Najdraži stihovi

First topic message reminder :

SLUCAJNO

Slucajno sam te video veceri neke,
slucajno te zavoleo sledeceg dana,
i slucajno si otisla iz mog zivota,
mada razlog za to nisi znala.

Sve je proteklo tako brzo,
slucajno si me ljubila devojko lazna,
zasto sam morao da te zavolim,
kad slucajno si mi bila toliko vazna.

I mrzim,i volim,i tebe nemam,
slucajno mrznja i ljubav se bore,
slucajno ne mogu vise da zivim,
dok gledam druge kako se vole.

I niceg nema,i zvona zvone,
novo je jutro,novi je dan,
hteo bih da sam sve sanjao samo,
al' suvise boli da bio bi san.
Saleal

Razumemo se
Slučajni prolaznici
u svetu interesa

Kroz oči naše
kose i plave
preci govore
Raduju se
čvrstini našoj
u večnoj prodaji
promeni

Putujemo
braneći tron
Zagrlih te
uzrastah
kroz zvuke orgulja
do glasa
što Lapisu se divi

Krećeš
U Jednom
doživimo Agape
Zaslugom u podvigu
da se pogled
prenese na pokoljenja
Pominjući nas
u slavu Tvorca
Slučajno nije
[center]srešćemo se

Idi i uhvati zvezdu padalicu,
zanesi na korenu mandragore,
kaži gde su sve minule godine,
Ili ko rastavi Đavolje stopalo,
Uči me da slušam pevanje sirena,
Ili da se klonim uboda zavisti,
I otkrij
Vetar koji
Služi napretku časna uma.

Ako si odvučen čudnim prizorima
Stvari nevidljive da vidiš,
Jaši deset hiljada dana i noći,
Dok ti starost ne osneži kose,
Kad se vratiš kazat ćeš mi
Sva neobična čuda što su ti se zbila,
I zakleti se
Nigde
Ne živi žena verna, a lepa.

Ako je nađeš, javi mi,
Takvo hodočašće bi slatko bilo;-
Mada bismo se na susednim vratima mogli sresti;
Mada je verna bila kada si je sreo,
I još je dok pišeš svoje pismo,
Ipak će
Biti
Neverna, pre no dođem, dvojici ili trojici.
Dzon Don

Otkrili smo okus ljubavi
one noći dok su se rađali naši poljubci
i ispadali iz tvojih ruku i
mojih kosa kao prvi snijeg.
Prekriveni njima gledali smo mrak.
Te noći Mjesec je zapeo svjetlosti sjenu
da obasja vrhove mojih grudi
i tvoje usne isprepletene s mojim
kostima.
Mrtvi bludni padali su sati
u raku prošlosti.
«Vrijeme ne postoji dok ti postojiš.»
-rekla sam.
Ljubeći dan u usta
jutro
se uspavalo
i prosulo
sva naša
Pitanja
po mojim uškama
Nijemi kao drhtaji
stezali smo jezikom ispucane
riječi
kao zagrljaje;
da ti ne odem, da mi ne odeš.
Rekao si:
«Volimo se još jednom prije svitanja, možda dan bude jasniji.»

.... I PUSTO I TUŽNO .....

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša razapeta...
Želje! ... Ta našto zaludne želje i nade
A leta beže - najbolja leta ...

Ljubit' ... al' koga ? ... Privremeno - ne vredi truda
a večne ljubavi nema ...
Pogledaš u se - prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nema ...

Strasti? - Uvek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala
A život , kad hladno pogledaš oko sebe ,
svuda pusta je i glupa šala .... !


**** M. Ljermontov ****

Kad podjarivanje reči radi malo boja
Više tvoj udeo ne bude
Kada rumen oskoruše niti devojački struk
Ne budu u te budili žal za mladost
Kada novo jedno lice načeto odsutnošću
Više ne bude potresalo ono što si za čvrsto držao
A zaborav zaboravu bude zbogom rekao
Kada sve bude muklu neprozirnost
Zelenike poprimilo

U taj dan
Nakraj puta čekaće te neko
Da ti kaže da je bilo dobro baš tako i
Da bi svoj put trebalo da okončaš
Lišen
Lišen svega
I možda, tada...
No, neka sneg koji noćas zaveja
Bude kao prst položen na tvojim ustima
Nikola Buvije

