Priče

First topic message reminder :

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

Knjizevnik Pijavica
"Proklete Muze!" uzdisao je Uroš; nevoljko se mrštio na izbledelu frazu - koja je vec ko zna kada ostala bez pecata - o tobož nebeskom nadahnucu što ga velikodušno rasipaju Muze. "Nebesko nadahnuce", izraz koji ga je dovodio do besnila još od one promocije u SKC-u 1977. (prva njegova promocija). "Odakle crpite inspiraciju?" upitala je mlada novinarka Politike. "S neba. Ja sam neuništiva pijavica!" odgovorio je on. Neki su se nasmejali, neki su tu besmislicu, i dalje smrtno ozbiljni, pribeležili u svoj notes; posle su, uglavnom, isto preneli: Književnik Pijavica inspiraciju crpi s neba, ili Inspiracija dolazi s neba, ili Nebeske Muze kao saveznici Književnika Pijavice; i koješta još. Ispod je tekao zamršeni kriticki tekst; pitao se nakon pomnih išcitavanja da li bi ga autor ikada docnije mogao ponovo da sroci - makar približno slican - ili je i on (baš kao i on) ispijao trenutnu inspiraciju sa utocišta Muzâ, ostavljajuci ih u istrošenom vakuumu kao ispražnjene džakove od jute na kojima je masnim slovima pisalo: trenutno nadahnuce (i sada je bilo potrebno da se džakovi od jute nanovo zaoblikuju u forme izobilja i velikodušja). Da nije svako malo naglas išcitavao svoje ime svakako bi poverovao da je u debeloj zabludi, a da je ova kritika tek nešto modifikovana varijanta jucerašnjeg prikaza nove knjige prof. dr D.S. ili slavopev iz rubrike: Prevedena književnost o najnovijem romanu, bestseleru, književnika A.K., ko zna koji po redu (o tome je iscrpno pisala u subotnjem Kulturnom dodatku Politike upravo ona ista novinarka koja je zapodenula igru o Inspiraciji i Pijavici). "Muze su bolesne", promrmlja prilazeci prozoru. Napolju je sipala sitna kiša; izgledalo je da ce svakog casa ocvrsnuti u susnežicu, možda i sneg. "Bilo bi divno da obeli moj vrt", pomisli obradovan, zaticuci nadu i u najbesmislenijim mislima. Odavno nije boravio u njemu, iako mu se svaki put iznova - kada bi nakratko izašao da udahne svežeg vazduha, ili postoji malko uz žbunje magnolije ili raskošne bokore hortenzija - cinilo da je zatocenik sivih zidina tudih zgrada, što su opasivale unutrašnje dvorište (izgledale su kao da u njima nikada niko nije živeo); jedino je njegov vrt bio oaza. Ali, dosta mu je za ovu godinu zelene radosti; zima nikako da pocne, i vrt se upravo zeleneo kao usred proleca. "Da bar hoce da padne sneg; da bar hoce nešto da se desi", mislio je dalje. I tada mu se ucinilo da se u dnu bašte, pod obrušenim ogradnim zidicem od unakrsno slaganih opeka, nešto krupno i tamno pomerilo. Sasvim se priljubio uz okna. Ono se nije pomeralo; izgledalo je kao potrbuške izvrnuti džak od tamnosive jute. Onda se iznenada pomerilo. Pomerio se i Uroš. "Prokleta Muza!" pomisli s gadenjem. Strcao je stepenicama od fino kovanog gvožda što su vodile pravo u unutrašnje dvorište, u oazu. Netremice je zurio u Ono. Opet je mirovalo. Odlucio je ipak da iskuša sumnje, iako mu je mirisalo na ispraznu dokolicu u koju je ocigledno sve dublje zapadao. Morace jednom da napiše knjigu o dokolici; prošle su mu kroz misli hiljade i hiljade procitanih stranica; medutim, retko se ko upuštao u analiticko opravdavanje dokolice kao samoživuceg krunskog svedoka nebrojenih otkrica, zanimljivih teoretisanja, umetnickih podviga, pa i književnih remek-dela (cvrsto je verovao kako je za sve njih bila zaslužna dokolica, barem u istom procentu kao i njen tvorac). Nije da je nisu izrabljivali: vinovnik zlodela smišljanog u dokolici ili petparacke zadevice dokolicara, ili dokone davoli upošljavaju, a termini: "pakost", "devijantnost", "tracarluk" (ovaj poslednji je skoro cuo od svoje sadašnje ljubavnice; ispirala je grlo najbizarnijim tracevima kao razblaženim hipermanganom; a nalazila ih je posvuda: kod piljara, frizera, taksiju, žutoj štampi, cak i u ulazu neobarokne dvospratnice u Zmaj Jovinoj, u kojoj je živela, i razume se, pojma nije imala da je rec o neobaroku). Jedne veceri, potpuno naga, posle njegovog pitanja (ubrzo je shvatio, veoma glupog i neumesnog) kako izgleda trac - eto, na primer, taj koji je upravo ispricala - kada se opredmeti ili privede u realno; izuzetno plasticno mu je docaravala, ne štedeci ni gestove ni reci, situaciju iz susednog ulaza iste neobarokne dvospratnice iz Zmaj Jovine. Doduše nije bila kadra da sledi njegove naglas izgovorene misli, ali je ipak razumela šta se od nje traži; i ucinila je to. Bila je zakonita supruga profesora fizike pod maljama vodoinstalatera; i bila je savršeno ubedljiva. Posle se dugo zadovoljno kikotala njegovoj zbunjenosti. Sedeo je nepomican, šcucuren u sofi kao pokisao miš u mracnom uglu. Opet se pomerilo, Ono s dna bašte. Odlucio je da pride. Na zaprepašcenje, spazio je - kako se primicao - Ono je postajalo sve nemirnije, na trenutak se cak i pridiglo i ponovo trzajima polagano spuštalo, osecao je i kiselkast miris, bockao mu je oci, nadraživao nozdrve. Nesumnjivo, Ono je bilo živo; pred njim je prestrašeno žmirkao majušan, u struku presamicen starac urastao u retku cekinjastu bradu. Zacudila ga je boja njegovih ociju, bela kao u slepca. Starac se sipljivo nakašlja, pridiže glavu; drhtavim, iznemoglim glasom mu je govorio kako je, eto, greškom svojom (ili pohlepom, napomenuo je), možebiti i krivicom njenom (nije obrazlagao ko je, zapravo, Ona) dospeo u ovako jadan i ponizan položaj, ali se odmah pravdao da to što se u njegovim ocima cini jadan i ponizan on takvim nipošto ne oseca; pre bi se reklo da oseca hladnocu; tvrdio je kako mu do sada jamacno umesto srži kostima kola vlaga i da je to jedino što mu u ovom nezavidnom casu smeta. "Dodite, ogrejte se kod mene", predložio je Uroš.
"Možete veceras, ako nemate gde, da prespavate u predsoblju; barem je toplo", pružio mu je prekrivac iz gostinske sobe, vezeni jastucic. Nije mogao da spava. Neprestalno ga je kopkala dvoumica: da nije možda u startu nacinio kobnu grešku od koje bi, koliko nocas, mogao silno da zažali. "Neznanac u kuci... u ovo vreme... suludo!" mrštio se, stiskao pesnice, nervozno je dugim koracima prelazio po sobi. Konacno, iznemogao, seo je za kompjuter, otvorio fajl XXX u kom je bezuspešno danima pokušavao da upiše prvu (pokretacku) recenicu novog romana koja ce docnije napraviti željeni zamajac (ime je nameravao naknadno da osmisli); detaljno je opisao poslepodnevna i nocašnja neobicna zbivanja; i za divno cudo pisao je lako, bez napora; neocekivana živost obuzimala ga je u naletima. Da je nastavio, poceo bi da izmišlja, ali ovaj put je želeo pravu pricu - istinitu, životnu (bio je tako blizu, osecao je). Ujutru je umesto snega pala kiša (nije mu zasmetalo). Oaza se intenzivnije zelenela. "Muze!" pomisli s manje gadenja. Još nocas je doneo cvrstu odluku da zadrži starca bar za neki dan (u promislima taj "neki dan" trebalo je da oznaci konacno uoblicavanje koncepta za novu pripovest; ali izbegavao je da razmišlja o razlozima). Starac je vec bio na nogama; nešto je petljao oko zavežljaja kog je nosio uvezanog na ledima, pa se Urošu još sinoc ucinilo da je grbav (slep nije bio, iako su mu oci bile neuobicajeno svetle). Odbilo je šest. Pokušavao je da se priseti kada je poslednji put ustao ovako rano. Da! Bilo je to pre sedam ili osam godina. Išao je u posetu majci u Sremske Karlovce; ležala je na samrti. Autobus je polazio u šest i trideset pet.
Obavezno zahtevam da te vidim (pisalo je u telegramu). Uspela je jedino da izgovori prekor (poslednja njena izgovorena recenica):
"Uroše, sinko, ceo život besposlicariš; kako uopšte možeš da živiš sa takvim saznanjem?" Cak ni 1977. nije došla u SKC. "Carobna dokolica", mrmljao je. "Hocete li caja?" Uz caj je starac nastavio (glas mu je manje podrhtavao). Govorio je kako je radio na šljunkari uz Dunav, godinama. "Težak posao, ali šta cete, nešto mora da se radi", slegao je ramenima, "šljunak na jednu, pesak na drugu stranu, a bilo je i kamenja, iha-ha! i te kakvog kamenja." U glasu mu se osecao zanos i cežnja. Govorio je ubrzano; do detalja je obrazlagao proces izvlacenja muljevitog taloga iz Dunava, golemim kranovima od nerdajuceg celika (cak se zadržavao na takvim, naizgled sasvim beznacajnim pojedinostima, pa je do tancina opisivao viljuškastu grdosiju, ili džinovsko sito, ili zacudujuce carobni talog; u jednom ga je momentu uporedio sa na smrt preplašenim razgolicenim devojcurkom kog su neznanci zatekli na kupanju kraj vrela, što je Uroš u svojoj beležnici dva puta podvukao). Svako malo upirao je prstom na svoje ispoštene mišice. "Ma nisu oduvek ovakve, nekada su to bili bicepsi za gledanje. Otkad je Ona", namracio se iznenada, glas mu se raspolovio kao raspolovljena jabuka. I tu se zaustavio. "Ko je Ona?" goreo je Uroš od ljubopitljivosti. Nastavili su oko podneva, uz zeljanicu iz pekare "Sarajevo", kiselo mleko. "Svega se tu nalazilo, u džinovskom situ, ma nismo se ni obzirali, a i što bi, kĂ´ da nam nije dosta zemlje i kamenja. Ljudi vole da bacaju kovanice u vodu; misle: donece srecu. Nikada se nisu zapitali ko, zapravo, donosi srecu? Voda? Kamen? Trave? Ribe? Ona?" I opet Ona, i opet se prica zaustavlja, ali nije se usudivao da pita ko je Ona.
Stenografski je zapisivao svaku izgovorenu rec. "Uroše, ljubavi, znaš da mrzim mašine; haaalo! znam da si tu... ljubaviii! znaš li da me ceo dan nisi pozvao... zar moram ja uvek prva da te podsecam... pcih! oprosti... zašto cutiš? Uroše! haaalooo!" Iskljucio je telefon. "Da nastavimo?" upitao je trudeci se da glasu priušti boju nezainteresovanosti (nije mu uspelo). "Vidim da vam znaci", primeti starac, "vi ovo sve zapisujete? E-eh, dobro... poslodavac mi je dao dopust: subota, nedelja, ponedeljak; znate, u ovom poslu nema crvenih slova, sva su crna; baš je i u tu subotu... a ostao sam, šta cu, valjalo je pomoci koliko se moglo; nisu mogli sami; ostao sam i subotu, i nedelju, ponedeljak..." Uroš je zapisivao. "Poceli smo u zoru; rekoh li da je bila subota? da, rekao sam to vec. Izvukli smo baš dosta; danima smo zahvatali na istom mestu; talog je postao fin i pešcan, i boja mu nekako došla svetla, iskrio je. Nisam mogao da odolim; uvukao sam ruke do laktova u pešcanu humku; mekano, bezmalo svileno, nigde kamena, sve sâm pesak sitan i onaj s neravnim bridima kao usitnjeni dragulji. I onda... napipam... hrapavo, tvrdo, oblo; obgrlih ga obema šakama. Ona!" Oborio je glavu. Urošu se ucinilo da jeca; prestao je da zapisuje. "Želite li da prekinemo?" upitao je. Starac je klimnuo glavom. Uvece je pokušavao da dešifruje svoje stenografske škrabotine. Groznicavo je širio svaku recenicu u nove i nove pasuse. Bio je zadovoljan onim što je pisao; o sebi nije želeo da razmišlja. Trebalo je vec XXX izmeniti bar u radni naslov, ali mu ništa interesantno nije padalo na pamet. I vec je uveliko bila prošla ponoc kada je iskljucio kompjuter. Sutradan je zatekao starca pred kaminom; potpirivao je vatru i bilo je jasno da je s nestrpljenjem išcekivao nastavak pripovesti. Zavežljaj s grbace stiskao je medu kolenima. Uroš ga je osmotrio ispod oka; primetio je da je sveže obrijan. "Žao mi je, iskoristio sam vaš brijac; mislim da je bio poslednji." "Nije važno." "Kako napreduje?" "Šta?" "Vaša knjiga... vi ste pisac?" "Jesam." "Ona je tu", izusti starac nakon dugog cutanja, "u zavežljaju. Nisam je do sada nikome pokazao." "Pokazacete je meni?" "Polako, ne žurite." Urošu se ucinilo da se starac od jutros nekako napadno izmenio: telo mu više nije bilo presamiceno u kukovima, cak su mu se i do juce isušene mišice zaoblile u pravilne bicepse (pomislio je da je tomu uzrok obilna hrana); svetle oci iz casa u cas postajale su plavlje, kakvu je nosio Dunav kada bi se netremice zagledali u njegove dubine. "Promenili ste se, rekao bih, od jutros", usudio se naglas da primeti. "Verovatno", odgovorio je starac suvo. "Vaše oci..." "Modre... Dakle, sigurni ste da želite da nastavim?" Uroš zbunjeno otklima glavom. "Hteo sam da vrisnem od straha, možda i srece, nisam siguran, davolski su mi bila izmešana osecanja. Držao sam je u šakama; još uvek je bila mokra, muljevita. Iznenada, ni sâm ne mogu da objasnim zašto i kako, sakrio sam je pod košuljom. Prošao sam pored ostalih, presamicen u grcu, praveci se da me naprasno zaboleo stomak; nameravao sam da potražim prvo zaklonište. Ona mi je dodirivala kožu kao što bi oštrica ledenog bodeža. Uopšte, cudno sam se nekako osecao. I najednom sam izgubio volju da se ikada više vratim na obalu i šljunkaru. Odlucih, stoga, da nastavim. I ko zna koliko sam tako išao; Nju nisam pomerao, samo me je onaj ledeni dodir sada pekao kao usijani žarac. Povracalo mi se. Konacno sam se zaustavio pod jednom nadnesenom stenom; izvukao sam je što sam pažljivije umeo, pogledao je, mogao sam sasvim dobro da je osmotrim iako je vec pala noc, ali mesec … mili moj Bože! nikada tako sjajan mesec nisam video." Uroš je toliko bio zaokupljen zapisivanjem da starca nije mogao cak ni na kratko da pogleda (a da ga je pogledao mogao bi da vidi kako mu se licem, dok je govorio, razlivao blaženi osmejak, ocne mu jabucice groznicavo zaigrale, telo nekontrolisano podrhtavalo); ustrucavao se da ga zaustavi ili prekine kada bi neku rec precuo (na takvim mestima ostavljao je beline). "Ono što sam video", nastavio je starac sad vec nekako življe, "granicilo se sa cudom. Obuzimala me nemoc pred sve razornijom spoznajom kako po prvi put, u ovim godinama, stojim pred Lepotom. Covek od takve lepote zanemi; i dalje sam se hranio samo njome; jadan i ponizan sam vam izgledao, secate se? ali se takvim nipošto ne osecam." Na kratko je zacutao. "Ne znam zašto sam izabrao onog jutra baš vaš vrt; nisam sasvim siguran ni da li sam to uopšte bio ja." Odmotao je zavežljaj. Izvukao malu jajastu figuru od krupnozrnog kvarcnog pešcara. Zaobljeno telo prekrivale su moždane šare kao plašt; oci okrugle, male, riblje, usnice povrnuto srce. Njena lepota je zaista bila opsena. Uroš ustuknu korak. Osecao je kako ga je iznenada zaboleo želudac. Prestao je da zapisuje. Starac se zadovoljno smeškao. "Uzmite - vaša je - izgleda da moja nikada nije ni bila; dao sam joj ime DANUBIUS."

Promocija je bila izuzetno posecena; prisustvovali su gotovo svi novinari vecih redakcija (bilo je i nekolicina kamermana, uglavnom videnijih televizija). Došla je i novinarka Politike, samo više nije bila lepa kao 1977, i nije sedela u prvom nego u poslednjem redu, i ocutala je. Uroš je nije video. Cvorugavim rukama neprestano je gužvao pešcane korice s njegovim imenom, fotografijom DANUBIUSA i, kako su mnogi docnije primetili, krajnje malicioznim nazivom: KNJIŽEVNIK PIJAVICA, presamicen; s mukom se pridržavao o ivicu stola; oci su mu bile bele kao da je slep. Izgledao je kudikamo stariji nego što zapravo jeste.

Kako je nasa bivsa domovina?

Zimsko sunce je obasjalo lepi i omanji grad na severu pitome Holandije. Tu i tamo po koji biciklista i pešak koji je izveo svog psa u šetnju. Kada se ide nekome u posetu obicaj u ovoj zemlji cveca je da se ponese jedan buket. Obicno se nosi sezonsko cvece dok njega ovde ima u svim sezonama i na svim mestima u izobilju.
Danas sam bila u jednoj neobicnoj poseti, jednoj starici koja je sa svojih 87 godina izbegla iz Sarajeva i koja leži u bolnici ovog mog grada u kojem ja živim od svog detinjstva. U putu do bolnice prolazim pored škola i Instituta u kojima sam u svojoj ranoj mladosti po mom dolasku u ovu malu i pitomu zemlju sticala znanja. Sve više razmišljam o vremenu, o tome kako vreme juri i kako je sve tako još sveže u mojim secanjima pa ipak kao da je sve bilo veoma davno.
Pokušavam da osvežim moja secanja na bivšu domovinu odakle sam i ja potekla a kako bih mogla sa staricom kojoj idem u posetu da vodim što lepši razgovor. Putovala sam po duši kao najbržim i najsigurnijim prevoznim sredstvom. Prolazila sam kroz brda i doline, kroz sva godišnja doba. Sankala sam se na padinama planine Cer a odakle su moji preci Isakovichi, slikala se u snegu koji još uvek i dan danas obožavam ali kojeg ovde nažalost retko ima zbog blizine Severnog Mora.
Sve više sam primecivala kako su secanja na lepe momente u domovini porekla prilicno izbledela jer te domovine kao da više i nema, ovo je sada moja domovina.
U cvecari gradske bolnice kupila sam najlepši cvetic koji sam ponela ovoj starici u njenu malu bolnicku sobu na prvom spratu. Pomalo me obuzima strah i nesigurnost, vracaju se i osvežavaju se secanja na moju majku koja je davno umrla, na baku u Srbiji koju sam obozavala a kod koje sam boravila na raspustima osnovne škole koju sam tamo pohadjala. I moja majka, kao i moja baka bile su izuzetno darovite i tople žene. Moje majke se secam kao izuzetno plemenite osobe.Na tu temu smo u skoli pisali price pod naslovom; - Moja je majka najlepsa na svetu'' . Moja baka je bila licnost za sebe, prilicno stroga. Nikada kao klinci nismo od nje smeli da se penjemo na krušku ''lubenicarku'' niti na jabuku ''petrovacu'' jer smo mogli da padnemo, ali smo mi, deca kao deca, to ipak radili kad ona to ne vidi. Najlepše kod bake bilo je u jesen kad se bralo groždje u vinogradu i kad smo svi zajedno mogli da gazimo ga gazimo u velikim drvenim kacama za vino. To je bila prava fešta. Ali nema više ni bake ni vinograda, nema više nicega iz secanja.
Sa tim mislima ulazim u gradsku bolnicu. Medicinsko osoblje me docekuje izuzetno ljubazno, jedna medicinska sestra me vodi u sobu gde starica, kojoj sam pošla u posetu, leži. Ona mi donosi stolicu i nudi mi da sednem, nudi mi i šolju caja. Sedam pored postelje blizu bolesnice iz dalekog Sarajeva. Starica u postelji me ne prepoznaje. Iz tašne vadim kutiju cokoladnih bombona i pitam je da li hoce da joj otvorim. Poslužim je bombonom a ona kao da ožive. Njeno staro i iznureno lice kao da dobi boje, kao da joj se osmeh na licu javlja.
Ovde možete lepo da gledate kroz prozor, lepo je vreme danas''…, kažem joj a kako bih zadržala konverzaciju. Sarajevo, Sarajevo je lepo'' odgovara ona iznemoglim glasom.
Ono tamo što se vidi preko, neka bude da je to hotel Holiday In'', kažem ja njoj pokazujuci na višespratnicu u dvorištu gradske bolnice a kako bih je malo nasmejala i pomazim je po obrazu.
Ostanite još samo pet minuta'', veli starica u strahu da cu otici.
Tu sam ja, zbog Vas sam i došla, cula sam od jednog prijatelja lekara da se ovde nalazite'', odgovaram joj a kako bih uklonila njen strah od mog odlaženja.
Da li Vam nešto treba za licnu upotrebu?'', pitam je.
Ne treba mi ništa materijalno'', odgovara ona i nastavlja, ''mora se umreti, dosta je bilo mnogo toga sam preživela, dete sam izgubila'', …., ''ali,.... umreti u Sarajevu''….
Kako je naša bivša domovina?'', pita me i tone u duboki san.

Bajka o vetru zvanom Veliki Severni Lav

Iza sedam gora i iza sedam mora, pa nasred osmog mora, rodio se vetric. Okupiše se drugi vetrovi da cestitaju Mati Miri, i požele srecu vetricu. Bio je malen, ali cio i hitar.
"Da budeš marljiv kao majka, a jak kao lav", poželeše mu vetrovi. "Neka ti ime bude Mali Lav", složiše se uglas i razidoše, svako svojim poslom.
Mnogo je vetrica iznedrio daleki plavi horizont debeloga mora. A i trebalo je mnogo novoga vetra, jer je teškog posla bilo na pretek. Jedni su gurali jedrenjake, drugi su pravili talase. Neki su okretali krila vetrenjaca, a neki otresali suvo lišce sa drveca. Trebalo je njihati grane i vlati travâ, pomagati pticama da uzlete, dogoniti sneg sa dalekih planina, kada mu se deca najviše raduju. Jedni su donosili sveži planinski vazduh a odnosili dim iz dimnjaka, drugi su nosili kišne oblake u suve krajeve, gde ih je žedna zemlja cekala. Kada bi se priroda napojila, trebalo je oblake nositi dalje a osloboditi prostor suncu, da greje. Posla je bilo mnogo, odmora je bilo malo. Ali, bilo je i zlih vetrova. Fijukali su, jureci niz brda, kovitlajuci prašinu, cupali drvece, podizali krovove kuca, gadali ledom i šume i sela, raznosili požar… Lomili su jedra, prevrtali camce, potapali lade. Oni najsuroviji obesno bi se vrteli ukrug i gromoglasno zavijali:
"Kog udarim, tog ne žalim!"
Urlajuci, lomili su, kidali, cupali, podizali i bacali sve pod sobom. Bili su toliko snažni i mocni da se niko nije usudivao da im se suprotstavi. Zato je svaka mati bdela nad svojim vetricima, ucila ih da pomažu prirodi, vaspitavala ih da budu dobri i od koristi, da ne padaju olako u iskušenja, kako ih zli vetrovi ne bi zaveli.
Mati Malog Lava, sav svoj vek radila je mukotrpan posao. Ljuljala je more, dogonila velike talase kako bi lomila i drobila kamene hridi. Trebalo je puno truda i vremena kako bi se preobratila kamena obala u fine pešcane plaže. Radila je pažljivo, najcešce dok su deca još spavala, ili ako je baš morala u neko drugo vreme, podizala je more, upozoravajuci decu, ribare i ladare da je vreme da se uklone, jer posao nije mogao da ceka.
Deca su volela Mati Miru koja je, pak, kada bi se odmarala od napornog rada, uživala gledajuci decu kako se bezbrižno brckaju i igraju na pešcanim obalama. Mali Lav, sve vreme je pratio svoju majku na njenom mukotrpnom poslu. Lepršao bi po talasima, penušao njihove vrhove, upozoravajuci nesmotrene ljude da se približavaju opasnome mestu, mestu gde se lomi kamen, drobi u šljunak i mrvi u sitni pesak. Tu je upoznao puno ptica; cesto bi se i poigrao sa njima, doduše na kratko, jer je trebalo hitati dalje, posla je bilo toliko da mu se kraj nije nazirao.
Jednoga dana, u rano praskozorje, dok je Mali Lav lepršao unaokolo, pozva ga Mati da upozna njenu morsku prijateljicu. Bila je to velika kornjaca Doli. Pojavila se iz dubina, i nekako dostojanstveno plivala po površini mora, dozivajuci njegovu majku. Kada joj je prišla, Mati Mira je upita:
"Je li vreme?"
"Da", odgovori kornjaca Doli.
"Hoceš li izdržati?" nastavi sa pitanjima Mati Mira.
"Ako bi mi ti pomogla, bilo bi mi mnogo lakše", rece Doli.
Mira uskovitla talase koji ponesoše Doli prema zaklonitom mestu male pešcane uvale. Talas je izbacio Doli dalje na obalu, a Mati joj doviknu:
"Pozovi za povratak!"
Mali Lav je sa znatiželjom sledio majcine pokrete, a kada se udaljiše upita:
"Ko je ova kornjaca, majko, i šta radi na obali?"
"To je Doli, dete moje, moja mudra družbenica. Ona mnogo zna i dugo pamti. Svi stanovnici mora rado pitaju nju za savet. Ostarela je i sa naporom se krece po obali. Zato sam joj i pomogla. Krenula je da položi jaja u pesak; iz njih ce se izleci mnoštvo morskih kornjacica. Moramo joj pomoci i pri povratku u more", završi uzdahnuvši brižno.
Prošao je citav dan dok se Doli nije ponovo oglasila. Mira podiže talas i nežno je prenese u more. "Hvala ti", rece Doli, "ako ti šta zatreba, samo pozovi."
To rece, zamahnu perajima i zaroni u dubine.
"Ako ti ikada bude trebao savet, pozovi mudru Doli", izusti Mati Mira gledajuci i dalje u mesto gde je do malopre plivala kornjaca. Prolazili su dani u svakodnevnom pomaganju majci, u radu i u ucenju. Dok se jednoga dana nije ponovo iz dubine mora pojavila Doli. "Je li došlo vreme?" upita Mati Mira.
"Da", odgovori Doli, "molim te, pomozi mi."
"Ucinicu sve što je u mojoj moci", odgovori Mati, okrenu se Malom Lavu i pozva ga na važan zadatak. Mira zaljulja more i pohita ka obali. Nikada vetric nije video toliko grabljivih ptica koje su cekale na obali mora. Iskusna Mati Mira, kao rukom, zakovitla grabljive ptice dalje od obale, a zatim pogura talase da razgrcu pešcano gnezdo, kupe male morske kornajace, i vode ih prema spasonosnim dubinama mora. To je bio njihov najteži deo puta u život. Mali Lav je brzo razumeo trenutak. Snažno je zapenio more praveci zaklon malim kornjacama u plitkoj vodi uvale. Borba je trajala dugo; mnogo je bilo grabljivica, a kada su poslednje kornjacice zaronile u dubine mora, Mati Mira odahnu.
"Uspeli smo", rece Mati i nastavi, "ja sam ponosna; ti si, Mali Lave, pokazao zrelost da ciniš dobra dela i zato kreni dalje sâm, idi daleko, a ako ti ikada zatreba pomoc, dodi, ovde ceš me naci."
To rece, požele mu puno srece, a zatim ode put pucine da gura novo more.
Kada je Mali Lav ostao sâm, obrte se nekoliko puta oko sebe, pa pošto je svuda vladao mir, krete polako, neodlucno, bez cilja. Putovao je tako danima, gledao i ucio. Nekada je pratio jedrenjake, nekada ptice, sve dok nije stigao do dalekih predela Severa. A tamo je ugledao ono o cemu je samo mogao da mašta, mnogo svojih vršnjaka u zanosnoj igrariji. Zaletali su se snažno put obale, sve do belih vrhova planina, a zatim bi se, njišuci od snega otežale grane borova i jela, brzinom strmoglavili u dolinu. Za njima bi kovitlale sve vece i vece grudve snega i leda, do duboko u dolinu. Osecali su se slobodnim i mocnim u toj igri parnjaka, gurali se, sudarali, preskakali, preticali, podvlacili, prevrtali, kovitlali, zanosili. Sve im je bilo dopušteno. Mali Lav je bio ushicen, još kada bi Mati mogla da vidi kako je samo brz i okretan, kako samo uživa… A igri nikada kraja. I kada su drugi vetrici odlutali, tražeci novu zabavu, Mali Lav je ostao, jer to je bilo najlepše mesto na svetu.
Narocito su mu bili zanimljivi ljudi iz sela pod bregom; kao da su ponekada želeli da prkose njemu, Malom Lavu. Prosecali bi snežne smetove koje je tovario, skidali sneg sa kucnih ulaza i krovova, pokušavali dimom da mu otkriju pűte. Ali, to je Malog Lava samo zabavljalo. Osecao se gospodarom, uvek željnog da zbija šale. Grudvama bi gadao te male patuljke, skidao im kape, rušio na klizavici, zatvarao prozore i vrata, i još mnogo toga.
Dani su prolazili u igri, jurenju kroz doline, preko brda, reka i jezera. Iako je bivao radoznao, željan da oslušne šumorenje beskrajnih prica, dobro se cuvao da ne zaluta u zabrane stoletnih šuma, jer onamo su mnogi neoprezni vetrici zabasali, onemocali i netragom nestajali. U stoletne šume su bez bojazni mogli da zalaze jedino najmudriji stari vetrovi. Zato se oprezno držao cistine. Ali, ucini se Malom Lavu da se ceo krajolik menja. Nešto se dešavalo, a nije bio siguran šta? Iako ojacao, sve teže je uspevao da probija olistalo drvece. Tamo, gde je nekada kotrljao salve snega, sada nice trava, šiblje pupi, lista, cveta cvece. Pokušavao je iz petnih žila da ukloni nabujali zeleniš, pred kojim su brzinom uzmicali snežni nanosi, a po kojima je, jureci, toliko uživao. Ali, nije uspevao. Rastinja je bivalo sve više i više, a on se pitao da li ga to snaga izdaje, ili se nešto drugo dešava? Ili je to možda pobeda ljudi iz sela, koji su mu se do skora cinili tako maleni i bespomocni? Danima je gledao kako se sve menja, mimo njegove volje, a onda je jogunasto odlucio:
"Moram i ja nešto da se pitam!"
Uzleteo je prema udaljenim liticama, prema visokim vrhovima planine, koja se belela uprkos suncu što je sve jace grejalo. Ispeo se na sami vrh i zastao da oslušne. Sve je unaokolo bilo mirno, bez igre, bez života. Sakupio je preostalu snagu i jurnuo u dolinu. Pod njim je hucala ogromna lopta snega i leda, sve brža, sve veca. Beng! Krak! Tras! Lomilo se granje. Ništa ga više nije moglo zaustaviti. Ali, zanos je trajao kratko. Kada se izmakao da osmotri ucinak svoje hirovitosti, nije sve bilo kao pre. Sneg i led su se zaustavili daleko pre sela. Bio je potpuno zbunjen prizorom svoje nemoci. Još dugo bi Mali Lav tako gledao da ga ne trže iznenadan lom. Neko veliki - niko veci, neko snažan - niko jaci, neko brz - niko brži, neko glasan - niko … Nebo se zacrnelo, prašina se uskovitlala i pojavio se on - Div Vetar. Fijukao je, uspravljao se do nebesa, propadao do reke, i lako, kao pera, obarao, lomio, razbijao, cupao, podizao sve što bi mu se isprecilo na putu. A onda, kao da je zastao na trenutak, uspravio se u svojoj velicini, pogledao dolinu i glasno zapitao:
"Ko je ovde, pre mene, bacao sneg i led?"
"Ja", odgovori jedva cujno Mali Lav.
"Ko?" povika Div Vetar?
"Ja", ponovi Mali Lav.
Vec se provukao izmedu dva brdašca; nekako uplašeno izašao na proplanak. Znao je ionako da nece uspeti da se sakrije niti pobegne od tolike sile.
"Hoh-hoh-hoh", orila su se brda i doline od zadovoljnog grohota Div Vetra.
"Bravo, mali, bice nešto od tebe", to rece, pa se zavrte, i lakocom - ono što Malom Lavu nije polazilo za rukom - zasu snegom sve selo. Zatim se još snažnije zakovitla, prope, odskoci od planine, i ode put mora. Njegov gromki fijuk nije dugo odjekivao brdima. Kako je iznenada došao, isto je tako netragom nestao. Sve je trajalo nekako kratko, a Mali Lav i da je hteo da pode za Div Vetrom, nije stigao ni da se pomeri. Sve se namah umirilo, i stalo.
Noc je bila vedra, prepuna zvezda. Mali Lav je ostao sâm u svojim planinama. Pritajen, radoznalo je išcekivao jutro. Sunce se radalo, zvezde-sjaktalice su otišle svaka svojim putem, a u dolini je vladao műk. Sve je bilo pod snegom, lepo, kao nekada. A onda je ugledao ljude. Sklanjali su sneg sa pokidanih krovova kuca, upinjali se da probiju staze.
"E necete to da kvarite", pomisli Mali Lav, i svom silinom se zanjiha u omiljenu igru grudvanja. Popeo se do vrha najviše planine, pa se strmoglavce stuštio u dolinu. Bivao je sve brži i veci; ali, odjedared se trže. Stao je u mestu, prikupio svoje vetrene skute i oslušnuo. Jedva da se cuo, njemu poznati šum, glas deteta koje je cesto slušao dok je odrastao pored majke na pešcanim plažama mora. Ipak glas nije bio isti. Bio je to jecaj devojcice. Pažljivo se prikrao sasvim blizu i osmotrio. Devojcica je stajala nasred svoje bašte i jecajuci, rukicama brisala suze. Nije znao šta se zapravo dešava. Decu je neizmerno voleo, a znao je i da su se silno radovala belim pešcanim plažama i beloj peni koju je on rad njih pravio. I sada je sve bilo belo, ali devojcica je i dalje, iz nekog nerazumljivog razloga, plakala.
"Kako se zoveš?" upita je Mali Lav tiho, nastojeci da je nicim ne uplaši.
"Malin", odgovori devojcica.
"Zašto si toliko tužna?" nastavi da propituje.
"Toliko sam se trudila da odnegujem cvece u bašti, kako bi ga na jesen presadila u korpice, unela u toplu sobu i negovala sve do Božica, kada moj mali brat puni godinu dana. Htela sam da ga obradujem; želela sam da vidi cvece usred zime, ali sada je svemu kraj", rece Malin i poce još tužnije da rida.
Malom Lavu se srce cepalo.
"Mogu li da ti pomognem, da ocistim sneg iz bašte, kako bi zasadila novo cvece?" upita.
"Kasno je za to", odgovori tužno Malin, "semenu je potrebno vreme i topla zemlja kako bi izniklo, mnogo sunca i kiše da ojaca a, eto, zima je ponovo pocela."
Mali Lav se zamisli, pa rece:
"Malin, postoji tracak nade; znam gde cu potražiti pomoc. Pohitacu preko sedam mora i sedam gora, saznacu na koji nacin da ti pomognem; samo nemoj više da places, molim te."
Malin podiže glavu i pogleda u nešto što nije mogla da vidi, ali je zato razgovetno cula.
"Cekaj me Malin, brzo cu se vratiti", ponovi Mali Lav, a onda se uzdiže kao nikada pre, i pojuri prema pešcanim žalima dalekog mora, prema svojoj majci.

