SVEt KAo VoLjA I PrEdStAVA

Robert Has
SVEt KAo VoLjA I PrEdStAVA

dok sam još bio dečak moj otac je svakog jutra –Kada sam imao desetak godina, otac je neko vreme,tek ponekad izjutra davao majci lek antabjusKoji izaziva mučninu ako se pije sa alkoholom.Bile su to male žute pilule koje bi otac uroniou čašu, rastvorio u vodi, dodao jojI posmatrao pomno dok pije.Bile su to kasne četrdeseteono vreme i društveni poredak kada su muškarci ustajaliI odlazili na posao, a žene ostavljali sa decom.otac mi je namigivao u stilu četrdesetih.Posmatrao bi je pomno da nas dvojicu lukavih ne bi„Žedne preko vode prevela“ ili nas „nasamarila“. Kada čujem te frazeu starim filmovima sećanja počinju da mi nadiru.A te lekove je tako dobro rastapaoPošto se pilula mogla sakriti pod jezikI ispljunuti kasnije. ovaj ritual seodvijao jako rano izjutra – rečeno mi je,I znao sam da je tako – jer je ona mogla,da je htela, da natera sebe da povrati,Pa smo morali da je posmatramo sve dok njen organizam neApsorbuje lek. teško je izraziti, ovim stihovima,ritam samog čina. otac bi pilule u prahIzmrvio u čaši, prelio ih vodom,dodao joj, i posmatrao je dok pije.Sećam se da je nosio odelo, sivorebrasto, i belu košulju koju je ona ispeglala.Ponekad izjutra on bi, kao u stripovima koje smo čitali,u kojima dogvud odlazi rano ne bi li smiriog. ditersa, ostavljajući Blondi da mrvicetosta i žute potočiće žumanacaočisti pre nego ode u kupovinu –zbog čega se i strip zove radost kupovine –Sa triksijem, prvim susedom,uhvatio raniji autobus i ostavio me daNad njom bdim. „Pazi na mamu, ortak.“Sećate se odlomka iz Eneide? Čovek

Page 2

Koji napušta grad u plamenu sa ocemNa leđima, držeći mladog sina za ruku,Samo želi da živ prođe kroz užarene kuliseI stubove što padaju, dok slepi prorok,Sa rukama podignutim ka nebu, urla iz unutrašnje odaje:„Velika Troja pada, Velike Troje nema više.“Klonulu u bademantilu, poniznu i punu pokajanjaVidim majku za kuhinjskim stolom obeshrabrenu i pijanu,Pijanu i obeshrabrenu. Stičemo prvu moralnu predstavuo svetu – o pravdi i moći,rodu i poretku stvari – odnekud. zA ČESLAVA MILoŠA u KrAKoVu Nedeljama je magla obigravala u priobaljuI donela nam marš predivnih danaKoje ti – koji si se tako rečito žalioNa oblačne dane na grizli Piku – ne bi prepoznaoSem ako te to ne bi podsetilo na lutkarske predstaveSa litvanskih pijaca posle Prvog svetskog rataKoje si u pesmama zabeležio. Evo još malo pozorišta:uz crvenu sekvoju u postelji od detelinePre nekoliko nedelja blizu tvog studijaSrna je rodila dva laneta.Kada sam te večeri svratio, video sam,Iako isprva nisam mogao da kažem šta,Mokro lane, sklupčano skoro u loptu,Kako se, u čestaru lešnika i šipurka, trese.Pročitao sam negde da košute sakriju svoje mladunceŠto bolje mogu pre nego odu na ispašuda se oporave. jer, ako ostanu da čuvaju novorođenčadNe mogu da iscede sokove iz lišća.zbog propusta u projektovanju rizikI teror ulaze u svet. Pogledao sam laneIzbliza. Bilo je krajnje mirno, a treslo se,Sklopljenih očiju, kao da spava. Nagnuo sam se da ga pomirišem:jedva da se osećao miris. ona je olizala sve tragoveogavnog mirisa rođenja. Sećaš li seovog Anakreontovog odlomka? – kontekst jeNaravno, verovatno erotski: „...plašljivo sedevojka okreće, slična jelenčetu dojenčetu,Koje u šumi od straha strepi, kad mu se udalji košuta majka“. 159 DOZIVI

