DUHOVNI RAST

First topic message reminder :

Mudrost je više od učenosti

Kako vidim zadatak vaspitanja i obrazovanja danas, u svijetlu neodložne potrebe za uzajamnim priznanjem, razumijevanjem i saradnjom između različitih nacionalnih, vjerskih, kulturnih i političkih zajednica? Mislim da jedan razuman i (h)uman sistem vaspitanja i obrazovanja mora da zadovolji pet uslova.

Da prenosi kulturno nasljeđe ili tradiciju na mlada pokoljenja: u njima treba da živi uspomena na dane koji zaslužuju da se ne zaborave. Tradicija je sve ono što smo, na osnovu savremenih mjerila racionalnosti i humanosti, izabrali iz prošlosti kao vrijedno učenja i pamćenja. Ona je sve što je dobro rečeno i urađeno, što je izdržalo provjeru na vjekovnim iskustvima ljudi i obezbijedilo sebi mjesto u svijesti sadašnjih naraštaja. Tradicija je izbirljivo sjećanje: pokušaj da oživimo istinske vrijednosti iz naše prošlosti! Martin Hajdeger divno reče: “Tradicija je ono što je dovoljno staro da bi vječito bilo mlado”. Tradicija je najbolji izbor iz prošlosti. Prema tome, mi ne idemo u krstaški rat protiv cijele prošlosti, mi samo uvodimo mjerila za razlikovanje: šta od toga što se desilo preuzeti kao razumno i umno, to jest što je istinski doprinos kulturi, a šta odbaciti kao nerazumno i bezvrijedno, to jest što nije kultura. Jer prošlost sadrži pregled svih naših pobjeda i poraza, stradanja i nadanja. Ipak, naše iskustvo gubitka je pretežno, i tjera nas da našu prošlost kritički preispitamo: prošlost treba uvažavati, ali ne i obožavati, jer i gubitak je upisan u genu prošlosti. Mi hoćemo da upoznamo našu prošlost da bismo bolje upoznali sebe. Čovjek može da misli unazad, kad se sjeća, i unaprijed, kad se nada.

Drugi zadatak vaspitno-obrazovnog sistema vidim u pripremanju mladih bića da preuzmu neku od postojećih ili mogućih radnih uloga: škola stvara stručnjaka koji će biti sposoban da se uklopi u savremenu podjelu rada. Pri tome nije riječ samo o tome da mu se pruži puko znanje, nego i da se razvije volja za saznanjem. Ne radi se o tome da samo uči, nego i da nauči kako se uči. Da bi se djelotvorno obavljala neka postojeća radna uloga, nije potrebno nikakvo poznavanje povijesnih ideja, vjerovanja i vrijednosti. Tehničke i stručne osobine ovdje su važnije od moralnih i humanističkih vrijednosti: svoju radnu ulogu za strojem podjednako dobro može da obavlja moralan i nemoralan čovjek, istinoljubiv ili lažov, čovjek od ukusa ili čovjek bez ukusa. Tako modernizacija skreće sa pitanja smisla i okreće na važnost spoljašnjih stvari. U mjeri u kojoj možemo da vidimo jačanje interesa za nešto spoljašnje, u istoj mjeri zapažamo opadanje interesa za ono unutrašnje ¾ za duhovne vrijednosti i norme zdravog života. Kultura ima dušu i duh, civilizacija oruđa i oružja. Obnova društva i države zavisi od uspostavljanja ravnoteže između ova dva interesa.

Treći zadatak vaspitanja i obrazovanja odmah se nameće: on se sastoji u stvaranju vrijednosne svijesti ili savjesti mladih bića. Ne valja ako vaspitno-obrazovni sistem stvara jake stručnjake i slabe ličnosti. Zar sama riječ obrazovanje ne sadrži u sebi ideju da se stekne obraz, a ne samo znanje za jednu struku. U nas mlade uče da budu dobri stručnjaci, ali ih rijetko ko uči da budu dobri ljudi. Mi imamo mnogo učenih, ali malo dobrih ljudi. Iskustvo naše zapadne civilizacije jasno govori da čovjek može da razvije svoj razum do neslućenih razmjera, ali da posve izgubi svoju dušu. Mi imamo mnogo učenih, ali malo mudrih: mudrost je više od učenosti! Uz stručno obrazovanje ne smije da izostane moralno vaspitanje i vaspitanje ukusa, što podrazumijeva da obrazovanje i vaspitanje ne može biti strogo racionalno, jer vjera, umjetnost i moral nijesu posve razumljivi iz racionalnog mišljenja. Mladi dolaze i odlaze iz obrazovnih ustanova religiozno, etički i estetički nepismeni. Široko i duboko religiozno, moralno i estetsko vaspitanje i obrazovanje ispušteno je ili zapušteno u korist ideološkog i političkog, tako da iz naših škola izlaze nedovršeni ljudi, skoro duševni i duhovni bogalji. Pojam interesa suvereno vlada tamo gdje je bilo govora isključivo o savjesti. Zajednica se gradi na temeljnim vrijednostima vjere, i baš te vrijednosti omogućuju njeno duhovno jedinstvo. Ako slabi vjera u te vrijednosti (oličena u ocu, učitelju, sudiji i svešteniku), onda se i sama zajednica približava svome kraju, raspada se.