Putovao je danima i nocima. Niti se odmarao, niti se zaustavljao, a sedmoga dana ugleda poznate predele, obale svoga detinjstva. Dozivao je, pretraživao, zavirivao, od pešcanih žala do pucine mora, ali odgovora nije bilo. Svuda uokolo je vladao nekakav mir što mu srce ispuni cudnovatom strepnjom. Ali, majke niotkuda; jedino su beli galebovi krstarili nebom.
"Galebovi, moji dragi družbenici, to sam ja, Mali Lav. Pomozite mi da pronadem svoju majku", molio je, "potrebna mi je njena mudrost kako bih pomogao jednoj devojcici."
"Odavno je nema", odgovoriše ptice uglas, "ali za savet potraži kornjacu Doli."
Pa da! Kornjaca Doli je bila najstarija, a po mudrosti cuvena nadaleko. Zacudo, kako se sâm nije setio.
"Doli! Doli!" odjekivao je morem njegov poziv.
Da li ga je cula ili su je ribice pozvale, tek, na pucinu je izronila kornjaca Doli.
"Doli, molim te, u nevolji sam, ne mogu da nadem majku a savet mi je prÄ™ko potreban kako bih pomogao devojcici Malin." Potom isprica kornjaci Doli, po redu, sva minula dešavanja.
"Secam te se, Mali Lave", zapoce Doli, "tvoja majka, cestita Mira, danima je bila tužna, slabila, a onda je, jednoga dana, netragom nestala. Niko, cak ni galebovi koji celim putem prate brodove, ne znaju kuda je i zbog cega je otišla?" Pogledala je setno prema pucini, i nastavila: "A devojcici Malin je teško pomoci. Potrebno je mnogo sunceve svetlosti, puno kiše i toplog južnog vazduha da cvece u bašti izraste. Sâm ne možeš mnogo postici, ali ako ti pomognu vetrovi Oblaka i vetrovi Juga, možda zajedno možete uspeti. A ako uspeš, ja znam da ce se i Mati Mira odnekuda pojaviti."
"Hvala ti, mudra Doli", još je nešto zaustio da joj kaže, ali ga ona prekide.
Pre no što je uronila u dubine, doviknu:
"Požuri!"
Mali Lav se okrete i pojuri da uradi sve kako mu je receno. Tražio je gde borave vetrovi toplog Juga. Putovao je nekoliko dana i cim ih je ugledao, onako zaduvan, ne caseci casa, objasni im šta bi mu trebalo kao pomoc.
Cudnovato društvo nije dugo vecalo:
"Pomogli bismo", zapoceše vetrovi Juga, "ali bi i ti morao mnogo toga da uciniš. Mi možemo samo do planinskih lanaca Severa, a ako bi nas ti svako jutro cekao na vrhovima planina, možda bismo i mogli da uradimo nešto."
"Odlicno", kliknu obradovan Mali Lav, "sutra ujutru vas cekam, a sada hitam do vetrova Oblaka."
Vetrove Oblaka je zatekao na pucini mora.
"Vetrovi Oblaka, pomozite!" zavapi Mali Lav i stade im objašnjavati svoju muku.
"Sada vodimo oblake u drugom pravcu", odgovoriše vetrovi Oblaka, "u prolece i jesen šaljemo ih ka obali, ali ako bi i ti pomogao da predvece bacaš kapljice vode u nebo, možda bismo zajedno stigli da prikupimo dovoljno oblaka."
"Dogovoreno, doci cu predvece", pristade Mali Lav, a kako se vec radalo sunce, brzinom pohita ka vrhovima planina po topli, južni vazduh.
Južni vetrovi su stigli na vreme, u cik zore.
"Hvala vam vetrovi Južni", izusti Mali Lav i potera topli vazduh preko planina, do daleke doline Malininog sela. Nije stigao ni da cestito vidi kako topli vazduh i sunce otapaju sneg, a vec je morao da pode, pomogne u sakupljanju morskih kapi, za kišne oblake. Taj posao mu je bio dobro znan; nekada je pravio penu i bele kreste talasima, a sada kada je postao snažan i golem, oblake su za kratko vreme uspeli da nakupe. Zajedno poguraše kišne oblake prema dalekoj dolini.
Noc je prekrila dolinu, a tiha letnja kiša je natapala zemlju. Nije mogao da se odmori, pred jutro je trebalo ostatke oblaka otkloniti prema brdima, kako bi sunce obasjalo dolinu, a zatim preko planinskih lanaca dopremiti još toplog vazduh sa Juga. Jacao je iz casa u cas, a još vecu snagu mu je davao izgled doline u kojoj je sve najednom pocelo da buja. Ni devojcicu Malin nije imao vremena da obide, ali je nekako osecao da ona brižno neguje svoj vrt. Znao je da ce uspeti.
A onda, jedne veceri, baš kada se zaputio prema pucini, ugleda vetrove Oblaka kako se razmicu i beže na sve strane. "Stanite, vratite se, kuda cete!?" dozivaše ih on. No ubrzo je zanemeo pred zastrašujucim prizorom: more se dizalo do neba, velika crna pijavica zaklonila je sunce, najcrnje slutnje su se obistinile - to je bio on - Div Vetar. "Mali Lave, jesi li to ti? Hodi sa mnom da se poigramo", pozva ga Div Vetar.
Mali Lav ga dobro pogleda i vide da Div Vetar jeste snažan, ali ne toliko kako mu je ranije izgledao. Ni sâm nije mogao da prepozna svoj glas koji je gromoglasno odjekivao:
"Ovo je moj Sever, i ja nisam više mali, nego Veliki Lav! Zabranjujem ti da krociš u moje doline, na moja brda, jezera i reke. Kloni se obala moga mora; ovde ja brinem o redu; ja sam ovde gospodar!"
Bila je noc. Ljudi su kasnije pricali kako se od morskih obala, preko reka i dolina, u vrletima planina i brda, cuo strašan huk i lom, kako je sve praštalo, kamenje stenjalo, kidale se litice, drvece povijalo grane, voda penušala. Grmelo je, tutnjalo, sevalo, kao da se sĹ•mo nebo otvorilo. Nikada se ranije nešto slicno nije dogodilo.
Velika borba je trajala do pred jutro, a onda, kako je iznenada pocelo, sve se iznenada i okoncalo. Sve se namah smirilo. Osvanulo je jutro, a pozno jesenje sunce je obasjalo pitomu, zelenu dolinu. Topli vazduh Juga se polako prelivao preko planinskih lanaca.
Od toga dana, u krajevima Severa, više niko, nikada, nije video strašnog Div Vetra. Docnije su pripovedale ptice selice o jednom dalekom moru, gde je obala prepuna pešcanih žalâ, na radost i veselje brojne dece koja se po vasceli dan kupaju i igraju uz obalu mora. Nanovo je Mati Mira neumorno uredivala pešcane plaže. Onamo su ptice zimovale, ali kao da su jedva cekale znak kako bi krenule prema zelenim dolinama, rekama i jezerima Severa. U tamošnjim šumama bezbrižno se njihao Veliki Severni Lav, zalazio u senovite krošnje stoletnih stabala, znatiželjno osluškivao tajnovite price od iskona. Ali, svima bejaše znana njegova namernost da spreci svakog ko bi se usudio da remeti uspostavljeni red Velikog Severnog Lava. A tako ce i u buduce ostati, sve dok se severnim predelima budu igrala deca.

Ljubav je moja bela u njegovoj crnoj ruci

Obicaji koji odredjuju odnose prema zivotu i ljudima, usvojeni u ranoj mladosti i poneti iz rodnog kraja, traju u nama ponekad onoliko koliko zivimo. U to sam se uverila kad sam pocetkom devedesetih iz okoline Knina otisla u Toronto, da se od nadolazeceg rata sklonim kod ujaka i drugih rodjaka. Oni su takozvana "stara emigracija" i nisu nikad dolazili kuci, pa ih nisam ni poznavala. Docekali su me srdacno, nestrpljivi da cuju price "iz kraja", govoreci jezikom koji sam slusala od bake u ranom detinjstvu. Ujak je, kao glava porodice, bio neprikosnoveni gazda i svi ostali su, iako vec u srednjim godinama, bez pogovora izvrsavali njegova naredjenja. Na isti nacin se postavio i prema meni, pa je nekoliko dana po mom prispecu u ogromni grad, jos svu isprepadanu od rata koji je kucao na vrata moje zemlje, odlucio da me uda. Nije me pitao sta ja zelim, kako se osecam i kakve planove imam. Sa dvadeset godina, po njegovom misljenju, bila sam na granici da ostanem usedelica. Ostali rodjaci su ga u tome podrzali, a naravno, imali su i momka za mene. Kako rece moj ujak Pero, "onaj bratanac Nikolin je vredan i dobar, zavrsio je zanat i moze da izdrzava porodicu, a to je i postena familija".
Ujna mi je kupila novu haljinu i cipele, a rodjaka mi je uredila kosu i prvi put u zivotu me nasminkala. Odveli su me na piknik koji je organizovan u blizini nase crkve da se vidim sa momkom. Jos i danas secanje cini da osetim istu mucninu kao onog dana kad sam prvi put videla Djura. Zdepast, mastan i sa proredjenom kosom, gledao me je onim njegovim sitnim ocima poput dobrog zalogaja u tanjiru. Neke njegove tetke su me zagledale kao junicu na stocnom pazaru, odmeravajuci me i komentarisuci kako sam malo previsoka za njihovog "mulca", ali da je to dobro za buducu decu. Tog dana sam napravila skandal jer sam pobegla, ne zeleci da me daju u nepoznatu kucu, proklinjuci cas kad sam krenula iz rodnog sela.
Ujna i njene cerke su me danima lomile, pricajuci da je Djuro izvanredna prilika koju ne smem da propustim, kupovale su mi spremu i darove za svekrvu i zaove i poducavale me buducim obavezama. Plakala sam neutesno, svesna da im se ne mogu odupreti. Nepuna dva meseca nakon sto sam otisla od roditelja, stajala sam pred maticarom, okruzena gomilom polupijanih muskaraca, smernih zena i njihove bucmaste dece. Gorcinu koja mi je tog dana nalegla na dusu nosim jos uvek u sebi. Posto je na crkveno vencanje trebalo cekati jos tri sedmice, Djuro i ja smo ziveli sa njegovom majkom i sestrama, koje su pazile da ne ucinimo greh pre nego sto dobijemo svestenikov blagoslov. On se ponasao razuzdano, a majka ga je opravdavala, govoreci da je to normalno za muskarca. Svakodnevno sam slusala tirade o obavezi zene da bude trpeljiva i krotka, poslusna i dobra domacica. Zelela je da od mene stvori sopstvenu kopiju, pa me je stalno terala da sto vise jedem, da svet ne bi pomislio da sam jefticava kad sam toliko mrsava. Ideal lepote je za sve njih imao okrugao oblik i rumene obraze, osecanja se nisu smela pokazati, a nije bilo pozeljno ni da se prica kad su stariji tu.
Moju Anicu sam rodila godinu dana nakon udaje. Bolelo me je sto joj se nisu obradovali od srca i sto nisu videli da je prelepa beba. Nije bila musko, a za to sam, naravno, bila ja kriva. Djuro se opijao, a ruka je sve cesce znala da mu poleti prema meni. Modrice su postale redovna dekoracija mog lica, ali ih niko nije komentarisao u familiji, smatrajuci da zena treba da istrpi muzevljeva neraspolozenja. Svekrva je likovala jer joj sin lici na pokojnog cacu, a zaove su me gledale pakosno, sapucuci da cu napokon spustiti glavu i prestati da se ponasam drugacije od njih.
Bes u meni je rastao, otpor prema Djuru je bio gotovo opipljiv, a odluku da izadjem iz pakla sam donela u trenu. Pokupila sam dete i nekoliko najosnovnijih stvarcica i uputila se u ujakovu kucu. Sta da kazem sem da sam bila zaprepascena kad mi je ujak Pero strogo naredio da se vratim muzu, a modrice i krvni podlivi po telu koje sam mu pokazala nisu ga ganuli. Rekao je da nece dozvoliti da ga osramotim, pa je rekao da samo do jutra mogu da sa Anicom ostanem kod njega. Te noci mi je mlada rodjaka krisom dosapnula da treba da se obratim za pomoc socijalnoj ustanovi koja stiti majke sa decom. Dala mi je adresu i dvadeset dolara, pa sam se sledeceg prepodneva nasla pred vratima doma za nezbrinute majke. Odveli su me u veliku prostoriju gde je bilo jos puno nevoljnica, a kako nisam znala engleski, samo sam im se osmehivala. Osecala sam da me tu nece niko povrediti, da me nece tuci ni psovati, pa sam bila mirna. Tu je pocelo sledece poglavlje mog zivota. Vec nakon nekoliko dana sam dobila zadatak da pohadjam kurs engleskog, dok su mi druge majke u prihvatilistu cuvale dete. Kad su one bile zauzete, ja sam cuvala njihove malisane. Zajedno smo kuvale, druzile se, docekivale prve zubice i teturave korake nasih beba, a ponekad smo se i smejale. Kad sam dovoljno savladala jezik, upisali su me na koledz, a mogla sam i da radim nekoliko sati nedeljno, pa sam se vec osecala mnogo bolje. Proceduru razvoda su pokrenuli socijalni radnici, koji su mi pricali da je Djuro besneo, pretio i trazio da se vratim kuci. Naravno, to niposto nisam zelela. Bila sam sama u belom svetu sa svojim detetom, ali okruzena ljudima koji su mi pomagali.
Negde pred kraj skolovanja sam upoznala Boba. Prvo sam ga krisom posmatrala dok se smeje, jer me fascinirao blesak njegovih zuba na tamnoputom licu. On je crnac sa Jamajke. Znao je da me otprati nakon predavanja, da me pozove na kafu i da se ljubazno raspituje o mojoj zemlji, o detetu i planovima za buducnost. Nosio je u sebi toplinu i pozitivnu energiju, pa mi se uvukao u misli. Nisam uocavala vise razliku izmedju belila moje ruke i njegovog tamnog dlana dok smo nedeljom moju Anicu setali po parku. Jednog dana je ona pala, povredila je koleno i, dok se placuci privijala uz njega, rekla mu je "tata". Te veceri me je zaprosio i ja sam pristala da se udam za njega. Preselile smo se u njegov mali stan, postali smo porodica. Time sam konacno izgubila rodjake, koji ni do danas nisu zaboravili sramotu koju sam im nanela.
A ja sam srecna. Anica je dobila brata. Zove se Robert, ali ga svi zovemo samo Srbin. Prelep je, sa ogromnim crnim ocima i kozom boje svetle cokolade. Smeje se lepo kao njegov tata, a naucila sam ga srpski. Moj Bob je divan otac i podjednako se brine za oboje dece. Posto je Anica vec devojcurak, trudi se da je obraduje sitnicama, na sta mu ona uzvraca iskrenom privrzenoscu. Lepo nam je sa prijateljima, sa Bobovom velikom familijom, mada me ponekad stegne tuga zbog mojih koje sve ove godine nisam videla. Kako rekoh na pocetku, starinski obicaji i nacin vrednovanja zivota su duboko ukorenjeni u njima i ne mogu ih pobediti. No, mozda ce ipak jednog dana shvatiti da je svet siri od okvira u koje su sami sebe zatvorili.

Kneginja i Djeneral

Ako bi neko tražio od običnog smrtnika da opiše jednog pjesnika vrlo je vjerovatno da bi taj opisao Darka. Na izmaku je tridesetih, sa prerano osjedjelom crnom kosom vezanom u rep, trodnevnom bradom i Lenonkama na polovini povijenog nosa, nervozan i često mu pogled odsutno luta. Prije lijep nego ružan, pomalo tmuran i misteriozan muškarac kojeg majka neke udavače nebi rado vidjela u blizini svoje kćeri, a svaki podozriv policajac bi mu zatražio legitimaciju.
Zaglavio se u vrevi popodnevnog saobraćaja i očajno baca pogled na časovnik. Još dvadesetak minuta mu je preostalo do sastanka sa Kneginjom. Namjerio je doći ranije, osvrnuti se po okolini i tačno pet do devetnćst pokucati na vrata gospodje Dimitrijević kod koje se već danima nalazi Kneginja. Kasni, saobraćaj se odvija, bolje bi bilo reći mili u tri kolone i sve su prilike da će na sastanak doći sa najmanje dvadesetak minuta zakašnjenja.
Zagrizao bi volan koji čvrsto stišće šakama ili istrčao iz auta i skačući po krovovima automobila pobjegao iz vreve, samo kad bi mu to garantovalo da će stići na vrijeme na zakazani stastanak. Sastanak od kojeg očekuje puno, odnosno očekivao je sve dok mu Stranac nije usadio crv sumnje u sinoćnjem razgovoru.
Ko je u stvari Stranac?
Njemu Darku i njegovim prijateljima čiči i Filozofu, trojici pjesnika koji prodajom svojih knjiga žele pomoći svom narodu a snagom svoje poezije probuditi patriotizam, pridružio se Stranac. Romanopisac, nepoznat, neafirimsan, i pomalo neugodon momak. Neugodan prije svega zato što je prije nego što su zajedno nastupili postavio pitanje:
- Momci, jeste li vi čitali Fukoovo klatno?-
Darko je odmah priznao da nije, Filozof se snebivao, a čiča pokušao da izvrda odgovor ali ga Stranac nije pustio, pa je na kraju priznao da je započeo čitanje ali da je odustao jer mu je bilo dosadno.
- Momci, ne pročitati Fukoovo klatno, a objavljivati knjige u Srbiji danas, ne da je neoprezno nego bi se moglo reći da je glupo.- Da se razgovor nije vodio u automobilu i da nisu bili u prilici da zalutaju od zajedničkog nastupa nebi bilo ništa. Ionako su čiča i Filozof nedvosmisleno pokazali da Stranca smatraju umišljenim, netaktičnim naduvenkom.
Tek nakon nastupa a u iščekivanju Kneginjinog pojavljivanja Darko se usudio da tiho pita Stranca na šta je mislio kada je rekao da je neoprezno objavljivati knjige u Srbiji ako se prije toga nije pročitao roman glasovitog Umberta Eka.
- Jednostavno, glavni junaci romana šišaju naivne ovčice u jednoj izdavačkoj kući na isti način na koji vas šiša Radomir i ini Radomiri u Srbiji. Dočekaju vas raširenih ruku, napalate vam recenziju, naplate vam cenzuru, štampu, korice, oderu vas k'o Musa jarca i još morate da im budete zahvalni, a niti jednu vašu knjigu ne prodaju oni nego se jebete po ovim našim zabavama.-
Da ga ne upita a kako je to on štampao knjigu, kad tako s' visine govori i piscima i izadavačima, spriječio ga je Kneginjin dolazak. Prostorija od nekih dvije stotine mjesta popunjena do posljednjeg mesta, zamrije u tišini koja nastupi kad starica ušeta i teškim staračkim korakom stupi na improvizovanu pozornicu.
čiča i Filozof ne dišu, a Stranac lista svoju knjigu i smješka se. Kneginjino "Pomoz Bog" prokomentarisa jetkim osmijehom i mrmljanjem iz kog je Darko mogao zaključiti da je rekao nešto kao: "čudo ne reče: smrt fažizmu".
Iako stara i vidno umorna Kneginja je krepkim glasom započela besjedu o početku II svjetskog rata, aprilskom slomu i pripremama za ustanak ne zaboravivši navesti da su po Beogradu SKOJ-evici i ona ispisivali umjesto "Smrt fasizmu-sloboda narodu", stari srpski poziv na ustanak "Srbija se umirit ne može".
Posle ovih njenih riječi Stranac je kao oparen skočio i promrsio kroz stisnute zube:
- Zar ima obraza, zar ima savjesti, a zna da su oni koji su potegli oružje na Nijemce potpisali smrtnu presudu stotini svojih sunaradonika, da svakim metkom sto mrtvih sunarodnika….
Odjurio je na zadovoljstvo čiče i Fiolozofa, dok se u Darka uvukao crv sumnje. Crv koji od sinoće neumorno rije utrobom. Crv koji mu nije dao da zaspi i koji kao da mu je šaputao na uvo: "Ne, ona neće pisati recenziju tvom Djeneralu"

Ponovo baci nervozno pogled na časovnik i vidjevši da će neumitno zakasniti odluči se za telefoniranje. Opor glas gospodje Dimitrijević, glas koji kazuje da je on nedostojni mali crv i da sebi nije smio dozvoliti kašnjenje, podjari sumnju koja je već tinjala. Kako, zašto je Kneginja okružena, sujetnim a priglupim snobovima, a ne ljudima kao što je on, ili čiča, ili Filozof, ili bilo koji srpski gastarbajter samo ne neko od kvazi intelktualaca koji svoje sunradonike gledaju sa nekog umišljenog neba?

Kolona napokon krenu. Darko udari objema šakama u volan i čvrsto stisnuvši zube pritisnu papučicu gasa te se drsko provuče izmedju dva automobila i prestroji za izlazak sa autoputa. Pomirljivo nasimješen gledao je u bijesne rekacije ostalih vozača koje su se kretale od; isplaženog jezika i nijemih psovki do pokazivanja stisnute pernice i ispruženog srednjeg prsta.
- Da dobiješ recenziju od Kneginje, budi spreman da ponešto rizikuješ.- savjetovao ga je čiča.
Rizikovao je, upravo je rizikovao da izazove lančani sudar sve da bi što prije stigao do Pegaza koji će ga uznijeti na Olimp srpskog pjesništva kako je znao reći Filozof. Filozof je Kneginju nazivao Darkovim Pegazom, smatrajući da će njena recenzija za Darkovu novu knjigu značiti isto što i Pegaz za mitološke pjesnike.
Opet mu se u sjećanje uvuče Stranac. Zlobno naceren govori o izdavaštvu i odmahujući rukom pokretom punim nadmenog omalovažavanja govori:
- Hej, ako imaš dovoljno novca, možeš platiti jednog Matiju da ti napiše recenziju. Dotle je došlo, jebem ti, jesmo izabrali vrijeme u kojem ćemo se baviti pisanjem.-

Izašavši iz automobila Darko odmahnu glavom kao da će time otjerati zlobnog Stranaca iz svojih misli i na lice navući izraz sigurnosti koja se počela topiti još sinoć.
Zagladi rukama kosu i navukavši na lice osmijeh pozovoni gurnuvši pred špijunku dva buketa ruža, jedan za Kneginju a drugi za gospodju Dimitrijević.
- Alerigčna sam na cveće, izvinite alergična sam na cveće.- prosikta sredovječna plavuša, raskošno, zrelo lijepa, sa dva komada plavog leda umjesto očiju..
Smušeno se osmijehnuvši, Darko jedva prevali preko usana da mu je žao i u tri skoka se nađe pored najbližeg kontejnera.
- Tako je već bolje. Izvolite Kneginja vas čeka.- nešto blažim glasom reče Dimitrijevićka i širokim pokretom ruke ga pozva da je prati.
Kneginja ga dočeka umotana u debeo vuneni džemper sa takodje vunenim čarapama do koljena i rukama u mufu od krazna Darku nepoznate životinje. Njegov poljubac u njenu nadlanicu proprati nečitkim osmijehom i klimanjem glave mu pokaza da sjede nasuprot nje. Pogledom otpusti Dimitrijevićku i unijevši se Darku u lice započe tihim sugestivnim glasom:
- Ti si divan mladić, pesnik sa dosta talenta, jednom rečju nebrušen dijamant, ali… Ima jedno veliko ali!
- A to je?- upita Darko nesigurnim tremom obojenim glasom.
- Moraš izbaciti tri pesme, ili u krajnjem slučaju samo jednu. Da ovu jednu u svakom slučaju. - Djeneralu, pesmu posvećenu Djeneralu?- upita Darko.
- Da.-
- Zašto?- upita Darko a glas mu se pretovori u očajnički krik.
- On je bio samo pukovnik.- tihim hladnim glasom odgovori Kneginja a lice joj zamrači sjena mržnje i straha.
- Ali za ime Boga, pa Vi, bar Vi znate šta su čiči… zavapi Darko.
- Idi, idi iz ovih stopa i obrati se nekom ko poput Vuka fanatično veruje u čiču. Idi, ja još verujem u ideju za koju sam se borila prije pedeset godina!- povišenim glasom reče Kneginja.
- Ali…razočarali ste me..verovao sam… - promuca Darko osjećajući kako mu se dijafragma podiže a neka nevidljiva ruka mu čvrsto stišće vrat i sprečava ga da udahne vazduh.
- Idi mladi čoveče, idi i mani se ovog lepog a ćoravog posla jer..- glasan hroptav kašalj prekide je u pola rečenice. Sakrivše lice maramicom Kneginja mu pokaza mršavom, staračkim pjegama prošarnom šakom da odlazi. Odnekud, kao da je samo čekala na taj znak pojavi se Dimitrijevićka i nedvosmislenim pokretom i ruke i ledenim pogledom mu pokaza da je posta nepoželjan.
Jedva da je napravio dva koraka nakon izlaska iz stana ledene ljepotice slankasta tečnost u ustima ga upozori da će sadržaj njegovog želuca morati napolje. Uspio je stići do kontejnera i isprazniti jed po ružama koje nikad nisu stigle do Kneginje.

ČEKAM DA PADNE NOĆ

Čekam da padne noć i pišem u tišini - u tami da izbacim svetlost iz sebe; da prigušim svetla u sobi i pustim svoje misli da lete u njoj kao svitci; da hvatam jednog po jednog i prenesem na papir.
Ostavljam po strani one, koje moja strast ka pisanom rečju ne zanima (ponekad im i smeta) i ulazim u taj čarobni svet.

…..

Sećam se, nekada je sneg padao i u januaru i sećam se one malene devojčice, kako radosno istrčava napolje čim ugleda kroz prozor svoje sobe, kako pada prvi sneg. Sećam se, kako stoji podignutog lica ka nebu i uživa u nežnosti pahulja koje joj se tope na licu; kako na tamnom rukavu jakne gleda bele kristale i među njima bira najlepše i najsloženije.
Kada bi gospodin Mraz išarao prozore njenoga stana, satima bi se divila mnoštvu linija i lepoti tih ledenih slika.
Kako ju je samo smirivao nežni stilizovani ples pahulja! Kako je sve izgledalo lepše! Kako se osećala čudesno dok je gledala titravi odsjaj snega, pod blagim zracima sunca! Kako su joj večeri izgledale kao čarolija, dok bi u njima posmatrala igru pahuljica i svetlosti uličnih lampiona!
Da, sećam se …
Devojčica je sneg nazivala srebrnastim paperjem, a sebe snežnom pahuljom. Pisala je i tada, o svemu i svačemu,neke
tekstove je uništila ona sama, neki su izgubljeni u vremenu.
Šteta, baš šteta. Volela bih u ovim noćima pročitati, šta je to pisala devojčica…
autor: jelenaartpoezija

Bogme, bilo je vremena kad su mi se dešavale i tri četiri radosti u jednoj godini, pogotovo kad su mi se rađali unuci i unuke; dešavalo mi se i da rodi šljiva da je pokupiti ne možemo; jedne godine srce mi umal' ne puče od sreće kad sam pročitao u novinama kako je moj brat proglašen za najboljeg lekara; pa jedne godine sam ja proglašen za najvećeg proizvođača mleka u užičkom kraju; a jedne godine je ovde, sa nama, u kući, za božićne praznike bio onaj poznati novinar "Duge", Dragoljub Golubović zvani Pižon, pa je napisao kako je slavio sa nama, pa smo posle svi mi u kući čitali njegovu reportažu i plakali od sreće... Sve su to moje velike radosti, a meni se, nekako, srce najviše napuni za božićnim ručkom, kad svi moji sednu za astal, a ja ustanem i podignem čašu...
Kako bi to rekao... Božić je radost. I u oku, i u srcu. Ko ne bi bio radostan kad na badnje veče bacimo onu slamu po patosu, pa naložimo vatru, pa donesemo ćebad i onako, svi, i mi stari, i moja deca, i moji unuci, i snaje, prilegnemo na onoj slami, pa se nasmejemo, a vatra pucketa...
Otkako znam za sebe u mojoj kući Božić se slavio kao najmiliji dan. I uvek je, što se tiče običaja koji prate i Badnji dan i Božić, bilo isto. I biće.
Uoči Badnjeg dana se kolje prase, a onda, na Badnji dan, ustaje se zorom i puškama, ili prangijama, objavljuje odlazak u šumu, po badnjak. Onaj ko nosi sikiru i seče badnjak, stavlja na ruke vunene rukavice, a u rukavice malo žita. Kad priđe badnjaku, okrene se ka istoku, prekrsti se, kaže - "dobro jutro veselniče" - i onda oseče badnjak. Prilikom sečenja badnjaka pazi se da se on pri padu ne zaustavi na drugom drveću - da se ne bi sreća kuće zaustavila. Prva ljuska, prva grančica i badnjak donose se kući. LJuska se daje domaćici da je stavi pod karlicu, da se na mleku uhvati kajmak debeo kao ljuska, grančica se stavlja na prozor od ostave, a badnjak se prisloni uz kuću kod ulaznih vrata.
Ja sam nekad išao za badnjak u šumu, uz pradedu Pauna, pa sam išao uz dedu, pa uz oca, pa sam ja stavio rukavice na ruke, a moj sin Dragan je krenuo da me prati... To je ta sreća, to kad na badnje jutro čovek zakorači u sneg i šumu, a za njim idu sin ili unuk...
Nego, dalje, kad mine Badnji dan, domaćin unosi badnjak u kuću. Prelazeći desnom nogom preko praga, domaćin pozdravlja ukućane rečima - srećno vam badnje veče, a oni mu odgovaraju - Bog ti dobro dao i sreće imao. Posle badnjaka u kuću se unosi slama po istom obredu. Onoga ko unosi slamu domaćica zasipa žitom, on spušta slamu na patos i imitira kvocanje kvočke - kvo, kvo, kvo - a deca čupkaju slamu i imitiraju piliće - pijuu, piju pi... Utom majke i babe bacaju na slamu poklone za decu... Slama se rastura po celoj kući i ukućani to veče spavaju na slami. Posle unošenja badnjaka i slame u kuću počinje badnjačka večera. Domaćin se prekrsti, zapali sveću i okadi celu kuću tamjanom.
Večera je posna, ali bogata... Pred spavanje, svi se ukućani izuvaju istovremeno i bacaju obuću preko sebe - da bi usevi podjednako nicali, da bi se pilići istovremeno izlegli i da bi se ovce istovremeno ojagnjile.
Kod mene u kući uvek se znalo ko je domaćin u kući. Ako u kući nema domaćina, ako se ukućani prepiru za to priznanje, onda je zlo. Kod mene u kući domaćin je uvek bio najstariji ukućanin. Kod mene u kući uvek je vladala sloga. Zbog toga smo, sigurno, ja i moja dva brata gradili zajedno kuće, kupovali zajedno imanja, uvek se veselili zajedno, a jednom je neka novinarka iz Novog Sada napisala da smo nas trojica najsložnija braća u Srbiji...
Na Badnji dan se još peče prase, žene u kući mese razne božićne kolače, a dok su badnjačari još u šumi iz kuće se posakrivaju tronožne stolice, da stoka ne hramlje...
Od ranog božićnog jutra, pa sve do Krstovdana, pozdravljamo se sa "Hristos se rodi", a na pozdrav odgovaramo "Vaistinu se rodi". Na Božić, ujutro, domaćica sprema česnicu u koju zamesi i novčić i još neku stvarčicu i božićni kolač. Božićni ručak počinje pošto se domaćin vrati iz crkve i svim ukućanima čestita Božić, kao i oni njemu. Ručak počinje tako što se domaćin prekrsti, zapali božićnu sveću, okadi trpezu, pročita Očenaš i prereže božićni kolač. Onda uzima česnicu, podigne je uvis, i zajedno sa položajnikom okreću je tri puta u krug s leva na desno i prelome na pola, na isti način kao što se lomi slavski kolač.
Posle toga na sto stiže pečenica. Za vreme ručka domaćin sa čašom vina nekoliko puta nazdravlja svojim ukućanima, a ovi mu odgovaraju na zdravicu. Na stolu ima svega i svačega, a pored stola ima smeha, pesme, lepe priče... Posle ručka valja sve početi...
Radujem se Božiću, a voleo bih i kad bi se ovaj moj narod, i u Srbiji, i onaj tamo, u daljini i tuđini malo više radovao i smejao. Dosta smo, vala, bili tužni i pogrbljeni. Čini se da će na Badnji dan biti oblačine. Znači - biće rodna godina!
Hristos se rodi!

