Poučne priče

First topic message reminder :

Filozofija Charlesa Schultza

Ovo što sledi je filozofija Charlesa Schultza, tvorca "Peanutsa" i Charlie Browna. Ne morate zaista odgovarati na pitanja. Samo pročitajte tekst do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Worlda.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

I, kakav je rezultat?
Stvar je u tome da malo nas pamti jučerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokapaju se skupa s njihovim dobitnicima.

Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proci.

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

Lakše?
Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugaćijim nisu oni s najviše diploma, najviše novaca ili najviše nagrada. To su ljudi kojima je stalo.

Ne brinite o mogućem smaku sveta danas. U Australiji je već ionako sutra!
(Charles Schultz)
Preuzeto sa MY City.rs

Žabice

Bila je jedna grupa žabica koje su se želele takmičiti. Želele su izaći na veoma visoku kulu pa je došlo mnogo gledaoca da daju podršku žabicama.

Utakmica je počela...
Ali...
Niko od prisutnih gledaoca nije verovao da će neka žabica uspeti doći do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada neće uspeti!”
ili:
”Ma neće uspeti, kula je veoma visoka!”
Žabice su počele da zaostaju...
...osim jedne, koja je brzo puzila, sve više i više...

Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguće je tako visoko dospeti!”
Jedna po jedna, žabice su odustajale i okretale se natrag...
osim jedne koja je istrajno išla napred... i uopšte se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne žabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale žabice, kao i gledaoci, su želeli saznati kako je uspela baš ona uraditi ono što su ostali smatrali nemogućim.
Jedan gledaoc je pristupio žabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage I volje da izađe do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je... pobednička žabica gluva!!!
Naravoučenije?
Nikad nemoj slušati one ljude koji su negativni i pesimisti . . . jer ti uzimaju najbolje čežnje i snove koje imaš u svojoj duši!
Uvek misli na snagu reči jer sve što čuješ ili čitaš utiče na tvoja dela!
Dakle:
Budi UVEK OPTIMISTA!
i šta više…
jednostavno budi “gluv” kada ti neko kaže da ne znaš i ne možeš ostvariti svoje snove!
Pomisli:
U svemu možeš uspeti kad to stvarno želiš!

I drveće želi hodati

Od smrti njegove žene gospodinu T. svi dani su bili jednaki. Ujutro bi ustajao, sjedio na balkonu do kasno popodne, a zatim bi otišao do parka i sjeo na svoju klupicu. Sa prvim mrakom odlazio bi kući na spavanje. I tako godinama.

Gospodin T. je umirovljeni službenik što za nastavak naše pripovijesti nije baš previše bitno. Večeras, poput usporenog filma, prilazi i sjeda na svoju klupicu. Njegova klupica je drvena i ugodna. No, zna se dogoditi da je njegova klupica zauzeta kad on stigne, pa baš tada gospodin T. mrzi čitav svijet. Isto tako se zna dogoditi da padaju snijeg ili kiša i tada je gospodin T. primoran gledati padaline kroz prozor svoga stana.

S njegove klupice se pruža sjajan pogled na ostatak parka i na sva 32 drveta u njemu. Gospodin T. voli baš to drveće i često razmišlja o njemu. Čudno mu je kako je drveće neambiciozno. Već godinama stoji na istom mjestu i tek s vremena na vrijeme promijeni svoju odjeću.

Da je gospodin T. kojim slučajem drvo (zbog neostvarivosti te ideje, mi si smijemo dopustiti tu slobodu), on bi sasvim sigurno isčupao svoje korijene i pošao u šetnju. Ne bi ostao ukočen, već bi vodio raznolik i svestran život i baš bi ga bilo briga što misli ostalo drveće o njemu.

Tu svoju ideju gospodin T. je već nekoliko puta htio izložiti nekom drvetu, ali uvijek mu ponestane hrabrosti. Da ga netko vidi kako razgovara s drvetom, mogao bi pomisliti da je gospodin T. luckast, a jedan umirovljeni službenik si ne može dopustiti takav luksuz.

I evo, dok smo se mi zapričali, pao je prvi mrak i gospodin T. mora kući na spavanje. I tako još godinama.

