S T U D E N T I P R A K S A

First topic message reminder :

Marko Savić Marina Živić Zoran Gavrilović

S T U D E N T I I P R A K S A

Aktiviranje društvenih potencijala u borbi za modernizaciju i unapređenje kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji
Centar za Monitoring i Evaluaciju
Beograd
2006.

STUDENTI I PRAKSA

Usavršavanje studenata
...Period, kako se tada govorilo, velikog školskog (letnjeg) odmora nije bio i zaista predah za sve studente Beogradskog univerziteta. Da ne bude tako, postarao se savet Tehničkog fakulteta koji je u cilju sticanja praktičnih znanja odlučio da tokom leta 1906. godine pošalje izvestan broj redovnih studenata na «tehničke praktične radove». Tako je zapravo počela moderna praksa koja je doprinela da se bolje poveže teorijska sa praktičnom nastavom. Izbor zavoda u kojima su boravili «tehničari», kako su u ondašnjem žargonu zvali studente Tehničkog fakulteta, bio je dogovoren sa Ministarstvom građevina i Ministarstvom vojnim. Za studente je to bilo novo i u svakom slučaju dragoceno iskustvo...
(Đurović Arsen (2004), Modernizacija obrazovanja u kraljevini Srbiji 1905-1914, str. 734, Beograd, Istorijski institut)

REČ UNAPRED onošenje zakona o visokom obrazovanju 1998. godine, kojim je konačno ostvarena višegodišnja želja tadašnjeg režima da stavi akademsku javnost u Srbiji pod svoju kontrolu ukinuvši u potpunosti autonomiju visokoškolskih ustanova, konačno je ujedinilo intelektualnu i političku opozicionu elitu u nastojanjima da se bori za sprovođenje temeljne reforme univerziteta. Evropsko obrazovanje u Evropskoj Srbiji bila je i još uvek predstavlja mantru za koju se svi zalažu i cilj kome svi teže: od studenata i njihovih roditelja do profesora i ostalog nastavnog osoblja. D
Podsećanja radi, visokoškolski sistem uspostavljan u periodu posle Drugog svetskog rata već sedamdesetih godina biva podložen oštroj kritici, kada je sedam profesora disidenata bilo dekretom udaljeno sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Međutim, njihove ideje i težnje nastavile su da traju i reforme su tokom osamdesetih bile shvaćene i prihvaćene kao neminovnost čak i u krugovima tadašnje vladajuće oligarhije. Plan je napravljen i počelo se sa njegovom realizacijom, ali u okviru tadašnjeg rigidnog jednopartijskog sistema, koji je već bio u odlasku1.
Devedesete donose raspad SFRJ i građanski rat, kada je jedini cilj režima u Srbiji bio da se Univerzitet, kao potencijalno i najprikladnije mesto za širenje novih i drugačijih ideja i mišljenja, pacifikuje, primiri i da se njegov uticaj u javnosti smanji. Zakon iz 1992. teško se može nazvati reformskim. On je legalizovao trenutno (jako loše) stanje i uneo zrno podele između studenata i nastavnog osoblja. Ova konfliktna podela se produbljuje donošenjem već pomenutog novog zakona iz 1998. godine2, kojim je
1 Tzv. Šuvareve reforme, nazvane po istaknutom članu tadašnje Komunističke partije i rukovodstva SFRJ, inače autoru i osobi zaduženoj za implementaciju reforme obrazovanja. 9
2 Tzv. Šešeljev zakon o univerzitetu
ukinuta autonomija univerziteta i koji je u akademskoj javnosti okarakterisan i kao osvetnički, obzirom da je donesen posle studentskih protesta 1996/97. godine, najdužih u evropskoj istoriji, koji su nedvosmisleno označili početak kraja diktature Miloševićeve oligarhijske klike.
Posle petooktobarskih promena (još jedne plišane revolucije - prim. autora), nove demokratske vlasti su delom stavile van snage većinu članova tog zakona, sve do donošenja novog iz 2002. koji je okarakterisan kao privremeni, do donošenja novog, reformskog koji je ugledao svetlost dana tek 2005. godine, doduše u izmenjenoj formi od predloga koji je razvijen još 2003. godine.
Trenutna situacija
Danas, kada se prave reforme na Univerzitetu konačno sprovode i kada, u državi koja je osiromašena tokom devedesetih, a sama univerzitetska javnost i dalje podeljena na reformatorske struje, opet nejedinstvene i sa različitim pogledima na to kako i kojom brzinom reforme treba sprovesti i rigidni ostatke Miloševićevog, pa čak i komunističkog jednopartijskog režima, potrebno je nedvosmisleno podržati i osnažiti sve reformske inicijative proevropske orijentacije, a posebno one koje će ubrzati ispunjenje principa propisanih Bolonjskom deklaracijom – čiji je Republika Srbija potpisnik od 2003. Naravno, da bi se sve ovo postiglo do 2010. godine, kada ističe rok za implementaciju bolonjskih principa, potrebna je puna saradnja vlade, univerziteta i nevladinog sektora, ali i privrednih subjekata koji bi mogli značajno da doprinesu uspešnom sprovođenju ovog procesa.
U gotovo svim diskusijama tokom protekle decenije istaknut je hroničan nedostatak prakse i sticanja praktičnih znanja i veština studenata na svim univerzitetima u Srbiji. I sami studenti često izjavljuju da, u poređenju sa svojim kolegama

Stavovi učesnika
Profesorka je navela primer da neke nove ideje i inicijative očigledno u ovoj sredini ne mogu proći, znači uljuljkani u svoje fotelje kroz jedan takav rad sa studentima, bez zahteva za bilo kakvim rezultatima, nisu se prestrojili, kao što na primer vidimo da privreda ide u svom pravcu. Oni uljuljkani u tim svojim pozicijama nastavili su sa, da upotrebim mašinski izraz: štancovanjem studenata sa minimalnim znanjem. Mislim da su oni, mislim političari, i oni najveći, pod znacima navoda najviše krivi… Evo naveo sam primer da kroz dobijanje različitih projekata, profesorima recimo odgovara da zadrže pozicije koje imaju, znate da Ministarstvo povremeno i sami fakulteti, na osnovu nekog njihovog određenog uticaja drže te svoje pozicije, bez ikakve opasnosti da ih neko zapita zašto je to tako. Znači tržište to :
ne može da reguliše, tu su privatni fakulteta i univerziteti koji su povoljni. To je druga priča i to je po meni pogrešno. I ako nema u samom vrhu fakulteta, odnosno univerziteta želje za promenom ja ne vidim kako će do toga doći. (privrednik - inžinjer)
Inače mi profesori smo strašno krivi i mnogo snosimo krivicu. Prvo što se sami ne pojavljujemo više u javnosti da objašnjavamo kakva je ta situacija, da ne postoji neko uvaženo mišljenje da profesori zarađuju neke pare na projektima, pa molim vas svaki majstor danas zaradi više para nego taj profesor, koji su to projekti, nemojte da se zavaravate, fundamentalna istraživanja koja finansira Ministarstvo nauke, znači jednom redovnom profesoru donosi 11000 mesečno, mislim ako su to neke pare koje poboljšavaju drastično našu situaciju, mislim to su neke zablude, ali mi smo sami krivi što uopšte ne dozvoljavamo da se ta informacija čuje. Drugo, da se sada okrenem ka onome šta smo mi. Da kod nas ima mnogo problema, to je jedna oblast koja na Zapadu takođe podleže tržišnim nekim uslovima. Mi kao profesori smo zaštićeni još uvek, nema provere kvaliteta. Dođete znate, na fakultet od nekih asistentskih dana i to polako, bez obzira što mi imamo zakonom predviđene uslove idete do penzije, radi se u nekim virtuelnim, ali potpuno izdvojenim nerealnim uslovima u odnosu na ono što je priroda i što je život. Mali je broj nastavnika i profesora koji imaju smisla da naprave to. Studenti to obično znaju i oni to najbolje osete, gde i kako su profesori i koliko realni. Znači kod nas ima mnogo nelogičnosti, posebno što je taj deo intelektualaca nekako vrlo interesantan bio u ovim vremenima, toliko su oni lako prilazili nekim političkim orijentacijama i koristili ih zarad nekih privilegija i za poboljšanje te neke svoje i društvene pozicije, pa i moći, uslovno rečeno. E onda jedino to tako u struci i profesionalno su mogli. (profesor)
Sa druge nalaze se studenti čija se krivica, prema stavovima koje su izneli naši sagovornici, ogleda u :

Stavovi učesnika
Studenti su kod nas nevidljivi, vi imate 40 000 studenata u Novom Sadu, ovako ili onako, zavisi gde studiraju vanredno ili redovno, odnosno na privatnom, državnom, vi njih ne vidite nigde u ovom gradu, apsolutno ih ne vidite, meni je to veći problem, nego da li će oni naći svoj posao. Naći će posao. Ne vidiš ih u sredinama, ne vidiš ih u gradu, ne vidiš ih u medijima, e vidiš ih na EGZIT-u jedino što je pozitivno, bar neko nešto da napravi da se oni vide. Znači oni su nevidljivi i sada pitanje je da li država brine o vaspitanju? Ovo što je rekao moj kolega, prvo država baš i ne brine ni o jednoj javnoj ustanovi, ne brine o Univerzitetu, ne brine o bolnicama, ne brine o srednjim školama, ne brine o osnovnim školama, ne brine o javnom servisu kao mediju, znači šta je novost, da naša država ne može da brine ni o
čemu, brine o samoj sebi da preživi, tako da nije obrazovanje nešto specijalno da se brine, ni o vojsci, ovde se ne brine više ni o miliciji, a ne o nečem drugom. Hoću da vam kažem da je to problem. I naravno da ima štrajkove, i naravno da će biti sve gore i gore, i naravno da možete očekivati više toga, o tome se radi. (profesor)
Ja mogu da vam kažem, ja sam malo starija od svih vas, samo da ne pričam ja sve vreme. Ja sam bila student u vreme nekog samoupravljanja uslovno rečeno, mi smo imali strašno jake studentske organizacije koje se nisu bavile letovanjima i provodima i žurkama, mi smo se bavili kvalitetom nastave i naša snaga je bila takva da smo mogli da izdejstvujemo da se profesor iz nastave kazni. (profesor)
Pored problema na nivou kadrova, prema mišljenju učesnika ovog istraživanja, trenutnu situaciju otežavaju organizacija rad na fakultetima, odnosno sadržaj i struktura nastavnih programa, odnosno:

Stavovi učesnika
Od 30% studenata malo ljudi završe ove fakultete, onda će se sada povećati taj procenat, jer svaki Fakulteti, svaka katedra ima interes da upiše što više, da istrese što više para iz tih ljudi koji prolaze tamo kroz protočni bojler, da će nivo nastave i predavanja biti mnogo niži. Pa ja imam na drugoj godini Pedagogije 100 studenata i nema šanse da ja bilo šta radim sa njima. Ako uspem da ih podelim i da organizujemo da znaju kad je šta, to je veliki rezultat. Dakle, mislim da će to biti interes više i svaki od nas ima interes da privuče što više, a opravdanje je što su plate male i što hoćemo da istresemo koliko možemo, da je više parcijalnim reformama u mimohodu će se još povećati, jer sad smo mi studente stegli, jer možeš samo dva puta ili šta ja znam, i onda će to još više da digne cenu ispita, smanjiće se kriterijumi, tako da ako hoćete da popravljate neki komplikovan sistem, kao što je sistem obrazovanja, vi morate da popravljate sve elemente u tom sistemu, a ne da idete ovde, a ovo ostalo je potpuno van kontrole i u haosu. To dovodi do tih pojava o kojima sam sad govorio i ja sam ubeđen da nas sad čeka da će da skoči cena ispita. (profesor)
Znate kako, mladi ljudi, ako nemaju motivaciju, bar po meni, zašto se oni bore za prosek? Ja mislim zato što su profesori omogućili da tako bude, zato što im država daje novac na osnovu tog proseka. Znači taj prosek treba ipak da reguliše profesor ne student, znači da na neki način profesori odgovaraju za ono što rade. Znači ako je na nekom fakultetu visok prosek, tu treba da postoji neka provera toga znanja, neki mehanizam da to bude regulisano, jer na kraju krajeva, student dođe, prva godina, on ima predmet, matematiku, fiziku i on uči, teorijski deo uči, a gde je tu praksa, znači on tek na četvrtoj godini dobije neku praksu. Na kraju krajeva i oni su nemotivisani kao prvo, a kao drugo i oni su lenji. Pošto ja, mi vodimo tu neku privatnu firmu i radim na fakultetu. I kod nas je bio student na praksi i ona je jednostavno ono što sam ja njoj rekla da radi ona je to odradila, naučila je nešto, ali tu se završava njena motivacija zato što nju čekaju ti isti profesori da ona njima kaže neko drugo znanje, a ne ono koje je naučila u toj privatnoj firmi ili bilo gde. Traže znanje iz knjige, a ne sa prakse. (zaposleni u privatnom preduzeću sa fakultetskim obrazovanjem)
Drago mi je što je koleginica upravo pomenula taj mentalni deo, da tako kažem. Posebno bih želeo istaći profesora ..., koji je i sam učestvovao u nastanku izmena i dopuna svega onoga što danas rezultira u ovom novom Zakonu o Univerzitetu, bez obzira što mi imamo te opštosti koje nisu regulisane Zakonom o Univerzitetu, i da većina fakulteta samih ima budžet u koji će se uklopiti u sve to, ovo što koleginica kaže ipak krenuli u nešto. Ima tu raznih činjenica koje stoje a to je da jeste Univerzitet pomalo okoštala sredina, on ima taj tvrd, konzervativni nervus koji, kako vi kažete, vuče ka tom Istočnom modelu državnom dugogodišnjem, mišljenja nekih intelektualaca koji su prošli nekakve knjige, koje je neko pisao i kada ih neko pita sve su živo pročitali i sve živo znaju iz tih knjiga. Takav odnos u društvu i taj neki iz tog velikog državnog aparata vadili najkvalitetnije stručnjake i te velike.. ovoga sveta... Nemačka je osnivač takve škole, što je vidljivo, Rusi su od Nemaca prilično prihvatili tekovine te škole, tu supergermansku strukturu, kao što je Univerzitet u Minhenu, posebno u tehničkim naukama i privrednim naukama, gde država da tako kažem uvlači pamet gde je sve moglo da se pročita, u kojima je od 1700. godine, gde državi treba što treba, pa o svemu ostalom i da se vidi sve što treba, i onda je stvoren taj super intelektualac koji sve zna i koga niko ništa ne pita. (profesor) 62
Ja sa samo hteo da kažem, naravno iz svoje perspektive, naravno. Sistem obrazovanja kod nas manje-više ne valja iz korena. Kod nas su hteli prvo da menjaju osnovno obrazovanje koje je najoptimalnije trenutno. Srednje stručne škole kod nas su trenutno gubljenje vremena. Maltene ne osposobljavaju ljude ni za šta. Ljudi iz srednje škole upisuju fakultete ne znajući šta upisuju ili šta žele da upišu, po sistemu koja je struka najtraženija, gde mogu najlakše da nađu posao ili već nešto slično. Na fakultetu, ja sam student matematike i informatike samo da kažem, matematika je oblast u kojoj bar novosti u vidu nekih velikih promena manje-više i nema, dok je informatika nešto što juri i te kako napred. Znači ljudi ne nauče u srednjoj školi koju nisu završili elektrotehničku računara. Najbolji đaci iz te škole ne mogu da rade kao sekretarice negde čim završe tu školu, a kamoli sa fakulteta. Što se tiče matematike isto, prve dve godine se rade dosta teorijske stvari i uopšte kada se završi matematika treba se spustiti na nivo posle koji ste radili u srednjoj školi. U redu je da treba da se radi više, ali i njima je dosta opširno, što se tiče samo matematike. Što se tiče računara imamo profesore iz Beograda koji dolaze kod nas. Ali sam program, tu već mora da se krene od fakulteta. Sam program na fakultetu je toliko ... katastrofalno. Da bi mogli mnogo toga bolje, da prođe mora u srednjoj školi mnogo više i usmerenje da bar što se tiče moje struke, mora da se pođe od osposobljenosti kadra na fakultetu. Ono što se sada radi kasni već 30 godina. (student)
Sa unutar-univerzitetskog prelazimo na eksterni nivo. Prema stavovima naših ispitanika, dominantan izvor problema na univerzitetima u Srbiji je država, preciznije njen odnos koji se manifestuje na strateškom nivou, mada ništa manje nije problematičan postojeći institucionalno-normativni okvir. U značajno manjoj meri naši sagovornici su za sadašnj
situaciju okrivili privredni sistem, kulturni ambijent, mada ova dva faktora imaju dugotrajniji uticaj.
Što se tiče strateškog nivoa, ispitanici su izneli sledeće probleme:

Stavovi učesnika
Imali smo situaciju u bivšoj SFRJ da su doktori bili u jednom periodu, nekih 50-tih, 60-tih godina vredni zlata, mogli su da biraju gde će raditi, da li će dobiti 5 stanova upola cene, kola i sve. Dok nije došao jednom funkcioner KPZU i rekao, biće vas i na birou, jer je nastala hiperprodukcija kadrova. (student)
Sama diploma, samo akademsko znanje ne znači mnogo. Sada se tu opet vraćamo malo i na sistem školstva koji je bio i pre 20, 30 godina. Sam taj sistem školstva, bila je neka hiperprodukcija kadrova, pogotovo osamdesetih i sedamdesetih, osamdesetih baš je to tada bilo, počev od svršenih inžinjera, ali i lekara, magistara, doktora i to je sigurno dosta ubilo taj akademski nivo. (student)
Da li je uopšte profesionalna orjentacija koje počevši od osnovne škole imamo. Ni u osnovnoj školi ne postoji prava profesionalna orjentacija ni ako se deca po broju bodova upisuju gde mogu, u srednjoj školi ne mogu baš uvek dase provere da li je to baš taj posao, da li ga to zanima ili ne, jer
je u srednjoj školi pitanje kakvu je imao praksu, a onda dođe na fakultet za koji nema pojma, ionako neću moći da se zaposlim i mi zaista dobijamo prosvetnog radnika, inžinjera, psihologa koji je zaista prošao a da sebe nije našao. Tu ima mnogo problema i u nekim segmentima se država mora umešati, jer gde ćete sada obezbediti praksu za vaspitače. (predstavnik lokalne samouprave)
Popis problema na institucionalno-normativnom nivou sadrži:

Stavovi učesnika
Ima jedan termin koji sam ja čula, bugarizacija fakulteta, to je novi stručni termin i odnosi se na nekritičko otvaranje privatnih fakulteta. Ja nisam protiv privatnih fakulteta, molim vas nemojte slučajno to da zaključite, ali mislim da je jako važno napraviti pravu akreditaciju i u stvari evaluaciju nastave i na državnim i na privatnim. (profesor) 65
Teško je reći nešto o obrazovnom sistemu koji je takav kakav jeste. Da li je dobar ili loš svako može da sudi ponaosob, ali bih rekao par činjenica, pa sad zaključke ćemo da izvedemo svako za sebe. Ono što je trenutno aktuelno, to je da bilo koje veće mesto koje ima više od 20 000 stanovnika ima univerzitetski centar. Da li je to fakultet, da li je to viša škola ili već šta, državno ili privatno. Mislim da je sada trenutno poplava tih obrazovnih institucija visokoškolskih i da to kao za rezultat ima generalno uzevši opadanje kvaliteta obrazovanja u zemlji. Ja mislim da ćemo za par godina, sad koliko je to par, 5, 6, 3, 10 imati na papiru procentualno veliki broj ljudi sa nekom diplomom sa jedne strane, a sa druge strane imaćemo veoma mali broj obrazovanih i kvalifikovanih ljudi za neki posao. Znači činjenica je da se veoma lako ovde dobijaju dozvole za rad, da niču fakulteti i više škole svuda, bez nekakve prave evaluacije. Relativno lako se dobijaju diplome, koje u ovom našem okruženju verovatno nešto i znače, mada, kada svako ima diplomu uskoro neće značiti ništa. Ono što je izuzetno opasno to je kada neko hoće da upiše bilo koji fakultet uvek pitanje budućeg brucoša je da li se vaša diploma priznaje u inostranstvu, i uglavnom je odgovor, ako znate i ako iza te vaše diplome stoji znanje onda se vaša diploma priznaje. (profesor)
Dozvolite mi da završim misao, mislim da je ovo jako važno što je mladi gospodin i vi govorili, ove privatne škole, spominjali ste tu masu jednu viših, visokih škola i tako dalje. Ja sam privatnik predpostavljam da je to ogroman problem za mlade ljude koji pokušavaju da završe nešto, i posle šta dobiju, dobiju lažnu nadu i posle što gospođa kaže da ih otpuste sa posla i tako dalje, ali mislim d je to i državni i društveni problem te kontrole i identifikacije tih škola koje to rade. Sad otvaraju Karići i svi otvaraju, stvaraju Akademije i čuda. Ajde mladi ljudi možda ne mogu da ocene gde će on i gde će da studira, može on da se osloni na društvo, ali to je dobro upisaću tamo ili upisaću tamo, ovde imam prednosti,
političari i to, međutim mislim da bi trebalo da bude signifikacija, ozbiljnija briga društva za to, da ne pruža nadu tim mladim ljudima da će sada nešto raditi, posle je šok strašan verovatno i posle kada vidi gde je on u stvari, ne mora da bude generalno, ali mislim da je to veliki problem i vi ste to malopre jako lepo rekli u par onih rečenica. Naravno naše je da i te političke stranke koje su i na vlasti i koje su bile na vlasti, ne znam jedna pripada ovom Fakultetu jedna ovom, jedni su u Kamenici napravili oko Novog Sada, ovi su napravili ne znam gde i tu masa tih ljudi koje ja znam su pokupili diplome. Oni naravno neće u tome uspeti i to njima ne treba, koliko je za njih da puno znaju oni znaju, ali za mlade ljude je to pogubno, jer vidim te ljude, polazim kroz Vase Stajića, prolazim kroz centar tu je unutra. Šta će tu biti ne znam. To ne znači da su kriterijumi na fakultetima, po meni, koliko čitam i koliko ja vidim da su ok. Pa kako sad mogu sad studenti ja znam i koje vidim, kako mogu po meni da imaju jedan normalan pristup, da vide šta se to tamo dešava (preduzetnik)
Mi smo radili jednu studiju za osnovno i srednje obrazovanje za potrebe Ministarstva prosvete, bili smo u kontaktu s njim i nije bitno, i sada kad se pogleda neki procenat otprilike koji vi izdvajate za osnovno i srednje obrazovanje otprilike zemlje ove veličine su negde tu po procentu, ali ako ova naša, neka susedna zemlja ima 5 puta veći nacionalni dohodak, pa je 5% na 20 000 dolara jedan iznos, a 5% na 1 000 dolara drugi. Očigledan je problem mi nemamo poreski dobro organizovani sistem, 5%, govorim napamet cifre i ne možemo oporezovati da povećamo izdvajanja sa 5 na 10%, nema šanse ne znam koja će to politika da uradi i mi ćemo ići iz tamo nekih drugih rupa koje se javljaju, ali ono što je vapijuće, tu mora da se napravi rez. Postojeći obrazovni sistem je sada, pogotovo u visokom obrazovanju je potrebno nekoliko stvari. Sad vi znate 5 Ekonomskih, 5 Pravnih 5 ovih, 5 onih fakulteta, ali na ovom stepenu razvoja društvenog proizvoda to ova zemlja ne može da izdrži. Racionalno je rešenje da se odabere, ako nam ne treba pet, a treba nam dva, da se odabere ta dva ili jedan nije bitno i da se ta sredstva onda usmere da bi se dobio kvalitet i da bi stvarno obezbedili po mogućnostima ove zemlje da dobije ono što je najvažnije, da stekne kvalitetnije kadrove. Jedino na taj način to može da se odradi ovi ostali mogu kroz sistem finansiranja da se prepuste, da izađu na tržište pa ko opstane, a i postojeći moraju to da urade. Hoću da kažem da se ta postojeća sredstva moraju kroz neki sistem, plan racionalisati, jer ako se dele na tih pet fakulteta, onda niko ne dobije dovoljno, niti ima za laboratorije, niti za vežbe, niti za ovo, niti za ono i niko ne dobije dovoljno, a tu je potreban opšti faktor da učini. Sada je samo pitanje da li taj opšti faktor je spreman da učini taj rez. Očigledno nije moguće. .. Pa to je nasleđena struktura, takva je bila struktura bivše Jugoslavije, što je i imalo nekada smisla, sada je sasvim druga stvar, još to bi imalo nekoga smisla, da je to društveni proizvod, potrebe tehnologije to je druga stvar, mi sada imamo 50% onoga što smo imali 90-te godine, znači fakulteti su puna kapa, a vi nemate spremnost spoljašnjeg faktora da uđe u to i da napravi jedan rez, to se jedino može kroz sistem finansiranja, mi nešto pokušavamo to da uradimo, ja ne kažem, vi izdvajate 5% kao što izdvaja i onaj tamo, ali to je 5% na 1 000 ili 2 000dolara ili 1700 koliko kažu da imamo sada , a Belgija ima 26 000 dolara, a 5% je i na 26 000 dolara i to onda podrazumeva da se stvarno mora napraviti radikalan rez da se na taj način obezbedi kvalitet i da stvarno dobijemo stručnjake koji će biti korisni i voditi ovu zemlju i privredu, inače ovako to je samo preraspodela siromaštva i ništa više. Cepate suvu drenovinu pa će ovome dati malo, onome malo. Vi vidite da je hemijski fakultet pre desetak dana štrajkovao pa je Dinkić iz neke rezerve izvukao 10 miliona dinara da ih plati, pa šta se desilo.