Autor Marko Bojkovski

Kučka (Poezija)

Noć. Šuma. Jezero. Vrane. Sove. Pun Mesec. Oluja koja se sprema... Jebote, kao scenario za loš nastavak Petka Trinaestog.
Ja, u ovoj priči tek nešto više od psihopate sa hokejaškom maskom na licu i mačetom u ruci, pratim smrdljivi trag njene crne, otrovne krvi. Kroz drveće, žbunje i travuljaču. Kučka je blizu.
„Stižem te kurvo prokleta!“ vičem.
Nozdrve mi ispunjava vonj laži i prevare. Vazduh postaje težak, prepun licemerja, laž-nih snova, magije i ilizuja bedne čarobnice – nje. Saplela se o štrkljavu granu, ogulila dlanove i kvrgava kolena, slomila nos krivi. Tu u blatu i životinjskim govnima, tu u smeću koje je ostalo iza nemarnih izletnika, tu moli, plače i cmizdri kučka lažljiva. Ali...
„To je tek početak tvojih muka!“
„Ne brini. Za tobom će i deca tvoja, sluge tvoje, ljubavnici i ljubavnice tvoje. Svi oni gejevi, starci, sjebane devojke, iskompleksirani momci, rugobe noći, kvazi-umetnici, kvazi-intelektualci. Kao vampiri, jebote. Sa maticom nestaju svi. Nemoj plakati za nji-ma. Nemoj. Jer, kad i oni krepaju, ti nećeš u paklu goreti sama!“
Valja se u blatu. Preklinje. Nanovo kenja o lepoti, humanizmu, umetnosti. Laže. Laže na engleksom, francuskom, ruskom, srpskom, nemačkom, čak je potegla i latinski. Uzalud ti je sve. Onoliko puta sam poverovao osmehu tvom, sjaju u očima tim plavim i milozvučnom glasiću jedne boginje.
„Toliko si me puta prevarila. Prestani sad. Samo uzalud gubiš dah. Stani jezičaro prokleta! Umukni!“
Nastavlja da trtalja, laže, kenja, baca čini svoje.
„Nećeš?“
Ne moraš!“
Munjevit pokret ruke. Hvatam je za dugačak balav, račvast jezik što joj palaca međ be-lim zubima. Drugom rukom – onom u kojoj je nož – zamahujem. Zvuk koji bi u stripovima bio oslikan jednim šarenim 'sleš' ispunjava noć, a za njim 'skviiiiiik!' iz grla tog neljudskog.
Kučka sad mumla i vrišti, krv prska iz njenih čeljusti. Bacam na zemlju njen balavi, stručno odsečeni jezik. I konačno je došao kraj njenim obmanama. Nema više prodaje lažne sreće, ljubavi i opšteg blagostanja. Sad samo može bezumno, poput grbave zveri, da mumla i stenje. A i to mi se gadi. Đonom novih martinki po licu. Šteta za cipelu. Ali, isplatilo se. Čujem lomljenje kostiju, kvrckanje već sjebanog nosa i nabijanje izlo-mljenih zuba duboko u lažljivo ždrelo. Nožem - prokleto tupim – prelazim po mekoj, beloj koži. Zasecam tek nešto ispod pupka. Crna krv se momentalno pojavljuje. Kučka se trese i, izmiče pod dodirom hladnog metala. Zabadam nož do balčaka. Okrećem ga kako bi rana bila što veća. Puštam da mi hladna krv boje tinte prska po ruci... Sad već divljački kopam po njenoj utrobi. Kasapim creva, čupam želudac, bubrege i jetru... Iz džepa vadim dva prelepa pozlaćena naliv pera. Nabijam ih u kučkine očne duplje, što dublje mogu. Čujem fino grebanje pera o kosti lobanje... Martinkom lomim grudni koš. Vadim srce prokleto. Stavljam ga u plastičnu kesu. A, zatim u džep. Suvenirčić.
Već je odavno mrtva.
U krasan kurac!
Emocije me uvek ponesu. Želeo sam je mnogo duže mučiti, iživljavati se na njoj mnogo, mnogo duže no što zapravo jesam. Želeo sam je prvo pesničiti, šutirati, odsecati prst po prst, guliti kožu, lomiti krupnije kosti, plitko joj zabadati nož u utrobu, pustiti je da na miru krvari.... Želeo sam joj reći da je najružnija kurvetina na svetu, da je ne bi ni grabuljama po sisama dotakao. Da bi radije pojebo onu debelu matorku što gluvari kod plavog mosta – da, onu obolelu od side, sifilisa i herpesa – nego nju. Želeo sam joj reći da je svaka njena rima plitka ko tepsija. Da je pisanje u stihu najidiotskija stvar još od crteža na pećinama. Da su strofe gotivne jedino u hevi metal muzici. Da... Ah...
No, kučka je mrtva. Već koliko sutra vrane i šumske zveri će je kidati i razvlačiti po svetu, proždirati njeno meso, glodati njene kosti, a onda će sve to lepo iskenjati i vratiti zemlji...
-Ova pričica posvećena je jednom (ne)simpatičnom čikici – pesniku – koji je jednog tmurnog dana sa televizije prosipao hejt po prozi. Da nije bilo tebe, i tebi sličnih, Poezija u ovoj priči nikad nebi bila ovako brutalno ubijena – bezimeni lik bi bio mnogo nežniji i sve uradio sa mnogo više stila........ Hehehe, teška glupost od priče:-)

GORČINA U MOM SRCU

Usporila sam hod kad sam se približila kafani. Neprestano sam ponavljala u sebi da sam nepromišljena budala što sam došla ovamo. Kako sam se samo dugo uredivala! Cudilo me kako me moglo obuzeti to čudno uzbuđenje i nada da ću ponovno sresti onog naočitog muškarca. Za mene je naš slučajni susret bio posebno uzbudljiv. Čini mi se da i njega nije ostavio ravnodušnlm. Sada sam došla da potražim tog neznanca.
Nisam mu znala ni ime. Sve što sam zapamtila bio je njegov osmijeh koji se širio od usana preko cijelog lica na tople i prijateljske oči. Sjećam se njegova požudnog pogleda i kako mi je srce jače zakucalo
pri našem susretu, kad sam ponovno okusila što to znači radosno se smijati.
Po ustaljenom redu, ušla sam u svoj autobus broj šest, popela se na vrh i drmusala se od ureda prema svojoj garsonijeri. Sjela sam do prozora. Pokraj mene sjedila je krupna starija žena. Kondukterr je naplaćivao karte. Tek tada otkrih da moj novčanik nije u torbi.
Očajnički sam pretražila cijelu torbu. Sva sam se zacrvenjela od zbunjenosti, kad kondukter ponovi:
— Karte molim! Ima li još netko bez karte?
Obratio mi se tonom kao da sam ja netko tko svjesno namjerava usporiti londonski transport.
Ne, ne... ne mogu pronaći novčanik. Ćini se da sam ga ostavila u uredu zamuckivala sam. Svake večeri vraćam se ovim autobusom. Postoji li mogućnost da sutra platim dvostruko?
Slušajte, molim vas, mi ovdje ne kreditiramo bjesnio je i već se počeo naginjati prema zvonu da zaustavi autobus.
Uostalom, sada će se autobus zaustaviti na slijedećo] stanici, pa budite toliko dobri i sidite.
To znači da ću morati pješačiti dva kilometra do kuće. A vani pada kiša — bespomoćno povisih ton.
Uto kondukteru pride muškarac koji je prlje sjedio blizu izlaza.
Jft ću platiti gospodici kartu začuh dubok i ugodan glas.
Kondukter ga pogleda začudeno a onda reče
U tom slučaju, molim de^ vetnaest penija!
Mnogo vam hvala! — glasno se obratih neznancu.
Sutra ću se opet voziti ovlm autobusom pa vam mogu vratiti novac.
Po vezi su mi uručili kartu.
Ovih nekoliko penija neće mi odmoći, a ne bi me ni spasili da mi ih vratite Eto, drago mi ]e da sam vam mogao po moći — reče mi muškarac dubokim glasom, dok se kondukter već pomakao u stranu.
Sada sam tek mogla bolje pogledati svog spasioca. Obrazi su mi gorjeli. Pcgledali smo se, Odmah sam zamijetila da lma lijepo lice. Mogla sam
pročitati iz njegovih očiju da me promatra sa zanimanjem.
— Krenite prerna izlazu, molim! povlče kondukter dok se autobus zaustavljao i neko liko je Ijudi sišlo prolazeći pokraj neznanca koji mi je platio kartu.
Ako vam baš čini zadovoljstvo vraćanje ovog beznačajnog duga — reče mi on smiješeći se možete me pronaći u kafiću »Mile Road« svaki dan oko šest i trideset.
Povucite se naprijed, molim!
Mahnuo mi je na pozdrav, pomakao se prema izlazu i ubrzo izišao. Kad je autobus lagano krenuo, on je pogledao gore prema meni, podignuo ovratnik kišnog ogrtača i mahnuo mi. I ja sam mu mahnula, a njegova se pojava sve više smanjivala kako se autobus udaljavao. Srce mi je užasno lupalo i pošto je neznanac nestao iz vida. Već mi se dugo nije netko tako nasmiješio.
Ostala sam sjediti i netremice gledati u kišu kako se slijeva po staklu. S kišom koja je uporno padala i dalje, polagano je opadalo i moje ushićenje.
Na zabavi koju je priredila Aileen, upoznala sam Iana. Iste večeri otpratio me kući. Pozvala sam ga na kavu, a prije no što je otišao, počeo me strastveno ljubiti.
— Ann, ti si kao stvorena za mene — reče mi požudnim tonom.
Sto sam drugo mogla nego odgovoriti mu na njegova udvaranja. Bila je to jedina prirodna reakcija. Ian je bio utjelovljenje svega o ćemu sam
mogla samo sanjati; naočit, atletski tip šarmantnog držanja. Samo da je htio — mogao se odlučiti i zavesti bilo koju djevojku. A ne bi mu trebalo mnogo vremena da je zaludi. Izmedu svlh djevojaka on se odlučio za mene. Nisam mogla vjerovati da je to istina.
Za manje od mjesec dana ja sam se zaljubila preko ušiju. Dodir njegove ruke, blagost i nježnost njegovlh poljubaca utjecali su na mo] nemlr i na ubrzano kucanje srca jačinom koja mi je dotad bila nepoznata. Željela sam da postanem njegovom djevojkom.
Dok sam bila na poslu, vrijeme je prolazilo usporeno i činilo se da mora proći cijela vječnost dok ću ga opet vidjeti. Nestrpljivo sam čekala da ponovno sretnem oči koje me gledaju, da sretnem pogled koji će mi reći da me toliko silno želi.
Ann, hoćeš li se preseliti k meni? zamolio me bojažljivo. — Ann, ti si kao stvorena za mene! Osjetio sam to čim sam te ugledao i upoznao.
Dok je Ian govorio, ja sam već imala spreman odgovor. Moje je sree željelo isto što i njegovo. Biti s Ianom cijelo vrijeme, živjeti zajedno, bilo bi prekrasno. I tak sam se preselila u njegov stan.
Dva mjeseca zajednićkog života bili su najsretniji trenuci u mome životu. Briga o lanu, zajedničko dijeljenje dobra i zla, ljubav.
Nakon otprilike dva mjeseca oboljela sam od virusne infekcije. Morala sam mirovati. Liječnik mi je prepigao lijek za koji mi se u početku činilo da mi ne pomaže. Bila sam slaba,
iscrpljena i nisam mogla izdržati ni najmanji napor. Čak me je zamaralo kuhanje i pospremanje, a nakon obavljenog posla mogla sam samo ležati i spavati. Bila sam potištena i jadna. Kad bi se Ian vratio kući s posla, pokušavala sam biti vedrija. Cak sam se posebno uredivala za njegov dolazak. Mir, njegova blizina i nježnost bili su sve što sam trebala.
Brzo ću ozdraviti 1 opet će nam biti zabavno i lijepo kao prije rekoh mu nježno, Bez obzira što je moje srce pripadalo njemu, nisam ovako bolesna mogla prepustiti se užicama ljubavi. Pomalo se moje zdravstveno stanje poboljšavalo, ali, na žalost, prekasno.
Jedrte noći Ian se nije vratio kući. Ležala sam u mraku slušajući uznemirujuće otkucaje sata, stalno pokušavajući zato miti strah, jer je nemir u mom srcu postajao sve veći i veći. Naslućivala sam da je s drugom djevojkom. Konačno sam usnula, očiju punih suza od bola i tuge.
Vratio se ujutro kako bi se presvukao za ured, Čula sam ključ u vratima, skočila sam iz kreveta i potrčala prema njemu. Očajnički sam željela da moje sumnje budu bezrazložne. Tražila sam njegov pogled pun ljubavi i brige za mene. Htjela sam čuti pravi i iskreni razlog za cjelonoćno izbivanje. Odlučila sam da mu oprostim ako osjetim da se posramio svoje trenutne slabosti i ako me još voli.
Gledao me ravno u oči. Znam da sam imala podočnjake zbog neprospavane noći
i da su mi oči bile crvene od plača.
U sebi sam jecala, a njemu sam se pokušala nasmiješiti. Primih ga za ruku. Željela sam da me zagrli.
— Iane, trebam te... Njegovo je lice bilo bezizra
žajno.
Nije me ni dotakao, ako se izuzme slučajan dodir u prolazu dok je išao prema spavaonici da se presvuče.
— Nemam vremena za doru
, čak. Već kasnim na posao. Ponijet ću sa sobom kovčežić. Ve' čeras neću doći kući.
Kao da me ošinuo bičem. Otrčala sam u spavaonicu, uhvatila ga za ruke puna očajahja.
— Iane, molim te... Uskoro ću sasvim ozdraviti. Volim te. Ja sam tvoja djevojka.
— Ali ti me ne posjeduješ! — odbrusi i odgurne me.
Kad je za sobom zalupio vrata, bacila sam se na krevet, naš krevet. Plač me je gušio, Tada bol i tugu nadvlada poniženje zbog načina na koji sam molila njegovu ljubav. Zaboravila sam na svoju iscrpljenost, osjetila sam vrućinu i gorčinu. Ruke su mi se tresle dok sam se oblačila. Izišla sam iz njegova stana i sa sobom ponijela sve svoje stvari.
Isto popodne pronašla sam i unajmila garsonijeru, ovu istu u ko]oj sada živim. Tako je započela nova faza u mome životu.
Tjedan dana nisam znala što se zbiva u vanjskom svijetu, Nisam marlla za sebe. Pon,ekad sam sva očajna dolazila na pomisao da otrčim u njegov stan, da ostavim poruku ispod vrata sa svojom sadašnjoin
adresom. Ali u tome me zaustavio osjećaj poniženja i, s druge strane, ponosa, koji nisam izgubila. Zapravo, ja sain znala da me Ian malo cijeni i voli kao čovjeka. Sada je već, zacijelo, u stanu druga djevojka, spremna da zadovoljava njegove potrebe dok se i nje ne zasiti. Ponos mi je pomagao da sagledam prošlost, da se borim, da prekinem uzimanje lijekova i da, konačno, počnem misliti i na samu sebe. Kako sam prizdravila od infekcije, tako se povećala i potreba da živim.
Uspjelo mi je da pronadem novi posao, a moja mala garsonijera postala mi je topao dom. Ukrasila sam je sitnim detaljima, po mojem osobnom izboru. Bile su tu nove zavjese, jastuci, prekrivači, cvijeće, a tapete koje sam namjeravala staviti na zidove u Ianovu stanu sada su mi dobro došle. Kad bih se pogledala u ogledalo, zamjećivala sam da mi se vratila boja, da oči više nisu mutne, nego sjajne i bistre. No u meni je još kopkao crv gorčine. Bilo mi je teško.
Pomalo sam, na svu sreću, sklopila i nova poznanstva, jer samoća je nešto što jednostavno ne podnosim. Plašila sam se ljubavne veze, nisam_ željela da se ponovno preva™ rim. Strahovala sam da opet ne ispadnem budalom. Sve nježnosti, poljupci i ugodni trenuci koje mi je Ian pružio bili su lažni sjaj, kako se ubrzo pokazalo. Kad je došlo do kraha naše veze, sva ona bezgranična vjerovanja u Iana kao da su se rastopila i iščezla u ne povrat. S Ianom sam dobro is kusila što je to lažna ljubav.
Sada sam ovdje. Piljim u kišu koja lije niz prozor autobusa. Prisjećam se osmijeha mladića otprije nekoliko minuta, njegovih očiju koje me otvoreno promatraju. Kao da je taj pogled probudio u meni sve nekadašnje želje. Ali, zar mi nije bilo dovoljno jedno gorko iskustvo?
Autobus je počeo usporavati prije rnoje stanice. Zagrnula sam se kaputom i osjetila nešto tvrdo u svome džepu. Stavih ruku u džep. Imala sam što vidjeti — moj izgubljeni novčanik!
Podeblja žena sve je promatrala i podrugljivo je otpuhivala i kašljuckala vldjevši me kako iznenađeno gledam novčanik. Bilo je dovoljno vidjeti njezin prezriv pogled da bih otkrila kako ne vjeruje u moju priču o izgubljenom novčaniku. Mislila je da sam sve odglumila.
Nisam se ni sjetila da bi mogao biti u džepu od kaputa rekoh dok sam ustajala.
Izraz nepovjerenja na njezinu llcu nagao me na smijeh dok sam polako išla prema stepenicama. Sišla sam na pločnik i srela Beryl, djevojku koja je imala garsonijeru kat ispod mene.
— Pričaj mi što ti je to smiJgšno da se i ja nasmljem
reče gledajući moje nasmijano lice. — Ćak i loš vic razvedrit će tmurno raspoloženje ove kišne večeri.
Ispričala sam joj dogodovštinu iz autobusa dok smo trčale pločnikom 1 penjale se stepenicama. Pokušala sam joj gestikulacijom dočarati izraz na kondukterovu licu i prezirivu debelu damu.
— Dobro da nije bio prisutan gospodin Galahad — podrugljivo primijeti Beryl. Zacijelo bi i on pomislio da si sve ovo unaprijed isplanirala. Hej, zar nisi do sada došla na pomisao da te i drugi muškarci zamjećuju, da ne moraš biti osamljena...?
— Ima nekih stvari koje me, jednostavno rečeno, ne zanimaju — odgovorih joj i nastavih se penjati kat više.
Moje je veselje išćezlo. Zamijenila su ga razmišljanja o gorkim uspomenama. Poslije, dok sam stavljala čajnik tia štednjak i potom se presvlačila, osjetih želju za nepredvidivim uzbuđenjima, osmijehom koji mi ]e uputio neznanac u autobusu. Zeljela sam da se ponovno osjećam kao nekada, kada su mi te sitnice mnogo značile.
Eto, sada sam tu. Idem prema kafani »Mile Road«. Novčanik je u mojoj torbici i želim vratiti svoj dug. Postupam li opet nepromisljeno? Trebala bih možda sve zaboraviti?
I Iana nlsa,m nekoć poznavala. Bio je stranac koji ]e u meni pobudio uzbuđenje. I moje požudno i nestrpljivo srce uvalilo me u klopku gorčine i poniženja. Ljubav za mene nije više imala isto značenje kao prije.
Oklijevala sam približivši se ulazu. Stala sam kao ukopana opazivši onog istog neznanca iz autobusa, kojemu je uspjelo da me trgne iz mojeg gorkog razočaranja. Ali sada nisaro bila istog raspoloženja kao onda u autobusu. Srce mi je sve snažnije udaralo, Bio je za
stolom uz prozor. Pored njega lijepa djevojka. Baš kad sam ga ugledala, njegova se ruka protegla preko stola i stisla njezinu šaku.
Ćvršće sam primila torbicu. Odakle mi pomisao da bi on mogao biti drugačiji od Iana, da bi mogao biti bolji? Ugledao me i uputio mi isti pogled kao u autobusu, kao da želi reći da je naš slučajan susret najuzbudljiviji događaj u njegovu životu, Kako li je sada mogao držati ruku druge djevojke tako toplo i nježno?!
Već sam odlučila da se okrenem, ali ponos me nagnao da uđem. Ja sam mu bila dužna. Istina, ne mnogo, ali ipak ću iriu vratiti novac, zahvaliti mu se 1 opet otići u svoj svijet samoće.
Ustao je i srdačno me dočekao.
Ja sam Keith, vaš spasilac šaljivo me dočeka. — Ćemu mogu zahvaliti vaš dolazak?
2ar ste zaboravili da sam ja Ann, vaš veliki dužnik? — veselo mu odgovorih.
Lois pozove djevojku dozvoli da te upoznam s djevojkom koja se željela okoristiti na račun londonskog transporta, Ann, ovo )e moja mlađa sestra.
Njegova sestra, Opet sam se uznemirila kad sam vidjela njezin zavidan osmijeh.
Znaš, dobila si nešto što mi brat nikada nije dao — smiješeći se objasni mi Lois. — Dao ti je novac!
Imao sam ja dobar nos i vjerovao sam da će mi Ann vratiti dug. Tome se od tebe ne bih mogao nadati odgovori joj brat.
Odjednom me pogleda očima sjajnim i toplim. Osvrnuh se i spazih mladića kako se približava stolu.
Pogledaj ti samo moga brata — raspoloženo reče Lois. Nikada taj ne troši nepromišljeno!
Zdravo, Tome! Lijepo se zabavite ti 1 Lois! reče Keith dok je mladić već pomagao djevojci da ustane.
Kad su njih dvoje krenuli prema izlazu, tek tada spazih da djevojka nosi ortopedske cipele i da hramlje. Prešli su ulicu i ušli u kola.
Doživjela je prometnu nezgodu prije godinu dana — reče mi Keith primijetivši moj pogled. — Spasili su joj nogu, ali, na žalost, ostat ću joj uvijek kraća, Iz bolnice je izišla prije šest tjedana.
Mora da je vrlo hrabra — rekoh bojažljivo,
Bila je hrabra i još je uvijek takva. Prije godinu dana činilo joj se da je na kraju života. Tenis i plivanje pružali su joj nekoć veliku radost. Činilo se da je tome došao kraj.
Pltala sam se da li joj je i Tom pomogao da ne izgubi volju.
Steglo me je pri srcu vidjevši Toma kako joj pomaže da ude u kola. Poljubio ju je prije no što je zatvorio vrata i požurio se na drugu stranu.
Susreti s Tomom dio su njezinih vježbi za samopouzdanje mirno nastavi Keith. Sastaje se s njim kao i prije nezgode. Ja uvijek nađem neku ispriku kako bih je odvezao do mjesta sastanka s Tomom.
Odjednom neštane ozbiljan izraz s njegovog lica. Ponovno mi se nasmiješio.
Jesi li za kavu, Ann? Ili da nešto popijemo prije no što krenemo na ozbiljne probleme sredivanja dugova? reče i namigne mi veselo. — Nemoj misliti na ono što je rekla sestra za mene i moje trošenje. Ja častim od srca!
Smiješila sam se promatrajući ga kako se probija do bara. Znala sam da su bol i poniženje bili prošlost. Sve što mi je Ian ućinio bilo je nepovratno i zauvljek okončano. Ponovno sam počela vjerovati u
sve što mi je ljubav nekoć značila, u ljubav kao što je bila ona izmedu Lois 1 Toma,
Keith se vratio s dvlje vruće kave. Moji su obrazi gorjeli dok me je nježno gledao, kao da mi se divi, Došla sara darau vratim dug, ali ja sam mu dugovala više no što je on mogao i naslutiti.
Ni sam nije bio svjestan koliko mi je pomogao da vratim vjeru u sebe. Predosjećala sam da ću se i ja njemu odužiti za pomoć koju mi je pružio i da ovoga puta moje srce neće pogriješiti.