Zima je. U jednoj maloj sobi muškarac i žena
Satima vode ljubav. Tako iscrpljeni,
Dok cede svoja tela,
Iznenada pogledaju jedno u drugo i zasmeju se.
„Šta je ovo?“, kaže on. „Nikad mi te nije dosta“,
Kaže ona, žena koja za sebe misli da nije sklona
Klišeima. Prstima prelazi preko njegovih grudi
Kolebljivim dodirima, kao da ispituje sopstveni utisak.
On kaže: „I ja isto“. A ona, dok ponovo biva ona stara:
„Misliš, ni tebi nikad nije dosta tebe?“
„Mislim“, uzima je za ruke i njima maše,
„Otkud ovo?“ ona malo nakrivi glavu
Kao da ispituje izraz njegovog lica. „Stvarno želiš da znaš?“
„Da“, kaže on. „Samo-mržnja“, odgovara, „čežnja za bogom“.
Ponovo ga ljubi. „Nije kako izgleda“, ironično sleže ramenima,
„Ali otud dolazi“. Ljubi mu ispucale usne
Po drugi put, treći. Mnogo godina kasnije, u nekom drugom gradu
U blizini parka večeraju u mirnom restoranu.
Jesen je. Pre podne jaka kiša: lišće boje dimljenog
Mesa i bakra, leti svuda. dvadeset godina starija,
Veoma je lepa. opora osoba. Postala je, kaže,
Pasionirani baštovan, ćerke su joj porasle.
On se bori da ga ne savlada ljubav ili sažaljenje
Jer vidi da ona nema ruke. Misli: mora da
Ih se odrekla. zamišlja je,
Sasvim jasno, kako se ponekad izjutra budi
(Nosi živu uspomenu na nju iz mladosti, uskomešanu
Usnu, rumenu, dok polako otvara oči),
Prestravljena, jer ne može da se seti šta je sa njima uradila, zašto su nestale,
A onda se priseća i smiruje se, te taj dan
Iznova poprima uobičajeni nastavak.
Pita ga da li razmišlja o njoj. „Povremeno“,
Odgovara sa osmehom. „A ti?“ „Ne mnogo“, kaže.
„Mislim da je to zato što nikada nismo postojali u vremenu.“
Proučava njene dugačke prste koji gude
Po vinskoj čaši, njene šake kao u pijaniste,
Ili baštovana, istrošene, i kao kroz maglu, shvata
Da mora da je on ostao bez ruku. Onda
Opisuje sastanak na kome je proveo većinu dana, a
Kojim je predsedavao neko kome su, pre mnogo godina,
Oboje bili nadređeni. „Čuo si za izraz
’Savršena budala’“, rekla je, a njemu se tako dopala boja
Njenog glasa. onda ona priča o kompaniji
U Mejnu koju je osnovao izbeglica iz Poljske oženjen
Francusko-kanadskom separatistkinjom iz Kvebeka, od koje naručuje sijalice.
To je priča sa mnogo iznenadnih preokreta i retkim
Čokoladno-crnim ljiljanom na kraju. On sluša,
Posmatra njeno lice, još uvek razmišlja o njenim opaskama.
Zaključuje da ona razmišlja u simbolima više
Nego on, i čini mu se da ju je to spasilo
Uz sav njen fatalizam, od određenih životnih bolova.
Ona shvata da o njemu razmišlja kao o bukvalisti,
Primećuje, kao da se priseća, koliko je zadovoljan
Menijem, hranom, arhitekturom sobe,
To ju je dirnulo – onako kako iskreno ograničenje
Može biti dirljivo, i dirnuta je načinom na koji ga privlači.
I onim što joj je on nekada bio. Primećuje sopstvenu žudnju
Koja je tada živela, ili nije da nije živela bilo bi, možda, tačnije,
Sa distance, kao što vozač može sa puta videti
Uplašenog jelena kako trči preko otvorenog polja na kiši.
Divlja stvar. Bila i otišla. Smrt ju je učinila tužnom, ili,
Ako ne baš smrt, koju zamišlja
Kao stvorenja što ključaju u truleži, onda vreme.
Robert Has

Nisam imao vremena da spašavam svet,
i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi.
Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka
sa onih strmih i stenovitih obala u magli,
s kojih je teško otploviti ceo.

Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao
na mene niko nije pomislio,
nikom nisam ni na pamet pao.

