DUHOVNI RAST

Mudrost je više od učenosti

Kako vidim zadatak vaspitanja i obrazovanja danas, u svijetlu neodložne potrebe za uzajamnim priznanjem, razumijevanjem i saradnjom između različitih nacionalnih, vjerskih, kulturnih i političkih zajednica? Mislim da jedan razuman i (h)uman sistem vaspitanja i obrazovanja mora da zadovolji pet uslova.

Da prenosi kulturno nasljeđe ili tradiciju na mlada pokoljenja: u njima treba da živi uspomena na dane koji zaslužuju da se ne zaborave. Tradicija je sve ono što smo, na osnovu savremenih mjerila racionalnosti i humanosti, izabrali iz prošlosti kao vrijedno učenja i pamćenja. Ona je sve što je dobro rečeno i urađeno, što je izdržalo provjeru na vjekovnim iskustvima ljudi i obezbijedilo sebi mjesto u svijesti sadašnjih naraštaja. Tradicija je izbirljivo sjećanje: pokušaj da oživimo istinske vrijednosti iz naše prošlosti! Martin Hajdeger divno reče: “Tradicija je ono što je dovoljno staro da bi vječito bilo mlado”. Tradicija je najbolji izbor iz prošlosti. Prema tome, mi ne idemo u krstaški rat protiv cijele prošlosti, mi samo uvodimo mjerila za razlikovanje: šta od toga što se desilo preuzeti kao razumno i umno, to jest što je istinski doprinos kulturi, a šta odbaciti kao nerazumno i bezvrijedno, to jest što nije kultura. Jer prošlost sadrži pregled svih naših pobjeda i poraza, stradanja i nadanja. Ipak, naše iskustvo gubitka je pretežno, i tjera nas da našu prošlost kritički preispitamo: prošlost treba uvažavati, ali ne i obožavati, jer i gubitak je upisan u genu prošlosti. Mi hoćemo da upoznamo našu prošlost da bismo bolje upoznali sebe. Čovjek može da misli unazad, kad se sjeća, i unaprijed, kad se nada.

Drugi zadatak vaspitno-obrazovnog sistema vidim u pripremanju mladih bića da preuzmu neku od postojećih ili mogućih radnih uloga: škola stvara stručnjaka koji će biti sposoban da se uklopi u savremenu podjelu rada. Pri tome nije riječ samo o tome da mu se pruži puko znanje, nego i da se razvije volja za saznanjem. Ne radi se o tome da samo uči, nego i da nauči kako se uči. Da bi se djelotvorno obavljala neka postojeća radna uloga, nije potrebno nikakvo poznavanje povijesnih ideja, vjerovanja i vrijednosti. Tehničke i stručne osobine ovdje su važnije od moralnih i humanističkih vrijednosti: svoju radnu ulogu za strojem podjednako dobro može da obavlja moralan i nemoralan čovjek, istinoljubiv ili lažov, čovjek od ukusa ili čovjek bez ukusa. Tako modernizacija skreće sa pitanja smisla i okreće na važnost spoljašnjih stvari. U mjeri u kojoj možemo da vidimo jačanje interesa za nešto spoljašnje, u istoj mjeri zapažamo opadanje interesa za ono unutrašnje ¾ za duhovne vrijednosti i norme zdravog života. Kultura ima dušu i duh, civilizacija oruđa i oružja. Obnova društva i države zavisi od uspostavljanja ravnoteže između ova dva interesa.

Treći zadatak vaspitanja i obrazovanja odmah se nameće: on se sastoji u stvaranju vrijednosne svijesti ili savjesti mladih bića. Ne valja ako vaspitno-obrazovni sistem stvara jake stručnjake i slabe ličnosti. Zar sama riječ obrazovanje ne sadrži u sebi ideju da se stekne obraz, a ne samo znanje za jednu struku. U nas mlade uče da budu dobri stručnjaci, ali ih rijetko ko uči da budu dobri ljudi. Mi imamo mnogo učenih, ali malo dobrih ljudi. Iskustvo naše zapadne civilizacije jasno govori da čovjek može da razvije svoj razum do neslućenih razmjera, ali da posve izgubi svoju dušu. Mi imamo mnogo učenih, ali malo mudrih: mudrost je više od učenosti! Uz stručno obrazovanje ne smije da izostane moralno vaspitanje i vaspitanje ukusa, što podrazumijeva da obrazovanje i vaspitanje ne može biti strogo racionalno, jer vjera, umjetnost i moral nijesu posve razumljivi iz racionalnog mišljenja. Mladi dolaze i odlaze iz obrazovnih ustanova religiozno, etički i estetički nepismeni. Široko i duboko religiozno, moralno i estetsko vaspitanje i obrazovanje ispušteno je ili zapušteno u korist ideološkog i političkog, tako da iz naših škola izlaze nedovršeni ljudi, skoro duševni i duhovni bogalji. Pojam interesa suvereno vlada tamo gdje je bilo govora isključivo o savjesti. Zajednica se gradi na temeljnim vrijednostima vjere, i baš te vrijednosti omogućuju njeno duhovno jedinstvo. Ako slabi vjera u te vrijednosti (oličena u ocu, učitelju, sudiji i svešteniku), onda se i sama zajednica približava svome kraju, raspada se.