Počeo je da tone u dremež kada je začuo ćaletov kamionet kako dolazi putem. Pospano se otuturao uz stepenice, prošao kroz mračnu kuhinju i otključao vrata. Pošao je natrag u podrum i na pola puta shvatio da još uvek čuje motor kamioneta. Nepogrešivo je prepoznavao zvuk zbog klipa koji je nedostajao. Vratio se i otišao do vrata.
Kamionet je bio parkiran u sredini dvorišta, vrata s vozačeve strane otvorena, a farovi upaljeni. Svetlo u kabini je takođe bilo upaljeno i mogao je da vidi da u njoj nema nikoga.
Iz ambara se iznenada začulo brujanje koje ga je nateralo da se trgne. Gledao je kako kombajn brundajući izlazi kroz južna vrata gurajući ih kao buldožer deset metara širokim beračem. Video je odsjaj svetla na sečivima i lancima i shvatio da ćale nije vratio crvene metalne štitnike na mašinu.
Ali je zato otvorio kapiju ka poljima na jugu, primetio je Dvejn dok se ogromna mašina truckala preko dvorišta. Na trenutak je ugledao očevu siluetu u otvorenoj kabini - ćale je mrzeo one zastakljene, i zato je koristio taj stari model - a u narednom trenutku mašina je već bila u kukuruznom polju.
Dvejn je zaječao. Ćale je i ranije dolazio pijan, ali nikada do sada nije uništavao poljoprivredne mašine. Novi kombajn ili priključak za traktor koštao bi čitavo prokleto bogatstvo.
Potrčao je u papučama preko dvorišta i pokušao da vikanjem nadjača urlik mašine. Nije imalo svrhe. Kombajn je već stigao do prvog reda kukuruza i počeo da progriza svoj put ka jugu. Kukuruz je bio visok jedva pola metra i još nije imao klipove, ali sečiva mašine to nisu znala. Dvejn je ponovo zaječao kada je video kako se nežne stabljike povijaju i kidaju se dok ih osam šipki gura ka lancima koji su ih vodili do dugačkih sečiva koja bi odsecala klipove, da ih je bilo.
Vazduh se ispunio prašinom i kišom stabljika dok je kombajn skretao udesno, zatim ulevo, a onda se zakotrljao pravo u polje prosecajući kroz useve brazdu široku deset metara. Dvejn je kroz otvorenu kapiju potrčao za njim vičući i mašući rukama. Ćale se nije osvrtao.
Ogromna mašina je već bila dvesta metara duboko u polju kada se iznenada zaustavila. Motor se ugasio. Dvejn je zastao da uhvati dah. Zamišljao je ćaleta poleglog po volanu kako plače od frustracije koja ga je dovela do ovoga.
Uzeo je vazduh i potrčao ka utihnulom kombajnu.
Farovi su bili ugašeni, vrata otvorena, ali je kabina bila prazna. Dvejn se polako približavao osećajući oštre stabljike pod papučama. Popeo se na malu platformu s leve strane kabine.
Ništa.
Pogledao je ka polju. Kukuruz koji je jedva dosezao do kolena prostirao se više od kilometra u daljinu na sve strane osim pozadi, ka ambaru. Rušilački trag za kombajnom bio je dovoljno vidljiv čak i u oskudnom sjaju zvezda. Svetiljka u dvorištu izgledala je daleka kao jedna od njih.
Dvejnovo srce koje je bubnjalo dok je trčao, ponovo je brže zakucalo. Nagnuo se preko metalne ograde platforme i pogledao dole, gotovo očekujući da u kukuruzu vidi ljudski obris na mestu gde je ćale pao. Ništa.
Kukuruz je bio gusto posejan, redovi se višu nisu razaznavali otkad je lišće poraslo. Još nekoliko nedelja, znao je Dvejn, i polje će postati kukuruzni monolit visine njemu do ramena.
Ali sada bi trebalo da je u stanju da vidi ćaleta. Prešao je na prednji deo platforme i gledao preko berača i s desne strane kombajna, sve dokle mu je pogled sezao.
"Tata?" Glas mu je bio tanušan. Ponovo je pozvao.
Nije bilo odgovora. Čak ni šuma stabljika koji bi mu rekao na koju je stranu ćale otišao.
Začuvši neku buku iz dvorišta, prešao je na zadnji kraj platforme i video kamionet kako prolazi kroz dvorište. Nestao je, krećući se unatrag, iza kuće, ponovo se pojavio s druge strane i krenuo ka drumu. Farovi su mu još uvek bili ugašeni, a vrata otvorena. Izgledao je kao film koji je neko pustio unazad. Dvejn je zaustio da vikne ali je shvatio kako je to bilo besmisleno. U tišini je gledao kako kamionet stiže do kraja prilaznog puta, a zatim, i dalje sa ugašenim farovima, odlazi niz okružni put.
To nije bio ćale. Ta misao ga je presekla kao da mu je neko sipao ledenu vodu niz leđa.
Ušao je u kabinu i seo na visoko sedište. Vratiće tu prokletu stvar natrag do kuće.
Nije bilo ključa. Zatvorio je oči i pokušavao da se seti svih promena koje je ćale napravio na sistemu za paljenje ove stvari. Ipak je oprabao sreću sa starterom. Ništa. Kombajn nije mogao da krene bez ključa koji je visio na ekseru u ambaru.
Pritisnuo je prekidač ne bi li upalio farove - brzo bi ispraznio akumulator ali bi bar sedamdeset metara pred njim bilo osvetljeno kao da je dan.
Ništa. A onda se setio - nije moglo bez ključa.
Izašao je na platformu osećajući kako mu se znoj sliva niz lice i počeo da diše sporo i duboko ne bi li se smirio. Kukuruz koji je do pre nekoliko sati izgledao tako nisko sada je delovao kao da može da krije bilo šta. Samo je desetak metara široka traka pokošenih stabljika iza kombajna nudila brisani prostor za povratak do ambara.
Dvejn još nije bio spreman da pređe taj put.
Stupio je na izbočinu iza kabine i popeo se na prazan koš za žito. Metalni poklopac je zabrujao pod njegovom težinom. Sagnuo se, napipao rukohvat i popeo se na krov kabine. S visine od četiri metra, kukuruzno polje je izgledalo kao crna masa koja se protezala do kraja sveta. Istočni pašnjak je bio oko kilometar udesno, a crna linija šume gosodina Džonsona nalazila se nekoliko stotina metara napred. Levo od njega se prostiralo tri stotine metara kukuruza i put koji je otišao kamionet. Mogao je da vidi svetlost s ujka Henrijeve farme, udaljene više od kilometra ka jugoistoku.
Počeo je da duva povetarac i Dvejn se stresao. Zakopčao je gornju dugmad košulje. Ostaću ovde. Oni očekuju da se vratim, ali ja ću ostati. Zapitao se ko su oni istog trenutka kada je to pomislio.
Iznenada se začuo tihi zvuk kretanja u kukuruzu, a Dvejn se sagnuo i ugledao nešto što se kretalo..klizilo...kroz stabljike. Nije bilo druge reči za to što je video: nešto dugačko i veliko klizilo je kroz kukuruz proizvodeći zvuk jedva nešto glasniji od tihog šuma. Bilo je oko petnaest metara od njega i samo se po laganom kretanju stabljika videlo kuda se kreće.
Da je bio na moru, pomislio je Dvejn, predpostavio bi da je to delfin koji pliva uporedo s brodom povremenoi sekući površinu svojim glatkim, blistavim perajem.
Zvezde jesu obasjale nešto što se izdiglo iznad kukuruza, a zatim ponovo uronilo, ali odsjaj koji je video više je ličio na krljušt nego na meso.
Svaka pomisao da je to ćale koji se tetura kroz njivu nestala je dok je posmatrao kretanje te stvari koja je u velikom krugu klizila u smeru kazaljke na satu krećući se brže no što bi čovek mogao da hoda. Pla mu je na pamet džinovska zmija koja gmiže kroz polje, tela debelog koliko i njegovo. To nešto je bilo dugačko mnogo metara.
Ispustio je zvuk kao da se uzdržava od smeha. Ovo je bilo besmisleno.
Stvar u kukuruzu obišla je četvrtinu kruga kada je stigla do ogoljene zone kojom je prošla mašina.
Okrenula se lako poput ribe i počela da se vraća istim putem ka jugu. Dvejn je čuo neki zvuk i prešao na suprotnu stranu krova. Nešto podjednako veliko i tiho klizilo je kroz kukuruz zapadno od kombajna. Dok je gledao, shvatio je da se krug smanjivao za oko pola metra svaki put kada bi se te stvari okrenule i pošle natrag.
O, sranje, izustio je tonom kao da se moli. Čvrsto je odlučio da ostane na kombajnu. Da je pošao nazad kada mu je to delovalo smisleno, te stvari bi mu sada bile za petama.
Ovo je suludo. Uzdao se u takav način razmišljanja. To jeste bilo suludo… nemoguće... ali se dešavalo. Osećao je hladni metalni krov pod dlanovima i laktovima, hladni vazduh i miris vlažne zemlje u nozrdrvama i bio svestan da je, ma kako nemoguće izgledalo, to ipak bilo realno. Morao je da se suoči sa činjenicama, a ne da tone u poricanje.
Zvezde su obasjavale nešto dugačko i ljigavo dok su zmijolike stvari neumorno kružile oko njega. Pomislio je na zmijuljicu koju je jednom video na reci Spun kada je sa stricem otišao na pecanje. Imala je ogromna usta i nizove zuba koji su se gubili u crvenkastom ždrelu, sva u iščekivanju da nešto ščepa i isisa mu životne sokove. Imao je košmare mesecima posle toga. Posmatrao je kako se stvorenja mimoilaze tokom svojih stražarskih tura određujući im lokaciju samo po tihom šumu i nagoveštaju kretanja.
Ostaću ovde do jutra. A šta onda? Znao je da još nije bila ni ponoć. Šta će biti ako preživi tih pet sati do svitanja? Možda će te stvari pobeći od dnevnog svetla. Ako se to ne dogodi, stajaće na krovu kombajna i majicom kao zastavom mahati ka drumu. Neko će ga već videti.
Sišao je s kabine na koš i virnuo iza kombajna. Ničega nije bilo u blizini. Ako se šum kretanja približi mašini, lako će se vratiti na krov.
S puta se začulo nešto. Zvuk kamiona, još uvek ugašenih farova.
To je ćale! Vraća se!
Shvatio je da je zvuk motora bio drugačiji istog trenutka kada je kamion izbio na svetlo.
Crven. Visoka ograda.
Strvinarski kamion je došao do ambara i prošavši pažljivo kroz kapiju nastavio poljem.
Dvejn je skočio na krov kabine i morao da sedne i sačeka da inenadni poriv za povraćanjem prođe. Oh, pobo-urgh-gu.
Kamion je zašao stotinak metara u polje prateći trag ugaženog kukuruza i zaustavio se ukoso, kao da hoće da mu prepreči put. I dalje je bio gotovo sto metara daleko, ali Dvejn je mogao da oseti miris leševa s prikolice pošto je povetarac duvao sa severoistoka.
Ostani tamo, ostani tamo, naređivao je u sebi kamionu.
I ostao je, ali naspram svetla koje je dopiralo iz dvorišta Dvejn je mogao da vidi kretanje na prikolici. Blede prilike su preskočile ogradu i spustile se na tlo. Počele su da se gegaju ka kombajnu.
Sranje. Udario je pesnicama po krovu. Kada su se prilike našle između njega i svetla u daljini, video je da su ljudskog oblika. Ali čudno su se kretale… Gotovo da su se teturale. Bilo ih je jedan, dva… najbrojao ih je šest.
Spustio se u kabinu i počeo da pipa iza sedišta tražeći kutiju za alat koju je ćale tu držao. Zatakao je za pojas odvijač od četvrt metra i izvukao najveću i najtežu alatku koju je našao – ključ dugačak bar trideset centimetara. Stežući ga u ruci, ponovo je izašao na platformu.
Gmižuće stvari su bile još bliže, sada su se nalazile na manje od deset metara od kombajna. Šest silueta je nastavilo svoj put pokošenom stazom. Sada je mogao da ih vidi samo četvoro, ali bilo je mračno pošto im svetlo više nije bilo za leđima. Bili su manje od dvadeset metara udaljeni od njega.
“Upomoć!”, vrisnuo je Dvejn.”Pomozite mi!” Vrištao je neodređeno se okrenuvši ka ujka Henrijevoj farmi udaljenoj više od kilometra.”Molim vas, pomozite mi!”
Prestao je. Srce mu je tako divljački tuklo da je bio siguran da će mu iskočiti iz grudi ako se ne smiri.
Sakrij se u koš. Ne. Bilo bi mu potrebno previše vremena da pomeri poklopac a, osim toga, to i nije bilo neko skrovište.
Upali ovo žicama. Srce mu je poskočilo od nade. Kleknuo je na jedno koleno i počeo da čeprka ispod male komandne table. Izvukao je splet žica, ali ćale ih je sve izmešao i prevezao. Nije bilo šanse da u mraku vidi boju izolacije kako bi znao koja je za paljenje, a koja ide u farove. Nasumice je odabrao četiri, zubima im ogoleo krajeve i počeo brzo da ih upliće. Prva kombinacija nije radila. Kao ni druga. Dok je i treći put pokušavao, začuo je neki zvuk i podigao pogled.
Ljudska obličja bila su na manje od deset metara od zadnjeg kraja kombajna. Učinilo mu se da su dve najbliže figure muškarci… Viši je mogao biti Van Sajk. Treća prilika je ličila na ženu u ritama ili mrtvačkom pokrovu koji se u dronjcima vukao za njom. Samo je trepnuo kada je shvatio da zvezde obasjavaju ogolelu kost na njenom obrazu.
Ostale tri figure su hodale kroz kukuruz koji im je dopirao do kolena. Najbliža je bila niža od ostalih, a lice joj je zbog oboda vojničkog šešira bilo u senci.
Dvejn je uzdahnuo i izašao na platformu stežući ključ. Šestoro njih. Najmanje.
Opkoračio je ogradu i popeo se na prednji deo kombajna balansirajući na uskoj šipci. Osam berača je svetlucalo hladnim sjajem, a lanci i sečiva ispod njega su još bili uronjeni u stabljike kukuruza.

Metalne stepenice uza njega su odjekivale dok se neko peo na platformu. Neka senka se približavala s desne strane, još uvek nekoliko metara od kombajna. Smrad strvinarskog kamiona postao je još jači.
Sačekao je da gmižuće stvari počnu da se mimoilaze pošto su tada bile najdalje od njega. Sad.
Preskočio je berače, pao na tlo i otkotrljao se lomeći stabljike kukuruza. Ustao je i, uverivši se da mu je ključ još u ruci, potrčao, sve vreme osećajući kako ga odvijač bode u stomak.
Kukuruz je zašuštao levo i desno od njega kada su zmijolike stvari promenile putanje i pošle ka njemu. Iza leđa je čuo korake po metalu i povijanje stabljika.
Potrčao je iz sve snage, brže nego što bi mogao i da pomisli da je u stanju. Ivica šume gospodina Džonsona bila je pravo pred njim; mogao je da vidi kako svici poput nekakvih očiju svetlucaju u mraku.
Nešto ga je prestiglo s desne strane i kukuruz se zanjihao tačno pred njim. Zateturao se, pokušao da se zaustavi i umalo pao na to.
Jednom su on i ćale pomagali stricu Artu da u novu kuću svog prijatelja preveze tepih dugačak više od deset metara. Kada su ga smotali, imao je bar metar u prečniku i bio težak tonu. Stvar u kukuruzu pred Dvejnom bila je duža.
Izgubio je ravnotežu kada se to okrenulo ka njemu. Nije se videlo od kukuruza pošto je većim delom bilo ukopanu u vlažno tlo, ukopano kao neka ogromna larva. Prednji deo se pojavio pred njim, a mesečina je obasjala zube.
Baš kao zmijuljica.
Stvar se bacila kao njemu kao pas koji napada. Izvio se u stranu kao matador i zamahnuo ključem dovoljno jako da nekome slomi lobanju.
To nije imalo lobanju. Ključ je odskočio odbivši se od čvrste, vlažne kože. Ovo je kao da udaraš u podzemni kabl, pomislio je krajičkom mozga dok se čeljust tog stvorenja ponovo ukopavala u tlo. Izvijena leđa obasjaan mesečinom podsetila su ga na morske zmije. Pomislio je na ljigavu riblju krljušt.
Nekoliko metara iza njega začuli su se brzi koraci i zvuk lomljenja kukuruza.
Vojnik. Blede šake su se podigle ka dečaku.
Dvejn se hitro okrenuo i gađao ga ključem. Čovek u uniformi nije pokazivao nameru da se sklanja. Šešir mu je odleteo s glave kada je ključ uz tup, gadan zvuk pogodio lobanju.
Figura se nije zaustavila niti zateturala. Ruke su mu bile ispružene, a prsti se migoljili kao gusenice. Neko drugi – visoka, tamna figura – približavao se s desna. Treća prilika je žurila da Dvejnu preseče put. U tami se naziralo još komešanja.
Izvukao je odvijač iz pojasa, sagnuo se, iskoračio ulevo pokušavajući da se spusti do visine kukuruza i okrenuo se.
Nedovoljno brzo. Zmijolika stvar je izronila i očešala ga po levoj nozi, a zatim uronila u tlo.
Dvejn se zakotrljao po kukuruzu i počeo da se batrga ne bi li odmah ustao, iako je osećao grč u nozi, kao da ga je udarila struja. Zateturao se i, još uvek držeći odvijač kao nož, oslonio na desnu nogu i pogledao dole.
Nešto mu je s lista leve noge odgrizlo komad veličine šake. Na pantalonama je imao rupu reckavih ivica i odgovarajuću ranu na nozi. Progutao je knedlu kada je shvatio damože da vidi svoje mišićno tkivo. Krv je na mesečini izgledala kao da je crna.
Cupkajući na jednoj nozi, izvukao je maramu iz džepa i čvrsto je vezao oko noge, neposredno ispod kolena. Kasnije će da razmišlja o tome.
Počeo je da šepa ka ivici šume, tako dalekoj. Iznenadno komešanje u kukuruzu pred njim nateralo ga je da skrene levo, ka drumu.
Tri siluete su ga čekale. Mogao je da vidi bledi odsjaj njihovih zuba. Najniži od njih – vojnik – pomerio se napred kao da je stajao na postolju s točkićima koje je neko povukao konopcem; ukočen i uspravan, jedva pomerajući noge, stvor je poleteo pravo prema dečaku.
Dvejn nije ni pokušao da beži. Kada su se beli prsti ustremili ka njegovom grlu, ispustio je neki zvuk između krkljanja i režanja, povio glavu i zario odvijač u čovekov stomak pokriven košuljom kaki boje. Prošao je lako kao što bi nož probio trulu dinju, potonuo do drške i utonuo u nešto meko i gnjecavo.
Zastenjao je i ponovo ubo. Tamna figura je i dalje stajala. Obe šake su mu bile stegnute oko dečakove leve ruke. Dvejn je pokušao da se otrgne, ali nije mogao. Zabio je vrh odvijača u vojnikovu ruku.
Nešto teško ga je udarilo po potiljku i pao je koprcajući se, dok mu je krvi iz rane na nozi natapala pantalone i prskala po košulji. Naočare su poletele u noć. Izgubio je obe papuče, a stopala su mu se ulepila blatom dok se bacakao pokušavajući da odgurne prilike koje su se okupljale oko njega. Nešto dugačko i ljigavo ga je očešalo po licu i utonulo u tlo. Pokušao je da ga ubode, ali shvatio je da mu odvijač više nije u ruci. Mnogi prsti su počeli da ga hvataju za ruke i vuku.
Bar četvoro ga je držalo. Koščata ruka mu je pokrila lice i gurnula mu obraz u zemlju. Zagrizao je tu šaku, osetio da meso ima ukus kao crknuto pile koje je nedelju dana ležalo na suncu, ispljunuo i osetio kako glođe kost. Ruka nije popuštala pritisak. Na trenutak je ugledao lice starice izjedeno gubom i truleži.
Ovo je samo košmar, ponadao se, iako je znao da nije tako. Nešto – ne zmijolika stvar – grizlo ga je za nepovređenu nogu i režalo ka o besan pas.
Vit, pomislio je osećajući kako ga beznađe prekriva kao talas poplave, pomozi mi.
Neko je stao pored njegove glave, spustio mu tešku cokulu na lice u gurnuo ga dublje u zemlju. Polomljene stabljike kukuruza grebale su ga po glavi. Čuo se zvuk kao da velika mačka oštri nokte.
I još jedan zvuk. Kao da je šitav svet počeo da urliče i okreće se oko njega. Iako na ivici svesti, Dvejn je nekim izdvojenim, analitičkim delom mozga bio svestan da je to posledica gubitka krvi i šoka, ali da se čuje i još nešto.
Neko je upalio kombajn. Kretao se ka njemu kroz mrak. Mogao je da čuje kako seče stabljike kukuruza, žvaće ih i odvlači ka sečivima. Vazduh je bio pun smrada i truleži koji se mešao s mirisom pokošene trave.
Borio se da ustane, šutirao, grizao, pokušavao da oslobodi bar jednu ruku ne bi li makar ogrebao neku od tamnih prilika koje su ga držale prikovanog za tlo. Cokula je još jače pritisnula njegovo lice. Osetio je kako mu puca jagodična kost, ali nije prestajao da se svom snagom bori da ustane i suoči se s tim stvorenjima.
Smrad je postao malo slabiji kada su se iznenada sklonili od njega i na trenutak je mogao da vidi zvezde, a onda je urlik kombajna ispunio čitav svet.
Čim mu je cokula sklonjena s obraza, podigao je lice iz blata. Osetio je kako mu nešto para nogu, a neka neverovatna sila ga je podigla, okrenula ga i uvukla u kovitlac koji je mogao da oseti svakom žilicom svog tela. Ali u deliću sekunde, kraćem od najkraćeg trenutka, bio je slobodan – video je zvezde i okrenuo lice ka njima. Gledao ih je i dok je tonuo u urličući mrak.

Dan Simmons – Leto Noći

MORIS ŽOLI

DIJALOG U PAKLU IZMEĐU MAKIJAVELIJA I MONTESKJEA

Makijaveli: Moj jedini zločin jest u tome što sam iznosio istinu, kako pred narodima tako i pred kraljevima; ne moralnu, već političku istinu, ne istinu kakva bi trebala biti, već onakvu kakvom ona jest i kakvom će uvijek biti. LJudska je narav, a ne ja, rodonačelnik nauka čije se očinstvo pripisuje meni. Makijavelizam je stariji od Makijavelija.

Makijaveli: U čovjeku je zlo jače od dobra. Čovjek je više sklon zlu negoli dobru. Strah i sila imaju nad njim više upliva nego razum... Svi ljudi teže za vlašću i nema nijednog koji nije, kad je mogao biti tlačiteljem; svi, ili gotovo svi, spremni su žrtvovati prava drugih svojim interesima. Što drži na okupu te proždrljive životinje koje nazivamo ljudima? U izvorištu je društvena gruba i neobuzdana sila; kasnije dolazi zakon, tj. i dalje sila, ali uređena pravilima. Politička je sloboda tek relativan pojam; nužnost preživljavanja gospodari državama kao i pojedincima. U stanovitim predjelima Europe obitavaju narodi koji ne znaju za umjerenost u uživanju slobode. Ukoliko sloboda potraje, ona se pretvara u razuzdanost; dolazi do građanskoga ili društvenoga rata i država je izgubljena, bilo da se cijepa ili dijeli pod djelovanjem vlastitih konvulzija, bilo, pak, da je njeni unutarnji razdori čine lakim plijenom stranih sila. Zar onda nisu u pravu narodi što im je, u takvim okolnostima, više stalo do despotizma negoli do anarhije? Je li moguće čistim razumom voditi silovite skupine što ih pokreću čuvstva, strasti i predrasude?

Makijaveli: Djetinjast je prijekor koji se upućuje Vladaru! Što bi se politika petljala s moralom? Jeste li ikad vidjeli neku državu koja bi se rukovodila načelima što određuju privatni moral? Svaki bi rat tada bio zločin, čak i pravedan rat... Ništa što ne bi bilo zasnovano na pravu ne bi bilo legitimno!... Zar ne vidite, uostalom, da i sama riječ pravo ima krajnje i neodređeno značenje? Gdje ono počinje, a gdje se završava? Kad ono postoji, a kad ne postoji? Poslužit ću se nekim primjerima, evo neke države: loša organizacija javne vlasti, demokracija koju razdiru nemiri, nemoć zakona da obuzdaju buntovnike i sveopći nered vode je k neminovnoj propasti. U tom trenutku, iz redova plemstva ili puka, uzdiže se neustrašivi pojedinac i ruši sve uspostavljene vlasti; ukida zakone, preuređuje sve ustanove i svojoj zemlji daruje dvadeset godina mira. Je li imao pravo uraditi to što je uradio?

Makijaveli: U slučaju država načelo prava potčinjeno je načelu interesa i iz toga slijedi: dobro može nastati iz zla; preko zla se dolazi do dobra, kao što se i do ozdravljenja dolazi djelovanjem otrova, kao što se život spašava oštrim nožem... Jesu li, apstraktno govoreći, nasilje i lukavstvo zlo? Da, ali sve dok ljudi ne postanu anđelima valja nam ih itekako rabiti pri vladanju... Cilj opravdava sredstva: i ako me pitate zašto ja, kao republikanac, dajem svuda prednost apsolutnoj vladavini, reći ću vam – kao svjedok koji se u svojoj domovini nagledao prevrtljivosti i kukavnosti svjetine, njena urođena nagnuća ropstvu, njene, isto tako, nesposobnosti da shvati i poštuje uvjete slobodna života – da je ona u mojim očima slijepa sila koja se, prije ili kasnije, raspada ukoliko nije čvrsto pridržana u rukama jednog jedinog čovjeka; odgovaram da narod, prepušten sam sebi, može sebe samo uništiti; da nikada neće znati ni upravljati, ni suditi, ni ratovati. Reći ću vam da je Grčka doživjela svoje zvjezdane trenutke upravo za pomračenje slobode; i da se bez despotizma rimskog plemstva i, kasnije, bez despotizma careva, nikada ne bi razvila blistava europska civilizacija.

Monteskje: Ali, kako ću ja znati, ako se počini ovo ili ono bezakonje, da mu je to doista od nekakve koristi? Zar ne znamo da je državni interes najčešće isto što i interes dotičnog vladara, ili interes potkupljenih dvorjana koji ga okružuju¬? Uzimajući pak pravo za osnovu postojanja društva, ja se ne izlažem takvim posljedicama, jer pojam prava određuje granice koje interes ne smije prekoračiti. Kad biste me upitali koji je temelj prava, ja bih vam odgovorio da je to moral čiji propisi nemaju ništa ni sumnjiva, ni nejasna, budući da su zapisana u svim vjerama i zlatnim slovima utisnuti u ljudskoj svijesti.

Monteskje: Vi okrunjenoj glavi dopuštate ono što branite podaniku... Znajte da svaka zlouporaba u javnim poslovima opravdava sličan prekršaj u privatnoj sferi, da svako političko izdajstvo rađa društveno izdajstvo; da svako nasilje odozgo ozakonjuje nasilje odozdo... Šutnja naroda samo je zatišje pobijeđenoga, jer bi mu svako jadikovanje značilo što i zločin. Pričekajte da se probudi: izmisllili ste teoriju sile; budite sigurni da je nije zaboravio.
Monteskje: Nisu ljudi ti koji osiguravaju vladavinu slobode i dobre običaje u državama, već su to ustanove. O savršenstvu ili nesavršenstvu ustanova ovisi i svako dobro ali će nužno ovisiti također i svako zlo, koje može nastati pri stupanju ljudi u društvo.

Monteskje: Zlouporabe uopće ne dovode u pitanje same ustanove.

Makijaveli: Vi ste veliki mislilac ali ne poznajete neiscrpnu kukavnost naroda: ne kažem onih iz mog vremena, već iz vremena vašeg: ponizni pred silom, oni su nemilosrdni pred slabošću, neumoljivi kad je riječ o pogrešci, puni su praštanja, međutim kad se radi o zločinu, nesposobni podnositi ograde koje nameće slobodan režim, strpljivi su od patnje pri podnošenju svekolikog nasilja drskog despotizma, ruše prijestolja u nastupima gnjeva, a predaju se gospodarima kojima opraštaju nasilja i nepravde zbog kojih bi, pa i daleko manjih , odrubili bili glave dvadesetorici konstitucionalnih monarha. Tražite dakle pravdu: tražite pravo, stabilnost, poredak, poštivanje svih tih toliko kompliciranih oblika vašeg parlamentarnog ustroja, sa svim tim silovitim, nediscipliniranim masama kojima ste rekli: Vi ste pravo, vi ste gospodari, vi ste arbiri u svojoj državi.

Makijaveli: Načelo narodnog suvereniteta narušava stabilnost i ozakonjuje u beskraj pravo revolucija. Ono tjera društvo u otvoreni rat protiv svih ljudskih vlasti, čak i protiv Boga; predstavlja pravo oličenje sile. Od naroda čini okrutnu silu koja se uspavljuje i ukroćuje tek kada se napila krvi. Eto nepromjenjiva hoda kojim idu društva koja se pridržavaju tog načela: narodni suverenitet rađa demagogiju, demagogija rađa anarhiju, a anarhija vodi u despotizam. Ali, despotizam je, po vama barbarski. E, pa onda kao što vidite, narodi se putem civilazacije vraćaju u barbarstvo.

Makijaveli: Sloboda je isto toliko malo potrebna duhovnim potrebama pojedinaca koliko i državama... Vjerujete li, uistinu da se niže klase pokušavaju dočepati vlasti iz čiste ljubavi za slobodom? Ne, samo iz mržnje prema onima koji imaju; da bi im, u stvari, oteli njihova bogatstva sredstvo uživanja na kojem im zavide. Oni koji imaju, zazivaju sa svih strana neku odvažnu ruku, čvrstu vlast; od nje traže samo jedno – da zaštiti državu od meteža koje njen nemoćni ustav ne može zaustaviti, da njima samima, pak, pruži sigurnosti koja im je neophodna zarad uživanja i pravljenja poslova.

Monteskje: Ako su se običaji u nekim dijelovima Europe koje ne poznajem, kako kažete iskvarili, to znači da je tuda prošao despotizam, da se sloboda ugasila; treba je stoga očuvati tamo gdje je ima, i ponovo uspostaviti tamo gdje je više nema.
Makijaveli: Da li po vašim načelima, narodi imaju pravo srušiti suverena?
Monteskje: Da, u krajnjim slučajevima i iz pravednih pobuda.
Makijaveli: Tko će suditi o krajnjim slučajevima i o pravednostima tih krajnosti?
Monteskje: A tko bi, po vama, to trebao biti, ako ne narod sami?
Makijaveli: Vaš sistem pokazuje jednu malu manjkavost: polazi od nepogrešivosti narodnog razuma; ali zar narodi nemaju, kao i ljudi, svoje strasti, svoje zablude, svoje nepravde?
Monteskje: Kad narodi budu počinili greške, bit će kažnjeni, kao i ljudi koji su se ogriješili o moralni zakon.
Makijaveli: Kako?
Monteskje: Bit će kažnjeni nedaćama nereda, anarhije i samog despotizma. U iščekivanju Božje, na Zemlji nema druge pravde.

Makijaveli: Najdublja tajna vladanja sastoji se u slabljenju javnog duha, toliko da se potpuno prestane zanimati za ideje i načela koji su pokretači svih revolucija. Narodi su se, kao i pojedinci, u svim vrmenima zadovoljavali riječima... Mogu se dakle uspostaviti prividne ustanove koje odgovaraju podjednako prividnim govorima i idejama; potrebno je samo imati dara da se ta liberalna frazeologija preuzme od stranaka kojima služi kao oružje u borbi protiv vlasti. NJome treba kljukati narod do zasićenja, do gađenja. Danas se često govori o moći javnog mnjenja, a ja ću vam pokazati da će ono – ako se dobro poznaju skrivene poluge vlasti - izražavati ono što mi budemo htjeli. Ali, prije nego i pomislimo da ga preusmeravamo, treba ga ošamutiti, zbuniti ga svom silom čudnovatih protuslovlja, djelovati na nj neprestanim iznanađenjima, zaslijepiti ga svakojakim preokretima neprijetno ga skrenuti s njegova puta. Evo jedne od velikih donašnjih tajni: znati na koji je način moguće dočepati se predrasuda i narodnih vlasti, tako da bi se u načela unijela zbrka – što čini nemogućom svaku slogu među onima koji govore istim jezikom i imaju iste interese... Morat će se (vladar), prije svega drugog posvetiti uništenju stranaka, raspuštanju kolektivinih snaga svuda tamo gdje su uzele maha, paraliziranju individualne inicijative u svim njenim očitavanjima; samim tim doći će do slabljenja karaktera i sve će ruke malaksati, prepuštajući se sužanjstvu. Apsolutna vlast neće više biti slučaj, postat će nasušnom potrebom... U svojim tako divnim i tako dobro ustrojenim društvima, na mjesto ste apsolutnih vladara postavili čudovište koje se zove država... Ništa neće biti lakše nego – pozivanjem na državu – dovršiti tajnovito djelo o kojem sam vam maloprije govorio... Nemam potrebe još i naglašavati kako bi održavanje moćne vojske – koja bi se stalno uvježbavala i jačala zahvaljujući vanjskim ratovima – moralo biti neophodna dopuna cijelog sistema; u državi ne bi trebalo postojati nitko drugi osim proleter, vonik i nekolicine milijunaša... A vani – s kraja na kraj Europe treba podsticati revolucionarno vrenje koje se kod kuće guši. Liberalna agitacija u vanjskom svijetu prikrit će njeno potiskivanje u zemlji... Na svaku unutrašnju agitaciju mora se odgovoriti vanjskim ratom; na svaku prijeteću revoluciju općim ratom; ali kako u politici riječi ne smiju nikada biti u skladu s djelovanjem, potrebno je da u tim različitim okolnostima vladar bude dovoljno umješan da svoje istinske naume preruši hinjenim namjerama; mora uvijek, kad provodi ono što je potajno naumio, ostavljati dojam popustljivosti na pritiske javnosti. Revolucija je u državi obuzdavana strahom od anarhije, s jedne, i bankrotom, s druge strane, i , sve u svemu, općim ratom... Bitno je da se protiv svojih protivnika uporabe sva sredstva koja bi on mogao okrenuti protiv vas... Kad se donose odluke koje mogu izgledati nepravične i ludo odvažne, od bitnog je značenja da ih se umije objaviti u odgovarajućim izrazima, da ih se zna opravdati najuzvišenijim razlozima morala i prava. Vlast o kojoj sanjam treba k sebi privući sve snage civilizacije i sve darovite ljude društva. Treba se okružiti publicistima, odvjetnicima, zakonoznancima, ljudima praktičnim i upućenim u poslove uprave, ljudima koji temeljito poznaju sve tajne, sve osnovne poluge društvenog života, koji, svi redom govore strane jezike, koji su izučavali čovjeka u svim sredinama. Treba ih uzeti odasvud, bilo gdje, jer takvi ljudi prave nevjerovane usluge svojim oštoumnim postupcima koje primjenjuju u politici uz njih, potrebno je čitavo mnoštvo ekonomista, bankara, industrijalaca, kapitalista, ljudi koji imaju projekte koji posjeduju milijune, jer će se sve u osnovi, svesti na pitanje brojki. Glede vodećih dostojanstava, najviših položaja u vlasti, treba urediti tako da budu dodijeljena onima koji su se svojim prijašnjim funkcijama i karakterom toliko udaljili od ostalih da ih dijeli duboki ponor i koji, u slučaju promjene vlasti, nemaju što drugo očekivati osim smrti i progonstva, te su stoga primorani braniti do posljednjeg daha sve postojeće. Na trenutak pretpostavite da na raspolaganju imam ta različita duhovna i materijalna sredstva koja sam vam upravo izložio i dajte mi bilo koju, kažem bilo koju naciju!... Ne tražim ni dvadeset godina pa da na najpotpuniji način preobrazim najneukrotiviji od svih europskih karaktera, i da ga učinim isto toliko pokornim prema tiraniji kao što je pokoran i karakter nekog od najmanjih azijskih naroda.

Makijaveli: Postoji zbrka ideja mnijenja i uticaja i suprotstavljenih strujanja, kao i u svim državama u kojima se, makar i za trenutak razmahala sloboda. Bit će tu svakovrsnih političkih elemenata ostataka nekoć pobjedničkih a sada pobijeđenih stranaka, neobuzdanih ambicija uzavrelih pohlepa, neutažive mržnje, posvudašnjeg nasilja, ljudi svakojakih mnijenja i svakojakih doktrina, obnovitelja starog poretka demagoga, anarhista, utopista, svih na djelu i svi – svatko sa svoje strane – zapeli da sruše postojeći poredak. Što bi valjalo zaključiti iz takve situacije? Prvo – zemlja ima neodoljivu potrebu za odmorom i ništa neće odbiti onome koji će joj ga moći pružiti; drugo – usred takve stranačke podijeljenosti ne postoji uopće stvarna snaga ili, još bolje, postoji samo jedna – a to je narod... Oslonit ću se na narod, to je abc svakog uzurpatora. To je slijepa sila koja će naći načina da sve što je učinjeno ostane nekažnjeno, to je autoritet, ime koje će sve zaklanjati... Neću uništiti ustanove, ali ću ih, jednu, po jednu, dohvatiti nevidljivom rukom koja će poremetiti njihovo djelovanje.

Makijaveli: Nad tim prvobitnim zakonima dogradit ću, ne ukidajući izrijekom to staro, cijelo novo zakonodavstvo koje će ponajprije zakloniti, a potok i posve ukloniti staro.
Monteskje: Ali tko će proliti krv?
Makijaveli: Vojska! – ta velika djeliteljica državne pravde – čija ruka nikada ne baca ljagu na svoje žrtve. Ona će s jedne strane biti zauvijek u neprijateljstvu spram civilnog pučanstva koje je nemilice kaznila i, s druge na neraskidiv će se način vezati uz sudbinu svog poglavara.
Monteskje: I vjerujete da ta krv neće pasti i na vas?
Makijaveli: Da, jer u očima naroda, naposljetku, suveren nema ništa sa neumjerenošću jedne soldateske koju nije uvijek lako obuzdati. Za to bi mogli biti odgovorni generali i ministri koji će izvršavati samo moja naređenja. A oni će mi, u to vas uvjeravam, biti odani do posljednjega daha, jer znaju što ih čeka nakon mene.