Prirodno-
matematički se podelio na 6 fakulteta i oni dobijaju kao i svi drugi pare za troškove, koliko ima, toliko ima, pa su sad ispred hemijske pošto su ispred zgrade da on vodi računa o tome, hemijski to potrošio za druge namene i sada Finansijska komisija ne odobri taj zahtev, oni su zaključali vrata, fakultet ne radi, nacionalna bruka, a Ministar odmah istrči u javnost da bi se dokazao da on vodi računa o tome. (profesor)
Znate šta, mnogo je problem kompleksan, prosto ne znam kako da ga lako analiziramo. Prvo neko pitanje šta mislim o obrazovanju. Ja normalno kao čovek koji je u obrazovanju mislim da je obrazovanje izuzetno važno, da je pretpostavka u savremenim uslovima razvoja društva postoji i ta sintagma, da se kaže ekonomija zasnovana na znanju, da se čak smatra da konkurentnost pojedinih zemalja je zasnovana na znanju i obrazovanju i u tom smislu normalno da smatram da je izuzetno važno obrazovanje. Neko će da kaže da mi imamo mnogo studenata. Prosečna neka obrazovanost naših građana je katastrofalna, negde kažu 6 razreda osnovne škole.…60 % su oni sa osnovnom školom. (profesor)
Kada su u pitanju socio-ekonomski problemi koji otežavaju stanje na univerzitetu, koji imaju ili posredni ili neposredni uticaj, naši sagovornici su izdvojili:

Percepcija posledica
Pošto smo identifikovali probleme, u narednoj fazi analize bavićemo se percepcijom posledica, odnosno kako su naši sagovornici videli način na koji pomenuti problemi i na kojem nivou utiču na stanje na nivou univerziteta. Sve identifikovane posledice se mogu podeliti na:

Percepcija posledica
Pošto smo identifikovali probleme, u narednoj fazi analize bavićemo se percepcijom posledica, odnosno kako su naši sagovornici videli način na koji pomenuti problemi i na kojem nivou utiču na stanje na nivou univerziteta. Sve identifikovane posledice se mogu podeliti na:
Posledice po fakultete
Posledice po nastavnike/profesore
Posledice po studente
Prema mišljenju naših ispitanika pobrojani problemi na nivou fakulteta dovode do:
Konflikta privatnih i državnih fakulteta na nivou profesora i studenata
Loših materijalno-tehnički uslova rada na fakultetima
Dezorganizacija u nastavi
Sve više prisutne improvizacija na svim nivoima obrazovanja
Što se tiče studenata, ispitanici su mišljenja da trenutni problemi univerzitetskog obrazovanja kod studenata stvaraju:
Profesionalnu depresiju studenata - neverovanje da će se baviti poslom iz domena fakulteta koji studira
Usmerenost studenata samo na ocene i polaganje ispita po svaku cenu, što utiče na zanemarivanje sticanja znanja i veština tokom studija
Konformizam studenta

Stavovi učesnika
Sve ovo što on priča mnogo lepo zvuči. Radimo u prodavnici 4 sata imamo 20 eura i sve ostalo. Šta ćemo sa onom činjenicom koja kaže, devojka je završila fakultet u roku, diplomirala pre isteka apsolventskog roka, ona ne može da se zaposli, nema posla. Šta ćemo sa tim, kada ona sa diplomom ne može da se zaposli što bi mene neko primio... koja je satisfakcija meni ili njima da učimo, da idemo na neku praksu, ako znam da sutra neću to da radim jer ne mogu i da veoma mali broj nas može da dobije posao u toj oblasti. Ali ako to isto imana Zapadu, baš što je pričala gospođa, ako ta firma u kojoj sam na praksi pokaže interesovanje za 80% ljudi na praksi i posle obavljene prakse i obavljenih studija 60% zaposli, ja što sam godinu dana mlađi od njega, naravno da ću da zapnem i naravno da ću da se interesujem još više i da radim. Ne kažem, znate i kod studenata postoji loših svari i kod profesora postoji loših stvari, ali po meni sistem je u stvari taj koji sve, jer zato sam rekao... (student)
Situacija na mom fakultetu, koliko mi znamo je čini mi se gora nego na drugim fakultetima. Naša organizacija se bavi programom stručne prakse. Znači, mi šaljemo naše studente u inostranstvo, dovodimo strane studente i tokom godine organizujemo veći broj projekata. Jedan od njih je ne znam da li ste čuli, to je sajam zapošljavanja, gde je on prevashodno okrenut studentima, znači završnim godinama koji su diplomirali. Ja sam pošto sam organizator tog projekta sledeće godine, radila sam evaluaciju koliko studenata, odnosno mladih ljudi se zaposlilo u kompanijama koje su učestvovale. Te kompanije su nam odgovorile u samo jednoj stvari. Od možda 2000 studenata koliko je posetilo sajam, mi nismo nikoga našli zbog toga što niko nema nikakvo iskustvo. Znači mi ne želimo da zaposlimo takve ljude, nama trebaju ljudi sa iskustvom. I to je sigurno da niko ko je završio fakultet i samo je studirao, znači ničim se posle toga nije bavio, nema nikakvo iskustvo i ne ume ništa da radi. To mislim na strane kompanije sa kojima smo razgovarali. Ali tu su i neke domaće, čak i niške kompanije, čak i neke međunarodne multinacionalne kompanije koje jednostavno ne žele da zaposle i smatraju da naši studenti nemaju dovoljno iskustva. Što se tiče našeg fakulteta, isto pojava je naše prakse. Mogu da kažem da imamo dosta problema oko toga kako poslati naše studente na praksu, jer oni osim što su studenti fakulteta ne mogu da kažem da imaju još neku svoju veštinu, ali uvek u inostranstvu traže još neko dodatno znanje (student)
Ja mislim da je generalno slaba motivacija da čovek sebe nadograđuje, mislim i na profesore i na studente, jer kao prvo profesori se ne menjaju, oni imaju jednu priču i tu priču do kraja pričaj, znači prošlo je desetak godina, 20 godina, ne pričam o svima, ali većina je takva. Ne prihvataju neke novosti koje se dešavaju u samoj privredi i na praksi. Kod nas na primer postoje predmeti koji ne bi trebalo da postoje više. Postoje profesori koji pričaju teorijski deo, ali prakse nigde nema. Ja mislim da bi trebalo na svakom predmetu da pola bude, znači da to bude i obaveza. Znate kako, mladi ljudi, ako nemaju motivaciju, bar po meni, zašto se oni bore za prosek? Ja mislim zato što su profesori omogućili da tako bude, zato što im država daje novac na osnovu tog proseka. Znači taj prosek treba ipak da reguliše profesor ne student, znači da na neki naši profesori odgovaraju za ono što rade. Znači ako je na nekom fakultetu visok prosek tu treba da postoji neka provera toga znanja, neki mehanizam da to bude regulisano, jer na kraju krajeva, student dođe, prva godina, on ima predmet, matematiku, fiziku i on uči, teorijski deo uči, a gde je tu praksa, znači on tek na četvrtoj godini dobije neku praksu. Na kraju krajeva i oni su nemotivisani kao prvo, a kao drugo i oni su lenji. Pošto ja, mi vodimo tu
neku privatnu firmu i radim na fakultetu. I kod nas je bio student na praksi i ona je jednostavno ono što sam ja njoj rekla da radi ona je to odradila, naučila je nešto, ali tu se završava njena motivacija zato što nju čekaju ti isti profesori da ona njima kaže neko drugo znanje, a ne ono koje je naučila u toj privatnoj firmi ili bilo gde. Traže znanje iz knjige, a ne sa prakse. (saradnik na fakultetu)

Mi imamo predavanja na kojima je veoma bitno, to su berze. To je veoma bitno za ekonomiju gde se tri studenta pojave na predavanjima. Problem je u tome što profesor predaje od reči do reči. Bukvalno čita knjigu, priča o nekim berzama koje nemaju blage veze, dobro kod nas nije nešto ni razvijena berza. Ali ima primer u Beogradu gde su došli profesori sa njujorške berze i došli i pričali ljudima to je tako i tako. Kod nas profesor predaje ono što je prepisao iz drugih knjiga i studentima to nije interesantno, on to može kući. Zašto bi gubi recimo nekih dva sata kada će to kući da pročita i kući. Tako da su većina predavanja slična ovome. S druge stane postoje i predmeti koje mi učimo što se više ne koriste. Pošto se finansije sve više i više osavremenjuju. Mi učimo vođenje finansija ili računovodstvo i tako dalje koje je po nekim starim zakonima i oni nama kažu da postoje novi zakoni, ali mi učimo tako. Postoje neke stvari, da neki student ekonomije ne zna da postoji sistem za vođenje finansija da računarski, da može da se vodi, jer ne zna sistem elektronskog poslovanja i elektronskog bankarstva i završi studije te predmete sve prođe i on to ne zna da postoji. Dođe u neku firmu, treba da izvrši prenos novca sa jednog računa elektronskim putem, ne zna. Nije ni čuo da to postoji, u našim knjigama to i ne piše, jer knjige su i od pre desetak godina a to je uvedeno ovde prošle godine ili pretprošle.
Evo ovako, naša organizacija pruža mogućnost studentima da razviju svoje organizacione odnosno menadžerske sposobnosti kroz rad naše organizacije, to je prvi vid. Drugi
vid je kroz stručne prakse u inostranstvu. I dovodimo studente iz inostranstva da rade ovde. Imamo problem i sa firmama da obezbede, firme hoće da prime stranca koji je na završnim godinama, sa nekim određenim veštinama i znanjima, na praksi koja je naprimer dva meseca. Međutim, taj student dođe i nedelju dana radi, prvih nedelju dana oni imaju posao za njega, posle toga više ne. Uglavnom su studenti koji dođu iz inostranstva nezadovoljni poslom ovde. Oni nisu nezadovoljni provodom i svim ostalim, ali su nezadovoljni poslom, konkretno jer ovde nisu nešto naučili. (student)
Plašim se da smo došli do improvizacija. Improvizuje profesor, improvizuje projektant, student i to sada nigde ne vodi, ja sam zagovornik da više radimo da postoji neka kontrola koja će nam dati ograničenje, da student koji tu 4 godine provede ima da zna to, da bez toga ne može da izađe, onaj koji više zna dobija to i to i tako dalje. I mi više tražimo 6 je nekada bila ocena sa kojom ste vi postajali odličan projektant jer ste morali da naučite, ocena ne projektuje nego čovek koji to zna. Ja nisam zagovornik niskih ocena nisam zagovornik ni visokih, zagovornik sam da deca se oslobode i da slobodno stvaraju. Ovo je, govorimo o tehničkim fakultetima, proces stvaranja, bilo da je u pitanju arhitektura, mašinstvo, elektronika, da to stalna sloboda mora da bude. To ako znate, a ako ne znate vi ćete pobeći i nećete se snaći tamo. Zato još jedan predlog imam, da nam pomognete da naše laboratorije na fakultetima, preko nekih institucija, bilo koje opet dobiju neki značaj koji su imali ranije. Mi sada nemamo neke instrumente, nemamo materijalnih sredstava. (profesor)

