Najdraži stihovi

First topic message reminder :

SLUCAJNO

Slucajno sam te video veceri neke,
slucajno te zavoleo sledeceg dana,
i slucajno si otisla iz mog zivota,
mada razlog za to nisi znala.

Sve je proteklo tako brzo,
slucajno si me ljubila devojko lazna,
zasto sam morao da te zavolim,
kad slucajno si mi bila toliko vazna.

I mrzim,i volim,i tebe nemam,
slucajno mrznja i ljubav se bore,
slucajno ne mogu vise da zivim,
dok gledam druge kako se vole.

I niceg nema,i zvona zvone,
novo je jutro,novi je dan,
hteo bih da sam sve sanjao samo,
al' suvise boli da bio bi san.
Saleal

NIŠTA MI NIJE REKLA (Zbunjen u neznanju)


Valjda je Žak Prever išao na trg ptica i tamo kupio zlatni kavez, ko ce ga više znati…
Uglavnom, ostala mi je ta slika u u sećanju, s tom razlikom da JOJ ja nisam kupio kavez.
Urlao sam na tu nežnu pticu, dok je posipala suzama zlatne zice, u
očajnickoj borbi sa njima (iako sam video njene okrvavljene kandžice).

Pitao sam je tiho jednoga dana: “ Zašto si tužna , ptico moja?”
Nije znala kako da mi kaže.
Dresirao sam je da guta pesmu kad joj se peva i da peva kad joj se ne peva.

Ništa mi nije rekla, moja ptica
- izgleda da joj zaista nije bilo do cvrkutanja.
Ništa mi nije rekla, moja ptica;
samo je dunuo jak vetar, šibajući neke nejasne zvuke.

Ostao je samo vetar, iščašeno krilo
i u vetru, perce.
autor slike i teksta: jelenaartpoezija

PLUS BESKONAČNO


Bila je divlja, kao vetar, kao korov.
Kada je htela, znala je sve ili nije znala ništa.
Jedino što nije znala,
ni kad je htela, to je da peva .
Kada bi zapevala pred nekim,
to je ukazivalo na potpuno poverenje,
krajnju otvorenost
i služilo je prisutnoj osobi na čast.
Taj neko bi to, morao sam dokučiti,
zato je ona o tome ćutala.
U školi je učila o svemu i svačemu,
i uspevala sve da shvati,
sem izraza - plus beskonačno.
Nije razumela ni dvolične, ni trolične …
stolične,
poltrone, zlobne i licemerne spodobe,
koje se nisu javljale toliko u knjigama,
koliko među redovima klupa
i još više života.
Učeći iz snova i iz stvarnosti,
filtrirajući sve kroz sebe,
dobijala je iskristalisane poente…
One su sa sobom nosile tugu, ožiljke, setu,
poneke ravnodušnost, otupelost, razočarenje, bol,
ali i sreću i elan i sve ostalo,
što jedan život sobom nosi.
Bila je divlja kao vetar, kao korov.
Udubljivala se u knjige,
listala po stranicama života,
ali nigde nije pronašla ključ
- kako da otvori srce i postane pitoma kad zaželi.
Još uvek nije shvatala izraz plus beskonačno;
nije naučila da peva i piše…
Ali … znala je mnogo toga da stvori,
a u sve to,
duboko je unosila svoju misao i srce,
čak i u svakodnevne stvari.
Činilo se da ima viška materijala.
Već je bila u tridesetim’, kada je srela onu dušu,
koja ju je preporodila, preobrazila i pokazala,
kako biseri niču dok čovek ne skriva svoja topla osećanja.
Zadržala je malo svoje divljine, malo vetra i korova.
Da nije to učinila, više to ne bi bila ona,
već isklesani mermer i glina oblikovana,
po tuđoj želji i potrebi.
No, osećanja su je učinila više njim, nego njom.
Kad se prepuste bez straha, bez zebnje,
duše se prelivaju.
Godine su prolazile.
]Padale su kiše, duvali vetrovi,
igrali se zraci Sunca,
lepršale pahulje…
Plus beskonačno nije našla u školi,
niti među knjigama,
niti među stranicama života, niti u svom mozgu
Nije naučila da peva, ali je naučila da piše:
“Ne ispuštaj me sad dok ti pevam i pišem.
Ne ispuštaj me sada, kada sam konačno shvatila izraz,
plus beskonačno.”
autor crteza i price: jelenaartpoezija

BETONSKA KOŠNICA

Sedim u jednoj od milion
uredno sređenih urbanih košnica.
Solim oči staklenom bojom
i dugo se osvrćem za oblacima belim,
onim što stalno,
o, stalno putuju…

Nema ovde ni narcisa,
ni kapljice meda.