(Mario Kovač)

Baršunasto podzemlje

Tragovi u pesku

Sanjah jedne noći, kako šetasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja.
Pred mojim očima pojavi se brzinom filma moj život. Za svaki odsjek mog života, kako mi se činilo,
otkrih tragove stopala u pijesku. Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodinu.
Kad i posljednja slika pred mojim je očima preletjela, osvrnuh se natrag i vidjeh, kako je u pijesku često ostao samo jedan par tragova,a drugi je iščeznuo.
Ti tragovi označavahu odsjeke mog života, meni ponajteže. To me zbunilo.
Okrenuh se Gospodinu i upitah ga:
"Kad sam ti onomad sve što imah predao, da te mogu slijediti, tada si mi rekao da ćeš uvijek biti uza me. A sad vidim da najdublje krize mog života prati samo jedan par tragova u pijesku. Zašto si me ostavio upravo tada, kad sam te, sav očajan, najviše trebao?"
Gospodin me uze za ruku i reče: "Drago dijete, nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uza te u vrijeme tvojih patnji i boli. Tamo gdje vidiš samo jedan par tragova u pijesku, Tamo sam te na svojim rukama nosio."

Četiri sveće


ČETIRI SU SVEĆE POLAGANO GORELE.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva je sveća rekla:
"JA SAM MIR.
NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."
I odmah se ugasila.

Druga je sveća rekla:
"JA SAM VERA.
NAŽALOST, MNOGI LJUDI IMAJU POVRŠNU VERU I JA IH NE ZANIMAM. NEMA SMISLA DA I DALJE GORIM."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povetarac i ugasio ju.

Treća je sveća žalosno progovorila:
"JA SAM LJUBAV.
NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA. ONI NE LJUBE NI SVOJE NAJBLIŽE."
I bez oklevanja se ugasila.

ODJEDNOM JE UŠLO JEDNO DETE I UGLEDALO TRI UGAŠENE SVEĆE.
"ŠTA JE TO?" upitalo je dete.
"VI STE TREBALE SVETLITI DO KRAJA."
I rekavši to, počelo je plakati.

Uto je progovorila četvrta sveća:
"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI CEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA."

Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..


NEKA NIKAD NE PONESTANE NADE U SRCIMA NAŠIM!

(Autor nepoznat)

Učitelja zena Hakuina, susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom.
Blizu njega zivela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede priznati ko je otac, ali poslije mnogo svađe imenova Hakuina.
U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja.
"Tako, dakle!", beše sve što on reče.
Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo.
Posle godinu dana devojka - majka nije mogla vise izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci.
Majka i otac devojke odmah odose do Hakuina da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da uzmu dete nazad.
Hakuin je bio predusretljiv.
Ustupajuci im dete, sve što je rekao bilo je: "Tako, dakle!"

Svađa

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne . Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.


Antoni de Melo

Hleb i Maslac
Pekar u selu je kupovao maslac od obližnjeg seljaka. Jednog je dana izvagao količinu kupljenja maslaca i ustanovio da je seljak smanjio količinu kupljena maslaca i ustanovio da je seljak smanjio količinu maslaca iako mu je zaračunao istu cijenu. I tako je pekar optužio seljaka za prijevaru.

Na sudu je sudac upitao seljaka:
"- Imate li provjerenu vagu i utege?"
"- Nemam", odgovorio je seljak
"- Pa kako onda mjerite količinu maslaca kojeg prodajete?"
Seljak je odgovorio: "Kad je pekar počeo od mene kupovati maslac smatrao sam da bih trebao od njega kupovati hleb. Počeo sam koristiti njegov hleb od pola kilograma kao uteg za moju vagu, kad sam vagao maslac. Ako je težina mojeg maslaca manja, onda je tomu kriv pekar."

Matej 7:2; Jer kako budete sudili, onako će se i vama suditi, kako budete mjerili, onako će se i vama mjeriti.

Ipak DOSADA je u tom neobicnom drustvu stalno zivela. Ikad je vec treci put zevnula,ludost je, luda kao i uvek, predlozila:''hajdemo se igrati skrivanja!" SPLETKA je znacajno podigla obrvu a ZNATIZELJA je, u nemogucnosti da se zadrzi upitala:kakva je to igra?'' To je igra u kojoj ja pokrijem oci i brojim do hiljadu, dok se vi sakrijete. A kad izbrojim krecem u potragu. Koji prvi bude pronadzen zauzece moje mesto. Mesto u sljedecoj igri objasnila je LUDOST.