Četvrti zadatak u vezi je sa odnosom obrazovno-vaspitnog sistema prema izuzetnima ¾ talentima i genijima. Ako je obrazovno-vaspitni sistem u svojoj biti sredstvo da se izuzetni upropaste za račun prosječnih (kao da su oni prvi nešto krivi), onda on nije dobar. Ovi neobični mladi duhovi, kao neki dar neba ili igre slučaja, ne mogu da se popnu na svoju duhovnu visinu u jednom sistemu koji ih stalno sputava. A oni su baš ti koji svome vremenu čine čast i zato zaslužuju da im to vrijeme obezbijedi uslove za rad. Pojedinca treba postaviti prema njegovoj prirodi, da bi ona dala sve od sebe. Tako će proces obrazovanja i vaspitanja biti ne samo proces učenja, već i proces odabiranja najvrijednijih. Nije mali doprinos obrazovanju ako mladom biću pomogne da otkrije svoje sklonosti, sposobnosti i mogućnosti. Prosječnost ne treba da važi kao jedino mjerilo, premda je obrazovni sistem uglavnom skrojen za prosječne. U njemu se, od strane duhovnih krojača, oblikuju pokoljenja po narudzbini. Onima koji imaju sklonosti i sposobnosti moraju se obezbijediti uslovi za duhovni rast, jer ako se to ne učini, pravi se nepravda prema najboljima, u kojima ideal čovjeka živi. “Država koja ne cijeni talente ne zaslužuje ni da ih ima” ¾ tačno primjećuje Ratko Božović. Učionica treba da bude mislionica: mjesto razmjene misli iz kojih se rađaju nove misli!

I na kraju, peti i ne manje važan zadatak jeste obrazovanje i vaspitanje za dijalog i toleranciju. Obrazovno-vaspitni sistem koji u svoje mlade naraštaje ne ugradi potrebu za razgovorom i naviku za trpeljivost prema drugom i drukčijem, nema budućnosti. Nije li kucnuo posljednji čas da vaspitanje i obrazovanje za dijalog i toleranciju postane prva potreba i nit vodilja našega vremena. Jer danas su dijalog i tolerancija zahtjevi vremena: nema jedinstvenog pogleda na svijet, a ipak se mora zajedno živjeti i tragati za onim što nas spaja. Nijedna društvena grupa, baš zbog toga što je grupa, ne može da računa sa cjelovitim pogledom na svijet, iz čega slijedi da je primorana da svoj pogled na svijet stalno ipravlja, upotpunjuje i proširuje, tako reći u hodu. Pred nama je veoma važan i težak zadatak: mi se moramo učiti dijalogu i toleranciji, jer sve naše nevolje proističu iz činjenice što mi ne umijemo da vodimo uljudan, iskren i trpeljiv razgovor, već jedan sa drugim opštimo preko nišana i mušice, sa prstom na obaraču. Samo vaspitanjem i obrazovanjem za dijalog i toleranciju može se steći svijest da je drugi (pojedinac, narod, kultura) naša dopuna a ne naš pakao: u svakome od nas zapisan je put do drugog, jer drugi je u nama, naša vlastita mogućnost mišljenja, vjerovanja i djelanja. Ko nije tolerantan, ne može biti pravi čovjek: još nije dorastao do visine ličnosti! Duhovni čovjek osluškuje različite glasove vremena i različite načine govora, jer samo tako ima mogućnosti da upoređuje, bira i stvara. Zato Johan Hojzinga ima pravo da kaže: “Mi naše prozore držimo otvorene za svaki vjetar”. Biti otvoren za nova iskustva, teorije i metode znači biti uvijek u razvoju: čuvaj se zatvorenog sistema, ma kako se u njemu osjećao sigurnim! Razvoj ličnosti nije moguće zamisliti bez stalnog učenja.


Đuro Šušnjić
Kultura i društvo

PRICA ZA STARE I MLADE

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju kćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenju stvar, a novca je u onom vremenu bilo vrlo malo. Bilo je božićno vrijeme. Slijedećeg jutra je djevojčica donjela mali poklon i rekla: "Tata, to je za tebe!" Tati je bilo vrlo neugodno, ali kada je otvorio kutiju i vidio, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Kćerkicu je prekorio: "Zar ne znaš, ako nešto pokloniš, očekuje se, da se u kutiji nešto i nađe?" Djevojčica ga je zalosno pogledala i suznim očima rekla: "Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljiupcima samo za tebe!" Tata je bio ganut. Kleknuo je pred kćerkicu, jako je zagrlio i zamolio za oprost. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvijek, kada se osećao izgubljeno i očajno, otvorio ju i iz nje uzeo 1 nevidljivi poljubac i sjetio se ljubavi, koju je kćerka spremila unutra. Svatko od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjau prijatelji, djeca, Bog...

Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti

Рицхард Ј. подстицати: Прослава област: пут до духовног раста

Преглед
класифицирати
Предао Мики на Сат, 12.01.2007 - 23:45.
У двадесет година од њеног објављивања, прослава дисциплини је помогло више од милион претражују открити и богатији духовни живот са уноси радост, мир, и дубље разумевање Божје. За овај посебан двадесет годишњица издање, Рицхард Ј. подстицати је додао увод, у којем се он дијели прича о томе како овај драги и трајан духовни водич дошао да буде.

Хаилед многи као најбоља књига на модерне Хришћанске духовности, прослава дисциплини истражили "класичних дисциплина," или центар духовне праксе, од Хришћанске вере. Уз пут, подстицати показује да је само и кроз ове праксе да прави пут до духовног раста могу наћи.

Подјеле у три дисциплине кретање Духа, подстицати показује како је сваки од тих подручја доприносе изједначен духовни живот. У унутра Дисциплине за медитацију, молитве, поста и студија, понудити авенуес лицних преглед и промену. Вањско Дисциплине у једноставности, самоћа, подношење и услуга, помоћи нам припремити за свет боље место. У корпорацијским Дисциплине исповиједи, поклони, смјернице, и славља, нас ближе један другоме и према Богу.

Подстицати пружа богатство примери показују како се тим дисциплинама може постати део наше дневне активности и како се они могу помоћи нама пролио Повр наше навике и "донијети обиље Божијег у нашим животима." Он нуди одлучујуће нове увиде о једноставности, показујући како се библијски поглед на једноставност, исправно схваћене и примењен, доноси радост и салдо на наш унутрашњи и спољашњи живот и "поставља нас слободни да уживате у пружању Бога као дар који се може дијелити с другима. " Расправа о славље, често највише занемарен од дисциплина, показује своје критичне важности, за то стоји на срцу пут до Христа. Прослава дисциплине помоћи ће мотивирамо Хришћани посвуда да иде на пут молитве и духовни раст.

I da zaokružimo, ovu temu, mada je o njoj neiscrpno pisati, a i pisaćemo još, pogledajmo opet jedan psihološki osvrt

Odnos psihoterapije i duhovnog rada

Kao prvo, vazno je razgraniciti psihoterapiju od psihologije i
psihijatrije. Cesto se u svakodnevnom govoru mesaju ti termini, pa se
smatra da osoba koja ima psihickih problema treba da se obrati
"psihijatru, tojest psihologu, tojest psihoterapeutu".

Psihoterapiju, od druge dve oblasti koje smo spomenuli, razlikuje
metod rada i sama obuka terapeuta. Psihologija nije terapija. Da bi
neko stekao zvanje psihologa, dovoljno je da diplomira na katedri za
psihologiju. Psiholozi se primarno bave naucno istrazivackim radom, a
klijentu sa psihickim teskocama mogu dati poneki savet.

Psihijatrija je bliza samoj terapiji, ali je u psihijatriji
primarno lecenje medikamentima. Da bi neko postao psihijatar, potrebno
je da se specijalizira za psihijatra, a u okviru toga postoji minimum
psihoterapijske edukacije.

Medjutim, psihoterapija je jedna vrsta zanata. Da bi neko postao
psihoterapeut, potrebno je da zavrsi obuku za psihoterapeuta, kao i da
ima oko 800 sati rada na sebi. Psihoterapeut radi direktno na
otklanjanju psihickih tegoba i problema, i to kroz metod za koji je
stekao obuku. I dok psiholozi i psihijatri pristupaju coveku
svrstavajuci ga u grupe i tipove, zadatak istinske psihoterapije je da
se svakom coveku pristupi kao individui. Stoga su znanja i koncepti iz
psihologije i psihoterapije nebitni za psihoterapeuta. Za njega je
bitno da je on sam, kroz proces rada na sebi, uklonio svoje psihicke
probleme i da je stekao valjanu obuku. Kao neko ko je u vecoj meri
"prociscen" od licnih problema i kao neko ko je stekao adekvatnu obuku
iz psihoterapijskog metoda, psihoterapeut je u stanju da pomogne
klijentu.