Page 3

160 to je stih – dopašće ti se ovaj detalj – pronađenNa papirusu u koji je bila uvijena mumija ženeProučavana u muzeju u Kairu 1956.Sećam se kada te je jedna žena u PortlanduPitala da li čitaš Flaneri o’Konor.Sa žaljenjem si se namrštio, odmahnuo glavomI rekao: „znate, ne slažem se sa onim u romanu.“Mislim da se, na isti način, ne slažeš,Sa životom, i da nikada ne prihvataš okrutnostu slici stvarnosti, koja je iznedrila tvoj vek, i Boga Čudovište,I miris letnjih trava u svetuKoje jedva da se mogu imenovati ili zapamtitiPored trenutka u kome kroz njih gacamo,I svet koji se ne može spasiti u reči. Pa,dragi prijatelju, ti si odoleo. Nisi bio nem.Mark mi kaže da je video dva laneta kako pasuSa majkom u sumrak. Prejedaju se tvojim ružama –Čini se da su preživeli noćI da ni pas, ni kola do njih još nisu stigli. oNdA VrEME zima je. u jednoj maloj sobi muškarac i ženaSatima vode ljubav. tako iscrpljeni,dok cede svoja tela,Iznenada pogledaju jedno u drugo i zasmeju se.„Šta je ovo?“, kaže on. „Nikad mi te nije dosta“,Kaže ona, žena koja za sebe misli da nije sklonaKlišeima. Prstima prelazi preko njegovih grudiKolebljivim dodirima, kao da ispituje sopstveni utisak.on kaže: „I ja isto“. A ona, dok ponovo biva ona stara:„Misliš, ni tebi nikad nije dosta tebe?“„Mislim“, uzima je za ruke i njima maše,„otkud ovo?“ ona malo nakrivi glavuKao da ispituje izraz njegovog lica. „Stvarno želiš da znaš?“„da“, kaže on. „Samo-mržnja“, odgovara, „čežnja za bogom“.Ponovo ga ljubi. „Nije kako izgleda“, ironično sleže ramenima,„Ali otud dolazi“. Ljubi mu ispucale usnePo drugi put, treći. Mnogo godina kasnije, u nekom drugom graduu blizini parka večeraju u mirnom restoranu.jesen je. Pre podne jaka kiša: lišće boje dimljenogMesa i bakra, leti svuda. dvadeset godina starija,

Page 4

Veoma je lepa. opora osoba. Postala je, kaže,Pasionirani baštovan, ćerke su joj porasle.on se bori da ga ne savlada ljubav ili sažaljenjejer vidi da ona nema ruke. Misli: mora daIh se odrekla. zamišlja je,Sasvim jasno, kako se ponekad izjutra budi(Nosi živu uspomenu na nju iz mladosti, uskomešanuu snu, rumenu, dok polako otvara oči),Prestravljena, jer ne može da se seti šta je sa njima uradila, zašto su nestale,A onda se priseća i smiruje se, te taj danIznova poprima uobičajeni nastavak.Pita ga da li razmišlja o njoj. „Povremeno“,odgovara sa osmehom. „A ti?“ „Ne mnogo“, kaže.„Mislim da je to zato što nikada nismo postojali u vremenu.“Proučava njene dugačke prste koji gudePo vinskoj čaši, njene šake kao u pijaniste,Ili baštovana, istrošene, i kao kroz maglu, shvatada mora da je on ostao bez ruku. ondaopisuje sastanak na kome je proveo većinu dana, aKojim je predsedavao neko kome su, pre mnogo godina,oboje bili nadređeni. „Čuo si za izraz’Savršena budala’“, rekla je, a njemu se tako dopala bojaNjenog glasa. onda ona priča o kompanijiu Mejnu koju je osnovao izbeglica iz Poljske oženjenFrancusko-kanadskom separatistkinjom iz Kvebeka, od koje naručuje sijalice.to je priča sa mnogo iznenadnih preokreta i retkimČokoladno-crnim ljiljanom na kraju. on sluša,Posmatra njeno lice, još uvek razmišlja o njenim opaskama.zaključuje da ona razmišlja u simbolima višeNego on, i čini mu se da ju je to spasilouz sav njen fatalizam, od određenih životnih bolova.ona shvata da o njemu razmišlja kao o bukvalisti,Primećuje, kao da se priseća, koliko je zadovoljanMenijem, hranom, arhitekturom sobe,to ju je dirnulo – onako kako iskreno ograničenjeMože biti dirljivo, i dirnuta je načinom na koji ga privlači.I onim što joj je on nekada bio. Primećuje sopstvenu žudnjuKoja je tada živela, ili nije da nije živela bilo bi, možda, tačnije,Sa distance, kao što vozač može sa puta videtiuplašenog jelena kako trči preko otvorenog polja na kiši.divlja stvar. Bila i otišla. Smrt ju je učinila tužnom, ili,Ako ne baš smrt, koju zamišljaKao stvorenja što ključaju u truleži, onda vreme. 161