ODUSEVLJENJE je poletno zaskakutalo, dok se RADOST, gotovo neuspesno, trudila uveriti SUMNJU, koja nikom ne vjeruje u igri. NO bilo ih je jos nekoliko koji se nisu hteli igrati.... ISTINA se pitala zasto bi se ona krila kada ce je i onako na kraju pronaci. OHOLOST je drzala da je igra glupa(a zapravo ju je ljutilo sto zamisao nije bila njena). KUKAVICLUK nije htio riskirati.''jedan..dva..tri..pocela je brojati LUDOST. LJENOST se sakrila iza prvog kamena na putu, VERNOST je potrazila zaklon na nebu,a ZAVIST je cucnula u sjenu USPEHA, koji se vlastitom snagom popeo na vrh stabla. VELIKODUSNOST se gotovo nije uspela sakriti jer joj je svakako mesto koje je pronasla izgledalo prekrasno za nekoga od njezinih prijatelja. Kristalno jezero prepustila je LEPOTI, hlad drveta SRAMEZLJIVOSTI. Mekocu leptirova leta ustupila je OSECAJNOSTI, kretanje vetrova SLOBODI a sebi ...? Ipak na kraju se i ona sklonila, i to u zraku sunca. SEBICNOST je, sto se naravno moglo i ocekivati, nasla naj udobnije mjesto na svetu, idealno samo za nju. LAZ se sakrila na dnu okeana, a zapravo je bila iza duge. STRAST i POZUDA su se zajedno sakrili u jedan vulkan, a ZABORAV...zaboravio je gdje se uopste sakrio, ali nije bitno. Kad je LUDOST dosla do broja devesto devedeset i devet, LJUBAV nije jos bila pronasla niti jedno mesto za sebe, jer joj se svako cinilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ruzicnjak i zavukla se medzu crvene ruze. Kada je LUDOST izbrojala do hiljadu i pocela traziti, prvo je, naravno nasla LJENOST koja je bila iza naj blizeg kamena. Potom je cula VERNOST kako na nebu razgovara s BOGOM. STRAST I POZUDU osetila je u podrhtavanju uznemirenog vulkana, a ZAVIST je pronasla cim je ugledala USPEH. SEBICNOST nije morala ni traziti jer se sama otkrila bezeci iz svog skrovista.Trazeci dalje LUDOST je dosla do kristalnog jezera i odma otkrila LEPOTU.

SUMNJU je vidjela kako sedi na jednom kamenu, otkrivsi se sama kako nebi nikom morala govoriti gde se skrivala. Doskora su svi bili pronadzeni, DAROVITOST je cucala u svezoj mirisnoj travi, TESKOBA u tamnoj pecinii.L AZ ih je sve uverila da je bila na dnu okeana(a virila je iza duge)ZABORAV je vec zaboravio da se neceg uopce igrao. LUDOST nikako nije mogla pronaci LJUBAV. Trazila je po celom svjetu, iza svakog stabla, grma, cveta, na dnu svakog potoka i na vrh svake planine, a kad je vec odustala pogled joj zastade na prekrasnom ruzicnjaku, uzela je stap i pocela razmicati ruze. Odjednom je zacula bolan vrisak, trnje se zabolo LJUBAVI u oci i silno je povredilo. LUDOST nije znala sta bi od jada izvinjavala se molila plakala, da joj dopusti iskupljenje a onda se setila.... Obecala je LJUBAVI da ce do kraja zivota ostati sa njom. I tako:odkad se igra skrivanja igrala prvi put na zemlji, LJUBAV je slepa a LUDOST joj je verna prijateljica..
Meksikanska narodna prica

U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:

¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨
¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.
¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:

¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.
¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo¨.

Jedan je čovjek vodio karavanu deva. Svake bi im večeri skidao teret i svezao za klinove koje je zabio u zemlju, jedan kraj užeta bi vezao za devinu njušku, a drugi za klin. Tako vezane bi ih ostavio i mirno spavao.

Tako je jedne večeri počeo vezivati deve kad je ustanovio da mu manjka klin i konop za jednu devu. U blizini je bila neka kućica, pa je otišao posuditi klin i konop. No u toj je kućici živio neki mudar čovjek koji mu reče: 'Nemam to što tražiš, ali može i ovako. Veži svoju devu kao što običavaš, kao što je uvijek vezuješ, samo bez klina i konopa'.

Čovjek je postupio po savjetu. Postavio je devu na njezino mjesto, a zatim pravio pokrete rukama kao da joj vezuje konop za njušku. Uzeo je čekić i udarao po zemlji kao da zabija klin, a na kraju radio pokrete kao da konop vezuje za klin. I što se je dogodilo? Glupa se deva cijelu noć nije micala.