Šta se desilo evo kod nas na fakultetu. Na mom smeru, računarstvo, odjednom se desi da, znači oni imaju mogućnost da biraju stručne predmete sa smera i nešto sa
drugih smerova. I onda se dešava situacija da 50 ljudi sa mog smera, završna godina kada već treba da naučite struku, a pre toga svi pljujemo, te ne valja program, te nema mnogo stručnih predmeta, učimo sve i svašta, smo u četvrtoj i petoj godini, odjedanput izaberu dva predmeta koja nemaju blage veze sa strukom. Zašto? Zato što se ta dva predmeta polažu tako što uzmeš 5 ili 6 strana i prevedeš i završio si posao. Znači idemo linijom manjeg otpora. To je problem kod studenata, jeste veliki problem, e sada je opet pitanje zašto oni to rade. I prišao sam sa njima, stvarno su ono ok. Kao zašto, ne razumem ima tu i dobrih studenata, da kažemo loši studenti pa kao da završim posao. A oni kažu, kako zašto, ja moram da završim taj fakultet studiram već 6 godina. Zašto? Zato što sam u onim početnim godinama učio sve i svašta, maltretirao se. I onda kada već dođem gore, kada čovek završava, onda entuzijazam pada i on je tako izmoren i izmučen i kaže dobio sam tu diplomu i više neću da učim. Što je upravo greška, onda tek treba da učiš i onda su svi ovi sistemi, svi u svetu uče. Svaki kurs, nedeljni kurs na koje firme šalju svoje radnike košta 2 5000 eura, za pet dana za 30 časa, ali oni znaju da to treba. Kod nas se studenti toliko zamore da više niko ništa ne uči, jer kažu ja sam završio posao. (student)
Ja imam drugaricu koja se zaposlila u banci radila je 4 ili 6 meseci i ona nije mogla da položi ispit iz bankarstva. Znači ona zna, radila je 6 meseci to je sasvim dovoljno, ona nije mogla da položi taj ispit, zato što je profesor tražio kako piše u knjigama. Ja sam imao problem sa jednim takvim ispitom, gde ja radim finansije u ISAC-u i radio sam nekoliko projekata od početka do kraja sve, ima sam problem da položim neke ispite što se tiče finansija. Gde ja znam da ne radim tako, ali sam morao da naučim da bi položio to. Pre nego što sam krenuo da radim ja sam učio druge kurseve, mene su ljudi zaista kada sam ušao u ISAC slali na seminare
i u Sarajevu i u Beogradu i dobio sam neka znanja da bi mogao da radim. Sasvim druga znanja, sasvim druga teorija se polaže na fakultetu, a ja sam to radio. A to je ono što i mene demotiviše. A što se tiče tih firmi, firme vrlo dobro znaju da kada neko radi neke projekte i kada radi u tako nekoj organizaciji da regrutuju ljude iz tih organizacija. A to bi moglo na svakom fakultetu, pošto smo mi vezani za organizacioni menadžment i pravimo neke projekte. Mi bi mogli da ih aktiviramo, a to u stvari profesori kod nas podržavaju. Počev od dekana manje više, ali ima profesora koji nas stvarno podržavaju i gde oni vide u nama ljude koji mogu da rade posao sa njima ili u nekim firmama. To opet može da bude jedan vid rešenja tog problema. (student)
Relativno slične posledice se javljaju i kod profesora:
Profesionalna, socijalna i materijalna frustracija profesora
Beli štrajk – „koliko me plate toliko radim“
Strategije kompenzacije materijalnog i socijalnog položaja kroz politički aktivizam i bliskost političkim strukturama
Pogoršanje odnosa među profesorima
Dupli rad profesora (
Problem motivacije, odnosno egalitarizma, pri evaluaciji rada profesora na fakultetu
Nemam pojma šta znači obrazovanje. Koliko me plaćaju toliko i radim. Kada je reč o fakultetima sigurno je da većina ljudi ima i pored toga, ko je iole sposobniji i aktivniji on će znati, bilo u slobodnom vremenu da zaradi i svi radimo na više mesta, barem koliko ja znam... Pa sigurno da trpi fakultet zbog tog angažovanja na različitim stranama i to stoji. (profesor)
Ja mislim da je generalno slaba motivacija da čovek sebe nadograđuje, mislim i na profesore i na studente, jer kao prvo profesori se ne menjaju, oni imaju jednu priču i tu priču do kraja pričaju . znači prošlo je desetak godina, 20 godina, ne pričam o svima, ali većina je takva. Ne prihvataju neke novosti koje se dešavaju u samoj privredi i na praksi. Kod nas na primer postoje predmeti koji ne bi trebalo da postoje više. Postoje profesori koji pričaju teorijski deo, ali prakse nigde nema. Ja mislim da bi trebalo na svakom predmetu da pola bude, znači da to bude i obaveza. Znate kako, mladi ljudi, ako nemaju motivaciju, bar po meni, zašto se oni bore za prosek? Ja mislim zato što su profesori omogućili da tako bude, zato što im država daje novac na osnovu tog proseka. Znači taj prosek treba ipak da reguliše profesor ne student,znači da na neki naši profesori odgovaraju za ono što rade. Znači ako je na nekom fakultetu visok prosek tu treba da postoji neka provera toga znanja, neki mehanizam da to bude regulisano, jer na kraju krajeva, student dođe, prva godina, on ima predmet, matematiku, fiziku i on uči, teorijski deo uči, a gde je tu praksa, znači on tek na četvrtoj godini dobije neku praksu. Na kraju krajeva i oni su nemotivisani kao prvo, a kao drugo i oni su lenji. Pošto ja, mi vodimo tu neku privatnu firmu i radim na fakultetu. I kod nas je bio student na praksi i ona je jednostavno ono što sam ja njoj rekla da radi ona je to odradila, naučila je nešto, ali tu se završava njena motivacija zato što nju čekaju ti isti profesori da ona njima kaže neko drugo znanje, a ne ono koje je naučila u toj privatnoj firmi ili bilo gde. Traže znanje iz knjige, a ne sa prakse. (student)

Vidite, čovek kada nema novca i kada je njegov posao kao intelektualca toliko degradiran, da on jednostavno ne može da prehrani svoju porodicu onda se kod njega stvaraju lični, ne znam on to lično shvata. Sad ja ne znam, to je neka dublja filozofija, ja lično mislim da je tako. Da su oni pošto su
malo plaćeni za taj posao, onda dolazi do toga da se one najgore stvari kod čoveka javljaju .Vi imate slučajeva da profesor, kao predavač na fakultetu radi svoj predavački posao kada ode kući on ima svoju privatnu firmu i radi, a ovaj drugi profesor samo radi svoj predavački posao, nema svoju firmu, znači on vidi konkurenciju u poslu i nema motivaciju da radi, razumete? Ja to tako gledam ... Da, ali onda imate slučaj da i jedan i drugi rade. Razumete? I vi meni uzmete posao.Dobro ne mora niko uzeti posao. Posao vam daje neko verovatno iz privatnog sektora. Sigurno nekome nećete dati posao zato sto ga volite i poznajete, nego ćete mu dati posao zato sto verovatno taj čovek bolje raci od nekog drugog. Ako je u pitanju privatni posao. Ukoliko nisu državni neki projekti. Dobro sada što kaže koleginica to je sada već duboka filozofija, postoji deset hiljada razloga zašto, ali postoje slučajevi. (saradnik na fakultetu)
Mi poznajemo neke profesore koji se trude da studentima omoguće neku vrstu prakse ili da drugačije gledaju na nastavu, ali kada sam razgovarala sa jednim profesorom on je rekao, pa zbog čega bi profesor za isti novac morao da provodi više vremena sa studentima. Zbog čega bi morao da proučava, da prati šta je to novo, zbog čega bi to radio kada isto prima platu, ništa neće dobiti ni više ni manje, zbog čega bi gubio više vremena. Druga stvar je da mnogi profesori kod nas uopšte ne drže konsultacije, to je dva sata nedeljno, oni se ne pojavljuju ni tih dva sata, a na primer zbog čega, niko ih ne kontroliše, niko im ne kaže e to moraš i oni se ne pojave jednostavno. Ništa niti gubi, niti dobija. Ja sam jedan od studenata. Možda je i sama evaluacija od strane studenata je način da se to prevaziđe. Pošto pojedini profesori drže predavanja, vežbe, konsultacije i pomažu studentima da završe taj nastavni plan kako valja i da polažu taj predmet i da polože. Dok drugi profesori samo prodaju knjige i drže neka predavanja, ili se ne pojave na predavanja,
nego asistenti drže ta predavanja i ocenjuju te studente. (student)
Postoji par profesora na našem fakultetu koji se trude da studente edukuju baš u tom smeru, da ono što oni rade da uključe u to i studente. Međutim ja sam shvatio da oni to rade čak i krišom. Postoje profesori koji rade neke projekte privatno, oni su profesori na fakultetu i vide studente koji žele da uče, koji žele da nauče da rade i uključe ih, ali krišom da ne bi znali ostali profesori. Pa ne znam. Za mene je pozitivno, pošto mene su uključili. Ozbiljno. Ali ja znam još par profesora, gde i taj profesor sa kojim sam ja razgovarao kaže da ti i ti profesori to rade. (student)