Pričaše mi,
da je čovek čvršći od čelika.
A da li je od oblaka,
onih što stalno,
o, stalno putuju?
Znaš li bar ti đurđevče?
Možda tvoje zelene ćelije
opijene večernjom rosom
razmišljaju trezvenije.

Dok u oku nosih sliku
raskošnog drveća,
u veseloj igri sa pticama…
Vratih se ovde
gde ono jeca,
okovano bukom,
betonom i gvožđem.

Vratih se ovde,
groblju drveća.
Ukrasih ga svojim slanim perlama,
a i smejem se u isto vreme…
A gde to ima?
Znaš li bar ti đurđevče?
Možda tvoje zelene ćelije
opijene večernjom rosom
razmišljaju trezvenije.

Bogat je oblak,
najbogatiji,
onaj što stalno,
o stalno putuje…
Bogata sam i ja.
Imam par kilometara ovog mastila,
par ari ove hartije.
Al’ nemam ni jedan
seoski puteljak neba,
Bogati oblače.

Sedim u jednoj od milion
uredno sređenih urbanih košnica.
Dugo se osvrćem
za oblakom belim,
onim sto stalno,
o stalno putuje…

Nema ovde ni narcisa,
ni kapljice meda.
Nemam ni jedan seoski puteljak neba,
moj oblače.
Ti, što stalno,
o, stalno putuješ.

autor pesme: jelenaartpoezija

PAZI KOJOM NOGOM HODIŠ

Dobar ti dan,
Dobri Dane!
U kom’ svom licemernom,
skrivenom delu kriješ
one podle, ružne, grube stvari?
Gde su ti latice, Dobri Dane?

Pazi, kojom nogom hodiš,
kojim stopalom drobiš,
kojom rečju gaziš.
Pazi, kolikom količinom prezira u tvom oku,
grebeš srebrne suze u grudima te zrele žene,
sa licem devojčice.
Nikada ti ona neće reći,
gde leže razbacani
svi rezovi i ožiljci
sastrugani sa njenog lica,
ni koliko ih ima…
Laku ti noć,
Dobri Dane!
Opet ćeš doći
svežim Suncem umiven,
ali ja neću nasesti na taj šarm.
Neću se nadati
mirisnim laticama i nežnim notama,
ne bi li popravili
zdrobljenu srebrnu suzu.
Ne, neću nasesti na taj šarm
jer sada sigurno znam,
ti to ne umeš.

……..….

Laku ti noć,
veliki dečače…
i pazi,
kojom nogom hodiš,
kojim stopalom drobiš,
kojom rečju gaziš,
kolikom količinom prezira
grebeš srebrne suze
ubijaš devojčicu u meni…
Doći ćes svežim Suncem umiven,
ali ja neću nasesti na taj šarm.
Neću se nadati
mirisnim laticama i nežnim notama…
Neću nasesti na taj šarm,
jer sada sigurno znam,
ti to ne umeš.
2006
autor pesme: jelenaartpoezija

Pridji bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dodji,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, 'Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće',
kažeš, 'nije moguće!'

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Erzebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarise Lispektor, aguaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi -
premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sundjerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takodje i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Pridji, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Sa igrom amo.


Hulio Kortasar "Pridji, Aleksandra"

Dobrota sjecanja

Kad na onog pomislim koji je posao livadom
i nije se vise osvrnuo,
srce mi se nespokojno zatvori
kao cvijet vecernji.

Kad na onog mislim koji luta
kroz maslinke,pijan od zvona smrti
i od gorcine mladosti,preplasim se
i prignem oci k zemlji postidjeno.