Sljedećeg se jutra karavana spremala na pokret. Svaku je devu odvezao osim one koja i nije bila vezana. Sve su se deve podignule i krenule, ali ona nevezana nikako.

Čovjek pomisli najgore: 'O Bože, što je s ovom devom? Zar se razbolila?'

I ponovno potraži pomoć onog mudrog u kućici. 'Molim te pomozi! Što se događa s mojom devom? Nikako neće krenuti!'

'Pa moraš je odvezati', reče taj.

'Pa nemam što odvezati, kad je nisam ni vezao.'

'Upravo to 'ništa' trebaš odvezati isto onako kako to uvijek činiš.'

Na to čovjek to i učini. Pride devi i malo je povuče za njušku, kao da odvezuje konop. Zatim se sagne i s čekićem izbije navodni klin, a potom zamota navodno uže.Istog je časa deva ustala, potrčala i pridružila se krdu.

Uvjerenja nas čvršće vežu od bilo kakvih konopa.

Našao neko orlovo jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao sa njima.

Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostarjeo.

Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vjetru.

Stari orao zapanjeno je gledao uvis. "Šta je to?!?" pitao je."
To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "
On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."

I tako je orao umro među kokošima, ne znajući ko je.

Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;

ili, ako ne vjerujem ono što ti vjeruješ, zastani malo prije nego što počneš da me ubjeđuješ;

ili, ako osjećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;

ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.

Ne zahtjevam od tebe da me potpuno razumiješ, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osjetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....

Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osjećanja ili izražavam vjeru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumiješ...

Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, vidjećeš da u tome kakva sam postoji mnogo lijepog. I tada ćeš, nadam se, osjetiti snažnu potrebu: ne da me mjenjaš da bih bila kao ti, nego da me cijenis, priznaš, podržiš i voliš....

Fridrih Grisendorf

NEMAČKI PASTOR O SRBIMA

Propoved koju je održao nemački protestantski sveštenik Fridrih Grisendorf godine 1945. u svome selu Everburgu kraj Osnabrika, gde se tada nalazilo na hiljade srpskih zarobljenika.

"... Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe. No to je ustvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu. Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi.

Mi smo ih ranije samo površno poznavali. Ali smo takođe dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba, koji su branili zemlju; za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora-nasilnika. Pa ne samo da smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Italijani, i Mađari i Šiptari i Bugari i... Znali smo da se ovde među nama nalazi 5.000 Srba oficira koji su nekada predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da "ko se ne osveti - taj se ne posveti", i mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika.

Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo?

Kad su pokidane logorske žice i kada se 5.000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bonbone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crnoj zvali. Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše - Srbija!

Ta pobjeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajeni u njihovom svetskom duhu i junačkim srpskim pesmama koje je naš Gete tako mnogo voleo...

Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi i Srbima koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved".

Ovo je sa ovog sajta

http://www.snaga.org.rs/besede/latin/frejmovi.html

Ovako pamtim jednu prichu koju nikada i nigde nisam procitao a isprichana mi je davno:

U neuglednoj kafani jednog malog luchog mesta okupljali su se meshtani radi pitja i razgovora. Izmedju ostalih okupljalo se tu i jedno manje drustvo lokalnih pijanaca koji su veceri provodili uz alkohol i raspravu o reinkarnaciji.
Medju njima je bio i Dzek London (pisac) koji je poveo dugu raspravu o tome kako se usled reinkarnacije isti ljudi mogu naci na istom mestu posle sto godina.
Jedne veceri bio je red na Dz. Londona da casti i sve do zatvaranja kafane on je narucivao pitje za sve.
Pred fajront mladi konobar mu je prisao i zahtevao da se ceh plati.
Tada ga je chuveni pisac, inache poznat kao tezak na novchaniku, upitao:
-"Dechache da li ti znas ko sam ja?"
"Naravno da znam gospodine London"
-"Da li znas o cemu ja i moji prijatelji razgovaramo ovde u kafani"
"Znam gospodine London, prichate o reinkarnaciji i tome kako se isti ljudi nadju na istom mestu nakon sto godina"
-"Posto sve lepo znas ja cu ti rado platiti rachun kada se ponovo sretnemo ovde za sto godina."
Na to mu konobar odgovara: "Ali gospodine London vi ste mi to isto rekli pre stotinu godina!"
Zadivljen Dzek London je platio rachun i ostavio bogatu napojnicu domisljatom mladom konobaru.

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, suosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

КАКО ОСТАТИ МЛАД
1. Одбаците све неважне бројеве,
укључујући године,
тежину и
висину.
Оставите докторима да брину о томе.
За то их плаћамо.