Page 5

162 KruŠKE u mom snu, moj ujak poreklom iz Engleske, visok čovek teturavog hoda,(Mada mrtav već trideset godina), veoma je starI nosi karo jaknu od mekog tvida.Naslonjen na zid, izgleda nervozno, uspaničeno.Kad mu priđem i pitam ga je li sve u redu, on objašnjavaNa svoj uvrnut način da je usred napada panikeKoji ga parališe. Ne može da se pomeri. „Kriv jeArtur Konan dojl.“ zapamtio sam priču.rastao je među stablima badema na rančuu podnožju sušnih i vrelih kalifornijskih brda. Sećam sei nečega o čitanju opisa bolesti –Skarletne groznice, čini mi se (u snu je skarletna groznica) –I ilustracije deteta na samrti, po čijem čelu, u stiluEdvardijanskog drvoreza izbija „rosa smrti“ –Pročitavši, pored uljane lampe, knjigu koju su muroditelji doneli iz Liverpula, dok se vani uzdizala dubokaSeoska tama zimske noći i noćni zvuci sa kraja prošlog veka –Vrisnuo je i zavitlao knjigu preko sobe.Pričao je ovu priču sa dramskim pauzama (ali neu snu, već u mojoj uspomeni na leto iz detinjstvaKoje nije san, ne može biti san),u kanuu na reci, sa veslom u ruci, i pogledomuprtim, preko nas, u struju i zelenu površinuVode. „Agggh“. oponašao je zvuk –Mislim da sam imao šest godina, i da priča nije bila namenjena meni –I napravio pokret kao da se rve sa veslom.Nešto je u snu pokrenulo sećanjeI parališući strah. Pitam ga kako da mu pomognem.„Samo nemoj da ideš“, kaže i zove me „mali roberte“,Kao što me je zvao, sećam se da me je zvao. uzima me za rukuI njegova bespomoćnost u mom snu – jer bio jeNajsposobniji čovek, učestvovao je kao pešadinac uMez-argonskoj ofanzivi – dovodi me, u snudo suza. Iz sobe na spratu pruža se pogled na baštugde stoji leđima zakucan za zid.Počinje da jeca, ramena mu se tresu.Sada se sećam, i to nije san, da sam načuoKako bitku kod – da li Belou šume? –Ili Argonske šume? – opisuje kao klanicu, onim svojim istim uvrnutimglasom što podseća na lavež, a onda spušta kartu –Moji roditelji, tetka i on igraju bridž –I kaže: „Veoma zadimljena klanica“. Nakon toga,u sećanju vidim sliku male kristalne činije

Page 6

u koju je moja tetka stavila veselo obojene kolačeKoji se zovu „bridž miks“. I sećanjeNa ukus nalik anisu, nalik kalifornijskom letu.Iako ne znam kako znam, znamda je tada upriličena raskošna proslavaNa travnjaku, koji podseća, čudno,Na Luksemburške vrtove i, negdeu snu, primećujem, na moje iznenađenje, pticu,Blistavo žutu, evropskog češljugara, možda,Sa crvenim vrhovima krila, visoko među lišćemolistale kruške na kojoj je svaki ploduvijen u providan papir.Čini mi se da je moje interesovanje za tu pticu neodgovorno.ujak me baš čvrsto drži za ruku dok se jaNaginjem malo nalevo ne bih li jasnije video pticu –Mislim da su joj samo vrhovi krila crveni – i iz tog uglaVidim telo deteta sklupčano pod kruškom,te pomislim: „da, to objašnjava njegovu paniku“,I kada ponovo pogledam, ptica je, naravno, odletela. PESNIKoV rAd 1.Nosiš zdelicu čiste vode,Koja blago miriše na limun, i prosipaš jeNa tamno korenje oČemu sam ono govorio? Bol ili ples, gluvodoba, razlozi za i protiv:tu negde je česma.2.ovaj san: na belom stolnjaku, u sobi sa visokom tavanicom,Mari i džulija rasprostrle su korpe sa hlebom,tikvenjak što se puši, šunku isečenu na tanke parčiće koji se skoro tope u ustima,I pegave kolutove salame oko ogromne činije u kojoj su rasuti bili komadi krabe,slatkog mirisa joda što ga donosi plimaMeđu mladim mesecima suncem ozlaćenog paradajza i listovima zelene salate,Nežnim poput smrti deteta.3.Ako postoji ulaz, onda je moždaKroz venčić petolista 163

Page 7

164 Sa bledožutim laticama,u pomešanom mirisu prašine i vodeNa stazi usred jula.Mekan: skoro fosforni sjaj u sumrak. odLAzIMo, ProgoNjENI PLANINSKoM LIVAdoM to sporo, ritmično lepršanje krila,Kao iz boli zadovoljstva –Kalifornijski leptirKruži nad svilenicama.Miris vode na suvom vazduhu,Miris prašine skoro kao muskatni oraščić.zbogom bela jelo, džefrijev boru.Nikako ne mogu da znam volite li višeLeto ili zimu,Iako mislim da ste lepši zimi.crvena katulo, žuti ljiljanu,Ne znam ni vi šta više volite.do viđenja, livadska nano,tvoja šarena mešavina boja lavande i nežne sivo-zelene pod topolomNa grebenu od granita prekrivenog lišajem, u blizini potoka,Možda je i najneverovatnija stvar u ovim planinama,Pored njih samih.dobro je što smo zastali na trenutakda te pogledamo, pa se spustili stazomjer čekalo nas je još mnogo togaA lepota je pomalo nepodnošljiva.u stvari, navikavanje na nju je nepodnošljivojer ljudima, na kraju, dosadi skoro sveŠto ne mogu da pojedu ili drukčije iskoriste,I zbog toga je zima tako izvanredan pronalazak.ovde će leto trajati još mesec dana.Avgust će iz tebe iscediti slastI oduvati je kao polen.

Izvornik: Robert Hass, time and Materials: Poems 1997-2005, Ecco Books – Harper Collins, New York,2007. (Sa engleskog prevela Marija Rakić-Šaranac)