Beograda koji su 2005. godine imali priliku da preko međunarodne organizacije za razmenu studenata AIESEC otputuju na stručnu praksu u inostranstvo. Informacije su dobijene u email komunikaciji. Delovi pisama su, uz dozvolu autora, dati u punom obliku, kao citat.
znanje engleskog i nemačkog jezika svakodnevnim korišćenjem.
Celokupno iskustvo je bilo vrlo pozitivno. Pošto tokom našeg školovanja, uglavnom stičemo teorijska znanja, tako da svako praktično iskustvo, a pogotovo u realnim radnim uslovima je više nego korisno. Time stičemo i razvijamo važne poslovne osobine, koje ce nam biti neophodne u budućem radu, a takođe otkrivamo i usmeravamo sebe u kojoj specifičnoj oblasti u okviru naše struke bismo voleli da radimo.
Preporučila bih svima da ako imaju neku šansu da se uključe u neki praktičan rad, ili projekat, da je iskoriste, jer im to iskustvo može biti kasnije od velike koristi.

Prilog 5.

Praksa u Japanu – Sophia Cradle van, student završne godine elektrotehnike iz Beograda, imao je prilike da otputuje na stručnu praksu u Japan. Četrnaestomesečnu praksu realizuje u Kjotu, u hi-tech firmi Sophia Cradle. Firma je mala i bavi se razvojem aplikacija za mobilne telefone i ostale prenosne uređaje. Sophia Cradle upravo realizuje tri velika projekta, a praktikant na jednom od ta tri, SophiaCompressJava projektu93, od samog početka prakse nosi veoma odgovornu ulogu. Ispod su citirane reči studenta posle 6 meseci prakse. I
SophiaCompressJava (SCJ) je do sada imao jako loš korisnički interfejs sa puno nelogičnosti i grešaka sto je odbijalo kupce koji su ga probali, a onda se prešlo na razvoj nove verzije sa kompletno novim interfejsom i naravno poboljšanim karakteristikama kompresije. Na projektu je
Vezan je za smanjivanje potrebnog memorijskog prostora koji zauzima određeni program, igrica za mobilni telefon, na primer. To može biti od velike koristi savremenim kompanijama koje proizvode tehnološki sofisticirane proizvode za zahtevne potrošače, a čije tržište zahteva stalne inovacije, kvalitet i brzinu reagovanja
radio samo jedan momak koji isti usavršava već tri godine, pa sada radimo samo nas dvojica. On radi samu kompresiju - ono najteže. Ja sam odmah počeo sa dizajniranjem interfejsa od nule. Tu sam stekao baš veliko iskustvo u Java grafici, a i uopšte, u programiranju. Pored toga, predložio sam neke nove ideje i realizovao četiri velike, što znači da sam i tu dobio mnogo koristi. Projekat još nije završen, trebalo bi za dva meseca, pa ćemo tada videti kako se klijentima sviđa nova verzija.
…Nažalost, na celom fakultetu nisam naučio programiranja ni približno koliko ovde. Mislim da je to velika nesreća za naše školstvo pošto nas teraju da učimo nepotrebne stvari i da radimo nešto što je zastarelo, umesto da učimo nešto korisno i zanimljivo. Sva ona bubanja napamet mogu da se bace u vodu jer ovde šta god mi nije jasno, za čas nađem na internetu ili u knjizi, a fokusiram se na probleme u razmišljanju. Imam sreću da mi je kolega sa kojim radim jako pametan i da hoće da mi pomogne, tako da sam mnogo lakše ušao u tok nego da sam morao sve sam.
…Očekujem lakše nalaženje posla zbog same preporuke da sam radio u Japanu, smatram da to već nešto znači. Zadovoljan sam tehničkim znanjem koje sam dobio, ali ću se truditi da naučim što više.

Prilog 6.