2. Задржите само веселе пријатеље.
Мрзовољни вас само вуку доле.
(имајте ово на уму ако сте ви
један
од
мрзовољних)

3. Наставите да учите:
Научите више о компјутерима,
занатима, баштованству, било чему.
Никад не држите мозак незапослен.
"Незапослен
ум је
ђавоља радионица."
A име ђавола је Алцхајмерова болест!

4.. Уживајте у једноставним стварима.

5. Смејте се често, дуго и гласно.
Смејте се док не останете
без
даха.
И ако имате пријатеља који вас
засмејава, проводите много, много
времена са ЊИМ/ЊОМ.

6. Сузе се догађају:
Поднесите, тугујте, и идите даље.
Једина
особа
која је са нама цео наш
живот, смо ми сами. ЖИВИТЕ док сте
живи.

7. Окружите се стварима које волите:
Било да су то породица, љубимци,
успомене, музика, биљке,
хоби,
било
шта.

Ваша кућа је је ваше уточиште.

8. Негујте своје здарвље:
Ако је добро, сачувајте га.
Ако је нестабилно, побољшајте га.
Ако је изван онога
што
можете
побољшати, потражите помоћ.

9. Не идите на путовања кривице.
Идите до тржног центра, чак и до
следећг округа, у страну земљу, али
НЕ тамо где је кривица.



10. Говорите људима које волите да их
волите, у свакој прилици.

Jednom je jedna žena zalivala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom. Nije ih poznavala, no svejedno im je rekla:
" Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i pojedite što god. "
Starci su je upitali: " Je li Vaš muž kući? "
"Ne ", odgovorila je, nije."
"Onda moramo otići, " rekli su.
Uveče kada joj se muž vratio, žena mu ispriča što se dogodilo.
" Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih natrag, unutra ",
rekao je muž, i žena je otišla da pozove starce na večeru.
" Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv."
Rekli su joj starci. " Zašto ne ?"
Upitala je iznenađena žena. Jedan od staraca pokaza na jednog i reče:
" Njegovo ime je Bogastvo."
Potom pokaza na drugoga i reče:
" Ovomu je ime Uspjeh."
" Meni je ime Ljubav."
" Sada pođi k mužu i skupa odlučite kojega biste od nas 3 pozvali unutra."
Žena se je vratila u kuću i sve ispričala mužu.
Muž presretan reče:
" Super! Pozovi Bogatstvo da sa svim i svačim napuni našu kuću!"
na pak nije bila zadovoljna s njegovim prijedlogom:
" Zašto radije ne bih pozvala Uspjeh ?"
Razgovor između njih je slušala njihova kćer i sva oduševljena rekla:
" Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ? Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju !"
Poslušavši savjet njihove kćeri, muž je rekao ženi:
" Pođi i zamoli Ljubav neka bude naš gost. "
Žena je pošla i upitala:
" Ko je od vas Ljubav ? Molim neka dođe i bude naš dragi gost."
Ljubav je sjedila u svojim invalidskim kolicima i skupa sa njima se odvezla u kuću.
Druga 2 starca su krenula za njom.
Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspjeh, kada je ona pozvala samo Ljubav ?
Starci su u jedan glas odgovorili:
" Da si pozvala Bogatstvo ili Uspjeh, druga 2 bi otišli. No, ti si pozvala Ljubav i gdje god Ona ide, nas 2 je slijedimo !"
Tamo gdje ima Ljubavi, tamo uvijek dolaze Bogatstvo i Uspjeh.

ednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani. Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.


Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

PRIČA O BAKALU I PAPAGAJU


Bio jedan bakal(trgovac namirnicama) i imao je lijepog zelenog papagaja.Papagaj je imao lijep glas i lijepo je govorio.
Čuvao je dućan,a ujedno privlačio i nasmijavao mušteriju svojim glasom i govorom.Lijepo je pjevao kao papagaj a lijepo je i govorio ljudskim govorom.
Jednog dana bakal je otišao kući,a papagaja ostavio da mu čuva dućan.Izenada,mačka je skočila u dućanu za mišem,a papagaju je od straha stala duša.Letao je po dućanu tamo-ovamo,s jedne strane na drugu.Izvrnuo je posudu u kojoj je bio đul-jag(ružin parfem) i tako se prolio parfem.
Bakal se vratio od kuće i zadovoljan sjeo u svome dućanu.Kada je opazio da je đul-jag proliven,naljutio se žestoko.Zgrabio je papagaja i zgulio mu perje s glave.Od ovog udarca papagaju se oduzeo glas pa je prestao govoriti.Bakal je počeo žaliti šta je uradio.Od žalosti je počeo čupati sebi bradu i vikati:žalosti,teška žalosti,što sunce moga dobra prekri oblak.
Da mi se bogdo ruka slomila,kad sam udario onoga što lijepo govori.
Davao je sirotinji milostinju,priželjkujući da se papagaju povrati glas i govor.Tri dana i tri noći je bio vrlo neraspoložen i gotovo je bio izgubio nadu.
Pritiskivalo ga je stotinu briga,očekujući da papagaj opet progovori.
U to,prođe ispred dućana siromašak obučen u vreću i obrijane glave kao tas.
Najednom,papagaju se povrati glas,pa progovori i poviče siromahu:
O ćelo,o ćelo,zar si i ti prolio đul-jag i umiješao se u ćelavce!?
Svi prolaznici su se od srca nasmijali na ove papagajeve riječi i poređenje.


*Postupak čistih ljudi nemoj mjeriti prema sebi.Zbog pogrešnog poređenja mnogi ljudi su širom svijeta skrenuli s pravog puta.
Dvije su vrste trstike,jedne su prazne,a iz srži drugih dobiva se šećer.

Хорхе Луис Борхес - ЛЕГЕНДА

Авељ и Каин сусретоше се после Авељове смрти. Ходаху пустињом и препознаше се из даљине, јер обојица беху врло високи. Браћа седоше на земљу, заложише ватру и обедоваше. Ћутаху како чине уморни људи на измаку дана. На небу се помаљаше звезда која још не беше добила име. При светлости пламена Каин примети на Авељовом челу белег од камена, испусти хлеб који приносаше устима и замоли да му буде опроштен злочин.
Авељ одговори:
– Јеси ли ти убио мене или сам ја убио тебе? Не сећам се више; опет смо овде заједно, као некада.
– Сада знам да си ми истински опростио, јер заборавити значи опростити. И ја ћу покушати да заборавим.
Авељ рече споро:
– Тако је. Док траје грижа савести, траје и кривица.


Бајка Чироки Индијанаца - ДВА ВУКА

Једне вечери стари Индијанац, седећи крај ватре, испричао је свом унуку каква се битка одвија у сваком човеку:
- Сине мој, у сваком од нас боре се два вука. Један је Зло: бес, љубомора, завист, кајање, похлепа, надменост, самосажаљење, кривица, осећање мање вредности, лагање, гордост, лажни понос, немогућност праштања и Ја. Други је Добро: радост, безусловна љубав, праштање, нада, љубазност и доброта, спокојство, сталоженост, понизност, благонаклоност, разумевање других, великодушност, истинитост и вера.
Унук је неколико тренутака ћутао и размишљао о ономе што му је деда рекао, а онда га је упитао:
- Који вук побеђује?
- Онај кога храниш - рекао је стари Индијанац, без размишљања.

Ljudi sa Crvenom Ruzom

Dozvolite mi da vam ispricam jednu pricu.Uostalom, treba da znate da ja mnogo volim da pricam price zato sto imam tako dobre citaoce kao sto ste vi. Danas cu vam pricati pricu o ljudima sa crvenom ruzom a vi cete, verujem, i iz ove price moci da izvucete neki koristan zakljucak.
Ne znam da li ima medju vama onih koji dobro poznaju Njujork jer dogadjaj se zbiva u Njujorku negde kada je rat, II svetski rat zavrsen. Dogadjaj se dogadja na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku. O cemu se ustvari radi? Radi se o jednom mladicu, mladom coveku koji je na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku trazio osobu koju nikada nije video a koju je voleo. Naime, o cemu se radi: ovu pricu sam procitala u jednoj knjizi i toliko je zanimljiva pa bih je kvarila i oduzimala od drazi ako bih to ispricala. Zato, dozvolite mi da taj deo procitam. Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Dzon Blanckort.

"Ustao je, kaze, sa svoga sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku , zategao svoju vojnicku uniformu i poceo da pazljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku. Trazio je devojku koje je njegovo srce poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna. Devojku sa crvenom ruzom. Njegovo interesovanje za ovu devojku pocelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi. Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim sto je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, vec sa zabeleskama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog rukopisa stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um. Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika. To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda i pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju. Sledeceg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama. Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa. Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku ali devojka je odbila da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za njega kako ona izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.