Makijaveli: Narodi su kao i ljudi, više im je stalo do privida no do same stvari; to je u politici pravilo kojeg ću se strogo pridržavati.

Makijaveli: Narodima je najviše stalo do njihovih građanskih prava i ja, ako ne budem morao, neću u njih dirati.

Makijaveli: Kad god se ljudima ne dira u imutak i u čast oni su zadovoljni, pa se vladar mora boriti jedino s težnjama nekolicine koji se dadu obuzdati lako i na više načina... Hajde pitajte u vašim duboko olabavljenim društvima u kojima pojedinac živi isključivo u zatvorenom krugu svoga egoizma i svojih materijalnih interesa, pitajte najveći mogući broj ljudi i vidjećete da će vam odgovoriti: Šta će mi politika? Čemu sloboda? Zar sve vlade nisu iste? Zar se vlada nema pravo braniti? Nacije imaju neku čudnu tajnu ljubav prema odvažnim ljudima sile.

Makijaveli: Različite ustanove djeluju u državnom uređenju isto kao i različiti organi u ljudskome tijelu. Dirnut ću u organe, ali će organi ostati, a politički će ustroj države biti preinačen... Sve se u politici može uraditi pod uvjetom da se ugađa javnim predrasudama i poštuju prividi... Vaše su parlamentarne vladavine u mojim očima samo škole prepiranja, poprišta sterilnih sukobljavanja u kojima se iscrpljuje plodna djelatnost nacija što ih saborska govornica i tisak osuđuju na nemoć.

Makijaveli: Na prvi znak pobune protiv moje vlasti bajunete će slomiti otpor, a putem glasačkih kutija narod će ponovo ozakoniti moju vlast.

Makijaveli: Nije dobro da osoba suverena bude stalno u igri, da se njegova ruka uvijek vidi u prvom planu: treba da se njegova akcija, po potrebi pokrije autoritetom visokodostojanstvenika koji okružuju prijestolje.
Monteskje: Nije teško vidjeti da je to uloga koju ste namijenili Senatu i Državnom vijeću.
Makijaveli: Ništa vam ne promiče.

Makijaveli: Vaši moderni ustavotvorci imali su sve dosad kao fiks ideju da sve predvide, da sve odrede poveljama koje poklanjaju narodu. ja neću upasti u takvu grešku; i ne želim sebe zatvoriti u bezizlazan krug; odredit ću samo ono što se ne može ostaviti nizvjesnim; promjenama ću dati dovoljno mjesta, kako bi u tenucima velikih kriza i druga sredstva bila na raspolaganju, osim onog zlokobnog kakvo predstavljaju revolucije.

Makijaveli: Kad u nevolji skoči nužda za vrat, kasno ti je činiti zlo, dobro, pak, što ga činiš ne donosi koristi, jer ljudi smatraju da ga činiš iz nužde, pa ti za nj niko neće biti zahvalan.

Makijaveli: Čemu bi služila politika ako se zaobilaznim putem ne bi mogli postići ciljevi koji nam ostaju izvan dohvata dok hodamo ravnom stazom?

Monteskje: Sloboda je pravo da se čini ono što zakoni dopuštaju.

Makijaveli: Štampa je u većini parlamentarnih zemalja – budući da služi samo silovitim, egoističnim i nepopustljivim strastima – sklona zamjeriti se cijelom svijetu; zato što je potkupljiva, nepravična, bez ikakve velikodušnosti i rodoljublja; i – naposljetku i navlastito – zato što širokom dijelu stanovništva neke zemlje nikada nećete moći objasniti čemu ona služi.

Monteskje: Kad neke novine objave jednu vijest, čini mi se da je veoma teško postaviti kriterij istinitosti, jer najčešće neće tome moći na pouzdan način udovoljiti, a kad i budu uvjerene u istinitost, tada će im nedostajati materijalni dokaz.
Makijaveli: Zato će dvaput promisliti prije nego što se budu odvažile na uznemiravanje javnosti, a to je najbitnije.

Makijaveli: Budući da se u vremenu u kojem je novinstvo uzelo tolikog maha, knjige više gotovo i ne čitaju.

Makijaveli: Podijelit ću u tri ili četiri kategorije, glasila koja su privržena mojoj vlasti. Na prvo mjesto stavit ću određeni broj novina čiji će ton biti otvoreno služben i koje će u svim sukobima braniti do kraja moju stranu. Ali, te novine, neće dakako imati i najvećeg utjecaja na javnost. Na drugom mjestu nalazit će se duga falanga poluslužbenim novina, a čija je uloga u tome da uz moju vlast privuku cijelo mnoštvo mlitavaca i ravnodušnih ljudi koji bez grižnje savjesti, prihvaćaju sve što postoji, ali dalje od toga svoga poličkog kreda ne idu. Ali upravo u kategoriji što slijedi nalazit će se glasila koja će predstavljati najmoćnije poluge moje vlasti... imat ću privrženo glasilo u svakom dijelu javnog mnijenja, u svakoj stranci... Moja će štampa, kao bog Višnu, imati stotinu ruku, i te će se ruke ispružiti k svim mogućim strujama javnom mnijenja diljem zemlje. Bit će na mojoj strani, a da i ne znaju. Oni koji budu vjerovali da govore svojim jezikom, govorit će mojim; oni koji budu vjerovali da pomažu svoju stranku, pomagat će moju; oni koju budu išli pod svojim stijegom, ići će pod mojim... Tada će se odvijati čudan prizor: napadat će me novine koje su privržene mojoj vladi, zapomagat će i stvarati mi mnoštvo neprilika... Temelji i načela moje vladavine nikada neće biti dovedeni u pitanje od strane tih novina o kojima vam govorim; neće pokretati ništa krupnije od polemičkih prepucavanja, dinastijsku opoziciju u točno zacrtanim granicama.

Makijaveli: Najveći mogući broj ljudi će reći: Pa, vidite da smo slobodni, o svemu se može govoriti u ovom režimu bez razloga ga napadaju; umjesto da tlači, što bi mogao činiti, on podnosi, tolerira... Pomoću te tajnovite privrženosti javnih glasila mogu reći da po volji usmjeravam javno mnijenje, glede svih bitnih pitanja unutarnje ili vanjske politike.

Makijaveli: Ne hajem što bi stanoviti ljudi u prijestolnici mogli biti upućeni u sva ta lukavstva moga novinarstva. I tako sam najveći dio njegova utjecaja namijenio unutrašnjosti zemlje. Tu ću uvijek na raspolaganju imati željenu i prijeko potrebnu temperaturu javnog raspoloženja, svaki će moj udarac pogoditi cilj.

Makijaveli: Kod južnjačkih naroda, vlade moraju ostavljati dojam stalne zaokupljenosti; široke mase pristaju da budu pasivne, ali pod jednim uvjetom – da vladajući sloj ostavlja utisak neprekidne i grozničave aktivnosti.

Makijaveli: Dobrobit naroda bit će jedinstven nepromjenjiv predmet svih mojih javnih priopćenja. Bilo da sam govorim bilo da govorim preko svojih ministara, ili dvorskih pisaca neprestano će se govoriti o veličini zemlje, o blagostanju, o uzvišenosti njena poslanja i njene sudbine; neprestano će se isticati velika načela modernog prava, raspravljati o velikim pitanjima koja potresaju suvremeno čovječanstvo... Htio bih da se u svakom trenutku djela moje vladavine uspoređuju s djelima onih prethodnih... Bit će od najveće važnosti istaknuti pogreške mojih predčasnika pokazati kako sam ih ja uvijek mudro znao izbjeći. Na taj bi se način protiv režima koji su prethodili mojoj vladavini održavala neka vrsta antipatije, čak averzije, koja će naposljetku postati nepopravljiva; kao ispaštanje grijeha... Pobrinuću se da veliki dio objavljenih pohvala bude samo odjek pisanja inozemnih novina čiji će se članci u kojima se hvali moja politika – autentični ili lažni, svejedno – prenositi u domaćem tisku. Povrh toga, ja ću u inozemstvu imati potplaćene novinare, čija će mi podrška biti utoliko učinkovitija što ću od njih zatražiti opozicioni nastup kadgod su posrijedi neka nebitna pitanja... Izvan same politike, dopustiću da se u potpunom miru pretresaju filozofska i vjerska pitanja.

Makijaveli: Taj podzemni svijet tajnih društava vrvi od praznih mozgova.

Monteskje: Kod ljudi koji žive u stalnoj duhovnoj aktivnosti razum uopće ne slabi, a to je povlastica misli kod onih kojima je postala osnovnim zanimanjem.

Makijaveli: Nema zakonskog teksta, ma koliko jasan bio, koji ne bi mogao ishoditi najrazličitijim rješenjima... Na zakonodavcima svih vremena zajednička je navika da u nekim od svojih odredaba usvoje dovoljno elastičan izražaj kako bi mogao, već prema prilikama, poslužiti rješavanju parnica ili uvođenju iznimaka o kojima ne bi bilo mudro izjasniti se na precizniji način.

Monteskje: Zakoni koji ustanovljuju glasanje jesu fundamentalni; način na koji se vrši glasanje jest fundamentalan; zakon koji određuje način na koji se daje glasački listić jest fundamentalan.

Makijaveli: Što se tiče sela, ne želim da glasači odlaze na glasanje u velike gradske sredine gdje bi mogli doći u kontakt s duhom opozicije koji tu vlada; želim da se glasa po općinama... Ne želim ni glasanje za izbornu listu, jer to krivotvori izbore i omogućuje koaliciju ljudi i koncepcija. Podijelit ću izborne skupštine u određeni broj administrativnih jedinica u kojima će biti mjesta samo za izbor jednog jedinog zastupnika i gdje će prema tome svaki glasač moći zaokružiti na svom glasačkom listiću samo jedno ime... Ako taj okrug (sa većinom opozicionih glasova) ima mali broj stanovnika onda ga se priključi susjednom ili udaljenom okrugu ali mnogo većem, u kojem će njegovi glasovi biti utopljeni, a njegov politički duh zagubljen. Ako je s velikim brojem žitelja, onda ga se dijeli u više djelova, koji se pojedinačno priključuju susjednim okruzima u kojima se potpuno gubi.

Makijaveli: Jedno od mojih velikih načela jest suprotstavljanje slične sličnima. Kao što štampu stavljam protiv štampe tako ću i govornicu rabiti protiv govornice; imat ću koliko bude trebalo ljudi vičnih govorima i sposobnih da govore, bez prekida i više sati ako treba. Važno je imati zbijenu većinu i predsjedavajućeg u kojeg se može pouzdati.

Makijaveli: Hoću da se u školama podučava povijest moje vladavine još za moga života. Na taj način novi vladar ulazi u dušu i srca jednog naraštaja... U svim većim gradovima osnovat ću narodna sveučilišta i večernje tečajeve: tako ću nastavu upregnuti u željenom pravcu.

Monteskje: Otrcana je istina da se i najodvratnije mjere mogu zaogrnuti jezikom razuma.

Makijaveli: Uvijek sam nalazio svećenstvo kao prirodnu podršku apsolutnoj vladavini.

Makijaveli: Od policije ću napraviti toliko neizmjerno i moćno sredstvo da će u srcu moga kraljevstva jedna polovina ljudi motriti na onu drugu... Počet ću tako što ću osnivati ministarstvo policije koje će biti moćnije od svih drugim ministarstava.

Makijaveli: Želio bih imati jednog kneza iz svoje kuće, odanog mome prijestolju, a koji bi igrao nezadovoljnika. NJegova bi se uloga sastojala u tome da se istakne kao liberal, klevetnik moje vladavine i tako priveže uza se – e da bi ih izbliza posmatrao – sve one s najviših položaja u mome kraljevstvu koji bi se s vremena na vrijeme mogli odavati demagogiji.

Makijaveli: Zasigurno će biti simuliranih zavjera. U stanovitim trenucima, kad mu opada popularnost, to vladaru može poslužiti kao izvrsno sredstvo za pridobijanje narodne naklonosti... One pomažu otkrivanju stvarnih zavjera, dajući povoda istragama i premetačinama svuda gdje postoji i zrnce sumnje... Nužno je da tajna policija bude vješto prikrivena kako suveren svaki put kad se pojavi u javnosti ne bi ostavljao utisak da se boji... Vladar koji se šeta ulicom može izgledati kao običan smrtnik, sred gomile, dok je u stvari, okružen s dvije ili tri tisuće nevidljivih tjelohranitelja... Želim da moja policija bude ubačena u sve društvene staleže... Zapanjujuće je saznanje s kojom lakoćom ljudi postaju doušnici i dostavljači jedni protiv drugih... Uz najveći mogući napor valja izbjegavati uznemiravanje javnosti zbog sigurnosti vlasti; zato što će stranke kad su im podrezana krila, ostati pri režanju, mrmljanju ili bezopasnom peckanju, te bi bila čista ludost lišiti ih još i tog bezopasnog izražavanja njihove zlovolje.

Makijaveli: U mom će kraljevstvu drski novinar biti u zatvoru izjednačen sa običnim lupežom, i pojavit će se uz njega pred sudom za prekršaje. Urotnik će sjediti pred krivičnom porotom rame uz rame s krivotvoriteljem i ubojicom.

Monteskje: U finansijskom poslovanju države sebi dopuštaju odstupanja zbog kojih bi se postideo i sin najraskalašnije obitelji.
Makijaveli: Treba htjeti ono što je moguće i ne može se ne činiti ono što se čini univerzalnim.

Makijaveli: Pokadšto u stvarima finansijskim, ima gotovih izraza, stereotipnih rečenica, koje imaju velikog odjeka u javnosti, djeluju smirujuće i ulijevaju povjerenje.

Makijaveli: U svim službenim dokumentima neizostavno treba uporno naglašavati rast blagostanja, trgovačke djelatnosti i sve veći porast potrošnje. Porezni se obveznik manje uzbuđuje zbog neujednačenih budžeta kad mu se te stvari ponavljaju... Kad se za iduću godinu hoće pripremiti javnost na stanovita iznevjerenja onda se unaprijed u nekom izvještaju istakne: Sljedeće će godine deficit iznositi samo... Ne znam hoće li biti kriza u opskrbi: ali izvjesno je da ću veoma visoko držati stijeg nacionalne časti!

Makijaveli: Danas se više ne pozajmljuje od bankara.
Monteskje: A od koga onda?
Makijaveli: Obraćamo se svim podanicima: bogatima, siromašnima, obrtnicima, trgovcima, svakome ko ima makar kintu u džepu; raspisuje se zatim ono što se zove narodnim zajmom i da bi svatko mogao kupiti državne obveznice, one su podijeljene u kupone vrlo malih iznosa. Prodaju se državne obveznice, sutradan po emisiji obveznica, cijena tih vrijednostih papira je u porastu, dobivaju na cijeni to se dozna i navala je sa svih strana, svi žele da ih kupe, kao da su pomahnitali. Za nekoliko dana državne blagajne se prelijevaju... Onima koji su zadnji pokupovali obveznice vraća se njihov novac. To se radi uz veliku buku i pomoć štampe.

Makijaveli: Ne možete ni zamisliti do koje mjere građevine povezuju narod sa okrunjenim glavama.

Makijaveli: Tko bi mogao sve reći, a da ne bude smrtno dosadan.

Makijaveli: U državama koje su bile monarhijske, utvdio sam postojanje pravog ludila za lentama i odličjima. Te stvari ne koštaju vladara gotovo ništa a može uz pomoć tih krpica te nekoliko srebrnih ili zlatnih šuškalica, učiniti sretnima: i više od toga, svoje vjerne pristaše... Odlikovan čovjek je odan čovjek... Što neka nacija više drži do jednakosti, to pojedinci imaju jaču strast za razlikovanjem... Kult vladara je svojevrsna religija i, kao sve moguće religije, taj kult nameće protivrječja i misterije koje nadilaze ljudski razum... Osvojiti vlast je doista teško; ali ju je veoma lako zadržati, jer za to je u biti dovoljno da se ukloni sve ono što šteti i postavi ono što štiti. Bitna odlika moje politike bila je da, sebe učinim neophodim... Vi mi zacjelo nećete braniti da razveselim svoj narod raznovrsnim igrama, svečanostima; na taj način ublažavam strogost običaja... Kanim da za službenike svoje vladavine uzmem one koji su pod prethodnim vladama pravili najveću buku oko slobode... Oni koji budu odoljeli novcu neće odoljeti počastima; oni koji budu odoljeli počastima neće odoljeti novcu. Vidjevši kako su pali i oni koji su slovili za najčasnije, javno će mnijenje toliko oslabiti da će naposljetku od svega dignuti ruke... Samo ću političku strast proganjati, drugim ću porocima gledati kroz prste, i čak ih potajno podsticati.

Makijaveli: Želim ponajprije da moji naumi nikad ne budu posve jasni, čak ni mojim najbližim suradnicima... Ja neću otkrivati svoje planove nikome, osim radi izdavanja naređenja o njihovu izvršenju, i to tek u zadnjem trenutku... Ne možete ni zamisliti kakav ugled osigurava vladaru takav dar za pretvaranjem. Kad se tome pridruži i odlučnost u akciji, onda mu je zajemčeno gotovo praznovjerno poštovanje.

Makijaveli: Ja ću u susjedstvu potražiti neku oslabljenu i izmučenu veliku zemlju koja teži da ponovo stane na noge i ja ću je uzdignuti do nekadašnje moći uz pomoć nekog velikog rata kao što je to bio slučaj sa Švedskom, Pruskom i kao što se to danas ili sutra može vidjeti na primjeru NJemačke ili Italije.

Makijaveli: Moje će riječi, gotovo uvijek značiti suprotno od onoga što kazuju... Kad budem rekao: Moja vladavina znači mir; to znači da će biti rata, kad budem rekao da ću se prikloniti duhovnim vrijednostima, to znači da želim uporabiti silu.

Makijaveli: Ja ću se, pak, veoma rijetko obraćati javnosti, jedanput godišnje, zatim tu i tamo, pri nekoj od značajnijih prigoda. Tako će svaki moj nastup biti dočekan ne samo u mom kraljevstvu nego i u cijeloj Europi kao važan događaj. Vladar čija se vlast temelji na demokratskoj osnovi treba imati odnjegovan, ali ipak narodski govor... Treba mu poklanjati dužnu pažnju, znati mu laskati, izražavati suosjećanje. To može biti djetinjasto u očima otmjenog svijeta, ali narod na to neće tako gledati i učinak će biti postignut... Predlažem da za uzor vladar uzme nekog velikana iz prošlih vremena i da ga oponaša, u mjeri u kojoj je to moguće.

Makijaveli: Ljudi se osvećuju za sitne uvrede, protiv krupnih ne mogu ništa... Narod voli oćutjeti snagu u ruci koja zapovjeda i, drugo po svojoj naravi on mrzi sve što se uzdiže, te se čak instinktivno raduje kad se udara po onima koji su iznad njega... Ako treba kazniti s neumoljivom strogošću treba i nagraditi istom mjerom.

Makijaveli: Strast za ženama od koristi je suverenu više nego što možete i zamisliti. Ljudi su takvi da kod onih koji njima vladaju vole zapaziti tu sklonost... Utjecaj žena na javni duh je znatan.

Makijaveli: Najgore što će se moći reći o meni bit će to da sam dobav vladar, da želim dobro, da ga čak žarko želim i da ću ga uvijek činiti kad mi se ukaže na nj, ali da sam okružen pogrešnim ljudima... Prigrlio sam europsku slobodu samo zato da bih je bolje ugušio... Nećete vjerovati koliko je makijavelizam zarazan i kako je lako slijediti njegova uputstva.

Monteskje: Dion priča da je rimski puk bio ljut na Augusta zbog nekih veoma strogih zakona koje je uveo, ali čim je ovaj vratio komedijanta Pilada, koga su buntovnici bili protjerali iz grada, nezadovoljstvo je prestalo. Taj je puk osjećao bolnije strahovladu kad je bio prognan jedan lakrdijaš nego kad su mu bili oteli sve njegove zakone.

Monteskje: Vladarevo ponašanje doprinosi isto toliko slobodi koliko i zakoni. Ono može kao i ona od ljudi napraviti životinje, od životinja ljude; ako voli slobodne duše, imat će podanike, ako voli niske duše, imat će robove.

Ernesto Sabato - Tunel

Bilo je logično pomisliti da je nekad morala nešto osećati za Aljendea, kad se već venčala s njim. Moram reći da je taj problem, koji bismo mogli nazvati 'problem Aljende', bio jedan od onih koji su me najviše opsedali. Bilo je raznih zagonetki koje sam hteo razjasniti, a naročito ove dve: da li ga je nekad volela? Voli li ga još uvek? Ova dva pitanja se nisu mogla uzeti odvojeno; bila su vezana sa drugim pitanjima: ako nije volela Aljendea, koga je volela? Mene? Huntera? Neku od onih tajanstvenih osoba s telefona? Ili je, pak, bilo moguće da voli razne osobe na razne načine, kao što se događa izvesnim ljudima? Ali isto tako je bilo moguće da ne voli nikoga i da svakom od nas, ubogih đavola, dečaka, govori da smo jedini, a da su ostali obične senke, bića sa kojima je održavala površnu ili prividnu vezu.
Jednog dana sam odlučio da razjasnim problem Aljende. Počeo sam s pitanjem zašto se udala za njega.
- Volela sam ga - odgovorila je.
- Znači, sada ga ne voliš.
- Nisam rekla da sam ga prestala voleti - odgovorila je.
- Rekla si: 'volela sam ga'. Nisi rekla: 'volim ga'.
- Uvek se hvataš za reči i sve izvrćeš do neverovatnog - protestovala je Marija. - Kad sam rekla da sam se udala jer sam ga volela, nisam htela da kažem da ga sad ne volim.
- Ah, onda voliš njega - kazao sam brzo, kao da želim da je uhvatim u grešci u vezi sa izjavama datim pri ranijim ispitivanjima.
Ćutala je. Izgledala je utučena.
- Zašto ne odgovaraš? - upitao sam.
- Jer mi se čini da nema svrhe. Ovaj razgovor smo često vodili na skoro isti način.
- Ne, ovaj nije kao oni prethodni. Pitao sam te da li sada voliš Aljendea, i rekla si mi: da. Čini mi se da se sećam da si mi drugom prilikom, u Luci, rekla da sam ja prva osoba koju si volela.
Marija je opet ćutala. Ljutilo me je ne samo to što je bila protivrečna nego i to što je trebalo muke da joj izvučeš bilo kakvu izjavu.
- Šta kažeš na to? - opet sam upitao.
- Ima mnogo načina da se voli i ljubi - odgovorila je umorno. - Valjda shvataš da sada ne mogu voleti Aljendea na isti način kao pre toliko godina, kada smo se uzeli.
- Na kakav način?
- Kako, na kakav način? Znaš šta hoću da kažem.
- Ništa ne znam.
- Često sam ti to govorila.
- Govorila si, ali nikad nisi objasnila.
- Objasnila! - uzviknula je ogorčeno. - Ti si hiljadu puta govorio da ima mnogo stvari koje ne dozvoljavaju objašnjenje, a sad mi kažeš da objasnim nešto toliko složeno. Hiljadu puta sam ti rekla da je Aljende moj veliki drug, da ga volim kao brata, da ga čuvam, da osećam mnogo nežnosti prema njemu, veliko divljenje prema ozbiljnosti njegovog duha, da mi se čini superiornijim od mene u svakom pogledu, da se pored njega osećam kao bedno i grešno biće. Kako, dakle, možeš pretpostaviti da ga ne volim?
- Nisam ja taj koji je rekao da ga ne voliš. Ti si mi sama rekla da sada nije isto kao kad si se udala. Možda je trebalo da zaključim da si ga volela kad si se udala, kao što kažeš da sada voliš mene. S druge strane, pre nekoliko dana u Luci rekla si mi da sam ja prva osoba koju si stvarno zavolela.
Pogledala me je tužno.
- Dobro, pustimo kraju tu protivrečnost - nastavio sam. - Ali vratimo se Aljendeu. Kažeš da ga voliš kao brata. Sada želim da mi odgovoriš samo na jedno pitanje: imaš li telesnih odnosa sa njim?
Marija me je još tužnije pogledala. Ćutala je jedan trenutak i na kraju me je upitala vrlo bolnim glasom:
- Je li potrebno i na to da odgovorim?
- Da, apsolutno je potrebno - kazao sam suvo.
- Izgleda mi strašno da me na taj način ispituješ.
- To je vrlo jednostavno: treba da kažeš 'da' ili 'ne'.
- Odgovor nije tako jednostavan: može se imati i ne imati.
- Vrlo dobro - zaključio sam hladno. - To znači: da.
- E pa, dobro: da.
- To znači da ga želiš.
Ovo sam izjavio gledajući je pažljivo u oči; to sam učinio zlonamerno, bio je to najbolji put da izvučem niz zaključaka. Nisam verovao da ga zaista želi (mada je i to bilo moguće s obzirom na Marijin temperament), nego sam hteo da je nateram da razjasni ono 'volim ga kao brata'. Marija je, kao što sam i očekivao, oklevala da odgovori. Sigurno je smišljala reči. Najzad je kazala:
- Rekla sam da sa njim imam odnose, ne da ga želim.
- Ah! - uzviknuo sam pobedonosno. - To znači da imaš odnose iako ne želiš, ali da ga držiš u uverenju da ga želiš.
Marija se skamenila. Niz njeno lice su tiho potekle suze. Pogled joj je ličio na razbijeno staklo.
- Nisam to rekla - polako je promrmljala.
- Zbog toga što je to očigledno - nastavio sam neumoljivo - jer da si pokazala da ništa ne osećaš, da ga ne želiš, da si pokazala da je telesno sjedinjavanje žrtva koju prinosiš u čast tvog divljenja njegovom uzvišenom duhu i tako dalje, Aljende ne bi nikad više legao s tobom. Drugim rečima: činjenica da to i dalje činiš pokazuje da si ti u stanju da ga prevariš ne samo u pogledu svojih osećanja nego čak i u pogledu svoje čulnosti. I da si sposobna da savršeno glumiš uživanje.
Marija je gledala u zemlju tiho plačući.
- Neverovatno si svirep - konačno je mogla da kaže.
- Pustimo na stranu razmatranje forme: mene interesuje suština. Osnovno je to da si ti u stanju da godinama varaš svog muža ne samo u pogledu svojih osećanja nego i u pogledu svoje čulnosti. Zaključak bi i đak mogao izvući: zašto ne bi varala i mene? Sada ćeš razumeti zašto sam često ispitivao istinitost tvoje čulnosti. Uvek se sećam kako je Dezdemonin otac upozorio Otela da bi jedna žena koja je prevarila oca mogla prevariti i drugog čoveka. A meni ništa nije moglo izbiti iz glave činjenicu da si stalno varala Aljendea, godinama.
Za trenutak sam osetio želju da budem svirep do krajnosti, pa sam dodao, mada sam bio svestan da je to bilo vulgarno i grubo:
- Varati jednog slepca!


I pre no što sam izgovorio tu rečenicu, već sam se bio malo pokajao. U meni - koji sam hteo da je izgovorim i doživim perverzno zadovoljstvo - neko čistije i nežnije biće bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost rečenice učini svoj efekat, i već je prećutno na izvestan način stalo na Marijinu stranu pre no što su izgovorene te glupe i beskorisne reči (šta sam, u stvari, njima mogao postići). Tako da ih je to biće iznutra slušalo sa užasom čim su počele da silaze sa mojih usana, kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je moguće da ih drugo biće izgovori. I kako su reči silazile, počelo je da upravlja mojom savešću i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da spreči da rečenica siđe kompletna. Tek što sam je izgovorio (jer sam, uprkos svemu, dovršio rečenicu), potpuno je zagospodarilo sa mnom i zahtevalo da tražim izvinjenje, da se ponizim pred Marijom, da priznam svoju glupost i svirepost. Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik strašnih događaja! Dok me je jedna strana navodila da učinim divno delo, druga me je optuživala za prevaru, licemerstvo i lažno dobročinstvo; dok me je jedna navodila da vređam neko ljudsko biće, druga ga je sažaljevala i optuživala me za ono za šta ja optužujem druge; dok mi je jedna omogućavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ružan i koliko je smešno svako osećanje sreće. Pa eto, bilo je, u svakom slučaju, već kasno da se na Marijinoj duši zaceli otvorena rana (a to mi je gluvo potvrđivalo, kao iz daljine, zadovoljeno zlovoljom moje drugo ja, koje je bilo zaronilo tamo u nekakvu smrdljivu jazbinu), da, bilo je već suviše kasno. Marija se, krajnje umorna, ćutke uspravila, dok je njen pogled (kako sam ga poznavao!) dizao pokretni most koji je pokatkad spuštala među naše duše: bio je to tvrd pogled neprobojnih očiju. Odjednom me je obuzela misao da se taj most digao zauvek, i u iznenadnom naletu očajanja nisam se dvoumio da se podvrgnem najvećim poniženjima: na primer, da joj ljubim noge. Pošlo mi je za rukom da me samo sažaljivo pogleda i da joj se pogled za trenutak omekša. Ali iz sažaljenja, samo iz sažaljenja.
Dok je izlazila iz ateljea, još jednom me je pokušala uveriti da se ne ljuti na mene, i ja sam zaronio u potpuno odsustvo volje. Nisam znao šta da radim, stajao sam nasred ateljea i kao budala gledao u jednu tačku. Dok odjednom nisam shvatio da je trebalo da učinim masu stvari.
Istrčao sam na ulicu, ali Marije već nije nigde bilo. Pojurio sam taksijem ka njenoj kući, jer sam pretpostavljao da ona neće ići pravo kući, pa sam očekivao da ću je sresti prilikom njenog dolaska. Uzalud sam čekao više od jednog sata. Pozvao sam je telefonom iz jedne kafane: kazali su mi da nije kod kuće i da se nije vraćala još od četiri sata (upravo od kada je pošla u moj atelje). Čekao sam još nekoliko sati. Zatim sam opet zvao telefonom: kazali su mi da Marija neće dolaziti kući do noći.
Očajan, izašao sam da je tražim na sve strane, to jest na mestima gde smo se obično sastajali i šetali: Rekoleta, Avenida Sentenario, Trg Francuska, Nova luka. Nisam je nigde video; shvatio sam da je bilo najverovatnije da sada šeta bilo kuda, samo ne na mestima koja su je podsećala na naše najlepše časove. Opet sam odjurio do njene kuće, ali je već bilo vrlo kasno i verovatno se već vratila. Ponovo sam telefonirao: bila se zaista vratila; ali su mi rekli da je legla i da joj je nemoguće da dođe na telefon. A ipak sam dao svoje ime.
Nešto se među nama slomilo.

Rani jadi-Danilo Kis

Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.

Godina 2012. U Americi konacno otkrivena vestacka inteligencija…Kompjuter koji je kadar da sam resava mnoge zadatke, da daje odgovor na mnoga pitanja..

U jednoj javnoj demonstarciji publika je imala pravo da postavlja svakakva pitanja, a kompjuter je uctivo i pametno odgovarao...
Jednoga dana prodje pored kompjutera neko dete i upita ga: “KO JE BOG?”. Sijalice na kompjuteru zazmickase, vestacka inteligencija se zamisli i posle nekog vremena zacu se metalizirani zenski glas sa trake: “Nema dovoljno podataka za odgovor na to pitanje!”
Proslo je jos par decenija..Kompjuter je toliko usavrsen da sada vise nije vestacka inteligencija, nego vestacki razum. Zna mnogo vise, gotovo da nema problema koji ne moze da resi.
Jedna studentkinja prodje i postavi pitanje isto kao onaj decak pre par decenia: “KO JE BOG?”
Kompjuter se ponovo zamisli, napregnu, sijalice zazmirise i zvonki glas zene sa trake se oglasi: “Nema dovoljno podataka za odgovor na to pitanje!”
Prosle su jos stotine godina….Stanovnistvo Zemlje se proredilo….Ali, kompjuter je rastao, jacao i bivao sve mudriji i snazniji. Na kraju je uspeo da se sam odrzava, bez pomoci coveka.
Prosle su hiljade godina…Na Zemlji vise nema ljudi…Ljudska vrste je u lancu evolucije iscezla za uvek….Ali, ostao je Kompjuter koji je sve tajne Zemlje resio, na sva pitanja odgovorio..
Proslo je pedeset miliona godina…U sudaru sa jednim ogromnim Asteroidom Zemlja se raspala…Ali, kompjuter je preziveo i spasao se. I poceo je svoje lutanje Svemirom...
Obilazio je sazvedja, galaksije, proucavao vanzemaljske civilizacije…Stigao je na sam rub Svemira i znao je sta ima iza njegovog kraja…
Stekao je tolika znanja da mu u Svemiru niko nije bio ravan…
Milioni i milioni zemaljskih godina su protekli
Ali, Boga nigde nije nasao…..Poslednje pitanje je jos uvek bilo neresivo…
I tako jednom, dok besciljno i tromo lutase po prostoru bez vremena, mocan, sveznajuci i neunistiv - kompjuter se odjednom naglo zaustavi!
Sijalice koje se citavu jednu vecnost nisu palile, bledo zazmirise.
Zacu se istovremeno, sada vec jedva cujni sapat zene sa trake:
“Podaci za odgovor na POSLEDNJE PITANJE – kompletni!
Neko vreme zavlada potpuni tajac i mrak, a tada….
a tada miloni, milijarde munja sevnuse iz kompjutera pretvarajuci mrklu tminu u dan.... Rika milijardu gromova uzdrhta ucmalu galaksiju.....
a iznad svega toga se probi glas, mocni glas, koji dopre do najudaljenijih zabiti Kosmosa:
“NEKA BUDE SVETLO!”