A kad mislim na onog koji me zove k sebi,
nasmijesim se i gledam laste u visini.
Tada zazelim biti sama
kao nebo, i umrijeti u travi
na podnozju planine.

Al ne rekoh sve o svom nemirnom srcu.

Ima netko na koga ne smijem misliti
nikada.Koga ne smijem spomenuti
ni pred svojom sjenkom,ni pred sjenkom
nekog stabla,ni pred sjenkom cvijeta
koji se zatvara u predvecerje.

Kada mjeseci i godine
izreknu njegovo izblijedelo ime
moje se tijelo tiho skameni
u skoljku,i bolno iscezne
u nepomicnoj tuzi.

Tada niz moje lice teku suze
koje vrijeme ne ispire.I po ustreniku
svojih suza ja se vracam
na njihov davni izvor,i pijem
najbistriju kap zivota
radosno kao sto piju kosute.

Tada u mojem korijenu pocinje da raste
jedan novi svijet,jos zacudjen
necujnom prisutnoscu dobrote.

Vesna Parun

Stojim i slušam huku
valova što obalu tuku,
u ruci se mojoj ljeska
pregršt zrnca zlatnog peska-
Koliko ih je! Ali gle kako
curi mi u dubinu svako,
dok plačem tako-dok plačem tako!
Ne mogu ih zadržat, Bože!
Zar spasit ne mogu bar jedno,
od vala što ih čeka žedno?
Zar sve što vidimo, il' tu
jesmo,to tek je san u snu?
SAN U SNU - E.A. Po

TEBI ŽIVOT

Kada promatram tvoje tijelo ispruženo
kao rijeka koja ne prestaje protjecati,
kao čvrsto ogledalo gdje pjevaju ptice,
gdje je užitak osjetiti dan kako se rađa.

Kada se gledam u tvojim očima,
koje su kao duboka smrt ili život što me doziva,
kao pjesma iz dubine koju samo naslućujem;
kada vidim tvoj oblik, tvoje spokojno čelo,
kamen blistavi, na koji kapaju moji poljupci
kao ruže što odražavaju sunce koje nikad ne zalazi.

Kada primičem usne toj nesigurnoj muzici,
tom mrmoru neugasive mladosti,
izgaranju zemlje koja pjeva u zelenilu,
kao sretna ljubav što bježi i opet se vraća.

Osjećam kako se svijet valja pod mojim nogama,
kako se valja lagan, s vječnom odvažnošću zvijezda,
s onom radosnom dobrotom večernjače,
koja ne traži niti more u koje bi se spustila.

Sve je iznenađenje. Svijet u iskrama
osjeća da je more naglo postalo golo i drhtavo,
da je taj čelik užaren i pomaman
i da čezne samo za blistanjem svjetlosti.

Svemir svjetluca. Smirena sreća
prolazi kao naslada koja se ne može zadovoljiti,
kao nagli uzlet ljubavi,
gdje se vjetar opasuje oko slijepih čela.

Gledati tvoje tijelo i samo tvoju svjetlost,
tu blisku muziku što se rađa među pticama,
u vodama, u šumi, u vezanom bilu
ovog svijeta apsolutnog što ga osjećam na usnama.

Aleixandre, Vicente
1898-1984

Bog mi je svedok
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govorili,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

(Romulado Miralles)

I posle svega
stajacu tu, na steni,
uspravna
bela ce pena dopirati do mojih nogu
stajacu tu hiljadu godina
nasmejana
u cistom zlatu nakon olujnih noci
ponovo iskrsla iz pepela
usprkos bogovima i njima za ljubav
ne cekajuci nista, osim mozda tebe,
a ni tebe ne cekajuci.
Stajacu tu
Vecna
Nasmejana
Bozja
Da, s iskonom stopljena
kad nestanu vreme i prostor
patnja i bol
kad nestanu cak i secanja.
Reci mi, duso, po cemu cu te poznati
u buducoj vecnosti?
Po ocima možda.
Oh, nadam se da cu te poznati,
jedini na svetu,
barem na trenutak
pre nego sto sasvim potonem
ili se sasvim uzdignem.
Svejedno,
i more i nebo su plavi.
Rasprsena u milijarde kapljica
udarajuci u stene
sumecu, mozda, tvoje ime
osim ako mi bogovi i to ne uskrate
i daruju tamu zaborava.
Hoce li i u vecnosti biti, duso,
od svih imena
tvoje jedino ime?
Ne secati se niceg,
a u svemu biti
milost ili kazna,sta je?
J. Munic