Ja sam verovao da ima tih malenih leptira
koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti,
i svako sam veče pevao uspavanku,
jednom belom gradu nesanice,
gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom
i pod kišom zvezda padalica...

Dolazili su i drugi...
Ulaznica - sto osmeha
ulaznica - ljubav
ulaznica - pijanstvo
ulaznica - patnja...

Ali ne!

Što je više ljudi oko mene
ja sve više vidim koliko sam sam!
Jer, svi su oni nečim povezani!
Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge...
Iako se, možda, i po prvi put tek vide!

I šta mi ostaje od onih sto osmeha?!
Podsmeh!

Šta mi ostaje od ljubavi?!
Zabluda!

Od pijanstva - mamurluk!

Od patnje ostaje...
Sve! Da
Ona i dalje ostaje cela!

I ostavljaju me prijatelji pred kućom,
i ja biram da prvo prošetam,
jer su me dovoljno ostavljali do sada!
Bolje se vratiti sam,
posle počasnog kruga,
nego biti,
na bilo koji način ostavljen!

Ja ne tražim sunčanu stranu ulice!
S te strane uvek bije sunce u oči
i nikada ne možeš realno gledati na stvari

Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame,
iz ove dubine koju sam iskopao u sebi
tražeći način da se prilagodim ovom svetu

ovom svetu koji te potapše po ramenu
a onda kad se okreneš ka njemu
on ti okrene leđa

tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa
i ptica slomljenih krila
i zbog, na prevaru posečenih breza

i blesav mogu da budem zbog jednog proleća
ili jednog pogleda, rukovanja, smeška
i blesav sam, sam od sebe...
Bez nekog velikog razloga.

Zato, poštedi me makar ovaj put!
Makar ti!

Ratko Petrovic

Za tebe
imam osmeh štampan na japanskom papiru
gledaj me
jer ti činiš da trava raste na livadama
ženo
mapo muzike bistrino reke svetkovino plodova
na tvoj prozor
vešaju bršljan automobilskih volana
i prodavači snizuju cene svojoj robi
dopusti da poljubim tvoj glas
tvoj glas
koji peva u svim granama jutra.

Carlos Oquendo de Amat

Kada promatram tvoje telo ispruženo
kao reka koja ne prestaje proticati,
kao čvrsto ogledalo gde pevaju ptice,
gde je užitak osetiti dan kako se rađa.
Kada se gledam u tvojim očima,
koje su kao duboka smrt ili život što me doziva,
kao pesma iz dubine koju samo naslućujem;
kada vidim tvoj oblik, tvoje spokojno čelo,
kamen blistavi, na koji kapaju moji poljupci
kao ruže što odražavaju sunce koje nikad ne zalazi.
Kada primičem usne toj nesigurnoj muzici,
tom mrmoru neugasive mladosti,
izgaranju zemlje koja peva u zelenilu,
kao srecna ljubav što beži i opet se vraća.
Osećam kako se svet valja pod mojim nogama,
kako se valja lagan, s večnom odvažnošću zvezda,
s onom radosnom dobrotom večernjače,
koja ne traži niti more u koje bi se spustila.
Sve je iznenađenje. Svet u iskrama
oseća da je more naglo postalo golo i drhtavo,
da je taj čelik užaren i pomaman
i da čezne samo za blistanjem svetlosti.
Svemir svetluca. Smirena sreća
prolazi kao naslada koja se ne može zadovoljiti,
kao nagli uzlet ljubavi,
gde se vetar opasuje oko slepih čela.
Gledati tvoje telo i samo tvoju svetlost,
tu blisku muziku što se rađa među pticama,
u vodama, u šumi, u vezanom bilu
ovog sveta apsolutnog što ga osećam na usnama.
Vicente Aleixandre