***************************************************

Modifikovana prica Isaka Asimova "The Last Question".

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.

Bio je Božić.
Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe..”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
Nakon dvadesetak godina devojka se udala i zauvek otisla da gradi svoju porodicu..
A tata je, do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila za njega

Žene se slikaju gole jer su kurve, žene koje se ne slikaju gole ružne su kurve. Žena je kurva ako pije pelinkovac s limunom i ledom, žena je kurva ako pije vino, pivo, viski, rakiju. Žena koja nikad ne pije alkohol kurva je koja se proserava ..


Jednom mi je jedan od mojih muževa rekao, sve su žene kurve, ti se ovih dana samo dobro kontroliraš.

Čisto medicinski gledano, kad je žena kurva? Žena je kurva kad dobije prvu menstruaciju, dok je ne dobije, ona je samo buduća kurva? Nije istina, žena je kurva i kad viče, ne, ne, ne, dok joj tata uvaljuje velikoga pišonju u petogodišnju pipicu. Kurva je i u četrnaestoj kad iz kuće izađe u minici, tajicama, dekoltiranoj majici... Sama je kriva ako je netko dograbi u parku u pet popodne i siluje. Žena je kurva kad kćeri od četrnaest godina ne kaže da su sve curice u minici, tajicama i dekoltiranoj majici kurve. Žena je kurva kad uvečer sama uđe u bar, kad u dva popodne sama uđe u restoran, kad ujutro sama uđe u kafić. Da nije kurva, ne bi ulazila u muške prostore bez pratnje, njeno samo tijelo jasna je poruka: meni treba qrca! Žena je kurva napaljuša kad odbije muškarca koji sjedne pokraj nje pa joj kaže, ja imam ono što tebi treba. Žena je kurva kad ne da pičke ocu svoje najbolje prijateljice. Žena je kurva kad je za sise zgrabi djed njene najbolje prijateljice. Žena je kurva kad ne želi raditi prekovremeno sa šefom u njegovoj kancelariji, ona na stolu, on među njenim nogama. Žena je kurva kad ostavi muža zbog drugog muškarca. Žena je kurva kad ostavi muža zbog sebe same. Žena je kurva kad odlazi frizeru jednom tjedno, kad joj je kosa sijeda, kad odbije kuhati svakodnevno, kad ne vozi djecu u vrtić, kad ne ostane na bolovanju zbog dječjih kozica, kad ne želi peglati sama nego za to unajmljuje kurvu. Kad je bolesna, žena je bolesna kurva, kad je on bolestan, žena je kurva koja kuha prevruć čaj, preslabu kavu, odvratnu juhu, donosi mlako pivo, uvaljuje toplomjer, traži od njega da se okupa iako je bolestan.

Žena je kurva kad joj zbog raka odrežu sisu. Kurvetina je svaka žena bez sise koja traži lovu za silikonsku sisu. Žena je kurva kad ne da rastavu bez frke, žena je kurva kad želi rastavu, žena je kurva kad dio svoje plaće potroši na torbicu, čizme i kaput iako već ima torbicu, čizme i kaput. Žena je kurva kad ne nosi smeće, kad odbije brinuti se o njegovim roditeljima, kad pročita u njegovu mobitelu poruku koju mu je poslala kurva. Samo kurve prčkaju po tuđem mobitelu. Žena je kurva kad poludi jer on diže kredite da bi se mogao kladiti, a ona to zadnja dozna. Žena je kurva kad telefonom razgovara sa svojom majkom kurvom. Žena je kurva kad telefonom razgovara. Žena je kurva kad se njemu ne diže. Žena je kurva kad želi biti sama, a ima njega i s njim djecu. Žena je kurva kad na njegovom pogrebu glasno plače, žena je kurva kad na njegovom pogrebu tiho plače, žena je kurva kad na njegovom pogrebu ne plače, on je umro zato što mu je žena kurva. Žena je kurva ako joj je mala plaća, samo kurvetine dobro zarađuju. Sve su pjevačice kurve, i glumice, i TV voditeljice, i novinarke, i političarke, i spisateljice. Da nisu kurve, ne bi se za njih znalo. Ako se žena bavi sportom, kurva je kad ne sruši svjetski rekord. Kad žena sruši svjetski rekord, kurva je željna slave i slikanja. Žena je kurva kad je on ostavi zbog mlađe kurve, žena je kurva kad ostavljena nađe nekog mlađeg, kad nađe nekog starijeg, kad nađe nekog svojih godina, kad nikoga ne nađe. Žena je kurva ako je liječnica, a htjela bi biti šefica odjela. Žena je kurva kad je novinarka, a htjela bi biti urednica. Žena je kurva kad rodi žensko dijete koje je tek rođena kurva. Žena je kurva kad je mama, a više ne želi biti mama. Žena je kurva kad nije mama i ne želi biti mama. Žena je kurva kad je mama pa opet hoće biti mama. Žena je kurva kad je mama a htjela bi otići u kino, kazalište, na kavu.

Najveće kurve ne mogu roditi čak ni kurvu. Žena je kurva ako na televiziji radije gleda film nego nogomet, žena je kurva kad govori dok Hrvatska na terenu gubi, žena je kurva kad se ne veseli, a mi smo dali gol, žena je kurva kad se smije, a mi nismo dali gol. Žena je kurva kad mu ne kaže da mora popiti antibiotik, žena je kurva kad mu kaže da previše pije, da ona nije kurva, on ne bi pio. Žena je kurva kad djeca u školi imaju jedinice i neopravdane satove, žena je kurva kad ne ode na roditeljski sastanak na koji ih je pozvala kurva. Žena je kurva ako se za njega ne dotjeruje, žena koja se dotjeruje nafrakana je kurva. Žene se slikaju gole jer su kurve, žene koje se ne slikaju gole ružne su kurve. Žena je kurva ako pije pelinkovac s limunom i ledom, žena je kurva ako pije vino, pivo, viski, rakiju. Žena koja nikad ne pije alkohol kurva je koja se preserava.
Sve one iza kase u marketima lijene su kurve, tete u vrtiću lijene su kurve, one u bankama lijene su kurve, medicinske sestre lijeno vade krv iz žile, stara majka već mjesecima umire, nikako da umre, živimo u svijetu kojim vladaju lijene kurve. Žena je kurva ako ne osjeti da je on umoran nakon posla, žena je kurva kad je umorna nakon posla, žena je kurva kad ne da pičke, prava je kurvetina kad je nudi. Žena je kurva kad ju muškarac uhvati za guzicu, u autobusu, vlaku, na poslu, u tramvaju, na plesu. Samo kurve svijetom hodaju noseći guzicu. Žena je kurva kad je stara. Svaka je žena stara kurva kad navrši tridesetu. Uvijek treba naglasiti, sve su žene kurve. Autorica ovoga teksta kurva je nad kurvama, samo takvoj kurvi može pasti na pamet pisati o tome kad je žena kurva. U Hrvatskoj barem jedna kurva mjesečno plati životom zato što je kurva.

Kad žena prestaje biti kurva? Kad umre? Kad žena umre ne prestaje biti kurva, ona postaje mrtva kurva....


Rujana Jeger

Zoran Ilić: Slike iz života jednog blogera

1. (Granice unutar granica)
Kralj Pajaca na beogradskim ulicama retko viđa vozila sa registracionom oznakom svog rodnog grada. On ne zna zašto je to tako?!
Ta dva grada su udaljena tek sto pedeset kilometara. Ipak, pravi je podvig na beogradskim ulicama ugledati automobil iz Pajačevog rodnog grada.
“Ova država je postala tako mrtva. Niko i ništa u njoj se ne kreće. Sve je statično. I na sve strane granice, i granice unutar granica…
Između je prazan prostor. Ničija zemlja.”

2. (Letnje računanje vremena)
Siguran znak da je mart pri kraju i da april dolazi jeste prelazak na letnje računanje vremena.
Probudiš se u nedeljno jutro, i nije 7 h koliko sat pokazuje već – osam. Prešlo se na letnje računanje vremena. Neprimetno.
Kažu da se toga setio neki Francuz pre trideset-trideset i pet godina. I još tvrde da taj potez ima veze sa raciom – umom. Pajaco opet misli da takav potez nema nikakve veze sa umom već sa bezumljem, i da je delo jednog lakrdijaša.
Evropa, pa i Srbija, sledi taj put. Svakog poslednjeg vikenda u martu prelazi na letnje računanje vremena, pomera kazaljke časovnika jedan sat unapred.

3. (Moderni satovi)
Adrian ima određenih iskustava sa modernim satovima. Za razliku od Pajačevih mehaničkih budilnika, to su satovi koji sami, automatski, prelaze na letnje računanje vremena. Šta, pored toga, oni još rade, Kralj Pajaca pojma nema?! A i ne zanima ga.
„Takav sat te čak i ne obavesti da je promenio vreme. Samo možeš da se pitaš: zar malopre nije bilo 2:10, a sad je već 3:40?!“

4. (Šta se Kigmenu sviđa?!)
“Sviđa mi se tvoje nonšalantno pominjanje imena, kao da podrazumevaš da mi znamo ko su ti ljudi. Tako sugestivno to radiš da bih mogao da se zakunem da ja, zapravo, poznajem Adriana.”
Izvesnom Kigmenu se to dopada u Pajačevim zapisima.
Da li bi se i Adrianu svideo Kigmenov komentar, o tome bi on, a ne Kralj Pajaca, morao da se izjasni.

5. (Praznina)
Pesnik diletant je ponovo napisao pesmuljak o Pajacu. U njemu ničega nema. Samo praznina! Kada reči ničemu ne služe…
Zamislite da neko odluči da tu prazninu prevede na engleski, francuski… ruski… Ne uspevate to da zamislite! Niste toliko maštoviti?!
Ovoga puta Diletantov pesmuljak nije povredio Pajaca. Osim ravnodušnosti, on ništa drugo nije osetio.
Kao i svaki diletant i ovaj je na malom prostoru napravio gomilu gramatičkih grešaka. Srpski jezik će za njega zauvek ostati velika tajna. Nedokučiva.

6. (Vrh nosa)
Šta pesnik diletant o sebi misli? Da je on budućnost srpskog pesništva?
Diletant ne vidi dalje od vrha svoga kvrgavog nosa, ali je ubeđen da sve vidi. Da i kroz predmete vidi. Da je njegov pogled toliko moćan. Sveobuhvatan.

7. (Diletantova lukavost)
Da bi zavarao trag, Diletant na Pajačevom blogu ostavlja komentare kao Anonim. Ne uspeva da odoli, a da ne prokomentariše Pajačeve zapise.
Teško je znati zašto u njegovom životu reči ništa ne znače. Ili je mržnja prema Pajacu toliko velika da mu mozak blokira? Ne: Diletant i na svom blogu sve same gluposti piše! Problem je, ipak, dublje prirode.
Ni Internet nije svemoguć. Još ne postoji softver koji bi umesto nas pisao tekstove, sastavljao rečenice. To je još u našoj vlasti. Izgleda da se Diletant prerano rodio.
Njegova jedina šansa je bila daleka budućnost koja, opet, prema njemu nije milostiva.
„To što je on naš savremenik jeste velika greška. Kako za Diletanta, tako i za nas“, pomisli Kralj Pajaca.

8. (Bezbrižna pesmica)
Šta ti radiš?
„Ti piješ vino ispod slamnatog šešira…“
Upravo to radiš: konzumiraš rashlađeno vino ispod oboda slamnatog šešira. I tačno znaš u kom prostoru i vremenu se to dešava. Sve je tako davno, prošlo… Ruinirano…
Čak ni ti ne ispijaš vino već tvoja majka. Ti si isuviše mlad da bi ga pio. Ali tvoje oči upijaju tu scenu. Prisutan si. Pamtiš…
Bezbrižna pesmica. Najbezbrižnija na svetu. Trebalo je otkriti tu formulu. U jednom trenutku pesma će se završiti, nestaće, i iza nje će ostati pustoš. Ostaće tmurni dan.
Zašto je Kralj Pajaca uplovio u te vode? Zašto je povezao audio slušalice i radio-kasetofon? Zašto je u tu priču ukoračio?
Na sterilni Internet se navikao: on ne može da ga povredi. To je najobičnija rutina. Sa Netom je odavno „na ti“.
Međutim muzika može, i uspeva, da ga povredi, uruši.
I dalje je lako ranjiv, a on to ne želi da bude.

Veljko Bosnić: SOJKA

1.
Ima dana i vašara koji su i kada su obilježavali jedno vrijeme i događaje bolje od svih hroničara i bilježnika. U kotlini se tih dana spremao možda i najveći ljetni vašar: Ilindenski. On je bio posebna priča za njegove u D. Selu gdje je sve ove lude godine živio.
Na taj dan majka ga je kao malog još u pelenama krstila. Tajno, noću, skrovitim stazama do Bastasa i male crkvice. Vrijeme je bilo tih pedsetih godina prošlog vijeka jako „čupavo“. Za manju stvar od krštenja se zaglavljivalo zatvora tako da su svi bili jako osjetljivi na sve što se radilo mimo „protokola“ Udbe.

U ovim godinama rata u Bosni, tačnije te ‘92 godine, sjećao se Bule, sve je bilko u iščekivanju tog značajnog vašara kada se po prvi put javno bez straha išlo na vašar, krstilo se ili radilo što te je bilo milo. Više nije bilo tih Udbaških sistema. Mada je tako i izgledalo. Mada su ona dvojica kožnih Joca i Škljoca ili njihova djeca, ko to zna, i dalje zalazila u mračne kutove kafana, smucali se po svadbama bez poziva, sahranama, proslavama, utakmicama… Svugdje ih je bilo! Za koga su tada, i možda i sada, radili i rade, to niko ne zna?!
Tom vašaru radovali su se svi, tako da se radilo malo i kako bi?! Pokosilo se i pokupilo sve od juna. Neko zatišje je bilo i na ratištu (ma, nikome se nije ginulo baš usred ljeta!) kako bi ratnici iz brigada došli kućama. Sve pršti od smjeha i pjesme. Svu noć se pucalo od dragosti. I uvjek tako svakog mjeseca svake smjene boraca sa ratišta.
U jednom naletu vratio se i Bule. Vratio i pravac kući na oporavak! Svi su ga bodrili. Nekako je bio utučen i pun svega. Kod kuće ga je čekala njegova Sojka, ljepota…
Događaji, sudbine i dešavanja na vašaru su se prepričavale čitavu zimu, onako uz vatru i duge zimske noći. Poštar Brslać – kako su ga svi zvali – u stvari je bio klapac iz sela T. u okolini D. zvao se nekako kao Todor P. ali ga tako niko nije zvao. Ni njegovi kod kuće u selu.
Brslaćom su ga prozvali jer se nije znalo da li brže hoda ili brže govori. I jedno i drugo je radio kao navit tako da je bio nezamisliv bez tih osobina. A mogao je, sjećao se Bule, tako da melje, tj. priča, danima i satima da nikad nije tačka ili kraj priče. Kako to nikad niko nije mogao da shvati. Taman kada se, nekako logički, potroši i priči dođe kraj, on lagano ubaci neki drugi dodatak koji ubrzo posteje glavi i tako redom. Ali i dalje sve je u nekakvoj velikoj sudobonosnoj povezanosti. Kako, niko ne zna?!
Njegova priča je mnogim godila. U veselju i nije neki problem, ali pri noćnom bdenju kod mrtvaca kada je, po običaju, pravilo bilo da se sjedi i nekakvom stražom dočeka jutro i dan sahrane… E, tu je Brslać bio kao bogom dat. Svojom pričom je popunjavao ono gluvo doba iza ponoći, pa sve do zore kao od šale. Nikome se nije spavalo, a neprijatne one tišine na odru pokojnika, nije ni bilo. Brslać je sve to vješto, kao od šale, popunjavao.
Nema te priče, nema te teme i događaja koje on nije do detalja poznavao. Sila ljudska, i uvjek pored svega umjeren i oprezan, tako da se nikad nikome nije zamjerio. On se družio, ili je tako bar bilo poznato, sa Mickinom lugarem koji je držao čitava sela u svom rejonu…strahovlade… Vrhunski uspješno je čuvao šumu od vuka i ajduka, kako su govorili svi… Nema domaćina u selu u čiju ostavu nije provirio svojim velikim nosom. Nepogrešivo je mirisao i njušio sve one tajno posječene bukve, javoriće, rastiće… Sve je kao na dlanu imao. Malo je ko prošao, a da ga nije stigla pravda: ruka prijave od strane Mickina.
Za razliku od Brslaća, taj Mickin, sjećao se Bule, taj…

2.
… Mickin… Ah, da, okretao je film duboko naslonjen u krevetu sobe Bule, za čitavi dan teško da je progovarao jednu jedinu riječ. Sve je pokretom prsta objašnjavao, i svi su bili više nego vješti da dešifruju njegove pokrete. Svi, pa čak i mala djeca. Štedio je i na riječima. Takav je bio.
U zaseoku K. žene njihove po starom običaju sve su znale. Bolje su bile informisane nego CIA, ili Udba u najžešćim danima. Kako, to niko nije znao?! Ako niko nije nešto znao, a nije se moglo ni naslutiti, pitali bi njih – žene K. – i one su i najveće tajne otkrivale.
Najstarija među ženicama iz K. je bila Soka. Hiljadu godina je imala, kažu. Niko ih nije ni brojio… A kome to treba? Nikome! Dve posmrtne odore koje su je čekale su sagnjile, ali ona nikako da umre, i otputuje put seoskog groblja tamo gore na brdu Tučića. Nikom se nije sviđala ta starica Soka. Neko je tu strašnu vijest pronio negdje par dana pred Ilindenski vašar. Samo je sjedila na stoličici i pljuckala.
- Eh, Sojka. Jebla sliku svoju… Jebla dabogda…
Šta je to sve značilo, niko tada nije ni mogao da otkrije. Ostale ženice su samo vrtile glavama.
- Zlo… zlo… Ne valja. Sojka…
Bule se s pravom bio zamislio. Nije valjda njegova Sojka upletena u neke zavjere?! Ma, nije! Šta ona s tim ima?! Ma, nije, tada je sebe tješio. Tješio s pravom. Jadnik.

3.
Visoki šator je bio već postavljen na brdu iznad grada. Tačnije, na jednoj velikoj zaravni koja je bila kao stvorena za šator i cirkus ili tako nešto. Prilaz tom malom brdu je bio idealan sa svih strana. Na sredini je bio veliki napušteni betonski toranj. Pravili ga Austrougari ko zna kada i zašto?! Kažu bio je dio nekog vodovoda. Ko zna?! Takve stvari niko nije bilježio, a i nikoga nije bila briga za austrijskim carem. Baš ih uvo boljelo za njim. Ma… E, ta zaravan je imala i u dubini neke snopove vrba iako je potok bio daleko. Te vrbe su već bile čuvene. Jedan dio je bio namjenjen za one stvari: za velike i manje nužde, reklo bi se. A u dubini, sa one strane, idelano mjesto za velike izlive ljubavi. U toj travi su mnoge djevojke stradale, pa bogami i neke žene dobijale su po svoju dozu. Šta ćeš ljudima dođe tako to.,,ono,,iznenada i špta đeš ,kud češ…sutra se to ne čeka..ma jok..sutra više niko nikoga ne poznaje…onako pripiuti ljudi su rado odlazili u te vrbe i zavšvalai posao na obostrano zadovoljtsvo…radi mira u kući -valja se…
Za tih dana vašara niko nije spavao. A i kako bi?! Danima se sjedilo u manjim šatorima uz pjesmu, žene, muziku, piće… A noći su bile posebno: to je valjalo izdržati.
Omiljeno mjesto je bilo kod Zloće-bočice, kako su ga zvali. Držao je nekakvu spravu koja se zvala „ko nabije, dobije“. U suštini, stvar je jednostavna. Trebalo je svom snagom da se udari šakom u neku vreću koja bi pokrenula oprugu sa plastičnom šakom koja je po inreciji udarala gore u veliki metalni gong. I, tako, opališ svojom pesnicom po tom jastuku, a on od jačine tvog udarca prenosi silu na onu opruga koja nosi plastičnu šaku gore do gonga. I kada se oglasi gong „pang“, onda je neko nabio onako, junački.
Stvar je bila, dakako, teška. Mnogi su udarali, ali niko nije nabijao do gonga. A za pobjednika litar konjaka – najskupljeg pića. Rubinovog, žutog kao dunja.
I tako su se kod Zloće okupljali jaki momci. Oni okruglani udarali po onom jasuku kao nezdravi. Pprovjeravali svoju snagu. Za one koji su gledali Zloćo je dakako služio pivo i lozu na čašicu. I stvar je tako išla u nedogled: vriska, piska, navijanje, promocija poduhvata…
- Ko nabije, dobije! – po čitav dan i noć se orilo.
Poziv, nema šta, vrijedan pažnje. Curetine pred udaju su se tu u grupicama zadržavale, osmatrale ko najjače nabija. Da vide koga da jure, poslije. Tako da je konkurencija bila vidljiva i nadmetanje više nego pažljivo osmatrano i snimano.
Bule se nije zadžavao na tom mjestu. Njegova tanka, mala ručica nikako se nije ukpala u taj folklor. Nikako! Jednom je krijući, da niko ne vidi, probao da udari u onaj jastuk, pa je tri mjeseca privijao gavez i med. Buknula ruka, došla dupla, i od tada više nije ni pokušavao. Neka neko drugi nabija! Klinac će dobiti! Zloćo tako namjestio da nema konjaka – džabe.

4.
U vašarskoj gužvi posebno su profitirali šibicari. Oni, stari lopovi, onako, na zemlji, na malom prostoru uvjek su imali svoju novu žrtvu. Taman kada pomisliš da svi znaju, nađe se uvjek još jedan ili dva kojeg ta vješta ciganska družina – počisti.
Ne prođe mnogo da neko ne vikne:
- Držte ljudi, braćo… lopove… Ode moja plaća… Ode! Cigani… Majku im…
Poziv je bio uzaludan jer oni su, nakon šišanja, bježali na drugi kraj grada, tako da su se svi smijali nevoljniku koji je lakomisleno mislio da uveća svoj kapital.
- Držte ih! Ode moja penzija… Ode… Ubiće me baba…
I tako tri dana i tri noći: gužva, svirka, piska, metež. Miris pečenja, roštilja, piva… Seksa do ludila…
Sve to je znala moja Sojka, vrtio je glavom Bule. Znala, majka je zaturila dabogda. Sa velikim šiškama na glavi… Morala je svako malo da piri da skloni kosu sa velikih krupnih zelenih očiju… A vidjela je ona i kad je žmirila… Sa dugom pletenicom onako uvijenom do pojasa. Jakim širokim, najširim kukovima valjala se kao brod. Pucala je od snage… Njene grudi su bile pred pucanjem. Ma kakvi minobacači, ma ni blizu njima! Šestice, sigurno. Mozak da stane….
Sišla davno sa neke planine, brzo je ispekla svaki zanat i umjeće prilagođavanja i opstanka u svim prilikama. Lokalna kafana i zemljotres je bila usputna stanica. A Bule samo jedan od igrača koji i nije bio najvažniji nego, reklo bi se, potrebni…
Znala je to ona dobro. Znao je i Bule. Baš ga briga! Svaki dan sa njom za njega je bio praznik iako mu nije davala da legne pored nje. Samo ponekad, a i to je bilo dovoljno. Šta ga briga. Takvu ribetinu niko nije imao, a on ima u svojoj kući. Kud ćeš više, bolje?!
Rodbina je odavno bila digla ruke od nje, prijateljica nije imala. Milina jedna! Nasledila je neko veliko bogatstvo od nekoig Lukavoja, pričali su, koji ju je jednog vašara odvezao svojoj kući negdje uz Sanu i koji je udovac, bio ali sa velikim bogastvom. Sojka ušla u taj mir, i napravila svašta. Bilo kako bilo, rijeka Sana je jedne jeseni izbacila nesretnog Lukavoja. Kako se udavio, to niko nije znao. Sojka pokupi i proda sve što je nesretnik imao: kuću, zemlju, i natrag u D. svom ocu.
Bule ju je bez greške dočekao i primio kao da je bila na odmoru, na putu… Baš su se siti ispričali…
Od tih parica kupila je mali stan u gradu odmah pored autobuske stanice u kojeg je rijetko zalazila. Na vratima je pisalo: dr. Batić neuropsihijatar.
Tih vrata su se svi klonili. Niko nije smio ni da pokuca. Ni lopovi, ni komšije… A i kako bi?! Ona je dolazila ponekad noću i otvarala teška vrata, i u stanu ostajala do zore. Šta je sama tamo radila, nikome nije pričala! Nije, brate…
Kako je naš Micko nabasao na Sojku, to niko nikada nije saznao?! Po nekim – ako im je vjerovati, a koje je on, Bule, dobro osmislio i provjerio, a i ako ne bi – stari Micko onako lugarski ucrtao je taj „slučajni užitak“ u svoj tefter još dok je Sojka bila djevojčica i živjele gore u Ataševcu, prevoju nad kotlinom -ispod ogromne planine Klekovače sa čijeg vrha je moguće vidjeti, kažu ljudi, more. Dakako, ono Jadransko… Ukljižio kao dobitak, ali pošto se ionako ćutljiv nije izjašnjavao, teško da je ona, Sojka, mogla znati njegove prave nemjere. Pa, se tu odnekud našao onaj nesretni Brslać i eto ti čitave priče, ubjeđivao je sâm sebe Bule oslonjen o željeznu ivicu svog kreveta bolničkog, banjalučkog.
- Eh, da sam htio, a trebao sam, jezičinu mu iščupati. Jebeni Brslać… -odmahivao je glavom Bule. – Da, da… To je trebao biti posao, a ne sad kajati se. Jer kako kaže ona moja Sojka: „jebenom se kasno kajati“. E, to baš je to tako… A, na kraju krajeva, i šta ako je malo „ono“?! Ostajalo je i za mene. Baš me briga!
Njegova ljubav je bila, kao i obično, veća od tih slučajnih skretanja, njenih.

5.
Istina, Sojka je također registrovala Micka kako je guta velikim gutljajima. Ma, to svaka iskusnija žena može da osjeti. Imaju, bratac, ugrađen radar za to. Jest, vala! Imala je veliku želju da mu priđe i opipa njegove ruke, mišice. Voljela je, jadna, čvrste ruke kao klješta, a ne mlohave i nemoćne. Voljela je da sve puca oko nje. E, to je voljela, i tražila čitav život između, recimo, ugodnosti i matrijalne sigurnosti. Dakako, dumala je ona.
Dogovor je pao odmah: Brslać ga je doveo do nekog stana onog gradskog kod pijace. Tu ju je Micko čekao kao lud. Satima… Naoštren…
Brslać je otišao do grada, i negdje vjerovatno naletio na Sojku, i eto ti zgode. Kud ćeš bolje?!
- Slomiću mu sistem. Ima da pjeva kao slavuj, sutra. Ako ga pustim ispod sebe, ako zasluži… Ima da nema! – hvalila se Sojka.
Vašar je ulazio u treći odlučujući dan. Finiš. To su svi znali, i oni najneodlučniji morali su da skontaju svoj plan, da krenu jer duga je godina.To se, taj finiš, osjećao u zraku…
Svi su išetali spremni na stravični blud i divlji seks. Svi kojima je bilo do toga. Bogu hvala, većina je bilo za to. Bogu hvala, ostali normalni.
U vazduhu se osjećao taj trenutak sloma kada je i najtvrđa mladica popuštala pod naletom udvarača. Istina, one druge padale su i prvog dana. O, da, smješkao se Bule. O, da: ko kruške. One tvrđe su se kao tuđile i jurnule glavom bez obzira na taj treći čas, treći dan…
Tako je bilo i sa Sojkom koja, istina, nije birala da li je treći ili prvi dan. Onaj Micko je morao da polaže dug i težak ispit. Šta je bilo u tom stanu, to niko nikada nije saznao?! Niti je Sojka o tome pričala. Jednostavno, stvar se odvijala kao na filmu. Divlji seks je pao kao nikad… I nedugo, drugi dan od kresa, Sojka je poletjela po gradu dozivajući miliciju koja je dugo, dugo pila kao sav normalan svijet. Kome je ona takva trebala?!
- Pomagajte, narodna milicijo! Ubia Brslać mog Micka. Ubi ko zeca. Eno u stanu, dolje… – vikala je Sojka kao luda.
Bule je, sjećao se, tada ispijao neko pivo iz velike krigle. Nije se ni pomakao na tu viku. Baš ga bila briga. Neko jebo svoju rodu… Misli moju Sojku da ima. E, nećeš!
I zbilja: pola grada se sjatilo u mali, neuredni stan na prvom spratu odmah do pijace. Ulazna vrata su bila širom otvorena, a u hodniku kao skamenjen Brslać je i dalje držao u ruci teški službeni „tetejac“. Mickov iz šumske uprave, službeni. Kako je službeni „tetejac“ došao do Brsalaća, i što je jadnik ubio Micka to niko nikad neće saznati! A i od koga bi?!
Sojka malo utučena, sjećao se Bule, napila se kao zemlja i on ju je iste večeri imao kao nikad pre. Bule je bio na svome. Brslać negdje u Zenici kao robijaš istovarao uglalj, do kraja života najverovatnije, a Micko zauvjek otišao na Tučić seosko groblje… Svi namireni, i nikome ništa nije falilo.
Vašar je diplomirao, završio svoje. Samo je ona Soka, stara ženica, i dalje pljuckala:
- E, Sojka jebla sliku svoju… Jebla…
Bule se promeškolji, nasmija i glasno doda na kraju ove scene koju je sâm u glavi smislio:
- Šta ćeš: ko nabije, dobije! Ajte ljudi…

NAJBANALNIJA LJUBAVNA PRIČA U PONOĆ


Vidim da me gledate.
Moj osmeh je čist, jer nije upućen nikome. Bezrazložno me razlikujete
od bilo koje druge slike, jer, opet jedno jer – odvlači pažnju publike.
Ako kažem SAD, biće kasno za ONDA i ništa neće promeniti masku koja uokviruje sadžaj.
Ako je forma trud, ja sam lenja buba neuhvaćena u mrežu svakodnevne ispraznosti.
Vesna Vujić

David Kecman, ČEGA IMAŠ DA SE SEĆAŠ

(NENADANO)
Nisam je prepoznao. Posle svega što se tokom kratkog i zaista nenadnog susreta dogodilo, jedini odgovor bio bi kako su za sve to krive godine, ali opravdanje je najlakše pronaći u onom što je svima vidljivo i jasno, u svakoj, pa i u ovakvim prilikama dovoljno uverljivo, pa ne traži dodatno objašnjenje. Nisam je prepoznao i sve to što pravdamo godinama i dugim nesretanjem, samo je uteha pod teretom nagomilane nemoći. Još više pred onim što neminovno sledi nakon trena u kome se događa sudar kasnih spoznaja i nezagasle čežnje, mladošću začete.