Četvrti zadatak u vezi je sa odnosom obrazovno-vaspitnog sistema prema izuzetnima ¾ talentima i genijima. Ako je obrazovno-vaspitni sistem u svojoj biti sredstvo da se izuzetni upropaste za račun prosječnih (kao da su oni prvi nešto krivi), onda on nije dobar. Ovi neobični mladi duhovi, kao neki dar neba ili igre slučaja, ne mogu da se popnu na svoju duhovnu visinu u jednom sistemu koji ih stalno sputava. A oni su baš ti koji svome vremenu čine čast i zato zaslužuju da im to vrijeme obezbijedi uslove za rad. Pojedinca treba postaviti prema njegovoj prirodi, da bi ona dala sve od sebe. Tako će proces obrazovanja i vaspitanja biti ne samo proces učenja, već i proces odabiranja najvrijednijih. Nije mali doprinos obrazovanju ako mladom biću pomogne da otkrije svoje sklonosti, sposobnosti i mogućnosti. Prosječnost ne treba da važi kao jedino mjerilo, premda je obrazovni sistem uglavnom skrojen za prosječne. U njemu se, od strane duhovnih krojača, oblikuju pokoljenja po narudzbini. Onima koji imaju sklonosti i sposobnosti moraju se obezbijediti uslovi za duhovni rast, jer ako se to ne učini, pravi se nepravda prema najboljima, u kojima ideal čovjeka živi. “Država koja ne cijeni talente ne zaslužuje ni da ih ima” ¾ tačno primjećuje Ratko Božović. Učionica treba da bude mislionica: mjesto razmjene misli iz kojih se rađaju nove misli!

I na kraju, peti i ne manje važan zadatak jeste obrazovanje i vaspitanje za dijalog i toleranciju. Obrazovno-vaspitni sistem koji u svoje mlade naraštaje ne ugradi potrebu za razgovorom i naviku za trpeljivost prema drugom i drukčijem, nema budućnosti. Nije li kucnuo posljednji čas da vaspitanje i obrazovanje za dijalog i toleranciju postane prva potreba i nit vodilja našega vremena. Jer danas su dijalog i tolerancija zahtjevi vremena: nema jedinstvenog pogleda na svijet, a ipak se mora zajedno živjeti i tragati za onim što nas spaja. Nijedna društvena grupa, baš zbog toga što je grupa, ne može da računa sa cjelovitim pogledom na svijet, iz čega slijedi da je primorana da svoj pogled na svijet stalno ipravlja, upotpunjuje i proširuje, tako reći u hodu. Pred nama je veoma važan i težak zadatak: mi se moramo učiti dijalogu i toleranciji, jer sve naše nevolje proističu iz činjenice što mi ne umijemo da vodimo uljudan, iskren i trpeljiv razgovor, već jedan sa drugim opštimo preko nišana i mušice, sa prstom na obaraču. Samo vaspitanjem i obrazovanjem za dijalog i toleranciju može se steći svijest da je drugi (pojedinac, narod, kultura) naša dopuna a ne naš pakao: u svakome od nas zapisan je put do drugog, jer drugi je u nama, naša vlastita mogućnost mišljenja, vjerovanja i djelanja. Ko nije tolerantan, ne može biti pravi čovjek: još nije dorastao do visine ličnosti! Duhovni čovjek osluškuje različite glasove vremena i različite načine govora, jer samo tako ima mogućnosti da upoređuje, bira i stvara. Zato Johan Hojzinga ima pravo da kaže: “Mi naše prozore držimo otvorene za svaki vjetar”. Biti otvoren za nova iskustva, teorije i metode znači biti uvijek u razvoju: čuvaj se zatvorenog sistema, ma kako se u njemu osjećao sigurnim! Razvoj ličnosti nije moguće zamisliti bez stalnog učenja.


Đuro Šušnjić
Kultura i društvo

Шта би требало да зна савремени човек о духовном животу?

Духовни живот је неизрецива радост, залог пуноће сваке наше чежње за љубављу, слободом, личним односом, знањем и вечношћу. Духовни живот је последња нада, утеха и лек за савременог човека – изгубљеног, празног, измученог и уплашеног од сталних промашаја, од страсти, од греха, од болести, од демона који га прати и од смрти. Свака несрећа произилази из недуховног или погрешно вођеног духовног живота. Сви имамо потребу за духовним животом и духовним руковођењем. Духовни учитељ је човек носилац и сведок енергије Светог Духа.

На жалост, ми веома мало познајемо своје духовно наслеђе. За то смо криви сви по мало, али највећа је увек лична одговорност. Живимо на вулкану под нашим ногама, а тражимо светлост и топлину по далеким и сумњивим жариштима. Природно, искрено и поштено је најпре поштовати, упознати и проверити своје духовно предање, а затим и туђе духовне традиције ако је то потребно.