doćiće
doćiće vreme
kada će svi prijatelji da odu
kada ćeš u svakoj tišini čuti melodiju straha i note zaborava
kada ni nada, ni najlepša uspomena neće značiti ništa
kada će da te zaboli svaka kost i svaka dlaka
kada će iluzije da popadaju kao kiše
kada ni noću nećeš sanjati više
doćiće vreme
kada ćeš se osetiti samim
kada ni plakati nećeš umeti
doćiće vreme
doćiće
doćiće dan
kada će se osetiti
da nisi od koristi
nikome
nikakve
ni sebi
doćiće dan
doćiće
doćiće jutro
kada će na tvom jastuku biti više kose
nego na tvojoj glavi
i kada ćeš zube zaboraviti u čaši
i upitati se
zašto? kako?
gde je sve prošlo
kuda se provukoše planirani i neplanirani dani
tako brzo
doćiće jutro
doćiće
doćiće taj trenutak
kada ćeš osetiti
da starost kuca na vrata
doćiće taj momenat
doćiće
doćiće, doćiće, doćiće
dolazi svima
ne boj se
a kada bude došla
videćeš u ogledalu
da više ne vidiš sebe
već život svoj
videćeš
ma ko da si
postaješ isti sa svima
koji behu
ah, svi smo isti tada
svi vidimo isto
tada
to isto svetlo
videćemo
doćiće
kada treba da dođe to dođe
doćiće
¡! nemoj se uplašiti ¡!
Zorica Sentić

Voli me vedro, ko što voli zora,
Kad iskri smijehom, kad biserom gori.
Obraduj i nadom i prozračnim snima,
I tiho zgasni u pramenju dima.

Voli me tiho, ko što voli luna,
Bestrasna, s hladnim sjajem liskuna.
Osvijetli svijet moj čudom i tajnom,
Odmor na putu mračnom i beskrajnom.

Voli me prosto, ko što voli potok,
I moj i ničiji, cjelovom brzotok,
Zagrli, predaj se i dalje traži.
Kad razvoliš, idi - ne boj se, ne laži.


Fjodor Sologub

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da če toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
I pružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zvezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!
Herman Hese

U jednoj staroj knjizi, gotovo sto godina staroj,
među listovima zaboravljen
pronađoh akvarel bez potpisa.
Mora da ga je slikao snažan umjetnik.
Naslovljen je: "Objava ljubavi".

Al' "O krajnjoj čulnosti ljubavi" odgovarao bi više.

Jer, dok gledate rad, postaje očito
(umjetnikova ideja posve je vidljiva)
da mladić naslikan ondje
nije bio stvoren da ljubi
na način, manje il' više, zdrav,
u granicama onog što je dozvoljeno -
s dubokim kestenjastim očima,
rijetkom ljepotom lica,
i dražima posve neobičnim,
s tim savršenim usnama, što čulnu nasladu
nude voljenom tijelu,
s onim divnim udovima vajanim za postelje
koje obični moral naziva sramnim.

Konstantinos Kavafis

Propalu ljubav ne nosi se na put
Kao što nosiš kovčege i svežnje.
U spomenima život samo spava:
Kad probudi se - oni budu čežnje.
Putuješ dane i putuješ noći:
Oni su tvoje društvo u samoći.
U zanosima, lutanju daleku
oni te naglo zabole, zapeku.
Otidješ dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost samo piju.
Na dnu ti srca čuče sumnje; čuju
micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muče,
U sutra sjenu bacajuć od juče.

Dobriša Cesarić

Ti si ta žena koju znam
kao večnost moga trajanja
sa beskrajem,
čije sam ime otkinuo
s korenom sunca.

Slične tebi nema
ni tamo gde senka sam ti,
ni ovde gde hlad te
sličan tvome osmehu čeka.

Sunce misliš da pridobijaš
za jedno ja,
a drugo da me u tebi vara.

Sićušnom rukom svojom
prah misliš da stegneš.
Vreme da zaustaviš
i da mi prkosiš
onako bosonoga.

U tvom obruču
tek rođene tišine
pesmu sličnu tebi
najviše volim.
Osmeh
sličan mojoj mašti
već poznajem.

To skoro
vatra govori
senke hvatajući
u tvom prosipanju
danonoćnom...

...A znao sam
da je uvek bilo prostora
za tvoje čudno rastinje
u očima
i čudno nemirne tokove
u mom lovištu
gde osama moje tuge leži
i remeti
kasno leto moga proleća.