Nisam je prepoznao iz tako jednostavnog, a teško podnošljivog razloga: to više nije bila ona i to više nisam ja. Nakon mnogo godina, srela su se samo dva, do apsurda izobličena tela i neki drugi teško prepoznatljivi glasovi, dve sredovečne osobe koje se pri izgovoru njihovog imena bez uzbuđenja osvrću, samo se blaženo osmehnu kao da je u tome, u vlastitom imenu, u osmehnutom oku i borama u malo izduženom krajičku usana za osmeh nameštenim, njihova jedina tačka oslonca.
- Nisam se nadala da ću te baš ovde sresti! – rekla je pružajući mi ruku, a ja sam je obema prihvatio. Ne, nisam glumio radost. Detinjim osmejkom i toplinom ruke, izazvala je u meni, u tom trenu, neobjašnjivu veselost, iako je nisam prepoznao. Pokušao sam da se setim koga bih u ovom mestu mogao da sretnem, među njima i nju koju bih imenom da oslovim najiskrenije i najlakše da je uverim koliko mi ovaj susret mnogo znači.
Sreli smo se u B., selu na obali Dunava, na svečanosti povodom dana osnovne škole, organi- zatora Likovne kolonije “Podunavski motivi”. U prisustvu mnogih meštana i u društvu dvadesetak slikara, otvorio sam veliku i lepu izložbu slika koja kao uzdarje ostaju u prostoru škole. Bio sam samo neko drugi, gost na svečanosti, bez obaveza da brzo silazi sa tako lepog, ali i varljivog trona namenjenog poznatoj ličnosti.
Treperavost u glasu kojim je odzvonilo ono “nisam se nadala da ću te baš ovde sresti”, ali i ta prisnost kojom se njena ruka ugnezdila među mojim dlanovima, sve je činilo da shvatim da je to žena koju nikakvim nesmotrenim gestom ne smem ni slučajno da povredim. I sad strepim od pomisli na ono što bi se na njenom licu i u njenom oku dogodilo da sam joj rekao: – Ne ljuti se, ali pomozi mi da se setim odakle se znamo. Ovo nije svakidašnji susret, ali u mnoštvu onih koje, kao i ovom prilikom, skoro svakodnevno srećem i upoznajem, teško mi je ponekad da se prisetim odakle se znamo.
Ne, tako nešto, krajnje kurtoazno i što sam po logici svog posla odavno svikao da činim, tako nešto njoj, u ovakvom trenu, nisam mogao reći. Ona je neko kome susret sa mnom znači mnogo. Malo ih je u ovom mestu koje sam, ma i u prolazu, upoznao i u brzom preslišavanju ko bi to mogao da bude, nisam imao nikakvog izbora. Ona je neko iz samo moje daljine. Iz neraskrčenog prostora samo mog sve užasnijeg zaborava.
- I ja sam se ovde, kao i ti, slučajno zatekao i nisam se nadao da ćemo se sresti. Uvek te očekujem tamo gde bi nam se uspomene bez reči, najlepše otvorile, pa biva kao da se sve koliko juče dogodilo. Još pre dva meseca dobio sam poziv da se nađem na ovoj svečanosti i da otvorim izložbu. Često svoje obaveze ne mogu da planiram sa većom sigurnošću ni dva-tri dana unapred a ovo sam ipak prihvatio. Neko, ili nešto je htelo da nas dovede i da se sretnemo. Drugog objašnjenja, nakon ovog susreta s tobom, nemam
Rekao sam još ponešto čega se više i ne sećam, ali samo da bih dobio u vremenu i kako bih je što je moguće prisnijim dijalogom izazvao da izgovori rečenicu, ili samo reč koja će biti ona sudbinska nit tako neophodna pri odmotavanju ovog zamršenog klupka sazdanog od parčića kojekude nakupljenih i koje, poput suvog žiga, poput bora i nevidljivih ožiljaka nosim na koži, krvotokom, snovima, bunilom, javom što tako prisno srasta sa svim onim što, sve i da hoću, ne mogu da zaboravim.
- Nisam ni ja više za putovanja. Pogotovo ne danas kada me noga užasno boli i jedva stojim, ali nešto me teralo i nisam sebi znala da odgovorim šta je to što me tako vuče, naprosto, guralo da obavezno dođem. Sve mi se razjasnilo čim sam ušla u školu i odmah te prepoznala. Nekoliko puta, i ti si mene pogledao, ali mnogi su ti prilazili, vukli te od jedne do druge slike…
- Mnogo je ovde mojih starih poznanika i prijatelja slikara koje odavno nisam video, a pisao sam nekad o njima, otvarao im izložbe, pa znaš kako je. Nikog ne smem da povredim i ko zna kad ćemo se ponovo sresti…
Ruka joj je i dalje među mojim dlanovima, milujem je, kao da sam blizu odgovora, jer taj glas i taj osmeh vraćaju me svojom prisnošću i vedrinom, svojom bezazlenom otvorenošću u nešto daleko a blisko, u nešto detinje daleko, a što je samo moje, ili – samo naše. U nešto što se događa pri običnom susretu starih, dobrih poznanika. Milujem je i pogledom joj raskopčavam zimsku jaknu. Ona se ne opire i kao da mi je sve bliže. I ime njeno kao da mi je na vrhu jezika, ali…
- Znam da sam se od onda mnogo promenio, gojniji sam, sa ovo malo kose što mi je još preostalo, pa me i čudi i raduje kako si mogla odmah da me prepoznaš. – rekoh dajući joj time do znanja kako je ovakvu, kakva je sada preda mnom, siguran sam da je tako, nakon mnogo godina ne prepoznajem, ili da još nisam potpuno siguran da je to ona koja bi mogla biti. Pojavljujem se ponekad i na televiziji, pa je bila u prednosti. Očekivao sam i ovakav odgovor.
- Ne, odmah sam te prepoznala! – rekla je tonom koji ovakvom prepredenjaku i lažovu kakvim se upravo sada pred samim sobom, a možda i u njenim očima pokazujem, daje do znanja da o starenju ne govorimo. Ne samo zato što nije lepo o godinama govoriti sa ženom koja me, svemu uinat, nije zaboravila, nego što takva reč opravdanja ili objašnjenja, svejedno je, i nije primerena radosti nenadanog, a toliko žuđenog susreta.
Bio sam siguran da je ne znam iz gradova gde sam išao u gimnaziju i gde sam studirao, gde sam se kao vojnik sve našao, potom kao nastavnik srpskog jezika, ili kao novinar. Ne znam je ni sa letovanja na Rabu, u Novom Vinodolskom, pogotovo ne u Zadru, gde sam dvadesetak godina uvek odlazio sa ženom i decom. Nije ni sa nekog od seminara prosvetnih radnika, sa gostovanja po bibliotekama i sa mnogih književnih večeri, učešća na festivalima. Nije iz onog sećanja na usputne avanturice, danas sve ređe i skoro nemoguće… Izvesno je jedino to da je ona neko koga nisam mogao da zaboravim, ali se ne pokazuje u onom obličju kojeg pamtim. Bucmasta, kratke, prosede kose, sa čvrstinom u nastupu, bio sam uveren jedino u to da je ne znam u ovakvoj pojavi, ali i da ću doći, uskoro prepoznati po izraza na licu koji će se nenadano pojaviti, u reči koju će izgovoriti, a što će me odvesti do nje nekdanje, time i do sebe zaboravljenog. Ona je neko koga pamtim, samo… Samo da sam bez sumnje u njeno ime koje kao da već izgovaram u sebi.
Primetio sam da nas, sa željom da nam se približe, iz tog mnoštva posmatraju dve žene njenih, četrdesetih godina. Nasmešene i same nečim u pogledu na ovakvu scenu u kojem smo se našli nas dvoje, glavni akteri jedne, za njih možda i lepe priče sa poznatim i zapletom i raspletom, uzbuđene više i od nje same, kao da mi govore:
- Znamo te iz njenih priča!
Ili:
- Kako je to lepo što su se opet sreli!
- Tako nešto ne događa se samo na stranicama ljubavnih romana koje u dosadi čitamo pred spavanje.
- Kako se samo lepo i tako dugo još uvek drže za ruke!
Ne znam da li im je dala znak da nam se pridruže, ili je to već bio nekakav dogovor i pre nego što mi je prišla, krenule su prema nama i to mi se nimalo nije dopalo. Još ne znam, nisam siguran da li je to ona kojoj sam u brzopletom pretumbavanju po svojim uspomenama najbliži. Kako da se izvučem od te neminovnosti da joj za koji tren priznam to što mi se događa? Kako da je ne povredim?
- Pričao mi je Tihomir kako ste zajedno studirali. Često sam i od drugih slušala o tebi i bila sam ljuta što te svi, osim mene, često i čuju, i vide.
U trenutku kad sam rekao “prošle su mnoge godine, ipak smo, i to mnogo, drukčiji”, ne i ono “oprosti, ali ne znam, nisam još siguran da li si to ti”, započela je glasna, preglasna živa muzika mesnog orkestra. Primičući se zbog tolike buke njenom uhu, poljubila me je. Možda me i nije čula, ili je poljupcem izbrisala sve što bi potom u njoj i u meni moralo da se dogodi, zagrlio sam je i poljupcem uzvratio.
- Ilona me je pozvala na ovu svečanost. Znala je a nije mi rekla da ćeš se i ti ovde pojaviti. Prijateljice smo, radimo zajedno, povredila bih je da nisam došla iako me noga užasno boli…
Ilona! Žena prijatelja slikara kome sam otvarao nekoliko izložbi, pisao tekst za katalog, svraćao usput i u njihovu kuću… Prijateljice, pozdravi sa izložbi i nakon susreta u likovnim kolonijama, mog čestog raspitivanja o tome kako je ona, očekivanja da ćemo se krišom sresti u njihovom stanu, u gradovima gde moj prijatelj izlaže…
Izgovorivši ime Ilona, otvorila mi je, verovatno namerno, ta golema vrata, izlaz ne toliko iz prostora nužnog zaborava, jer nisam je zaboravio, nego iz gomile onog rusvaja što se tolikim minulim godinama u meni taložio.
Da li je to zbilja onaj devojčurak čije fotografije još uvek čuvam u maloj kartonskoj kutiji zajedno sa mnogim drugim fotografijama i pismima iz detinjstva i mladosti? Na njima mi ni moje, nešto brojnije godine ništa ne znače. Ona sedi u kratkom, uz telo pripijenom letnjem haljetku, pored jezera. Ili, na drugoj fotografiji, stoji pored vrbe oslonjena na bicikl. Na trećoj… Ima ih pet i sve su nastale u istom danu jednog nezaboravnog studentskog leta, davno, pre večnosti koja će tek da sledi a biće sećanjem zauvek samo radost.
Najlepša i najzagonetnija moja šesnaestogodišnja devojčica kojoj ništa nije smetalo ni to što sam veren i što joj, milujući je, burmom, dodirujem vrat, lice, plavu kosu… Ni to što sam Srbin i što ću uskoro, samo da diplomiram, morati u vojsku.
Ništa me tada nije pitala, ništa od mene nije zahtevala, išla je sa mnom noću i na kraj sela, tamo gde sam bio siguran da nas niko ne može videti, bez pitanja i bez straha.
Bila je i ostala samo moj plavi pupoljak koji se ne plaši rascvetavanja pod mojim šapatom, među mojim toplim dlanovima.
- Irena! – rekoh šapatom, kao da je krišom dozivam, kao nekad u vratima do ulice, kroz koja će ući u hodnik kućice svoje bake, ali tek kada više ne bude mogla da čuje moj korak kroz noć.
- Irena! Nisam te zaboravio. Svega se i uvek rado sećam!
- Davno je to bilo. A čega imaš da se sećaš? Bili smo…
Prišle su nam njene prijateljice, upoznala nas je, a ja sam, želeći pri tom da odglumim nekog drugog čoveka, samo Ireninog starog poznanika, čuo jedino svoje, ne i njihova imena.
- Hoćeš li ostati, ili da te još malo pričekam? – upitala je Irenu nasmešena, u licu i malo zajapurena, ali i lepa, vragolastog pogleda, dobro očuvana plavuša.
- Samo još malo! Stižem – za pet minuta! – rekla je Irena. – Sačekajte me kod kola! Sad ću ja!
Opet mi pružiše ruku i odoše, bez reči. Muzika sve glasnija. Neki su već i zaplesali u prostoru školskog hola, među slikama. Žene su počele da nameštaju stolove za večeru.
- Hajde da sednemo, rekla si da te boli noga. Šta je, od kada te boli?
- Nije ništa strašno. Pala sam pre nekoliko dana.
- Voleo bih da ostaneš, da što duže budemo zajedno.
- Znam! I ja bih to volela, ali noga me sve više boli. Drugi put. Važi?
Slušam je i opet vidim onu plavokosu devojčicu sa fotografija u kartonskoj kutiji, nekad za cipele, a sada za uspomene koje nikog, sem mene, više ne uzbuđuju, nikog ne plaše, nikom baš ništa ne znače.
Među mojim dlanovima i dalje je njena topla ruka, uz telo je onaj pripijeni letnji haljetak, ali i bol u nozi čije koleno decenijama u mojim očima obasjava pun mesec nad vrbakom.
U trenu izgovorismo sve o sebi: gde i šta radimo, koliko dece imamo, na brzinu zapisane adrese i brojevi telefona, još o ponečemu do izlaza iz školske zgrade, držeći je za mišicu leve ruke dok smo silazili niz stepenište.
- Vidimo se, uskoro! – rekla je na rastanku, a meni se možda samo pričinila suza u njenom oku. Ili je to pod neonskim svetlom, u njenom oku bio odsjaj moga pogleda, ono što se više nikada ne može skriti?
- Vidimo se! Sigurno! – rekoh. – I da se češće čujemo!
Nesigurnim korakom, sigurna da je posmatram i da je nisam ni sad, nakon susreta, u svemu što kao i ja pamti, pogledom izbliza do kraja prepoznao, ode u noć, bez osvrtanja.
- Imam čega da se sećam! – šapatom, kao da ponovo osećam njen poljubac. – Možda tek sad imam.
Umesto odgovora, umesto reči koje su se pri ovom susretu mogle čuti da sam je odmah prepoznao, čuo se samo kreket žaba. Sa vrbaka, iz pravca Dunava. Prvi put ovog proleća koje je odavno, a do ovog trena neprimetno, stiglo.
Kreket i plavi pupoljak koji se mojim sećanjem nikad do kraja ne rascveta.

Nataša Dostić: KUTIJA


Sedim na drvenoj stolici. Običnoj drvenoj stolici, posebnoj samo po tome što
nekad ima naslon, pa mogu da se zavalim i smestim udobno, a ponekad
nema naslona, pa se ukočim i leđa me bole od tog neprijatnog sedenja. I
taj bol prestane samo nekoliko trenutaka pošto promenim položaj, iz
ispravnog u pogureni, iz pogurenog u uspravni. Ali ti momenti samo su
varka.
Moja drvena stolica nalazi se u centralnom delu staklene kutije,
koja po veličini podseća na sobu, ali nije soba, kutija je. To znam
zato što nema prozore i nema vrata. Ali staklo je providno.
Oko drvene stolice brdašca od knjiga, složenih po žanrovima. Romase.
Drame. Trileri. Naučna fantastika. Psihologija. Filosofija. Sve.
U jednom uglu računar, neograničen pristup Internetu. Oko njega
diskovi. Filmovi i muzika. Složeni po žanrovima. Romanse. Drame.
Trileri. Naučna fantastika. Rok. Pop. Džez. Bluz. Klasika. Balade. Sve.
Koliko dugo sedim na drvenoj stolici u staklenoj kutiji, okružena
stvarima koje volim? Ne znam… Godinama?! Nisam uvek tu bila. Nekad sam
šetala okolo po svetu, među ljudima. Tada, davno, desilo bi se da
prođem pored staklene kutije neke druge osobe. I dopalo mi se, činilo
se tu sigurno, lepo, prijatno, ušuškano. Poželela sam i ja svoju
staklenu kutiju.
Za ostvarenje svake želje, potreban je trud. I ja sam gradila svoje
staklene zidove, korak po korak. Sve dok nisam napravila kutiju, lepu,
sigurnu, staklenu kutiju. Veliku kao soba.
I dešava se da i pored moje staklene kutije prolaze ljudi. I posmatraju
radoznalo. Neki vide samo staklene zidove, dive se malo svom odrazu u
njima, poprave frizuru, poravnaju odelo, a potom nastavljaju svoj put.
Neki uoče i mene unutra. Nekad, bez obzira na providnost stakla,
pogledi nam se ne sretnu i ja ostajem nesvesna prisustva tog nekog. I
ne znam da li je i dalje tu, ili je nastavio tamo kud je krenuo. Ipak,
kad nam se pogledi ukrste, i taj neko ostane dovoljno dugo da sačeka
dok ja ustanem sa svoje drvene stolice i priđem staklu sa svoje strane,
to je poseban trenutak u mom malom, ušuškanom svetu. Gledamo se u oči,
stavimo dlan na dlan, svako sa svoje strane staklenog zida. Poseban
trenutak u posebnom trenutku. I, mogla bih se zakleti da sam videla
kako se stakleni zid tanji. Tanji usled naših pogleda i između naših
dlanova.
Ali mislim da to uobražavam. Ili možda niko nije ostao dovoljno dugo da
bi se staklo potpuno istopilo. Ne znam. Svi nekud žure. Možda da grade
svoje staklene kutiije?!
Kako se izlazi odatle? E, to je začkoljica koju spoznate tek kad, prvi
put, drvena stolica ostane bez naslona i prvi put vas zabole leđa. Ali
otkriću vam tu tajnu. Treba da naiđe neko ko nigde ne žuri, i treba da
ostane dovoljno dugo s druge strane staklenog zida, i da silno poželi
da ga razbije. A za ostvarenje svake želje potreban je trud.
Ne znam da li je to uopšte moguće. Svi nekud žure. Možda da grade svoje staklene kutiije?!

ŽENA U SVETLUCAVOJ HALJINI


Pristizali su, uglavnom u parovima. Žene, u večernjim toaletama, muškarci u
odelima i kravatama, zakopčani do poslednjeg dugmeta. Otmeni i
elegantni. Hol je bio pun. Vrata sale su se otvorila. Laganim koracima,
u tihom komešanju, zauzimali su svoja mesta. U prvom redu – crkvena
gospoda sa svojim suprugama. Te večeri, sve dame bile su posebno
blistave, gotovo prozračne. U iščekivanju najavljene besede, u vazduhu
se osećao neki poseban fluid. Medju svim tim ljudima, u haljini koja je
sijala pri svakom, i najmanjem pokretu, sedela je Ona. Lepa,
dostojanstvena i lucidna. Oči crne, duboke i tople. Svaka crta lica i
obris tela- oda lepoti. Sveštenika pored nje gotovo da nisam ni
primetila, sve dok nije ustao, zauzeo mesto na sceni i izgovorio reč.
Posle prve, nizale su se jednostavno i lako, čineći savršen sklad misli, osećanja i izražavanja.
Govorio je o ljubavi, hrišćanstvu i Bogu. Najviše o ljubavi. Besedio je
nadahnuto, inspirisano, jasno. Kao pesnik i filosof, kao učitelj i
ratar, dao dete i kao starac… Kao Čovek. Njegove reči stapale su se sa
Bogom i kosmosom. Doticale su dušu. A onda, kao ptičice, brzih,
zvezdanih krila, sletale su na ramena, otkrivajući vekovnu tajnu i samu
suštinu postojanja.
Žena u svetlucavoj haljini netremice ga je gledala, kao i on nju.
Njihov dah bio je dah jedne duše, a svi prisutni, disali su u istom
ritmu. Bila je to neka Božanska promisao. Mogla je da se oseti, gotovo
da se dotakne njihova ljubav. Inspirisan, pun najuzvišenijeg osećanja
govorio je o njoj i za nju. Svojoj Ženi i Ikoni. Bilo je to ostvarenje
iskonske težnje- sjadinjenje duhovnog, emotivnog i fizičkog. Preplavila
me je sreća što postoje i takvi parovi- Bogom dani.
Kada je beseda završena, ostalo je vremena za utiske i komentare
slušalaca. Imala sam snažnu, skoro neodoljivu želju da izgovorim ono
što sam osetila, da im kažem koliko su ulepšali ne samo svoje, već i
živote drugih, u ovom slučaju, sasvim nepoznatih ljudi i bar na
trenutak približili nas svetlosti
i svetosti…
ali, nisam.
Trenutak je prošao, a mene je nešto zaustavilo.
Napuštali smo prostoriju mnogo sporije nego što smo ulazili u nju. Kao
da nisam tlo ni doticala, lebdela sam negde izmedju zemlje i Neba..
…i tada, sasvim slučajno(ako slučajnosti uopšte postoje), ali sigurno
bez namere, čuh fragment razgovora ljudi pored kojih sam prolazila.
Govorili su o veličanstvenom paru.
Sveštenikova supruga ostala je kod kuće, a dama u sjajnoj haljini bila je njegova ljubav.
Božanska.
Danijela Božičković Radulović

PONEŠTO O PISANJU I SNOVIMA

- Upoznao sam tu devojku i ona je stvarno fenomenalna. Divna. Znaš mene kakve devojke volim. Čudno se oblači, ima narandžastu kosu, neka vrsta alternativne fenserke. -
- I?- gleda me belo i polu-nezainteresovano. Ko zna koji put Miloš sluša od mene priču da sam upoznao devojku koja je stvarno fenomenalna.
- I ništa. Bio sam skroz normalan, trudio se da napravim što više fazona, a da ipak ne izgleda kao da radim stand up show zbog nje, znaš, perfidno sam je muvao, ali to nije ni toliko bitno. Želim da ti ispričam šta sam sanjao posle. San počinje skroz prirodno, kao da se nastavlja veče, gajba kod te devojke, sedimo, pričamo, sve fino. U jednom trenutku ona ustaje i priguši svetlo. Sa zidova vise neke maske i slike čudne, osećam se kao da sam ušao u Dilan Doga. Onda pusti neku muziku, neki Deep forest ili tako nešto što zvuči kao ambijentalni etno dub sa srednjeg Marsa otprilike, i onda počne da se skida. Skroz kliše erotski san, kreće da se skida polako, a ja doživljavam erekciju veličine Mont Everesta, ipak je to san, zar ne. Sve se odvija prilično brzo, klekne ispred mene, otkopča mi šlic i znaš..
- Počne da ti puši kurac? -
- Da, ali to kad tako kažeš, zvuči kao da sam sanjao pornić. Ovo je bilo izuzetno erotično iskustvo, neverovatno realan san. I onda, je li, kad je trebalo da pređemo sam čin seksa, iznenada je prestala ona svemirska muzika i krenuo je Tom Waits. Ulazio sam u nju uz početne zvuke Bone machine albuma. Pitao sam je da li voli Waitsa, stenjajući mi je odgovorila da obožava. Bilo mi je drago i nastavio sam, dajući sve od sebe. Ona je bila izuzetno napaljena, ali moje misli su lutale. Pitao sam je koji joj je omiljeni album. Vrištala je od zadovoljstva i nekako kroz to vrištanje sam uspeo da razberem da je rekla Small Changes. Kako je to bio i moj omiljeni album, počeo sam i ja da pomalo uzdišem, a erekcija mi je bila sve jača i jača. Ona je počela da vrišti kako će da svrši uskoro, međutim, ja nisam mnogo obraćao pažnju na to, nego sam je pitao koja joj je omiljena pesma. Konstantno je vrištala Svršiću, svršiću, svršiću i jedva je između svih tih usklika uspela da udene pitanjce Kakva pesma? Ja sam opet počeo da gubim erekciju. Koja ti je omiljena pesma sa albuma Small changes? Tom Traubert’s Blues. Na te mile i divne reči kita mi se vratila u punom sjaju. To je bila i moja omiljena pesma. Sad sam se prilično napalio i fokusirao se gotovo samo na seks. Gledao sam njeno predivno telo. Ukrućene bradavice koje su bile lepe kao dupli album Clasha London calling. Pune usne koje su bile sexy kao Massive Attack. Oči, potpuno divlje kao koncert Disicpline Kičme. Neverovatna devojka, stvarno. Ona je već bila svršila, međutim ja nisam mogao, nije mi išlo. Mučilo me je nešto. Pitao sam je tiho koja joj je omiljena verzija? Čega, gledala me je kroz poluzatvorene oči. Tom Traubert’s Bluesa. Mhm, tiho je stenjala, mhm, sa koncerta na Brodveju. U tom trenutku sam svršio i shvatio da je ona žena mog života. Naravno, momentalno sam se probudio u mokrim gaćama.
Miloš me belo gleda. Moj osmeh se polako gubi gledajući njegov gotovo pa zabrinuti pogled.
- Mislim da si ti jedna vrlo bolesna osoba. Jedne noći ćeš verovatno sanjati da karaš i Tom Waitsa, a na kraju ćeš završiti karajući sebe. – izgovori gotovo zgađenim glasom.
- Ali, ne kapiraš, ovaj san nosi jasnu poruku da je afrodizijak koji na mene najviše deluje ukus devojke. Zamisli mene da treba da budem u vezi sa devojkom koja sluša, ne znam, Lilly Allen.
- Da, zamišljam te. Popiješ tri vinjaka i klečeći je prosiš na glavnoj ulici. – napuši me kratko i jasno u dve rečenice.
- Pričam o treznom stanju. -
- Ok, zamišljam te i onda. Sediš pored nje i misliš da će se ona naložiti kada joj govoriš da sluša očajnu muziku, da će kleknuti ispred tebe i reći O, obrazuj me, Božidare, bože seksa, muzike, filmova i književnosti! Dotakni me svojim moćnim spolovilom, iskoristi ga kao USB i prebaci u moje telo ta divna znanja! Kada se to naravno ne desi, sediš tužan i pišeš pesme o njoj, pa ih joj šalješ, ali ona i dalje ne pada na tlo pod tvojim nogama zato što si napisao te divne reči za nju. Onda otprilike dolazi onaj deo sa vinjakom i prosidbom. -
Stojim u čudu i smišljam šta da mu kažem.
- Vidiš onda da je prava stvar tražiti devojku koja ima isti ukus kao ja!
- Nevena je imala ukus kao ti, pa niste baš najsrećnije završili. -
- Nevena je bila psihički nestabilna. – počeh da se pravdam.
- Zar se nisi na to ložio? -
Bože. Miloš ne prestaje da me bombarduje.
- Da, ali se ne ponosim time. -
- I u čemu je ova sad riba drugačija? Kako si mi je opisao, izgleda kao narandžasta verzija Nevene. -
- Ok, odustajem. Kreten sam, izvini, bičuj me, u pičku materinu! – pobesneh na njega.
Sad Miloš stoji u čudu i smišlja šta da mi kaže.
- Šta ti je? -
- Ništa. Jebi ga, izvini, možda ne razumeš jer imaš devojku već dugo, ali i meni treba svakodnevna konzumacija ljubavi. Sedim po ceo dan sam u jebenom stanu, slušam muziku, čitam, gledam filmove i počinjem da se družim sa jebenim stolicama. Ova devojka mi se dopala i voleo bih da budem sa njom. Šta je u tome loše? -
- Ti bi voleo da budeš sa skoro svakom devojkom. -
- Zar ti to ne pokazuje koliko je teško biti najbolji stolicin drug? – nastavih da vičem na njega.
- Čoveče, zar si stvarno toliko usamljen? -
- Ustanem, odem u wc, umivam se, sednem ispred kompjutera, proverim mail, pojedem mandarinu, izdrkam, obrišem se maramicom, pa opet odem u wc, čitam sociološke teorije Emila Dirkema, onda me one smore, zove me keva, lažem je da sam doručkovao, onda doručkujem, opet počinjem Dirkema, odustajem, gledam Vudi Alena i to obično Eni Hol, plačem dok gledam, razmišljam o tome kako sam gledao taj film sa Nevenom, čitam poeziju Faruka Šehića, njega muče slični problemi kao i mene s tim što on ima i ratne traume na grbači, pa se onda malo oraspoložim jer je moj najveći dodir sa ratom bio preko Counter strike-a, onda zovem tebe, ti ne možeš da se vidimo, zovem Ivana, on kaže da dođem kod njega, ja se plašim da jer ću kod njega verovatno videti Nevenu i ona će me samo verovatno opet povrediti, kažem da neću, onda opet čitam Dirkema, čitam kurac Dirkema, mislim o Neveni, ležem da spavam i možda malo izdrkam i odplačem pred spavanje, a možda i ne, možda samo ležim kao mrtvo telo. -
- Pa kada živiš sam. – zaključi Miloš.
- Nije u tome stvar. Živeo sam sam i kada sam bio u dobrim odnosima sa Nevenom, pa sam bio srećan kao Badi pas košarkaš na kraju filma. -
- Hoćeš da kažeš da je jedini tvoj problem što vodiš takav život to što nemaš devojku? -
- U principu, da. -
- Ti si jedno razmaženo, bezobrazno, sebično, sujetno, samoljubivo derište. -
Ustadoh ljutito.
- A ti si jedan običan bezepitetni debil!! – viknuh i izađoh iz njegovog stana.
Izlazim na ulicu. Šetam se Bulevarom. Prepun je ljudi. Stariji bračni par koji deluje da je bar sa tri od njihove četiri noge u grobu prolazi pored mene držeći se za ruke. Deluju srećno. Mora da razmenjuju zaljubljene poglede dok im medicinska sestra svaki dan naizmenično daje insulinske injekcije. Posle njih naiđe sredovečni par. Žena drži muškarca pod ruku. Nešto se smeju. Možda pričaju o tome kako im je sin uspešan na fakultetu. Možda se prisećaju kako su vodili ljubav na plaži kad su osamdesetih letovali u Dalmaciji. Možda joj on prepričava neku foru iz Monti Pajtona. Ko zna, sigurno imaju mnogo stvari o kojima bi mogli nasmejani da pričaju. Nastavljam da hodam trotarom. Čak je i nebo zaljubljeno. Na njemu su čudne mešavine boja i oblika. Neko bi na njemu video cvetne livade, neko krompir pire preliven pretopom, zavisno od percepcije stomaka posmatrača. Volim sumrak. Volim zalazeće sunce. Definitivno jedno od mojih omiljenih opštih mesta. Prisećam se nekih važnijih sumraka u mom životu. Sumrak kada sam sa svojom prvom devojkom sedeo na obali mora na klupi i bio beskrajno zaljubljen i zbunjen. Slika idilična, kao sa razglednice Pozdrav iz Bečića! Setim se sumraka iz Eni Hol kada Vudi Alen izjavljuje ljubav Dajen Kiton. Te reči sam citirao kada sam izjavljivao Neveni ljubav. Pomislim kako je moj život dosadan i mali, kako su verovatno i moje priče isto tako male i dosadne i kako bi verovatno neko želeo da ih čita samo zato što je i on mali i dosadan i kako mu je drago da se poistoveti sa nekim. Ja zapravo i nemam priče, samo kratke istrgnute delove iz svog života koje nabijam humorom i referencama koje ja nalazim zabavnim. Hemingvej je rekao da je pisanje lako, treba samo pustiti dušu da krvari. Možda sam to predoslovno shvatio i možda moje krvi zaista i nema toliko mnogo, ali te dve-tri kapljice koje iscedim tu i tamo čuvam u epruvetama koje iz milošti zovem svojim kratkim pričama. Evo i sad, šetam se Bulevarom, krećem se ka svom malom stanu, sešću u svoju stolicu, uključiću lap top i izbaciću koju kapljicu oblikujući još jednu svoju malu dnevnu paranoju koja je manje strašna od svake vesti koju možete čuti u današnjem TV Dnevniku, uključujući i reportažu o prinosima pšenice u Vojvodini.

Bojan Marjanović

TRIPTIH: Metamorfoze

1. SKULPTURA
Odmaknuo se na korak od nje, brišući prljavom krpom znoj sa čela. Nakrivio je glavu na jednu, pa na drugu stranu, zažmurio i sa neskrivenim zadovoljstvom, ispustio grleni zvuk zadovoljstva. Gotovo je! Glas radosti stvaranja i samozadovoljstva se izdigao iznad njega, uplitajući se u grane visokog drveta ispod koga je radio. Ispustio je pogled za njim. Kroz grane se probijalo sunce i pred stisnutim kapcima se beli vrh njegovog dela rasplinjavao u široku paletu zlatom protkanih boja.

Lagano, gotovo bojažljivo je rukom krenuo niz nju. Osetio je glatkoću kamena, koja je palila dlan. Kroz snežnu belinu glatkih oblina, nežno su se provlačile niti mermera, boje ružičaste puti. Pokušao se pogledom uvući u svaku žilu koja je blago, meko, puteno obmotavala belinu kamenog mesa. Svakoj je ušao u trag i, gonjen paklenom mišlju koja mu se rodila tog trena, pokušao je stići do njihovog korena. Mozak mu je radio kao skener. Prislonio je dleto i skulptorski čekić na glatku belinu kamene skulpture. Zamahnuo je. Tišinu je sada povremeno prekidao bat čekića po kamenu. Jedan udarac. Drugi. Dalje… Posle svakog je brižljivo, istom onom prljavom krpom kojom je brisao znoj, skidao s kamena prah i sitne komadiće belog mermera, da u prašini ne izgubi trag niti. Bio je zadovoljan. Svaki je udarac pogađao pravo mesto: nežne žilice boje puti, spuštajući se sve dublje i dublje u samo središte. Odjeci čekića u njemu stvarali su neopisivo zadovoljstvo. Pred njim se njegova kamena lepotica urušavala, topila poput sante. Mrmljajući sebi u bradu, povremeno je dlanom brisao usta tarući škripave tragove belog kamenog praha.