Rešenja
Nakon evaluacije stanja na univerzitetu, kako sa aspekta problema, tako i sa aspekta posledica, sada ćemo prezentovati koja su viđenja naših sagovornika po pitanju rešenja, odnosno koja su rešenja naši ispitanici predložili.
U globalu posmatrano sva rešenja se mogu grupisati u četiri grupe, i to na:
Nivou države
Nivou fakulteta
Nivou profesorskog/studentskog organizovanja
Nivou tržišta
Kada su u pitanju rešanja na nivou države naši ispitanici su predložili:
Izradu državne strategije obrazovanja koja bi bila usklađena sa potrebama privrede
Veću i odlučnu regulacija države u oblasti obrazovne industrije
Stvaranje pretpostavki da Srbija postane obrazovni inkubator
Promenu poreske politike u pravcu povećanja za prihode u obrazovanju
Podizanje svesti o značaju reformi i svim modelima obrazovanja
Ja bih samo da se nadovežem na onu priču od malopre, od svega mi ćemo čuti da sve treba da krene nekako od države i sistema. To ću pokušati da obrazložim i zašto. Dakle Univerziteti, Fakulteti imaju neke svoje nastavne planove i programe, ali ti planovi bi trebali da budu usklađeni sa potrebama privrede, države, tržišta. Znači država prvo treba da ima strategiju razvoja i možda na osnovu te strategije da se krene i da se ustanove neke potrebe za obrazovnim profilima, znači treba obrazovnog profila to, obrazovnog profila tog. Ja to možda malo laički gledam i čak neka koordinacija između privrede, preduzetničkog sektora. (preduzetnik)
... i na Zapadu imaju sfere u obrazovanju koje su ostavljene isključivo ingerenciji države. To je Medicina, to je Pravo, znači one su recimo u Nemačkoj ostavljene državi, da država određuje upisne politike, kvote i sve, država određuje.
Pa ja mislim da čak i ne postoje privatni i to uopšte nisu privatni kao što ovde postoje u većini zapadnih zemalja. To su sfere koje su od izuzetnog državnog značaja, ja govorim o tome, znači tu tržište ne sme da ima presudnu ulogu. (student)
... Ja bih rekla da ne delim to mišljenje, već sam zaista vrlo protiv toga da se određuje da ovaj fakultet može da primi ovoliko, a neki fakultet može da primi onoliko, zašto. Nama treba neko da nam u privredi oceni da nam treba 50 rudara, ali više ne treba, zato što misle da može da se zaposli samo toliko. A mislim da nama prvo kao zemlji strateški nedostaju obrazovani ljudi, drugo, mislim da je važno da se oni školuju i
traže posao pa možda ne i u toj struci, ne mora da znači ako ste vi završili, evo baš i sinoć je bio jedan jako lep primer na televiziji u emisiji Timofejeva imate ovog našeg stručnjaka za Genetiku, koji je čovek završio Veterinu, uopšte nije završio Medicinu i postao je danas Genetičar koji danas, znate za taj prime, o njemu se pune stranice medija i uopšte ne znači da neko ko završi jedan fakultet treba celog života to da radi. Apsolutno je van pameti da ako fakultet neki ima dobar kadar, dobar program, ako ima mogućnosti, onda država treba da reguliše to na način ovako, mi ne možemo da platimo 1000 studenata na Pravnom fakultetu, možemo da platimo u državnim jaslama stotinu, molim lepo, ako hoće još 9 stotina da se upiše, a kapaciteti fakulteta to dozvoljavaju onda neka tih 9 stotina participira za svoju nastavu, a ovi sto najboljih će plaćati država, jer ona želi da ima još sto Pravnika u toj generaciji. Isto je i za Novinarski fakultet, nama je kada se otvarala katedra za medije, odnosno za Žurnalistiku na Fakultetu u Novom Sadu, onda je prvo i osnovno pitanje bilo gde će ti silni novinari da budu, šta vas briga. Kako da vam kažem, mediji se otvaraju i zatvaraju, to da li će neko raditi ili neće zavisi od njega, od ulaganja osobe u samu sebe, koliko je ona kompetentna na tržištu rada. Može da završi Harvard ako nije sposoban neće naći nigde posao. Ako taj fakultet ima kadar, ako ima prostor on treba da obrazuje onoliko ljudi koliko želi da se obrazuje. Kada mi od fakulteta napravimo dobro tržište obrazovanja, znači da se studenti sele sa Univerziteta na Univerzitet u odnosu na njegovu kompeticiju i kompetentnost. Tada će to obrazovanje praktično imati svoju svrhu i nema veze broj studenata. Daj Bože da ih ima više. (profesor)

... u ovoj zemlji ne postoji jedna svest, da je najbolji proizvodni artikal ove zemlje, definitivno jesu ljudi i da je naša šansa u nekakvom znanju. Znači ja tu vidim jednu šansu, da naše visokoškolske ustanove izdignemo na još viši
nivo i da dovedemo strane studente da studiraju ovde, jer je okruženje mnogo jeftinije nego, šta ja znam, bilo gde. Recimo gomila Grka ide u Englesku da studira, nema mesta za sve, gomila Turaka, i tako dalje i tako dalje, nebitno. Znači postoje tržišta gde nemate dovoljno visokoškolskih kvalitetnih ustanova i jednostavno oni traže put do svoje diplome negde drugde. Zašto to ne bi bilo u Srbiji, sa jedne strane. Sa druge strane da bi pokrenuli neku veliku industriju nama treba mnogo, mnogo, mnogo para, to je činjenica. Da vam neko da pare, veliku količinu novca odjedanput sigurno neće, mala je šansa. Znači po meni nama je šansa da mi probamo da polako da akumuliramo novac. (profesor)
Prema stavu ispitanika, na nivou fakulteta neophodne su sledeće promene:
Transformacija rada na univerzitetu u pravcu smanjenja kvantiteta na uštrb kvaliteta u cilju podizanja standarda
Promene kod samih profesora u pravcu jačanja mentorskog rada
Stvaranje modela izbornih predmeta
Izlazak fakulteta na tržište i ostvarivanje dela prihoda za svoj rad
Aktivistička grupa rešenja – insistiranje na profesorskom i/ili studentskom organizovanju model samoorganizovanja u cilju stvaranja lobi grupa za pritisak u pravcu promena u oblasti obrazovanja, tačnije u poboljšanju materijalnog, socijalnog, stručnog nivoa
Slobodan upis studenata na fakultete, pri čemu on sam snosi rizik i insistirati na konkurenciji fakulteta, su predlozi onih ispitanika koji su tržište videli kao presudan regulator.
Poslednja tema našeg istraživanja je bila posvećena evaluaciji stanja studentske prakse na ispitivanim univerzitetima, odnosno kako naši ispitanici vide mogućnosti i potencijale za promene.
Opštu sliku prakse na univerzitetima u Srbiji najbolje oslikava komentar jednog od učesnika koji je konstatovao da je teško pričati o onome čega skoro i da nema.
Izlaganje o ovom delu istraživanja počećemo sa opštim nalazima:
Praksa se vezuje samo za tehničke fakultete i donekle za ekonomiju i pravo, dok se za ostale fakultete i ne postoji ideja kako bi se ona bila realizovala.
Praksa je incidentna pojava koja traje od 1 do 4 nedelje godišnje u završnim godinama studija i to u periodu leta.
Praksa se na fakultetima bazira na entizijazmu profesora
Percepcija interesa za praksu:
o Poslodavac vrši selekciju,
o Student dobija praktična znanja i adaptacija na radno okruženje,
o Fakultet dobija na kvalitetu nastave.
Najveći broj studenata dolazi na praksu da bi dobio potpis i pečat, a tek izuzeci to rade zarad znanja, koje i ako žele ne mogu da steknu u ovom vremenskom okviru.
Studenti idu kod roditelja u njihova preduzeća na praksu
Poslodavci praksu doživljavaju kao način da dobiju radnika u letnjem periodu, a da ga ne plate.

Stavovi učesnika
Vezano za praksu. Pošto je problem privrede za sve tehničke fakultete izraženiji nego za ekonomiste mi smo se dogovorili sa Mašinskog fakulteta da se uključe profesori i da profesori vode praksu da ne bi bilo potpisivanja, od mesec dana dobijete potpis i ja sam 5 godina unazad dobrovoljno sa studentima energetskog smera išla iz firme u firmu i to one koje rade. Birali smo znači one dobre, koje rade i sa svakom grupom sam ja čula priču direktora ili nekog od rukovodioca, nekog od stručnjaka. Onda smo 7 dana ili 3 dana bili tu sa mogućnošću da naši studenti kada se uoči neki problem taj problem razreše zajedno tamo, zajedno sa nekim od inžinjera ili naših studenata koji tamo rade i pokazalo se da su naši studenti izuzetno zadovoljni posle toga. Kaže profesorka ono što nismo čuli za vreme predavanje ili videli mi sada vidimo i evo ja ću za svoj predmet reći da li treba onoliko prikaza pumpe, kada je pumpa jedan objekat veoma prost i kada ja vidim kako to radi, onda ja hoću i da naučim sve ono što je vezano da bih projektovala. Ranije kada je privreda radila mi nismo imali taj izraženi problem. Mi smo pripremali studente direktno za fabriku pumpi Jastrebac ili za neku drugu fabriku, sa njima smo sarađivali i imali smo u toku nastave odlazak tamo, oni su nam pokazivali. Posebno ističem fabriku pumpi Jastrebac i žao mi je što ona ne radi. Mašinstvo komplet ste mogli da prikažete prolazeći jedno mesec dana kroz tu fabriku, mogli smo boraviti više puta u toku nastave tamo, i tako su naši ljudi svi koji su diplomirali energetiku tamo gde mi započnemo. Nesreća je sada, rekla sam vam što to nema, ali mi da bismo opet to prevazišli dogovorili smo se zajedno sa studentima da nastavnik bude uključen i da im nastavnik pomogne. Ovo je tačno što kolega kaže, ako oni ne vide, oni ne mogu ni posle da se uklope, ali kada ga vi odvedete i on bude tamo, pa posle nedelju dana on sam traži da ide dalje nogo tu da se zadrži kod njih, pa
opet vam se priključi on dosta u stvari nauči, vezuje se za tu firmu, za taj proces rada i tako mi pomažemo studentima da praksa ne bude ono što je na drugim fakultetima, a što u stvari nisu krivi studenti, nisu krivi možda ni profesori, krivo je društvo što ne ulaže na adekvatan način da mladi ljudi koji teoriju znaju dobro, da mogu i praksu da nauče. Bez obzira što smo propali verujte mi da još uvek može dase vidi i da još uvek firme rade i da mogu studenti da nauče. Inicijativa je bila, ja sam šef katedre za hidrauliku i ja sam kao šef katedre htela da pomognem studentima da se ne plaše kada odu tamo i uključi se neka mašina ili kada neko radi pored kompjutera da znaju. Da se oslobode i da jednostavno započnu posao. Problem mladog čoveka je problem da ono što mu vi date ima hrabrosti da započne, a kada jednom odradi, onda se on slobodno upušta i sva praksa u stvari služi tome. (profesor)

Zaključak
Na početku završnog dela ovog dela studije analiziraćemo problem studentske prakse na državnim univerzitetima u kontekstu društvene strukture i procesa u Srbiji, u dijahronoj (kraj dvadesetog veka) i sinhronoj ravni.
Uvereni smo da je, samo utvrđivanjem relevantnog determinističkog okvira, koji je prisutan pri nastajanju i reprodukciji nekog problema, moguće dotični problem na sistematičan i dugotrajan način rešiti. U suprotnom, postajemo nastavljači prakse rešavanja problema na način da se sagleda samo jedan aspekt problema, najčešće pravni ili/i ekonomski, i shodno tome predloži pravni akt, odnosno poveća ili smanji izdvajanje novčanih sredstva.
Od posebne važnosti za problem kojim se bavi ova studija je privredna struktura, odnos prema radu i obrazovanju i preovlađujući kulturni obrazac.
Srbijansko društvo, posmatrano u kontekstu svetskog sistema, pripada njegovoj periferiji. Funkcionalno posmatrano Srbija se nalazi u položaju „zavisne modernizacije", odnosno „modernizacije zavisnosti". Bilo koju definiciju stanja da primenimo ona će označavati društvo koje je, usled nedostatka sopstvenih resursa, bilo ili je trenutno u nuždi da za tim resursima traga van sopstvenih granica, sa ciljem da svoj sistem bar na neophodnom nivou održivosti uskladi sa potrebama sebe i okruženja.
Pošto predmet ove studije i teksta nije detaljna analiza problematike društvenog razvoja Srbije, ideja nam je da predočimo samo aktuelne konture našeg viđenja tog razvoja, s akcentom na period od 1990. godine.
* * *