Svetislav Golic Stiv

Nek svijet mu prizna vrijednost slavom i stihovima…
Al’ šta će mudrac stari od svega toga da ima?
Besmrtnost, može se reći. Jer život njegov se cio
Oko jedine misli ko puzavica spleo.
Kad umrem – govori sebi – ime će moje da šalje
Vijek vijeku kroz ljudska usta, i nosiće ga sve dalje,
I vječno, po cijelom svijetu, u kutu nečijeg čela,
Sačuvaće mi se ime, spas'će se moja djela!
Jadniče! Zar ti pamtiš sve što si čuo po svijetu,
I sve što bješe prije tebe, sve što si rek'o u letu?
Od svega toga premalo. Slike tek poneka crta,
Misli tek poneki pramen, ili hartija razdrta;
A pošto ni sopstveni život napamet ne znaš cio,
Zar bi se drugi zbog tebe u traganju mučiti htio?
Možda ce marljivac neki, blijed, usred novoga vijeka,
Okružen hrpama spisa, i samo ko hrpa neka,
Jezika tvoga preciznost vagati, krtica stara,
I prašinu iz tvojih knjiga brišući s naočara
Pustiće da te spomene, zbijenog u dva-tri reda,
Čitav svijet možeš da gradiš, il' rušiš… zaludne želje;
Preko svega će pasti tek jedna lopata zemlje.
Ruka koja je žudjela svemira skiptar, i misli
Što svemir shvatiše cio, međ čet’ri daske se stisli…
Doći će i da te prate, u sjajnoj povorci, skrušeni,
Do tvoga groba, s pogledom praznim i ravnodušnim…
Patuljak iznad svih ce se uzdići tada da besjedi,
Ne tebe da bi slavio… već sebe uvis da preseli,
U sjenci tvoga imena. To čeka te. Zašto kriti:
I manje čak… Potomstvo će, misliš, pravednije biti?


Mihail Eminesku

sada smo ponovo dovoljno čvrsti
da govorimo samo za ljubav,
pusti politiku,
okušali smo se u izopačenoj formi:
koja korist sem treniranja
po letnjem danu, discipline
da održi muškost čvrstom i toplom.
jedan čovek slobodan da voli svoj trenutak
u carstvima tela i sunca
ruši više bola no što vekovi
ljudskog zakona ili advokati mogu.
govoreći blago po poslednji put
dopustite mi da kažem, Stvorili ste vaše zakone
previše krute, dobre ili loše, vaši zakoni
su iznurili mnoge ljude, i ja
bih radije obilazio kafee s obe
strane grada nego lomio svoje jedino
srce za vaš milenijum,
moja voljena propada u brojnim
naručjima slabih i sve slabijih ljudi.
to mi panika u očima devojaka
kaže da moram govoriti za ljubav samo,
panika zboh njihovih praznih postelja,
zbog besprekornih redova rođenih čudovišta.

Leonard Cohen

Svet ne može pokazati lepše stvari:
Tupe je duše ko bi proći smeo
Uz prizor tako uzvišen i mio:
Grad sada, poput ruha, nosi čari
Lepote jutra: tihi leže stari
Brodovi, kule, crkve, tornji, ceo
Taj sklad u polja i svod što se slio;
Sve blista, sja, kroz zrak što čist se zari.
Sunce još nikad ne prosu toplinu
Tako na breg, na stenu i dol sveži;
Ne videh nikad još takvu tišinu.
Reka po svojoj miloj volji beži;
Bože, i kuće ko da u san plinu;
I svo to moćno srce mirno leži.

William Wordsworth

Prebroj bademe,
prebroj što beše gorko i što te je držalo budnu,
pribroj tome i mene:
Tražio sam tvoje oko kad si ga otvorila
i kad te niko nije pogledao,
preo sam onu potajnu nit
niz koju je rosa što si je mislila
klizila ka krčazima
čuvanim izrekom koja ne nađe
ni do čijeg srca put.
Onde si tek sasvim stupila u ime koje ti pripada,
koračala si ka sebi pouzdanim korakom,
njihali su se slobodno čekići
u zvoniku tvoga ćutanja,
što uhvati sluhom to ti pride,
što beše mrtvo zagrli i tebe,
i tako ste utroje pošli kroz veče.
Načini me gorkim.
Pribroj me bademima.
Pol Celan

Niko da se javi na oglas
ispisan na oknu.
Samo ti. Postojano srce.
Grumen si u košulji za dvoje.
Verno. Uvećano. Tako blizu
sebi. Samo. Neizrecivo.
Kao damar ulovljene repatice.
Nesanica blizanaca.
Medu granama u kuci snega.
Medu slabašnim zidovima.
Gde ponekad bi u vetru
što širi vreme kao rublje
na konopcu staklene kiše
plesala tvoja pesma.