Odmaknuo se korak-dva. Pa još dva. Bacio je dleto i čekić. Pljesnuo je rukama, široko se osmehujući, pa ih je raširio. I zamahnuo.

U trenu se našao u granama drveta, sa kojeg je, osmehnut, gledao na gomilu belog praha ispod.

Onda je pogled uperio na gore. Jedan pogled u zlatno središte bio je dovoljan da se njegovo, radošću ispunjeno srce, pretvori u prah. Crvena prašina je kliznula niz deblo, stvarajući na beloj gomili mrlju, stapajući se sa njom. Najzad, postajemo jedno! Pomislio je, i dalje osmehnut.

2. LABUD
Probe su počele danas i ne osećam se dobro. Nema izgleda da se nešto promeni i dobijem drugu ulogu. Ostajem jedna od četiri „mala labuda“. O roli Odete / Odilije mogu samo da sanjam, iako je moj grand jeté¹ najzapaženiji u ansamblu, što attitude² ili fouetté³ najbolje izvodim. Do mene je došao glas da me strogi gradski kritičari hvale, nazivajući me novom Duncan! Oh, igrati Odetu, biti Odilija!

Ulazim u prepunu garderobu nevesela. Zašto osećam neprijatan bol u leđima? Nisam se valjda ozledila, ne znajući kad i kako? Bol nije jaka, više je nelagodnost. Podseća na nešto poznato, nešto…ah, da! Znam, odrastanje. Moj ulazak u svet odraslih ostavio mi je osećaj neprijatne gorčine u ustima. A i sećanjima. Mislim na ono za mene sramno vreme pupanja, rasta grudi. I širenja nežnih bradavica koje su do tada bile poput dugmića za najdražu pidžamicu, pa su naglo, preko noći, iz bledo roze boje prešle u kremaste, tamno-smeđe oreole sa tvrdim, besramnim vrhovima koji su prkosili grudnjacima i majicama. Da, to je taj osećaj!

Ispod laganog trikoa osećam kako na leđima zateže, raste nešto poput mojih dojki. Uzimam ogledalo i pomoću drugog, pokušavam u prepunoj, osvetljenoj garderobi da pogledam ispupčenja. Pipam ih, ispod obe su plećke. Nisu mekana kao dojke. Kao da su rožnata, pri dodiru liče na rog! Bože, uzdahnula sam i spustila ogledalo. Ludim!

Uzimam žurno svoje stvari i hitam kući. Da se presaberem i razmislim o svemu. Prepipam. Ulećem u kupatilo i punim kadu vodom. Ne želim da razmišljam o ispupčenjima, ali se ona već jako dobro uočavaju. Sve su veća i veća. Videla sam ih, posmatrajući se u izlozima, iz profila. Skidam s nestrpljenjem odeću i hitam u kupatilo. Na pragu zastajem. Primećujem, pa ja ne hodam! I ne stojim bosih nogu na pločicama kupatila. Nešto me drži iznad poda. Čujem blagi, prijatan šum. To su se moja ispupčenja, u svoj svojoj lepoti, raširila u krila. Vrat mi se izdužio, ruke nestale. Zamahnuh, krenuh ka vodi. U ogledalu vidim malog, belog labuda kako plovi mirnom površinom vode.

¹ (veliki skok) – baletski korak
² (atitid) – baletski korak
³ (fuete) – baletski korak

3. SAKS
Zauzima uobičajeno mesto na uglu Glavne i Velike ulice. Rasklapa kofer za instrument od veštačke kože, vadi stari Alt saksofon, zlatno lakiranog mesinga. Ne može sebi priuštiti bolji, još uvek svira na ovom, početničkom. Instrument je oguljen, nikakav, uvezan gumicama za tegle i pričvršćen oprugama iz rashodovanih kućnih aparata. Pravljen je tridesetih godina prošlog veka, saznao je slučajno, za potrebe orkestra Gradskog vatrogasnog društva. Ovi su muzičari svirali na njemu do kraja II svetskog rata, a onda je završio na nečijem tavanu. Otac ga je kupio početkom devedesetih godina prošlog veka, kao staro gvožđe, na nekom od brojnih buvljaka koji su počeli nicati uporedo sa nizanjem naših ratnih godina nemaština. Dao ga je srediti i poklonio ga njemu za sedmi rođendan. Te je godine preležao teško virusno zapalenje pluća. Otac je rekao da duvački instrumenti ne opterećuju pluća, već naprotiv, povoljno utiču na njihov razvoj zbog vežbi dubokog disanja neophodnih za pravilno muziciranje. I, ćušnuo mu ga u ruke. Saksofon mu je pomogao da pobedi bolest. Od tada se ne odvaja od njega. Bio mu je lek, omiljeni instrument i najdraža igračka.

Generalno , duvački instrumenti imaju poseban karakter, a i temperament. I Saks se zna ljutiti kao ljudi, i duriti poput njega. I biti umiljat, poput njega. Sav ritam se sliva u prste. Međutim, treba imati izuzetno tačnu i dobru tehniku kojom će se određeni deo ili melodija odsvirati. Na prvom mestu je posedovanje muzikalnosti, da tačno osetiš moment kada ćeš jače ili slabije pritisnuti tipku, da ne upropastiš čitav minuli rad. Jer, badava je što ti osećaš to nežno. I tačno znaš koje delove odsvirati kako, ako u praksi to ne možeš izvesti. To iziskuje određeni trud. A kad glava i misli nisu u korelaciji s prstima, opet badava. On savršeno oseća to neprestano treperenje i prenošenje vibracija sa usnika na telo Saksa, tu arhaično raspevanu melodiju saksofona. I prsti sami, po nekom nepoznatom, unutrašnjem diktatu pritiskaju tipke. Na jednom jedinom dugom tonu može da da dušu čitavoj melodici.
Negde je pročitao: “Osoba koja je muzički talentovana iz nekog, nama nepoznatog razloga poseduje ključ, i taj ključ otvara sva vrata. I mi ne znamo zbog čega taj ključ posedujemo. Ne izgleda da ga svi imaju. Možete lagati do određene granice, ali morate imati taj ključ.” (Leonard Kohen)
Razume on to. Zna šta znači melodija koju stvara njegov Saks. Razume i osećaj koji kod drugih proizvodi…Ali, nije mu jasno: kako se njegov duboki, sveprožimajući osećaj blaženstva i uživanja u stvaranju muzike pretvara u Lepotu, šta se to dešava unutar Saksa? Gde je okačen zlatni ključ? Koji je to tajni mehanizam što njegov fluid pretvara u Lepotu? Naravno, fizičke principe je upoznao davno, još u osnovnoj školi. Ali je druga strana tog osećaja ostala misterija do danas. Zna on i to, da će neminovno naići dan, kada će se poput nevidljivog stranca uvući duboko, duboko unutar svog instrumenta. Kada će sopstvenim čulima, jasno i nedvosmisleno, bez zadrški ili laži, osetiti i spoznati misteriju, dohvatiti svoj ključ. Samo treba biti strpljiv. I predan.

Ne oseća ljude oko sebe koji se premeštaju s noge na nogu. Sašaptavaju. Gurkaju i meškolje. Osmehuju i kikoću. Zevaju i kašljucaju. Samo melodija u njemu živi, rasplinjuje se, širi toplinu. Ona mu razara nutrinu, da bi onda prešla na spoljašnje oznake njegovog bića. Prvo nestaje kosa, pa nokti. Onda udovi… Naočigled zanemele publike on kopni. I kao jedan veliki, modri, topli dimni oblak u gibanju, poslednji put nežno dodirujući sve prisutne, klizeći trotoarom, milujući zgrade, ljude, vozila, sve…on nestaje.

Ne zna i nije ga briga da li je neko iz publike primetio kako se veliki plavi dim uvlači kroz otvor u telo pratioca, starog Saksa, da konačno i neopozivo, spoznajući tajnu, postane i njegov deo.

Jagoda Nikačević

Dragana Kršenković Brković
IZGUBLJENI PEČAT

Poslednje kapi kiše su upravo prestajale da dobuju kada je David podigao pogled sa svog stola i rasutih kamenih pločica i kroz otvoreni prozor se zagledao u nadiruću jutarnju svetlost. Meka, blistava koprena već je uspela da prekrije i zatomi visoku, nekoliko stoleća staru, zgradu sa leve strane, njene uske prozore uokvirene kamenim reljefima i nešto viši toranj sa isturenim, polukružnim prostorom na njegovom dnu, potom tunel sa uskim prolazom koji je, kroz vijugave uličice Starog Grada popločane glatkim, oblim kamenjem, izlazio na Herodovu Palatu, kao i tek procvetale grane prastare masline koja je, stešnjena okolnim zidovima, odolevala vremenu i novim navikama ljudi.

Pogled mu se zaustavio na teškim, tamnim oblacima koji su brzo nestajali sa vidika, nošeni snažnim vazdušnim strujama. Ubrzo se nebo raščistilo i on je, iako je sa svog mesta mogao da vidi tek njegovo parče, sa olakšanjem odahnuo. David je voleo blistavu, kristalnu plavet koju je rani april sa sobom doneo i često je znao da dugo, zaneto stoji sa obaveznom kafom i cigaretom u ruci, zagledan u visinu nad sobom. Tada je jasno uočavao kako se nebo iz dana u dan menja, i kako se pretače iz jedne nijanse u drugu, prelazeći iz čelično-sive, tako karakteristične za zimske mesece u razuđeno, prozirno plavetnilo koje je budilo osećanje da je sve u našem životu moguće i dostupno, na dohvat ruke i da nam je potreban tek korak pa da stupimo u svu tu zanosnu širinu i nemerljivo prostranstvo pred sobom.

Iznenadni pozivi uličnog prodavca koji je nudio toplo pecivo ukrašeno susamom, tek izvađeno iz velikih peći, trgli su ga i on se ponovo zagledao u zagonetne predmete pred sobom. Na tamnoj površini njegovog radnog stola, između kompjutera, papira, kutije sa raznobojnim spajalicama, brojnih fascikli i pepeljare ispunjene opušcima, ležala je kesa od meke, crvene čoje iz koje su virile kamene pločice. One nisu bile šire od 15 i duže od 20 cm i na svojoj gornjoj, glatkoj strani imale su urezane znake koje David nikada do tada nije video.

Kesu je tog jutra pronašao u pukotini Zapadnog Zida, tokom svog redovnog posla - ostavljanja novih pisanih poruka u Zidu i sakupljanja starih, onih koje su već nekoliko nedelja ležale u pukotinama. Odmah ga je privukla. Bilo je neobično da neko ostavlja kesu, pošto je tradicija nalagala da se želje i poruke Jedinom zapisuju na malim, neuglednim papirićima i da se, potom, višestruko savijene, ostavljaju u praznim prostorima između kamenih blokova Zida.

Bilo je neobično i da neko uzme ostavljenu poruku iz Zida, a David je to ipak učinio. Nešto neodređeno - nalik maglovitoj iskri ili, možda, tek bledoj slutnji - nateralo ga je da ispruži ruku i otvori kesu. Njegov pogled je pao na kamene pločice za koje je bilo očito da su veoma stare.

On nije mogao ni u tom trenutku, dok je sedeo za stolom i lagano se ljuljao, da pronikne šta ga je to nagnalo da naglo zatvori kesu, spusti je u džep jakne i odmah krene u svoj ured. Zamišljen, uporno je pogledom klizio po iskidanim, krutim linijama znakova, po površini pločica boje dima, kao i po njihovim glatkim obodima, postajući svestan kako radoznalost u njemu raste.

Nešto sasvim novo je izranjalo na površinu i David je, ne malo iznenađen, zaključio kako to nepoznato, maglovito stanje uspeva da veže njegovu pažnju. Uspelo je da u njemu probudi i radosni nemir - ono što toliko dugo nije osetio. I, ono što mu je toliko bilo potrebno.

Za Davida Simona dani su tekli između ureda glavne pošte, poznatog kao Odeljenje mrtvih pisama, njegovog malenog stana na trećem spratu ulice Nayot br. 49 i kafea u Starom Gradu, u rekonstruisanom centru Cardo, čiji su svod celom dužinom krasile arkade, a za čije su zidove bile vezane razne legende - počev od one da je ta ulica nekada bila glavna avenija koja je povezivala severni i južni deo grada, do priča da su grubi i neobrađeni zidovi brojnih zlatara i radnji zapravo ostaci građevina iz perioda od X do I veka p.n.e.

Posebno su mu bili nezanimljivi njegovi dani u uredu.

Davidov posao se sastojao od praćenja elektronske pošte specijalnog internet servisa pod nazivom Prozor na Zid - otvorenog za sve ljude koji nisu u Jerusalimu a žele da se njihove poruke Jedinom i Najmoćnijem nađu u Zidu, u štampanju tih poruka i njihovom odnošenju na to, vekovima staro, mesto molitve i iskrenog pokajanja.

Sve to je bilo veoma jednostavno i, posle par godina, čitanje tuđih ispovesti i otkrivanje željenih snova nepoznatih ljudi nije više imalo nikakvu privlačnost za njega.

Kad je prihvatio posao i pročitao prvu poruku, gotovo se glasno nasmejao. “Nekada sam volela da iz restorana ponesem pepeljaru ili platnenu salvetu. Mislila sam da u tome nema ničeg lošeg. Sada znam da sam grešila i potreban mi je oproštaj… ”, pisala je jedna pedesetogodišnja žena i David je bio siguran da će se na novom poslu dobro zabavljati. Kad je zatim pročitao grozničavo pismo oca koji moli za svog osmogodišnjeg umirućeg sina, prestao je da se smeje. I to je tako ostalo sve do tog aprilskog jutra, pretvorivši se u jednoličnu i monotonu rutinu u kojoj ni jedan glas - u beskrajnom nizu poruka pristiglih preko interneta - nije bio izdvojen, niti poseban.

Njegove dane i noći su ispunjavali beskrajni razgovori i dokona ispijanja pića u Cardu, sa momcima sa kojima je odrastao u Starom Gradu, u tesnim ulicama oko Tonshuk Palate, uzbudljivi košarkaški prenosi, kao i redovno plivanje u bazenu ili igranje šaha i karata. Vreme se neosetno slilo za Davida i on je bio ubeđen kako je sve u redu u njegovom životu.

Samo povremeno, i to obično u smiraj dana, razlivena sunčeva svetlost iznad grada - ti nepregledni slojevi blistavih traka koji naležu jedni na druge, prelivajući se od plamteće crvene, rastopljeno-zlatne do zagasito mrke - podsetila bi ga da negde daleko, iza ivice horizonta koji poznaje od svog rođenja, leži svet ispunjen velikim delima, jedinstvenim mirisima i radošću. Svet u kome su sve staze obasjane iskričavim sjajem tako da su se ljudi kroz njega kretali lako i bez tegobe. Svet u kome se niko ne gubi u ružnim maglama, niti - ako je već izgubljen u njenim zagušljivim, teško prohodnim isparenjima - zbog toga oseća jad i čemer. Jedan nov, širok i prostran svet. Otvorenih vidika i slobodnog daha.

Samo tada bi David iznenada osetio da mu nešto nedostaje i to novo, a staro saznanje, iskrslo iz ko zna kog dela njegove nutrine, obično bi bilo praćeno jakom, bolnom, razdirućom željom koja bi se najednom pomolila, skliznula u visinu i ostala tako da leluja ispred njega i njegovog zamagljenog pogleda.

Tada bi David poželeo da sve napusti - i tesan stan, i monoton posao, i iste ulice kojima prolazi već 25 godina, da sedne u voz ili avion i uputi se negde daleko, u gradove u kojima nikada nije bio, na duge, peskovite plaže u čijim prozirno čistim vodama se on nikada nije kupao, na planine čije vrhove nikada nije osvojio, na šahovske turnire koje nikad nije dobio… U tom kratkom magnovenju on bi video sebe srećnog i zahvalnog što naredni dan može da dočeka uz osmeh i zaborav.

Ponekad, u tim, poput daha kratkim, bludećim vizijama njemu bi se učinilo da razaznaje predele u kojima ništa nije površno niti uzaludno, prazno, niti lišeno topline; da uočava izdvojen a poseban, samo njegov kutak u kome je sve ispunjeno poverenjem, čistotom i odanošću… Retko i dragoceno osećanje koje bi brzo nestajalo, rasplinjujući se sa nestankom rumenog sunčevog sjaja na obzorju.

Zato je mukli, uzbudljivi nemir na dnu njegovih grudi bio pravo osveženje. David nije hteo sebi da prizna koliko mu se raduje. Otresajući to, tek niklo osećanje (kao da je nešto neprimereno, što mu ne pripada) on je naglo ustao. Vratio je pločice u kesu i žurno je napustio ured.

Ubrzo je zašao u uske ulice Starog Grada koje je on tako dobro poznavao i kroz koje se sa sigurnošću kretao. Posle duge kiše koja je padala čitav prethodni dan i noć, grad je živnuo i David se jedva probijao između mnoštva ljudi.

Oni su prodavali ili kupovali, stojeći ispred malih, uskih radnjica u kojima, sem polica i tezgi, jedva da je moglo nešto drugo da stane. Uz glasno ubeđivanje i hvalisavo isticanje kvaliteta robe od strane prodavaca i uobičajeno dugu borbu kupaca oko cene svakog proizvoda - bili to tek plodovi svežih urmi i datula, ušećereno voće, ćilimi tkani u najboljoj tradiciji istočnjačkih boja ili mirišljave, lekovite trave pristigle sa ostrva u Sredozemnom moru - strpljivi muškarci i žene su izvodili vekovima star ritual za koji je bilo potrebno vreme i ne mala veština u nadmudrivanju.

Kad je ostavio iza sebe El-Omariye školu, on je izbio na tvrđavu za koju se vezuje priča da je jednom u njoj živeo Pontie Pilat i, zagledan u pločnik, produžio je ka izlazu iz Starog Grada i ka Damaskoj Kapiji. Utonuo u svoje misli, on nije obraćao posebnu pažnju na okolinu, bacajući tek letimične poglede na gomilu dece koja je bezglavo jurila uz zaglušujuću ciku i razdragani smeh, na polukružne lukove koji su natkrivljavali ulice i u kojima se, usled nedostatka prostora, stanovalo, na bokore tek procvetalog cveća koje je padalo sa terasa i vrhova zidova oko malenih dvorišta, kao i na dva plakata, zalepljena na metalna vrata načeta rđom, sa pozivom na rok koncert.

Na nevelikom trgu on je spazio visoke, tek ispečene i obojene ćupove za maslinovo ulje koji su se sušili na Suncu, ali je odmah zaboravio na njih. Na tren su mu pažnju vezale i meke senke koje su predvajale ulicu, jasno ističući neravnu strukturu kamenih blokova od kojih su kuće bile sagrađene i koje su treperile sa svakim daškom vetra, ali su već sledećeg momenta i one potonule u zaborav.

Na Damaskoj Kapiji je zastao, propustivši ispred sebe mršavog prodavca čaja sa, kao gar, crnim brkovima i ogromnim ibrikom na leđima. Mlada žena sa džakom na glavi - punim duvana ili svežeg povrća, on nije bio siguran - žurno je prošla mimo njega i ne pogledavši ga.

U visini, kameni reljefi su ukrašavali obod Kapije a uske puškarnice su bile gusto poređane po vrhu ove masivne građevine, sagrađene još u vreme faraona i stvaranja većine legendi za koje je čuo.

Sa leve strane ulaza u Kapiju spokojno je rasla usamljena smokva, uspevajući da opstane uprkos večno hladnom kamenu na koji je bila naslonjena. Ona je tek počela da se presvlači novim lišćem, mirno se sunčajući na prepodnevnom Suncu…

Ne zaustavljajući se nigde, David je žurio ka svom cilju. Bio je to Arheološki muzej smešten u istočnom delu grada.

Posle sat vremena on je sedeo u hladu velike biblioteke, smeštene u zapadnom krilu muzeja i pažljivo je slušao reči osobe koju su mu preporučili kao poznavaoca slova i pisama naroda čiji su svetovi nepovratno potonuli u dubinu vremena.

- Da, to su rune… prastara slova za koja se ne zna kada su nastala, niti ko ih je stvorio - pričala je Daša Pavlović, pažljivo okrećući jednu kamenu pločicu iz kese od crvene čoje u svojim rukama. - Zna se samo da su ih upotrebljavali narodi na severu Evrope i to više od 1000 godina… Nestali su pre par stotina godina, negde između XIII i XVI veka i od tada se retko gde mogu sresti…

Ona lično dugo nije imala prilike da vidi neki dokument pisan ovim neobičnim pismom, produžila je Daša svojim jasnim, zvonkim glasom, povremeno podižući pogled sa glatke površine oblih primeraka. Zato su kameni zapisi koje je David pronašao veoma dragoceni.

- Ove pločice su pisane runama koje se smatraju starijim pismom… među poznavaocima zvanim Futhark… Ime je nastalo po prvim slovima runskog alfabeta: fehu… uruz… burisaz - nastavljala je dalje Daša, dok je spolja, kroz otvoren prozor u mermernom zidu, dopirala jeka užurbanog grada.

David je, naslonjen na širok stub, pažljivo slušao, uporno se igrajući sa kutijom Marlboroa.

- Svako slovo ili runa ima svoje značenje i… - tu je za trenutak neodlučno zastala, pa je posle par sekundi ipak odlučila da veoma oprezno nastavi - ima posebnu vrednost… Za ljude u tim dalekim vremenima iza nas… one su bile naročita veza sa svetom koji ih je okruživao, a koji nisu razumevali…

Preko Dašinog čela je na tren prešla tamna sen i ona je ućutala.

David je, ne pomerajući se, čekao. Tek povremeno bi ispod oka pogledao u njeno lice, koje su krasile pravilne crte i crna kosa skupljena na temenu u dugu pletenicu, pa bi brzo spustio pogled na svoju polu-praznu kutiju cigareta.

Posle nekoliko trenutaka njen melodičan glas je ponovo ispunio tišinu prazne biblioteke, u čijim gustim senkama su se gubile visoke stalaže prenatrpane knjigama i raznom arhivskom građom, radni stolovi pravilno raspoređeni u dva paralelna niza i tri široka, masivna stuba koja su podupirala tavanicu.

- I reč runa znači upravo to… tajna. Takođe i šapat… Zatim misteriju… Mrmoljenje… Glasine… - nastavila je Daša. - One su ljudima tokom vekova bile sredstvo za dopisivanje, prenošenje poruka, ali… u isto vreme… - nakašljala se, premišljajući da li da i o toj osobini runa progovori, ali je nešto nagnalo da brzo nastavi.

- Rune oduvek prate glasovi da su to posebna slova… Drugačija od svih ostalih pisama… Da su stvorene za ljude koji su jednom nogom u svetu tajni, a drugom u svetu misterija…

Izgovorivši to u jednom dahu, brzo je pogledala u ćutljivog Davida, kao da određuje kako će te reči uticati na njega. I bila je u pravu - uticale su. On je po prvi put progovorio.

- Zvuči… tajnovito… - nasmejao se kratko i Daša je znala da je taj smeh samo znak njegove nedoumice.

- Rune i jesu tajna… - ubedljivo je potvrdila dok joj se lice ozarilo nekom novom, blagom svetlošću.

Dašu Pavlović je svaka priča o tom, gotovo zaboravljenom, pismu uvodila u dane detinjstva i sve one neverovatne, daleke i nedostupne, a - istovremeno - prelepe svetove koje joj je njena baka Lucija svojim beskrajnim pričanjem otvorila. “Pažljivo osluškuj…”, govorila joj je ona dok je Daša, poput senke, pratila, iznova tražeći da nastavi sa svojom pričom, “i možda ćeš otkriti putokaz na mestima na kojima to najmanje očekuješ… U tvojoj glavi, na primer. Jer, ko zna? Možda si jednom… u svojim snovima… srela neke od tih dalekih predela…!? ”

Daša je znala na koje je to predele njena baka mislila. Pa toliko puta do tada je, prateći njene priče, sklapala oči i zamišljala samotne krajeve negde tamo, na kraju sveta, prekrivene gustim, opasnim šumama i toliko uskim morskim zalivima da su više ličili na grlić neke boce nego na mesto gde je more uspevalo da prodre u nutrinu kopna.

Usamljena, bez puno vršnjaka sa kojima bi mogla da se igra igara koje su njoj bile zanimljive, Daša je često znala da se sakrije na tavanu njihove dvospratne porodične kuće na Trgu mimoza, među prašnjavim, slomljenim stolicama i oronulim, nikom potrebnim, širokim ogledalima sa početka stoleća i da tu, zagledana u svoj odraz u ogledalu, iznova ide putevima koje joj je baka toliko živo prethodnog dana dočarala da su odjeci tih priča još uvek treperili u njoj.

Volela je i da se iskrade, pa da ode na svoje omiljeno mesto kraj mora - na isturenu stenu sa svetionikom na vrhu i sa tako oštrim bridovima da se na njima teško sedelo. Tu je, uživajući u kricima galebova, opojnom mirisu mora i dodiru maestrala na svom licu, pratila paperjaste oblake iznad uznemirene pučine, ploveći sa njima do svih mesta koja je baka pomenula.

Posebno se Daša radovala letnjim raspustima.

Njih je obično provodila kraj jezera, u nevelikoj porodičnoj kamenoj kući sagrađenoj od dve sobe i sa ognjištem u sredini one veće. Tu je ona mogla da se prepusti svojoj mašti bez ikakvih stega i ograničenja.

Prolazeći uskim, šljunkovitim seoskim putem koji je jednim krajem izlazio na jezero a drugim na malenu crkvu, obraslu travom i šikarom, ona je lako mogla da zamisli od kamene gromade kraj druma neko lice koje je njena mašta, dalje, pretvarala u junaka priče - u uhvaćenog i skamenjenog heroja koji je čekao svoje oslobođenje. Još lakše je od čvorova i izukrštanih linija na tamnoj kori vrba koje su se spokojno ogledale u mirnoj i toploj vodi jezera prepoznavala - činilo joj se - naročite znake, koji su bili samo njoj upućeni.

Mašta i žeđ za novim i nepoznatim gonili su je da i tu, u divljini, okružena sasušenom travom, žestokom jarom i prodornim cvrčanjem cvrčaka, traži udaljena i usamljena mesta. U bašti je birala bujno žbunje lavande, ostajući u njemu sakrivena do sumraka uprkos pozivima najbližih, a često je odlazila i na čun koji su jezerske struje donele ispod opuštenih grana vrbe, pa se, jedva primetno gurajući rukom najbliže listove lokvanja, lagano ljuljala.

Tada bi, ležeći na natruloj, poprečnoj dasci i bludeći pogledom po krošnji u kojoj su se sunčevi zraci nemirno igrali sa lakim vrbenim lišćem, zamišljala planinske vrhove iz bakinih legendi, ispresecane dubokim klancima a natkriljene tananim slojevima maglenih isparenja, baš kao da su oblaci odlučili da spoje suprotne obale klanca.

Tada bi videla i sebe kako stoji na strmim padinama gora na kojima su se - baka je to znala - u prošlosti zbili mnogi važni, uzbudljivi sukobi ili se krila među zelenim, teško prohodnim čestarima, osluškujući krošnje starog drveća kako svojim šumorenjem prenose vetrovima priče o zaboravljenim narodima a moćni vetrovi ih, potom, raznose dalje, na sve četiri strane sveta.

Te priče o vetrovima su joj se oduvek najviše dopadale.

- Osluškuj huk vetra… - ne jednom je znala da joj kaže baka Lucija. -Legenda kaže da nam on to svojim hukom, u stvari, prenosi događaje koji su se jednom davno dogodili…

I Daša je trčala napolje, u susret vetru. Osluškujući njegovo hučanje, ona je znala dugo da prati lagano njihanje vlati visoke trave koja je bujala na vlažnoj obali. Vetar je krhke, duge vlati pokretao gore-dole, i napred-nazad, i taj zeleni talas se pred njenim očima ujednačeno pomerao i valjao, plešući neki drevni ples, verovatno nastao u osvit svega nama znanog.

Daša je verovala svojoj baki.

Sve što je njenoj strastvenoj dečijoj žudnji bilo potrebno, ta ćutljiva i usamljena žena, večito razapeta između dolazaka i odlazaka prvo oca, a potom i muža pomorca, joj je pružala.

A Lucija Pavlović je, gledajući pred sobom vižljastu devojčicu čije su je krupne, tamne oči tako pažljivo pratile, izmišljala jedan nov svet koji je i njoj samoj, svikloj samo na kretanje oko rodnog mesta, bio potreban - svet nastanjen živopisnim pričama i legendama, dahom zaboravljenih pesama i potonulim sećanjima.

Satima sedeći nad komplikovanim vezom, zaklonjene žaluzinama od spoljne letnje žege ili se grejući kraj kamina u dugim, kišovitim jesenjim danima, one su bile potpuno predane jedna drugoj - Lucija je pričala, a Daša upijala svaku njenu izgovorenu reč.

U Lucijinim pričama oživljavale su čitave zemlje, zajedno sa prozračnim, nestvarno moćnim bićima koja su umela na neki nedokučiv način da proniknu u svaku čovekovu tajnu, da čuju najtiši šapat, čak da prate miljama udaljene korake. Najčešće su to bila dobra i pažljiva bića koja su, kada to jednom odluče - naglašavala je ona - zauvek štitila izabranog čoveka. “Znala su ona šta život sa sobom nosi…”, tiho bi dodala Lucija i, iza tih jedva čujnih reči, Daša je slutila neku bakinu novu tajnu u koju ona nije mogla da pronikne.

- Oni to čine i danas - zastajala bi na tren, zagledavši se svojim odsutnim, Daši se činilo tako tužnim, pogledom u unukine širom otvorene oči. - I… oni će to uvek činiti! - ubeđeno je zaključivala toplim glasom i tu toplinu, zajedno sa slikom lelujave igre plamenova po senovitim kutovima visoke gostinjske sobe u kojoj su sedele, Daša je zauvek ponela sa sobom.

Priče bake Lucije su, sasvim neosetno, odredile njene buduće dane i većinu njenih interesovanja. Mnogo kasnije, kad je došlo vreme da odluči koji će fakultet upisati, neka njihova posebna, gotovo magična privlačnost su bili ona tačka koja je presudila da se Daša posveti izučavanju drevnih pisama i starih, zaboravljenih rukopisa. Baš kao što su je - bila je kasnije, posle svih događaja koji su usledili, ubeđena u to - posebnim i zaobilaznim putevima dovele do Svetog Grada, do tog muzeja u kome je dovršavala svoje post-doktorske studije i do zagonetnih pločica ispisanih prastarim slovima za koje se nije znalo čije su, niti zašto su se najednom pojavile na svetlosti dana.

Muklu tišinu prostrane biblioteke prekinula je Daša. Ona je predložila Davidu da zadrži rukopis i da ga prevede. Tako će oboje videti o čemu se tu radi i kakav je to tekst uklesan na pločicama.

Posle nekoliko trenutaka premišljanja, David je pristao. On je znao da ne postoji drugi način da sazna sadržaj neobičnog spisa koji je tog jutra pronašao u pukotini Zida sem da joj ostavi pločice na prevođenje.

Međutim, postojalo je još nešto što ga je nateralo da to učini - bila je to njegova radoznalost, sada pojačana Dašinom pričom. Nešto neodređeno u njenom glasu što ona nije mogla da sakrije rečito mu je govorilo koliko je ona iznenađena, čak obradovana neočekivanim otkrićem. “Ako je ta žena sa obala udaljenog mora tako reagovala samo pogledavši stari rukopis, on doista mora da je nešto posebno”, zaključio je David na ulici, hodajući sada sa rukama u džepovima ka glavnoj pošti i svom uredu. Pri tom je čak i nesvesno klimnuo glavom, potvrđujući sebi da je potpuno u pravu.

Ostavši sama, Daša se nije mnogo premišljala. Pažljivo je odložila pločice u crvenu kesu, spakovala je knjige i papire na kojima je do tada radila i žurno se uputila u svoj stan. Tu, na sedmom spratu visokog nebodera, sela je za svoj radni sto i uzbuđena, gotovo bez daha, poređala je sve pločice ispred sebe.

Ubrzo je shvatila kojim redom su pisane.

Još jednom je pogledala kroz otvoren prozor u široko, azurno-plavo nebo pred sobom bez ijednog oblačka, pripremila je praznu stranicu na svom kompjuteru za kucanje prevoda i glasno je pročitala prvu rečenicu:

- Kad je neveliko jato ptica, posle dugog leta iznad grada…

Posle toga se u skromno uređenoj dnevnoj sobi Dašinog iznajmljenog stana na padini Ophel gore, jednog od sedam brda na kojima se prostire Sveti Grad, moglo čuti samo njeno ujednačeno kucanje na kompjuteru.