Jos je Izrael Regardije u svojoj knjizi "Srednji Stub" pisao o
vaznosti prolaska kroz proces terapije, psihickog isceljenja, pre nego
sto bi se neko upustio u ozbiljan duhovni rad (slicnu poruku mozemo
naci i u predgovoru za knjigu "Ritualna magija" Dolores Eskoft
Novicki). On je govorio o psihoanalizi, tada jedinom aktuelnom vidu
psihoterapije. Danas postoje mnogi prakticniji metodi, koji daju bolje
rezultate i funkcionisu brze. Moze se reci da je psihoanaliza neka
vrsta "zastarele tehnologije". U svakom slucaju, akcenat stavljam na
proces terapije pre ulaska u ozbiljan duhovni rad.

Ukoliko se duhovnom radu (narocito ako se osoba bavi okultnim)
pristupi bez prethodnog prolaska kroz proces psihickog ciscenja i
uravnotezenja, gotovo uvek se nailazi na jedan od cetiri glavna
problema:

-Ego. Ideja da ja mogu znati metode magije sa kojima latentno mogu
uticati na druge ljude, a da oni to ne primete, cini od mene
manipulatora koji se oseca mocnijim jer su mu dostupne moci koje
drugima nisu dostupne. Moje pristupanje okultnom Redu i dobijanje nekog
znacajnog stepena podize moj ponos i odvaja me od "obicnih" ljudi, kao
nekog "odabranog". Narastanje ega rezultira zamenom glavnog rezultata -
rad i duhovni napredak, tojest napredak u samospoznaji i licnoj
transformaciji - pogresnim rezultatom - dobijanjem lazne pozicije moci
i stvaranjem lazne slike o meni, pred sobom i pred drugima. Ovakav put
vodi u samozabludu.

-Negativni sadrzaji uma. Psihicka nestabilnost skopcana sa
odsustvom licne ravnoteze (na psihickom, fizickom, emocionalnom i
seksualnom nivou) moze biti pojacana ukoliko se takva osoba bavi
magijom. U magiji se, ponekad, radi sa vrlo jakim energijama i ako
"unutrasnje tlo" za to nije pripremljeno i dovoljno stabilno, pre ce se
desiti uvecanje problema nego istinski duhovni rast. Ovo se moze i
jednostavnije predstaviti: sto vise uranjamo u samospozaju, to nam se
vise otkrivaju potisnute "prljavstine" i, na kraju, ne znamo sta sa
njima da radimo.

-Nedovrsene komunikacije. Duhovni rad predstavlja odredjeni vid
komunikacije, bilo da komuniciramo sa bozanstvima, duhovima, Bogom,
energijama, ili sa aspektima sebe. Nedovrsene komunikacije, svi procesi
koje nismo kompletirali - bilo da se ticu odnosa sa drugim ljudima ili
drugim stvarima - bice utkani u nas duhovni rad. Necemo biti u stanju
da razdvojimo duhovni rad od neprestanih pokusaja da "vtarimo caru
carevo a Bogu bozje" i to puten energija, molitvi, rituala i sl. Time
ne radimo na sebi niti sledimo cist duhovni interes, vec preko mocnih
sredstava za licni razvoj pokusavamo da resimo nase socijalne odnose i
zivotne probleme. To je kao kada bismo zubarskom busilicom pokusavali
da napravimo rupu na zidu, radi kacenja slike.

-Pokusaj lecenja magijom. Ovaj aspekt je srodan prethodnom jer se
radi o koriscenju pogresnih sredstava. Psihoanaliza i tumacenje simbola
sve vise bivaju odbaceni od strane savremene psihoterapije kao
nepotrebno spor i komplikovan metod terapije. Zapravo, taj metod je
zastareo. Sto je vise odbacen iz krugova terapije, to vise ljubitelja
nalazi medju sanjarima koji smatraju da su jedini pravi metodi - oni
odbaceni, oni koji su sada alternativni. Tako ljudi pokusavaju da lece
svoje psihicke probleme tumacenjem snova, jurenjem za simbolima,
istovrmeno misleci da rade znacajan duhovni rad. Oni trace vreme i
energiju. Ako su nam potrebni meseci da bismo se naucili da pamtimo
snove, pa meseci da ih zapisujemo, pa vreme ucenja tumacenja simbola,
da bismo od one rakete koja u snu prolazi kroz crnu rupu shvatili da
imamo problem sa neispunjenim seksualnim zivotom, lako se moze desiti
da spisak problema koje treba resavati kompletiramo u kasnim godinama
zivota, kada ih mozda i ne mozemo resiti. Bauljanje po umu treba
razgraniciti od istinskog duhovnog rada.

Ako bi se trazio odgovor na pitanje i-dobro-sta-sad?, mislim da bi
se rad na sebi mogao svesti na korake koji bi obuhvatali ciscenje
psihe, odredjivanje svog mesta i trase u duhovnosti i, na kraju, sam
rad na realizaciji svoje duhovne staze. Takav redosled koraka se cini
najsmislenijim.