Tiho je.
Kao onda kada nam je postalo tjeskobno, kada smo izašli gordi i uvjereni da su
putevi bezbrojni a mogućnosti beskrajne.
Vrata su se zatvorila.
Iza njih ostali su da samuju snovi o nama, o čovjeku.
Otišli smo različitim cestama, vjerujući u ispravnost svojih odabranih mogućnosti.
Imali smo zakon nužnog za opravdanje.
Nismo u njega vjerovali, ali smo ga imali.
Vjerovali smo, a krili jedni od drugih, da tamo, iz naše podstanarske sobe,
nismo ponijeli najvredniji dio sebe.
Sada više i ne lutamo.
I ne tražimo nove ceste.
Ni svoja lica, ni svoja imena, ni svoje podstanarske snove, ni planetom razbacane riječi.
Dovoljno smo daleko da se ne moramo plašiti bliskosti i susreta.
Dovoljno nam je hladno da bi ikada poželjeli toplinu drugih.
Možda ćeš se upitati ko sam ja, u stvari, ne pokušavajući ni da me se sjetiš.
Možda ćeš se nasmijati patetičnom i smiješnom samotnjaku sa drugog kraja zime.
Možda, čak, nećeš ni povjerovati da se uopšte više igdje i pišu zimska pisma.
Ipak, dobro znam da pamtiš zimske vatre.
Lica su nam bila obasjana i sjenke plamena na njima činila ih istim.
U pucketanju te vatre, u koju se i kosmos ljubopitljivo zagledao,
naša imena su postajala jedno uzvišeno ime.
To ime mi smo mijenjali za zaborav.
Njega više nema i niko ga se ne može sjetiti.
I prije nego se zagasi vatra u tvojoj svijesti, u posljednjim umirućim
plamičcima vidjet ćeš naše, od snijega mokre ruke, i osjetiti , bar na tren,
svu uspavanu magiju jednog upokojenog života.
Ne znam što ćeš osjećati.
Ne znam ni kako ćeš preći svo to vrijeme do ulica u predgrađu.
Ne znam ni da li ćeš i ti poželjeti napisati jedno zimsko pismo.
Jedino znam da ja ne smijem prestati čekati.
Ne smijem prestati vjerovati da zimska pisma još postoje i putuju.
Jovica Letić

Zdrava bolest
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču,

- Odakle si došao?
- Niotkud. Ja sam odavde.
- Kako to da te nikad nisam sreo?
- Nisam izlazio.
- Bio si bolestan?
- Ne, bio sam zdrav.
- Pa, zašto nisi izlazio?
- Pa zato. Zato što sam bio zdrav.
- A sada, zašto si sada izašao?
- Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti.

- Šta bi se desilo da te primete?
- Proglasili bi me za zdravog.
- Je li ti rđavo?
- Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.
- I šta bi sa tobom radili?
- Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.
- Ali, ti si već bolestan, zar nisi?
- Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove ...
(Klinički razgovori.)

Zapleši

Odaberi dan, neki, bilo koji... i zapleši.
Odaberi dan koji ćeš samo svojim zvati.
Pusti muziku, raširi ruke... i zapleši.
Prepusti se danu, tome danu.
Prepusti se muzici.
Prepusti se osećaju vetra u kosi i ritma u venama...
i pleši kao što nikad u životu još nisi.
Uzmi to.
Dan, muziku, ples... uzmi sebe i daj se sebi.
Reci - to moj je dan.
Reci - ja ću plesati.
Reci - život je ples i plesaću ga kao nikad dosad
i živjet ću ga kao nikad dotad.
Danas, sutra ili prekosutra... ti biraj dan.
Samo zapleši.
Uvij ruke, zapleti stopalima,raspali vatru u svome srcu i mašti.
Pleši, poleti, snivaj snove moćnog basa i paklenog bubnja.
Raznesi sve oko sebe!
Ništa drugo ne postoji, ništa drugo nije važno
ništa neće ometati...
život je ples.
Zapleši, uznesi se melodijom u oblake,
udahni slobodu leta, poleti slobodom daha.
Muzika nikad neće stati...
Dok plešeš živiš

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
“Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!”
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.

Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera-
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„Jesam li sigurna“-pitaš- „Zar ću otići“, igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš:
„Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekh trista godinabaš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepozajem“,
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u mđuvremenu u tebi naselila,
I čovek koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silazuš stepenicama, sto ti duhova govori:“VRATI SE“,
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: „Idi, ni rođena nisi da se zaustavljaš,
to što si prepoznao ne znači da si našao
Ii nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…

I zato-otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.

Čuješ li...

Čuješ li kako traže stvarnost,
raščupane, divlje, one,
sjene, što ih nas dvoje stvaramo
u ovom neizmjernom krevetu udaljenosti?
Već umorne od beskraja, od vremena
bez mjere, u anonimnosti,
ranjene golemom čežnjom materije,
žele imena, granice, dane.
Više ne mogu živjeti tako: na rubu
gdje umiru sjene, a to je ništavilo.

Dotrči, pođi sa mnom.
Pruži ruke, pruži im svoje tijelo.
Potražit ćemo za njih
boju, datum, grudi, sunce.
Neka otpočinu u tebi, budi njihova put.
Smirit će se njihova velika, nemirna pomama,
dok ih grčevito stišćemo
među našim tijelima,
gdje će naći hranu i spokoj.

Konačno će usnuti u našem snu
zagrljenom, zagrljene. I tako,
kad se odijelimo, kad se budemo hranili
samo sjenama, izdaleka,
one, konačno će imati sjećanja, i prošlost
od mesa i kosti,
vrijeme njihova života u nama.

I njihov tjeskobni san
sjena ponovno će značiti povratak
u ovu tjelesnost, smrtnu i ružičastu,
gdje ljubav stvara svoju beskonačnost...

Pedro Salinas

Zvao se čuvarem tudjih snova.

Dok su ulice spavale, gasio je lampe da im ne
narušavaju san.
Dok su lampe spavale, molio je ulice da se utišaju,
da ih ne probude.

On je bio budan.

Samo je to bio. Večito budan. Čuvar tudjih snova.

Pokušavao je da nacrta zatvorene oči. Pokušavao je
da komponuje melodiju sna.
Pokušavao je.
I dalje...

Njegove su oči bile otvorene.
Njegov je dan bio dug.
Njegova čeznja beskrajna.

Na svetu nije bilo nikoga sem spavača.

A jedna budna ruka koja bi ga primila u zagrljaj,
značila bi sve.
Jednu budnu ruku nije mogao da nadje.

Predavao se. Nije više brinuo za tudje snove.
Promenio je ime. Nije želeo, nije mogao više.
Sedeo je i gledao tačku na horizontu. Dugo.
Kroz svetlost, rosu, oblake, samo je gledao tačku na
xorizontu.
Dok jednog dana nije sxvatio da je i ona, sve ovo
vreme, kroz istu svetlost,
kroz istu maglu, kroz iste oblake, gledala u istom
pravcu.

Gledala je istu tačku na horizontu, istim budnim
očima.

Odmah joj je rekao sve. Bio je svestan tuge i nade,
radosti i neverice nastanjenih
u njegovom glasu.
Ona je i dalje gledala svoju tačku na xorizontu.

Ponovio je.

Trebalo mu je tako malo. Njena, budna, ruka,
zagrljaj...
I dostigao bi taj, tako nedostižan, san.

Napeto je posmatrao.

Njene su oči, samo na trenutak, oživele.
Lice se opuštalo.
Ruke su klonule.
I Ona Je,
Večito Budna,
Baš U Tom Trenutku Njegove Nesanice...

...zaspala.