Posmatrano sa kroz prizmu istorijsko-sociološke analize srbijanskog društva je do sada do sada imalo dva pokušaja tranzicije (prelaska iz predmodernog u moderno društvo, koje
bi postalo deo poluperiferije svetskog sistema). Prva tranzicija, liberalno- etatistička, je trajala od 1815. godine do 1945. Socijalistička revolucija nakon drugog svetskog rata je označila krah prve i početak druge, socijalističko-etatističke tranzicije. Na putu uspešne transformacije u oba slučaja su stajali:
Nedovršeni procesi demokratizacije i vladavine prava
Opstajanje različitih formi političkog (liferantskog) kapitalizma
Nepostojanje osnovnih (društvenih) pretpostavki za nastanak industrijskog društva: tehnološka nerazvijenost, adekvatan nivo strukture radne snage, radništva kao društvene činjenice, preduzetništva i liberalne tržišne ekonomije
Opstajanje mehaničke solidarnosti kao dominirajućeg oblika društvene solidarnosti
Opstajanje duha metafizičnosti (Ogist Kont), koji je prepreka stvaranju društva rada, racionalnosti i progresa
Nedostatak održivog koncepta društveno-ekonomskog razvoja u obe tranzicije
Poslednja tranzicija počinje nakon raspada SFRJ kao državnog i socijalizma kao političkog okvira u kojem je Srbija bitisala pola veka. Novi Ustav, uvođenje višestranačkog sistema, održavanje prvih izbora, uvođenje privatne svojine i započinjanje procesa privatizacije su bar formalne pretpostavke koje ukazuju da mehanizmi prethodnog sistema nisu više na snazi. Međutim odsustvo političke volje u prvom redu kod vlasti je stvorilo dvostruku stvarnost, gde su se realnosti i deklaracija razlikovali. To utire put krimi-tranziciji, odnosno političkom kapitalizmu, koji je bio idealan način da vlast simulira tranziciju, a da se u suštini očuva monopol struktura prethodnog režima, koji svoju političku moć transformiše ili uvećava kroz ekonomsku. Ovo je najbolje vidljivo u procesu svojinske transformacije, koja zakonski nije
bila obavezna i vremenski oročena, ali su ta ista preduzeća (u najvećem broju slučajeva) bila obavezno „privatizovana u kratkom roku od strane direktora ili lokalnih partijskih funkcionera. „Privatizacija“ je obuhvatila i državni aparat, gde su državni funkcioneri koristili državna sredstva za sticanje sopstvenih materijalnih dobara.

Sociolog Silvano Bolčić, analizirajući stanje u sferi rada tokom devedesetih godina konstatuje da je tokom ovog perioda smanjen broj ukupno zaposlenih u društvenim preduzećima sa 2.297.000 (1991.god) na 2.100.000, a posebno se smanjenje desilo u društvenom i državnom sektoru, od 2.137.000 (1991) na 1.593.000 (2000). Istovremeno, u privatnim preduzećima se beleži rast od 160.000 početkom devedesetih, na 501.000 krajem devedesetih. Kao što je već pomenuto, proces neobavezne privatizacije je počeo 1990. godine, kada je u prvom talasu po Zakonu o pretvaranju društvene svojine u druge oblike svojine izvršena svojinska transformacije u 43% privatizovanih preduzeća. Ova privatizacije je poništena 1994. godine Zakonom o revalorizaciji društvenog kapitala. Tako podruštvljena/konfiskovana preduzeća doživljavaju vlasničku, upravljačku, organizacionu i kadrovsku katastrofu. U novonastalim preduzećima koriste se nove poslovne strategije, kao što su: rentiranje prostora i/ili radnika, stvaranje kooperacija sa privatnim preduzećima po nepovoljnim uslovima, samo da bi se obezbedio fond za plate, prelazak u zonu duplog knjigovodstva, čekanje u redu za državne donacije kao kompenzaciju za održavanje socijalnog mira, dok je najveći broj i to najvećih preduzeća slao svoje radnike na neplaćeni odmor.
Rezultat takvog stanja je promena kvalifikacione i starosne strukture u društvenim preduzećima u korist privatnih. Ovakvom stanju su u značajnoj meri doprineli interesno pacifikovani sindikati i nespremnost radnika da se bore za prava koja im je davao tadašnji zakonski okvir.
Što se tiče privatnog sektora kao perjanice tranzicije, on je samo formalno bio alternativa. Uvidom u strukturu preduzeća u privatnom vlasništvu po privrednim granama vidi se da je i ona bila deo sistema. Naime, najveći broj privatnih preduzeća je bio u oblasti trgovine (52%), koja je bila u funkciji razbijanja obruča (samo)izolacije tokom devedesetih. Od ovih preduzeća i preduzetnika ne treba očekivati neki veći doprinos razvoju preduzetničkog društva, jer se radi o strategiji preživljavanja ili prelivanja kapitala iz društvenog sektora u korist najvećeg broj trgovaca-preduzetnika.
Nakon promena 2000. godine započet je proces privatizacije. U izboru između brzine i kvaliteta Vlada je izabrala ovo prvo. Neizgrađen prateći institucionalno-normativni okvir, kao i nepostojanje strategije društvenog razvoja svode privatizaciju na puku promenu vlasničke strukture, bez bilo kakvih zaštitnih mehanizama, kada je u pitanju pranje novca koji je već „ispumpan" iz tih istih preduzeća koja su predmet privatizacije. Pored ovoga, privatizacija nije doprinela napredovanju preduzetništva u Srbiji, jer se novi vlasnici u ne malom broju slučajeva odlučuju za rentiranje poslovnog prostora ili prenamenu imovine u one oblike gde je ona pogodna ili za rentiranje ili gradnju stambenog prostora. Tehnološki napredak skoro da i ne postoji. Nameće se zaključak da je tokom privatizacije opran novac i da su pokupovane nepokretnosti i zemljište. U prilog ovakvim efektima privatizacije govori i činjenica o skoro neprimetnom prisustvu stranih investitora. Prema podacima Agencije za privatizaciju učešće stanih investitora iznosi 6%.
Bilans društvenog razvoja Srbije zasigurno bi bio nepotpun kada se ne bi pozabavili migracijama, i to onog najobrazovanijeg dela stanovništva. Ako su se tokom šezdesetih najviše iseljavali građani koji su imali niže stepene obrazovanja i manje potrebna zanimanja, devedesetih se situacija preokrenula u kontra smeru. Devedesete je obeležilo iseljavanja onih koji su visoko
obrazovani i čija zanimanja su potrebna ovom društvu. Prema podacima koje je prezentovao sociolog Silvano Bolčić aproksimativno polovina onih koji su se iselili imaju 13 i godina obrazovanja. Ovoj slici treba dodati i detalj da je su među nezaposlenima prisutniji oni, koji su mlađi i višeg obrazovanja.

Za potpunije sagledavanje rada kao fenomena i njegove funkcije unutar nekog društva veoma je značajno sagledati kulturni aspekt. I pored sve intenzivnijih procesa globalizacije, lokalne kulture opstaju i pokušavaju svojom raznolikošću doprineti različitosti.
O vezi kulture i privrede kao institucionalnog okvira obavljanje rada dosta je pisano, a prvi značajan korak učinio Maks Veber u studiji Protestantska etika i duh kapitalizma. Ova sociološka analiza je pokazala kako i na koji način jedan kulturni model posredstvom religije može uticati na stvaranje privredne etike i ukupnog poimanja rada i njegove svrsishodnosti.
Kada je u pitanju Srbija i pravoslavlje kao konfesija velike većine stanovnika, zasada ovakvih studije nema, ne samo u Srbiji već i na prostoru na kome žive istočni hrišćani.U knjizi Religija, rat i razvoj, Vera Vratuša Žunjić, navodi stavove nekoliko retkih autora koji su se na posredan način bavili ovom tematikom. Jedan od njih je Sergej Bulgakov, pravoslavni teoretičar, koji smatra da je Zapad praktično orijentisan, za razliku od Istoka (Evrope) koji je okrenut ka duhovnosti i onostranosti, tj, kontemplativan. On smatra da Zapad karakteriše bogosluženje vojevanjem u svetu, dok je Istok okarakterisan odlaskom iz sveta i samoodricanjem. Bulgakov podvlači razliku između zapadne radne etike i istočnog rada na sebi.
Jedan drugi autor pokušava da objasni odsustvo praktičnosti u pravoslavlju uticajem učenja Georgija Palame i isahizma. Prema isihastima, čovek je Božija posuda, a samo delanje ne mora da znači i imanje, te se na taj način veliča
siromaštvo i spiritalizuje život koji sputava racionalan odnos prema životu odnosno prema zaradi.
Pored ovog religijskog aspekta, ovde ćemo izneti mišljenje Žan Mari Čalić o radnoj etici u Srbiji 19 i 20. veka. Ona smatra da u slučaju Srbije tri faktora utiču na odnos prema radu. Prvi je cena rada, drugi je stručnost radne snage i treći je kulturno nasleđe, sa posebnim naglaskom na religiju. Ona naglašava da se usled nerazvijene industrije i opstajanja pečalbarenja, kao forme predindustrijskog rada ali i jakog tradicionalizma, nije mogla stvoriti pozitivna radna etika među radnicima-seljacima.
I na kraju ćemo samo pomenuti zapažanja Vladimira Dvornikovića o radnoj etici Jugoslovena. U Karakterologiji Jugoslovena on ističe ne baš izraženu radnu etiku pripadnika jugoslovenskih naroda, iz kojih izdvaja Slovence, koji su imali pozitivan stav prema radu. Kao posebno neradne apostrofirao je Bosance i Crnogorce, a kao štedljivo iracionalne južnosrbijance. Kao poseban problem naveo je ponašanje intelektualne elite koja nije imala radne navike, istrajnost, organizovanost, racionalnost već sklonost brbljanju, ali uvek sa velikim pretenzijama, što je put ka moralnom truljenju. Dvorniković, u želji da opiše kakav odnos Jugosloveni imaju prema radu i obrazovanju, navodi primere Tesle, Jagića, Cvijića i Ruđera Boškovića, koji su morali da napuste ovaj prostor da bi se bavili onim što žele.
Kao glavne osobine odnosa Jugoslovena prema radu Dvorniković navodi aljkavost, površnost, nedostatak radne etike i rudimentaran osećaj dužnosti.
U knjizi navodi iskustva sa studija u Beču, gde se studenti sa jugoslovenskog prostora ismevaju i izruguju svojim kolegama koji redovno i marljivo uče i obavljaju studentske obaveze, nazivajući Nemcima i Jevrejima. Umesto rada, ti isti „veseli studenti se bave kritikom i analizom". Dvorniković navodi i nekoliko poslovica kojima se iskazuje odnos prema radu:
Đavo ga nosio onoga ko voli da radi, Bog ubio prešu (hitnu obavezu). Evo kako Dvorniković opisuje stanje na srbijanskom univerzitetu za vreme njegove profesore Kada sam počeo predavati filozofiju na univerzitetu zgranuo sam se koliko novih slušalaca dolazi bez ikakve orijentacije kojoj struci da se posvete. Većina od njih je želela od svega po malo, od svake struke ono što je najinteresantnije. Bila je to prava muka da se navedu na ozbiljan rad na jednoj avliji. Sve, ali samo ne konkretnost i istrajnost. Isprekidana linija dilentatizma i površnog enciklopedizma, saopštava autor sopstveno iskustvo. Kada je u pitanju intelektualan rad Jugoslovena, Dvorniković iznosi sledeće osobine: neobuzdanost, primitivnu subjektivnost, uobraženu osetljivost, surevnjivost, nepoverenje, mržnju, zavist, nedisciplinu, neobjektivnost i nepravičnost. Autor konačno zaključuje da Jugoslovenima nedostaje kultura rada.