" Prepoznaces me", - pisala je devojka" - po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru."

I tako, u 7 sati uvece on je bio na stanici i trazio ocima devojku koju je njegovo srce volelo ali cije lice nikada do tada nije video.

I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ruzom" kaze, dopusticu da sam Blancard prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.

"Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka . Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odrazavale cvrstinu ali i odlucnost. Obucena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao prolece koje je ozivelo. Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivsi da ona na reveru svog odela nema crvenu ruzu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je presao preko njenih usana i rekla je samo:

"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".

"Skoro nekontrolisano, - pise mladic dalje, - nacinio sam jos samo jedan korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu. Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.

Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta vec iznosenim sesirom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola. Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s mojim i buzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno; njene sive oci su imale svetlucavi i svetli sjaja.

Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav vec nesto posebno, nesto cak i bolje od ljubavi. Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,i ako dok sam govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.

Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel. Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.Da li biste prihvatili da vas izvedem na veceru?" Zenino lice se rasteglo u prijatan osmeh.

"Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu" - odgovorila je. " Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput. I rekla je da ako me pozovete na veceru, da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."

Nije tesko razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel.Prava vrednost ljudske duse se vidi u odgovoru na neprivlacno. Neko je napisao: "kazi mi koga volis i ja cu ti kazati ko si".

Ko nosi crvenu ruzu? Obicno oni koji nisu za primecivanje.Obicno oni za koje mislimo da ne treba da nose crvenu ruzu. Da li ste se ikada pitali kako postupamo sa njima, u nasim svakodnevnim kontaktima. Da, sa onima koje svaki dan srecemo sa crvenom ruzom na reveru...

Jedan seljak nas je vozio po okolinina niskom ,zdepastom, veoma karakterističnom norveškom konju koji je sav urastao u gustu mekanu dlaku.Ima široko raščešljan rep,kosmatu meku grivu koja mu pada s obe strane vrata,oko kopita venacčupave dlake,i izgleda kao da se zavio u bundu.
Odista nije mnogo elegantna životinja norveško konjče.U detinjstvu sam učila da je konj plemenita životinja,kasnije sam u Vajningeru pročitala da je konj simbol ludila, a još docnije,od znamenitog londonskog teozofa Veđvuda sam čula da konj imanaročitih psihičkih osobina, i vidi pojave iz astralnog sveta koje su materijalisanom čoveku nevidljive.Međutim,i pored najbolje volje,ništa od svega toga nisam mogla da pronađem na norveškom paripu.Dosta trom,možda i umoran,jer se siromašni Norvežanin siromaški i vozi prežući skoro isključivo samo jednog konja, nisko opuštene glave i ravnodušnog oka tegli uz brdo,i obilazi oštro i šiljato kamenje, i ni na pamet mu ne pada da se zbog neke astralne ili makar i terestralne pojave pomami i izvrši kakvu srećnu ili nesrećnu konjsku bravuru.Bila sam stoga u neprilici kad je naš seljak počeo da hvali svoga trbušastog riđu, i okrenula sam stvar na šalu.Pričala sam mu kako su naši seljaci đambasi na dobre konje,kako sremski seljak kaže; ako je i kao miš mali, samo neka je besan; a bolji bački gazda tera samo takvog konja koji na dve noge ide.
------He, he, smešio se naš vođa,bogami, našem da je još dve više a ne dve manje.......
Tako je pisala Isidora Sekulić u "pismima iz Norveške"

ovo je iz knjige: "djavo i godpodjica prim" koelja, ne znam je li on autor ili neko drugi...