33rd ASEE/IEEE Frontiers in Education Conference
David H. Stone, Dept. of Electrical and Computer Engineering, Michigan Tech University, dstone@mtu.edu

Creating a virtual company and keeping it
in the black

Abstract - The Wireless Communication Enterprise (WCE) is one of 17 virtual companies in Michigan Tech’s Enterprise Program, launched in the Fall of 2000. The WCE consists of about 70 second to fourth year students committed to developing their entrepreneurial and R&D contract experience – for credit – in wireless and photonics technologies. While the author is the faculty advisor for the WCE, the students run the company, create their own product development ideas, negotiate contracts, hire and fire employees, participate in profit sharing, and build very strong resumes before they graduate. The WCE business model is to create cash flow through R&D contracts with industry, and use the profits for internal product development initiatives. Ownership of the virtual company is very much in the hands of the students. This paper describes both the philosophical and practical aspects of the implementation and sustained growth of our virtual company.
Background – MTU’s enterprise program he Engineering Enterprise Program was established in the Fall of 2000 and included the following objectives: Creat
e an environment for students to facilitate the transition from their undergraduate program to the professional work force.
Provide opportunities for students to develop leadership and entrepreneurial abilities.
Give the students ownership of a portion of their academic program that connects strongly to career goals.
Give the students a taste of the rewards and accountability associated with creating new products and working with paying clients.
There are currently 17 Enterprises at MTU which involve about 350 students. We expect these numbers to grow steadily for several years to come. Our students are mostly engineering majors, but include disciplines from across the campus, including business, computer science, scientific and technical communication, physics, engineering technology, forestry, and others. I created the Wireless Communication Enterprise (WCE) to enable students to explore applications in this technology that are growing rapidly in the global economy. Our 70+ students are engaged in a wide variety of product development and contractual R&D projects. In the last year we have expanded the WCE’s theme to include photonics, including optical communications and various optical and infrared sensor applications.
Philosophy of our virtual company
MTU engineering graduates must complete either a 1-year Senior Design project or the Enterprise Program. Enterprise is voluntary and can be joined as early as the sophomore year, which enables a student to accumulate enough credits to fulfill a minor. The 17 Enterprises at MTU can be thought of as fairly autonomous virtual companies, under the corporate umbrella of the College of Engineering. The emphasis on entrepreneurship varies from company to company depending on the mission and the personalities of the faculty advisors and the students. The WCE was created with the objective of maximizing entrepreneurship and student ownership. In short, we won’t take on a project
unless there is real potential for the students to see cash in their pockets.
How does Enterprise compare with Senior Design? At MTU we work hard on our Senior Design programs to provide engineering students with realistic company-sponsored projects and deliverables. We rely on both Senior Design and Enterprise for assessment of several ABET criteria. In both programs we must work to insure that students cannot avoid their responsibilities to participate in a major teaming and design experience. Although faculty oversight is higher on a week-to-week basis in Senior Design, the documentation requirements levied on the students are more extensive in Enterprise. In brief, we are usually able to discover the shirkers and encourage them back on to a productive path.
The Enterprise experience is intrinsically richer than Senior Design. Senior Design projects are typically defined before the teams form. In Enterprise, the faculty advisor acts as the Board of Directors, leaving operations in the hands of the student officers and project managers. The students determine the organizational structure of their virtual company, create their own product development ideas, and negotiate R&D contract opportunities with industry. On this last point, some of our projects are brought in by the faculty advisor, but student profit sharing is reduced in these cases. Profit shares increase when the students bring in the project.
The WCE business model is to create cash flow through R&D contracts with industry, and use the profits for internal product development initiatives. We typically charge a company $5000 for a 1-year R&D project. MTU has prepared standard simplified contract formats for industry-sponsored undergraduate projects. Half of the funds go to project expendables. Up to sixty percent of the balance is available to distribute as cash performance bonuses for the students, based on the company partner’s evaluation of the deliverables. Unused funds go into the WCE’s accounts to
use for internal projects and for the continual upgrade of the WCE laboratory. This laboratory’s access is restricted by card swipe to WCE students.
The internal projects cover a variety of product ideas for wireless and photonics applications. In the Spring of 2003 we successfully completed 5 R&D contracts and made substantial progress on 7 product development activities. Some of the R&D work will be described later. The product concepts are proprietary, of course, but include devices for use in outdoor sports and to make life easier in the snow-bound north country (up here in Michigan’s Upper Peninsula).
WCE’s learning model