Na osnovu prethodno rečenog, se može zaključiti da problem sticanja praktičnih znanja i veština na državnim univerzitetima nije samo i isključivo problem univerzitetskog obrazovanja u Srbiji. Kao što smo videli odnos prema radu kao i privredna etika Srbiji u znatnoj meri ne odgovaraju industrijskom društvu. Preciznije, stepen razvoja preduzetništva i sveta rada nije na nivou koji bi garantovano stabilan ekonomski razvoj, privredni i tehnološki napredak. S druge strane, neusklađenost strategije društvenog razvoja i sistema obrazovanja dovodi do dezorganizacija na nivou visokoškolskih obrazovnih institucija. Stanje dezorganizacije u ovom podsistemu uslovljava potrebu za alternativnim rešenjima, koja su u funkciji potreba, u prvom redu profesora i studenata. Što se tiče studenata, reakcije studenata na ovakvo stanje mogu se klasifikovati na:
Konformističke – prihvatanje postojećeg „stanja na papiru i postizanje cilja – sticanje diplome
Instrumentalne – korišćenje svih mogućih „olakšica i „prečica da bi se postigao cilj – sticanje diploma
Inovativne – lične inovacije i alternativna rešenja u pravcu povećanja stručnog i praktičnog znanja, odnosno aktiviranje u studentskim organizacijama sa ciljem promene postojećeg stanja na fakultetima
Slična kategorizacija ponašanja je uočena i kod profesora:
Konzervativno – aktivno zalaganje za očuvanje postojećeg stanja
Konformističko – pasivno zalaganje za prihvatanje trenutnog stanja
Instrumentalno – aktivno korišćenje svih mogućnosti koje pruža postojeće stanje
Inovativno – aktivno angažovanje na promeni postojećeg stanja ličnom akcijom ili kroz profesionalna i stručna udruženja
Na osnovu rezultata ovog istraživanja jasno je da se buduće akcije u oblasti revitalizacije studentske prakse ne mogu svesti na normativne ili ekonomske promene. Od suštinskog značaja je stvaranje (formalizovane) koalicije onih aktera na univerzitetu kao i u društvu koji imaju interes za planiranje promena. Jedino ta koalicija može biti garant sprovođenja potrebnih promena i rešenja koja predlaže ova studija. U društvu visoke dezorganizacije i institucionalnog vakuuma takva jedna koalicija je preduslov svih preduslova. Pomenuta koalicija bi trebalo da bude sačinjena on inovativnih delova univerziteta i države i privrede, koje smo i tokom realizacije ovog istraživanja identifikovali.

Marko Savić
UNIVERZITET IZMEĐU TEORIJE I PRAKSE
Analiza dubinskih intervjua a samom početku moramo istaći da motiv za proširenje istraživanja i na dubinske intervjue nije bio samo da se obuhvate i predstavnici drugih ciljnih grupa (privatni univerziteti i institucije alternativnog obrazovanja), jer su neki već bili uključeni u prethodnu fazu projekta, već i da selektovane relevantne osobe, koje zavređuju epitet institucije i koje imaju puno toga da pojasne, dobiju priliku da izraze svoja zapažanja, stavove i preporuke na osnovu svog višegodišnjeg iskustva. Metodološki gledano, uključiti ih u fokus grupne dijaloge bilo bi nepravilno, pa čak i nedopustivo, jer bi predstavljalo veliki gubitak za istraživače i kvalitetno sagledavanje istraživanog problema. N
Dakle, realizovano je 6 dubinskih intervjua u trajanju od 40-60 minuta sa predstavnicima sledećih ciljnih grupa:
Predstavnici ciljnih grupa
Broj
Rektor državnog univerziteta
1
Rektor, prorektor privatnog univerziteta
2
Menadžer institucije alternativnog obrazovanja75
3
Ukupno
6
Planirana i ostvarena struktura učesnika
Uzimajući u obzir ukupan broj održanih dubinskih intervjua, izložena analiza prevashodno obuhvata opšta razmatranja, precizno citiranje stavova i preporuke ispitanika. Cilj nam je bio da jasnije oslikamo trenutnu situaciju i preciznije sagledamo prostor za unapređenje postojećeg stanja.
75 U daljem tekstu menadžer IAO
Instrument koji smo koristili za realizaciju dubinskih intervjua bio je usklađen sa instrumentom korišćenim tokom FGD, tako da su obrađene tematske celine gotovo identične.
Položaj univerzitetskog obrazovanja u Srbiji
Ispitanici su iskazali nezadovoljstvo položajem visokog obrazovanja u Srbiji i njihovi stavovi mogu se sistematizovati u dve grupe. Prva grupa ističe eksterni problem neadekvatnog odnosa političkih struktura prema obrazovnim institucijama76 i to na svim nivoima i njihov nedostatak razumevanja značaja nauke i obrazovanja za razvoj društva, što se ogleda i kroz ulaganja državnih izvršnih organa u ovaj sektor i to već više godina. U prilog tome, govori i činjenica da je u budžetu Republike Srbije najmanje sredstava predviđeno za sektore naučnih i prosvetnih delatnosti.
Druga grupa ističe interne materijalne, tehničke, logističke i subjektivne organizacione probleme koji su, po njima, povod za neadekvatan položaj obrazovanja. Uzroci su skriveni u urušavanju osnovnih vrednosti društva tokom devedesetih, koje je u ovom konkretnom slučaju rezultiralo i ukidanjem autonomije univerziteta Zakonom iz 1998. godine. U oba
76 Poslednji srednjoročni plan razvoja Srbije, koji je bar u nekim naznakama sprovođen, usvojen je 1987. godine, u vreme kada je na dnevnom redu bilo preuzimanje političke i ekonomske vlasti u Srbiji. Zatim je 1992. godine usvojen sledeći, ali uopšte nije sproveden, jer su na dnevnom redu bili rat i pljačka naroda. Srbija već skoro dva desetleća nema nikakvu razvojnu politiku, i nijedna vlada za to vreme nije bila u stanju, ili nije htela da iznese makar neku okvirnu pretpostavku kamo Srbija treba da putuje kao država i kao zajednica njenih građana. Drugim rečima, od nas se očekuje da kupimo karte za put i spakujemo kofere, a mi pojma nemamo ne samo kamo voz ide nego da li opšte nekamo ide. (Ljubiša Rajić u zborniku radova Visoko obrazovanje u Srbiji na putu ka Evropi – četiri godine posle, str. 396, Beograd 2005. (izd. AAOM) 98
slučaja, ispitanici smatraju da za ovakvu situaciju krivicu svakako ne snose studenti ili građani.
Korene ovog problema naši ispitanici nalaze prevashodno u nasleđenom stanju iz vremena jednopartijskog sistema. Već krajem osamdesetih godina prošlog veka, intelektualna elita shvatila je da sistem visokog obrazovanja mora da se prilagodi novim potrebama društva koje se sve više približavalo Zapadu i postepeno usvajalo nov vrednosni sistem. Dotadašnje stanje više nije moglo sačuvati konkurentnost na svetskim tržištima koja su u to vreme bila dostupna i veoma otvorena. Prvi korak je bio takozvana Šuvareva reforma sa kraja sedamdesetih, ali se već posle samo deset godina počelo govoriti o neophodnosti nove reforme. Međutim, događaji koji su obeležili devedesete sprečili su osmišljavanje i sprovođenje tih ciljeva i ne samo to – rigidni autoritarni režim je najveću opasnost za svoj opstanak video upravo na Univerzitetu, pa je stoga pokušavao i uspevao da ga uruši i degradira. Dekomponovanje takvog sistema bio je prvi zadatak demokratskih vlasti posle 5. oktobra 2000. godine, koji još uvek, stav je naših sagovornika, nije u potpunosti završen.

Donošenje novog Zakona o visokom obrazovanju, koje je Narodna skupština Republike Srbije usvojila krajem avgusta 2005. godine, svi ispitanici su ocenili kao pozitivan pomak. Oni kažu da nijedan zakon nije idealan, ali da novodoneseni daje puno prostora i slobode za sprovođenje reforme u skladu sa Bolonjskim procesom. Naravno, kao glavnog implementatora ovog zakona prepoznaju fakultete, mada izražavaju sumnju u njihove kapacitete, ali i spremnost da reformu kvalitetno iznesu. Smatraju da je nastavni kadar većinom (voljno ili nevoljno) prihvatio činjenicu da se reforma i Bolonjski proces mora sprovesti, ali da ostaje da se utvrdi kolika je njihova spremnost i volja da je kvalitetno realizuju. Obzirom da zakon poštuje autonomiju univerziteta, nije restriktivan i ostavlja veliki slobodu fakultetima, potrebno je
sačekati da istekne rok od dve godine koliko je određeno da se izvrši promena statuta u skladu sa zakonom.
Dakle, na pitanje kako ocenjuju položaj visokog obrazovanja u Srbiji, ispitanici su ovako odgovarali:
Potpuno nebitno. Ono je bilo nebitno kod Miloševićeve vlasti, nebitno kod tadašnje opozicije, pa je nebitno i kod današnje vlasti. Kod stranaka to se radi tako što se okrene neki prijatelj i kaže da napiše par reči o obrazovanju, dakle to je otprilike politika svih naših stranaka o obrazovanju. Odsustvo davanja bilo kakvog značaja obrazovanju je čin donošenja Zakona o visokom obrazovanju koji smo sada nedavno posmatrali, jer sve stranke procenjuju da nema razloga, čak ni šefovi poslaničkih grupa nisu se angažovali u diskusiji nego su naravno poslali drugu ligu, što ne govorim o kvalitetu ljudi nego o percepciji i ubacili su između dva po njima važna Zakona o penzionom osiguranju i ne znam šta beše drugo. To je kao bilo važno, a ovo da se malo strasti stišaju, to što bi trebalo u stvari da bude najznačajniji Zakon u ovoj zemlji, jer ova zemlja ima budućnost ako ima visoko obrazovanje… Tako da je apsolutno obrazovanje tema koja nikoga u ovoj zemlji ne zanima.
Zašto je to tako?
Zato što ne daje kratkoročne efekte, ovde se ide samo na kratku loptu. Ovde se sedam puta asfaltira ista ulica i isti put da bi mogle stranke sutra da se slikaju kako ga otvaraju. Obrazovanje je nešto gde se ne dobijaju kratkoročni politički poeni i to je razlog zašto niko neće da radi na tome. (Menadžer IAO)
… Ono (visoko obrazovanje, prim. autora) se nalazi u jednoj fazi kada se suočava ili će tek početi da se suočava sa nekim novim izazovima. Prvo donet je novi Zakon, on je postavio pravni okvir koji mu omogućuje da se uklopi u jedan proces koji se odvija širom evropskog kontinenta, a to je Bolonjski proces. Zakon je liberalan utoliko što prepušta
Univerzitetima inicijativu kako, kojom dinamikom i na koji način tu transformaciju sprovede, isto što je i rizik da snage inercije prevladaju, a opet s druge strane svako nametanje eksterno može da podseća na zloglasni Zakon iz 1998. godine i onda je akademska zajednica ipak odlučila da prednost jednom Zakonu koji u tom pogledu zaista insistira na autonomiji Univerziteta, ali time je preuzela na sebe i odgovornost da te reforme sprovede u roku koji postoji. Drugi izazov sa kojim se akademska zajednica susreće jesu privatni fakulteti, to je novina koja sada u stvari pokazuje da u Srbiji još uvek nemamo pravu tržišnu ekonomiju, da je naše tržište radne snage i dalje nerazvijeno i da se u kontekstu zapošljavanja traži pre svega diploma zarad diplome, da bi se kasnije kroz takozvani sistem burazerskog zapošljavanja faktički problem sticanja radnog mesta rešio. (Rektor državnog univerziteta)
Moje mišljenje je da obrazovanje uopšte ne pripada nekim prioritetnim načelima funkcionisanja ove Vlade. Mislim da ova Vlada otprilike smatra da je njen posao u fazama pregovora i u Evropskoj integraciji. Drugo je što proces te integracije podrazumeva i prilagođavanje u smislu te obrazovne politike u Evropi, onda oni nužno i moraju da se usmere da reformišu i obrazovni sistem. Ali moje je mišljenje da tome nije posvećena neka posebna pažnja. Ono što je novitet jeste Zakon o visokom obrazovanju, ali to se tiče samo visokog obrazovanja i on je uneo ona načela koja traži bolonjski sistem, a taj sistem traži jednu kontinuiranu nastavu, kontinuirano praćenje rada studenata, mobilnost tih studenata, priznavanje diploma, jedna vrsta interaktivnosti koja studentu garantuje da kada dođe na fakultet neće morati da sedi u jednoj velikoj dosadi, nego će imati priliku da na adekvatan način saznaje ono zbog čega je upisao određene studije. (Menadžer IAO)