Neki covek, njegov konj i pas, putovali drumom. kad su se zadesili pored jednog ogromnog drveta, udari grom i sve ih pokosi. ali čovek nije shvatio da je napustio ovaj svet, pa je nastavio put sa svoje dve zivotinje. put je bio dug i tezak. stalno su se penjali uzbrdo, po suncu koje je peklo, bili su premoreni, znojavi i zedni. iza jedne okuke ugledase velelepnu kapiju, svu od mermera, koja je vodila na trg poplocan zlatnim plocama, a na sred trga stajala je cesma iz koje je tekla kristalno bistra voda. putnik se obrati coveku na ulazu:"dobar dan". "dobar dan", odvrati strazar. "koje je ovo ovako lepo mesto?" "to vam je nebo." "sreca nasa sto smo stigli na nebo jer umiremo od zedji", "mozete slobodno da udjete i pijete do mile volje", odvrati strazar i pokaza na cesmu. "ali moj konj i pas su takodje zedni". "zao mi je, ali zivotinjama je zabranjen ulaz". covek je bio strasno razocaran jer ga je morila neizdrziva zedj, ali nije hteo sam da pije. zahvalio se strazaru i nastavio put. jos dugo su tako hodali uzbrdo kad naidjose na drugu kapiju, ovoga puta trosnu i oronulu , od koje je vodila zemljana staza oivicena drvecem. u hladu ispod jednog drveta lezao je neki covek sa sesirom natucenim preko lica i verovatno dremao. "dobar dan" rece mu putnik. covek samo klimnu glavom. "strasno smo zedni ja, moj konj i moj pas." "tamo u steni ima jedan izvor", rece covek pokazujuci prstom. "mozete da pijete do mile volje". covek, konj i pas odose na izvor i utolise zedj. putnik se vrati da se zahvali coveku. "dodjite kad god hocete", odgovori covek. "samo jos nesto da vas pitam. kako se zove ovo mesto?" "nebo". "nebo? ali strazar ispred mermerne kapije mi je rekao da je ono nebo!" "ono nije nebo, ono je pakao" putnik je bio zbunjen. "treba da im zabranite da se koriste vasim imenom! taj lazni naziv sigurno stvori veliku zbrku!" "ni govora; oni nam cine veliku uslugu. jer tamo ostaju svi oni koji su u stanju da iznevere najbolje prijatelje..."

Nekada davno postojalo je jedno selo gde je živeo veoma mudar starac. Seljani su verovali da je on u stanju da odgovori na sva njihova pitanja.

Jednoga dana, farmer iz sela ode do mudraca i usplahirenim glasom zavapi: "Mudri čoveče, pomozi mi. Dogodilo se nešto strašno. Vo mi je uginuo i nemam drugu životinju koja bi mi pomogla da poorem njivu. Zar to nije nešto najgore što je moglo da mi se desii?" Mudrac je odgovorio: "Možda jeste, možda nije." Čovek je požurio natrag u selo i svima ispričao kako je mudrac poludeo. Sigurno da je to bila najgora stvar koja je mogla da se desi. Zašto on to nije mogao da vidi?

Međutim, sledećeg dana, u blizini kuće farmer ugleda mladog, jakog konja. Pošto više nije imao vola da mu pomogne u obrađivanju zemlje, on reši da uhvati konja. Tako je i uradio. Kako je farmer bio srećan! Oranje nikada nije bilo lakše. Čovek se vratio mudracu da se izvini: "Bio si u pravu, mudri čoveče. Gubitak vola nije bilo najgore što je moglo da se dogodi. To je bila sreća u nesreći! Nikada ne bih imao konja, da se to nije dogodilo. Moraš se složiti da je to najbolja stvar koja se mogla desiti." Mudrac je još jednom odgovorio: "Možda jeste, možda nije." Ne opet, pomislio je farmer. Mudrac je sada sigurno poludeo.

Posle nekoliko dana konj zbaci farmerovog sina dok je jahao. On je povredio nogu i nije mogao da pomogne pri žetvi. Oh, ne, pomisli čovek, sada ćemo umreti od gladi. Još jednom, farmer ode do mudraca. "Kako si znao da nije dobro što sam uhvatio konja? Opet si bio u pravu. Sin mi je povređen i neće moći da mi pomogne. Sad sam siguran da je to najgore što je moglo da se desi. Ovog puta se i ti moraš složiti." Mudrac je mirno gledao i snishodljivim glasom rekao: "Možda jeste, možda nije." Besan što je mudrac tako arogantan, farmer se vratio u selo.

Sledećeg dana u selu je počela mobilizacija zbog rata koji je iznenada buknuo. Farmerov sin bio je jedini koji zbog povrede noge nije morao da ode. On će preživeti, dok će ostali verovatno poginuti.

Možda hoće, možda neće.

Priča preuzeta iz knjige Ne gubite živce zbog malih stvari Ričarda Karlsona

Klasična indijska priča o mudracu i slonu iz Kalidasine drame Šakuntala


Mudrac čuči ispred slona koji stoji tačno iznad njega i kaže „ovo nije

slon“. Tek kasnije, pošto se slon okrene i počne da se udaljava, u njegovom

umu začinje se sumnja i pitanje: „da li bi ovo ipak mogao biti slon?“ Kada

slon iščezne iz vidokruga, mudrac pogleda u tragove na zemlji koje je

životinja ostavila za sobom i sa sigurnošću zaključi „ovde je bio slon“.