Tanja Kragujević

Tako je bilo: padale su kiše, cvetao lan.
Iz mora vraćale se reke po svoj stari mulj.
Ja i ona u kupoli orahovoj čekali smo dan,
Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.
Tako je bilo: ludilo, san, usne u tami.
Mnogo puta bol, mnogo puta jecaj.
No, eto, ponovo mi sedimo sami,
Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.
Oko nas sunce, ruke, iznad oblak jezdi.
U nama pesma, molitva bez sjaja.
Mi idemo da umremo na zvezdi,
Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.
Dragan Kolundžija

Ljubav!... Pre no što počne da živi odvažuje se na sve,
a stalno uništava ono čime se hrani... Izokrenuti sneg...
Ali sneg pod stopalom anđela apstrakcije
ne topi se... A pošto sudbina ne haje za ideale,
ona je vladavina i vlada... Ali ljubav je
trebalo da bude ono što će biti... No upravo preko nje
saznajemo da smo već osuđeni...
Čak i apsurd je apsurdan...
Nema za nas izbora...
Nekad neka maglovita rečenica
čiji je mračni smisao za nas neshvatljiv
kadra je da se razgori do takvog bleska
da nas zaslepljuje... Jer metafizička je
sama stvarnost... Ali zaljubljeni
ne vole da između zagonetke
i mogućnosti odgonetanja
oštroumnost krnji svoje oštrice... Doslovni,
oni se grle i ljube čak i ne sluteći
da čak i opasnost prelazi u naviku i ravnodušnost.
U protivnom slučaju morali bi umreti. Umreti možda
bez majstorstva strave, ali sasvim sigurno
u bosoj tišini koja nam se bliži
na cvetni poziv
i prosto nam govori: dosta!
Mi se tad jedva pogledamo -
i pre no što shvatimo je li reč o promeni ili preobražaju
moramo i toj promeni i preobražaju
da se poklonimo i pružimo ruku bez žurbe
da bi se mogli preobući u mrtvačko ruho...
Ali pravi ljubavnik ne sklapa primirje s portretom
i ne pristaje da ponese Asircima petla
od još nezačetih reči, od nedorečenog zgražanja,
od neiskazane radosti... Svaka predstava je
privlačna... Čak i predstava samoubistva...
Stoga neka traje noć
u kojoj će uporna harmonija
ponavljati svoj ritam toliko dugo
da jedino usud može ispretrgati ono njeno žensko namigivanje
miganjem demona uništenja!
Neka traje noć u kojoj se milosti može nadati
jedino umetnost, već odavno prokleta
radoznalošću pakla i ravnodušnošću ovog sveta!
Neka traje noć, makar i poslednji kamen što
preostaje graditelju svetionika - imao da ubije njegovog sina!
Neka traje noć, makar imao da se ugasi prvi svitac
za vreme gradnje podzemne železnice!
Neka traje noć u kojoj je metla komete
već odavno iščistila pad anđelica
iz vatikanskih vrtova u zadušničku šumu Vaterloa!
Srce je teret... Razum - samo težina... Čak i posmrtna nevinost
baca nas u iskušenje... Stoga nek traje noć!
Vladimir Holan

Svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire;
vreme kad se razvaljuje i vreme kada se gradi;
vreme plaču i vreme smehu;
vreme kad se teče i vreme kad se gubi;
vreme kad se ćuti i vreme kad se govori;
vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi;
vreme ratu i vreme miru.
Naraštaj jedan odlazi, drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.
Vetar ide na jug i obrće se na sever
ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se.
Sve reke teku u more, a more se ne prepunja;
odatle teku reke, onamo se i vraćaju da opet teku.
Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se i činiti,
i nema ništa novo pod suncem.
Borislav Pekić

Vec prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja-telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.
Kao sto kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skoro osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.
Vladimir Majakovski

Postacu ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pisem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut bese
okean proslo vece,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve tece
Sve se menja.
A ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tela,
brod iz Meksika,
a mi - tamo sada.
Drukcije i ne moze.
Podela rada.
Kazu - kit.
Moze biti.
Vrsta ribljeg Bjednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine - galebi.
Poredjaju se i u more se zariju
kljukajuci se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gde su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
ziveo, radio, i starost ce doci
Evo, i zivot kao Azorska ostrva
ce proci.
Vladimir Majakovski