Ja ću ti reći, na državnom fakultetu imaš mnogo UDBA-ša, DB-ovaca, ljudi koji se nikada jednostavno nisu bavili naukom i ništa nisu napravili u nauci, nego su se bavili drugim ljudima i onda kada je nestao taj sistem oni su se jednostavno našli u lutanju od jedne do druge partije. To je veliki problem, jer se nikada nije demontirao jedan loš obrazovni sistem, nego se vrše kozmetičke izmene. Bez otvaranja dosijea da vidimo ko druka, što nikada nije raščišćeno, ne može da se ide dalje, koliko je ljudi primano po rođačkim vezama... Zbog takve situacije, ja sam za to da se prime na svako mesto po dva ili tri čoveka, radi konkurencije, pa da onaj ko je najbolji ostane, tako se Univerzitet razvija. (prorektor privatnog univerziteta)
Organizaciona struktura državnih univerziteta i kvalitet nastavnog kadra
Organizaciona struktura državnih univerziteta je, po rečima naših ispitanika, nasleđena iz vremena komunizma. Sredstva se troše na neracionalnu mrežu nastavnih institucija, gde se često fakulteti koji obrazuju iste kadrove nalaze na jako maloj udaljenosti. Time se rashodi mnogostruko povećavaju, a nastavni kadar bespotrebno deli na više katedri, pri čemu može doći i do smanjenja kvaliteta nastave. Sem toga, identifikovan je i problem viška katedri na jednom univerzitetu. Najbolji primer je Beogradski univerzitet, pre svega zbog svoje veličine77, na koji se suočio sa problemom nagomilavanja katedri iste vrste na više fakulteta, gde prednjače katedre stranih jezika, matematike, sociologije, filozofije i drugih opšteobrazovnih nauka. Sem toga, po
77 Beogradski univerzitet po broju nastavno-istraživačkih institucija koje funkcionišu pod njegovim okriljem, spada među najveće u Evropi, pa i u svetu. Naime, u okviru ovog univerziteta nalazi se čak 31 fakultet i 8 instituta na kojima studira preko 70000 studenata i radi oko 10000 zaposlenih.
rečima naših sagovornika, način upravljanja fakultetima nije prilagođen novom milenijumu, nije menjan preko pedeset godina, suviše je glomazan i ne obezbeđuje konkurentnost i produktivnost pod tržišnim okolnostima. Zato državni fakulteti u većini slučajeva zavise od budžeta Ministarstva prosvete i sporta, a svoje naučno-istraživačke kapacitete minimalno koriste. Tako fakulteti koji obrazuju kadrove koji su traženi na tržištu, koji imaju u okviru svog kurikuluma menadžerske katedre, koji bolje razumeju koncept modernog preduzetništva, više samostalno zarađuju, a manji procenat potražuju iz budžeta. Većina fakulteta, međutim, nema katedre za menadžment, pa tako na primer većina tehničkih fakulteta školuje inženjere koji se, po prirodi svog poziva, zapošljavaju na mesta šefova različitih timova, odseka, direktore, a na fakultetu ne savladaju menadžerska znanja i veštine. Takođe, trenutni menadžment državnih fakulteta čine istaknuti redovni profesori, koji su većinom vrhunski stručnjaci u svojim oblastima, ali su njihove menadžerske sposobnosti često pod znakom pitanja. I tako, stav je naših ispitanika, umesto da ulažu svoje vreme, znanje i veštine u bavljenje nastavom i naukom, obrazovni sistem ih destimuliše stavljajući ih na radno mesto za koje u većini slučajeva, nisu dovoljno stručni. Sem toga, velika nezavisnost fakulteta u odlučivanju u kombinaciji sa lošim sistemom upravljanja i veoma liberalnim zakonom, može dovesti (i dovodi, prim. autora) do toga da reforme budu sprovedene samo kozmetički, odnosno da na nekim fakultetima preovlada nedostatak želje i volje za promenama.

Drugi problem koji smo identifikovali je problem velikog broja studenata, koji se pojavio devedesetih godina, kada je autoritarni režim pokušavao da socijalni mir i alarmantan problem nezaposlenosti reši povećanjem upisnih kvota na univerzitetima. Taj problem još uvek nije rešen, iako su se upisne kvote smanjile. Po mišljenju naših ispitanika, nema kontinuiranog učenja na stadionu sa 1500 ljudi (aluzija na
trenutno stanje u amfiteatrima, prim. autora), a Bolonjski proces koji smo prihvatili i u skladu sa njegovim principima doneli Zakon o visokom obrazovanju i krenuli sa reformom, svakako ne može biti kvalitetno implementiran pod ovakvim uslovima.
Važno pitanje koje smo postavili sagovornicima bilo je i kako ocenjuju kvalitet nastavnog kadra na državnim univerzitetima. Obzirom da još uvek ne postoji agencija za akreditaciju fakulteta, a ni sistematizovana metodologija za evaluaciju rada nastavnika na državnim univerzitetima, ocena kvaliteta se uglavnom zasniva na pretpostavkama i stranim statistikama i pokazateljima citiranosti, učešća na konferencijama i rada na međunarodnim projektima. O ovom problemu najbolje govore reči jednog od naših ispitanika: Među 5 500 najcitiranijih naučnika u svetu, nema ni jednog Srbina. Znači mi ne uzimamo te pokazatelje da bi merili stanje, mi tvrdimo da su naša deca najbolja kada odu negde u svet i iz toga izvlačimo zaključke, znači mi ne znamo da su najbolja, mi znamo pojedinačno 5 ili 6 ljudi koji su se lepo plasirali. Mi ne pravimo sopstveno istraživanje, mi koji smo naučnici, bar tako se predstavljamo, kad treba da ispitamo sopstveni značaj, ulogu, poziciju, vrednost ne pravimo nikakvo validno istraživanje, mi to radimo na loš način, naši argumenti su takvi da su potrebni studentu na ispitu vi bi studenta oborili zbog potpuno nesolidnog rada.

Uzrok ovakvog stanja nalazi se u još uvek dominantnim stavovima nasleđenim iz vremena druge polovine XX veka, gde je tada vladajućem vrednosnom i normativnom sistemu uspostavljena teza da je diploma potreban i dovoljan dokaz znanja, vrednosti i sposobnosti. Pitanje koje se često postavlja u konzervativnim akademskim krugovima jeste: Ko je autoritet da nas ocenjuje? – i daje se odgovor: Studenti svakako ne, kako učenici mogu ocenjivati učitelje. Svakako je problem sveobuhvatne evaluacije ne samo nastavnog kadra, već svega što čini kvalitetan fakultet: od rada svih zaposlenih, opremljenosti, organizacione strukture, menadžmenta, nastavnih planova itd., okarakterisan kao najveći trn u oku na državnim univerzitetima u Srbiji.
Uslov polaska u reformu je analiza stanja, to jest dalji ozbiljan rad na evaluaciji. Naši univerziteti su suštinski nesposobni za ozbiljniju konkurenciju, nalik su na Zastavu ili neki drugi glomazni i neefikasni mehanizam, skoro kao kada Paja Patak u Mikijevoj radionici kaže za mašinu koju posmatra: „Čemu ovo služi? A osim toga i ne radi.“ Međutim, nije problem u tome što je glomazan, nego u tome što neće da bude efikasan. Kontrola kvaliteta i zahtevi za ispunjavanje određenih standarda povlače za sobom potpuno jasne posledice za one koji ih ne ispunjavaju, a to znači racionalizaciju mreže državnih univerziteta, zatvaranje nedovoljno dobrih institucija i otpuštanje nedovoljno dobrih nastavnika. Tek za to nema spremnosti ni van ni unutar univerziteta. Pa kod nas se na nož dočekuje čak i zahtev da se strogo ograniči koliko radnog vremena neko može da provede van svoje osnovne institucije u bilo kojoj vrsti drugog rada. Ne može neko da istovremeno obavlja dva posla ili više njih, a koji zahtevaju pun angažman, dakle, ne može da radi na dva ili više fakulteta, ima sopstvenu firmu, pri tom je i ministar ili pomoćnik ministra i sedi u više upravnih odbora. Mnogima je potreban univerzitet radi titule, ali oni nisu potrebni univerzitetu, i dokle god nismo spremni da im kažemo ime i prezime, nema ni reforme. Kadrovi – ili ljudski resursi, kako se to sada zove – jesu ključ svega78.
Naravno, ovakvu situaciju koristi konkurencija, pa je evaluacija nastave nešto čime se diče privatni fakulteti. Oni uglavnom shvataju proces evaluacije veoma ozbiljno, jer im one predstavljaju sredstvo za unapređenje nastavnog procesa i povećanje interesovanja budućih studenata. Ipak, Ljubiša Rajić u zborniku radova Visoko obrazovanje u Srbiji na putu ka Evropi – četiri godine posle, str. 398-9, Beograd 2005. (izd. AAOM)
trebalo bi istaći da tokom ove faze istraživanja došli do zaključka da institucije alternativnog obrazovanja imaju definitivno najbolje razvijene metode za evaluaciju svojih nastavnih aktivnosti. Studenti imaju mogućnost da evaluiraju sve što škola radi, a tiče se njihovog boravka ovde, prvo predavače, zatim asistente, odnosno demonstratore koji pripremaju module programa, zatim kompletan profesionalni tim škole, a naročito vođe organizacije škole. Ne postoji neka stvar koja se njima nudi, a koju oni ne mogu da ocenjuju. Nama je najvažnija evaluacija predavača, budući da može ta evaluacija koja je fino pripremljena, može da nam služi kao pokazatelj toga da li nekog predavača pozvati ponovo ili ne. Evaluacije delimo na usmene i na pismene evaluacije. Usmenu provodi jedan psihološki tim, koji razgovara sa svakim studentom individualno, da vidi šta su njegova zapažanja, sva puta na akademskoj godini, a evaluacije se dele opet na evaluacije koje se odnose na pojedinačna predavanja i one se rade nedeljno i to je obaveza studenata, da evaluira predavače koje su slušali, mimo toga postoje takozvane semestralne evaluacije i oni daju svoje sudove o tome kako je uopšte izgledala nastava u jednom semestru, nakon toga postoji godišnja evaluacija i oni na kraju daju svoj sud i kažu da li je program koordiniran kako treba i na kraju se evaluira rad demonstratora i svaka osoba koja radi u timu ima obaveze prema studentima i prema zaposlenima i oni evaluiraju svoj rad sa studentima... (menadžer IAO)
... nisu samo studenti ti koji nas ocenjuju, nego i svi ostali u smislu profesora i tutora koji imaju posebne evaluacije, koji ocenjuju rad sa studentima, a i tutori i predavači rad celokupne škole, od same ideje realizacije i organizacije škole, preko uslova rada, preko saradnje sa zaposlenima, isplate honorara, redovnosti, visine i sve ostalo i to su nama odlični pokazatelji obzirom da smo mi organizacija koja veliku pažnju obraća na evaluaciju i koja rezultate te evaluacije zaista shvata kao nešto prema čemu treba korigovati sami
sebe. Na osnovu toga mi i pravimo programe, imamo sastanke koji ne budu baš tako slatki kada im pokažu evaluacije, mi smo stvarno rigorozni, nekako četvorka nam je neka granica do koje tolerišemo, sve ispod četvorke je nama veoma loša ocena i odmah tražimo promene i ne bude to nekada prijatno pojedinim profesorima reći da treba nešto da promeni, ali se prosto držimo toga i mislimo da je to jedan od kvaliteta škole i da je ova škola tu radi studenata i da su oni u centru, korisnici su centar, škola ne postoji radi nas, nego radi svojih korisnika, naravno mi ne uzimamo sve bukvalno, uvek ima ekstrema ali na osnovu nekog sistema kojim radimo i na osnovu evaluacije koja postoji.svaka aktivnost mora da ima svoju evaluaciju. (menadžer IAO)