Двадесет и први век је век брзих комуникација и лако доступних информација; век штампаних и електронских медија. Целокупно искуство у православном духовном животу записано је од светих отаца-аскета. Данас, у великом обиму оно је доступно у штампаном и електронском облику и на македонском језику. Довољно је да имамо конекцију за интернет у нашем дому. Чак и са духовним оцем можемо да се саветујемо преко мобилног телефона или преко интернета. А прочитано и чувено искуство увек може да се провери у пракси, путем личног искуства.

Оно што бих посебно желео да истакнем, проверено донекле и преко властитог искуства, је постојање чудесног реда и хармоније у православном духовном животу и подвигу. Према оцима-аскетама постоје три нивоа (или степена) духовног развоја повезаних са стањем срца као духовног центра човека: ‘чишћење срца од страсти', ‘просветљење ума' и ‘обожење личности'. На ова три степена хармонично се надовезује целокупни духовни живот. Јасно постављени, проверени и посведочени хармоничан поредак не трпи импровизацију. Ако не водимо духовни живот сагласно Предању светих Отаца, односно ако импровизујемо уместо да правилно пролазимо пут од очишћења срца од страсти до добијања дара умносрдачне молитве и просветљености, онда треба да будемо сигурни да већи део онога што нам се дешава, а за које ми мислимо да је духовни доживљај, уствари спада у категорију „ душевност “ .

На шта мислите када спомињете ред и хармонију у духовном животу?

Као што смо поменули, препознатљива су три нивоа духовног развоја личности сваког човека: очишћење, просветљење и обожење. Сваком од претходно наведених степена духовног развоја одговара одређена врста молитве и унутрашњег процеса преображења. Затим, на сваком од степена можемо разликовати посебан духовни подвиг и посебну врсту искушења. На сваком од ова три степена одвија се и одређени, специфичан и различити за свако ниво, духовни однос духовног чеда са духовним оцем. У зависности од тога на ком се духовном нивоу човек налази, он на различит и начин и са различитом силом сведочи Бога. Постоје три степена богопознања, итд... Ништа од наведеног не може се превидети или прескочити. Све је међусобно хармонично и савршено повезано.

Хоћете ли нам објаснити нешто више о врстама молитве?

Најпре да видимо каква молитва одговара сваком од степена. По томе какву молитву има, сваки човек може да одреди степен или ниво духовног раста на коме се налази. На првом нивоу, односно у подвигу очишћења срца од страсти и од последица греха, на коме се налазе већина хришћана, карактеристична је усна или умствена молитва, коју подвижник треба стално да се труди да произноси уснама, тихо или у себи. Притоме се ум, смирено и са плачом, сабире у речи молитве: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног (грешну)“, а као промена у уму, приметно је очишћење и просветљење његове енергије.

На другом нивоу, званом просветљење ума, на коме се налази веома мало људи, најчешће монаси, карактеристична је умносрдачна молитва, коју подвижник унутрашњом речју изговара нечујно у свом срцу. Притоме се ум са смирењем и са плачом, сабран у срцу, усредсређује у речи молитве и човек не зна ништо друго осим за Бога унутар себе. На овом нивоу приметно је отварање срца и очишћење и просветљење суштине ума, која се налази у њему (срцу), као и одговарајуће преображење тела.

За трећи ниво духовног раста, који се зове обожење и душе и тела једне личности, карактеристична је непрестајна умносрдачна молитва – стање које достиже један у свакој генерации. У благодатном стању непрестајне умносрдачне молитве, кад Бог то хоће, дешава се нешто што је од отаца у аскетској литератури названо ‘екстаза' или ‘отимање ума' и ‘гледање нетварне божанске светлости'. Тада аскета својим преображеним телесним чулима може да види оно што је за око обичног човека сакривено, испуњава се божанственом светлошћу, љубављу и радошћу и откривају му се тајне и садашњег и будућег века. Свети оци кажу да Бог Своје Свете не оставља стално у овом стању како би они могли да служе Цркви својим искуством и знањем. Достизање трећег степена је претпоставка за најсавршеније богопознање.

Дали овај поредак важи и за клирике при њиховом избору?

Према црквеном предању, додељивање свештеничких чинова треба да одговара трима степенима духовног раста. Постоје три степена у свештеничком чину: ђаконски, презвитерски и епископски. Ова три степена одговарају трима степенима духовног развоја: ‘ чишћењу срца ' (пракси), ‘просветљењу ума' (теорији) и ‘обожењу' (теологији). Онај који је на степену очишћења од страсти и пролази га правилно под руководством духовног оца, може да добије ђаконски чин. Онај који је достигао степен просветљења ума може да буде рукоположен за презвитера. Онај који је достигао степен обожења може да буде Епископ.

Из чега онда произилазе многи проблеми Православне Цркве, поред таквог поретка и хармоније који, као што кажете, владају у њеном духовном животу?

Управо из непознавања и непоштовања поретка и хармоније који владају у духовном животу. Ово незнање, непоштовање и релативизирање духовних правила, посебно при рукополагању у три свештеничка чина – ђаконски, презвитерски и епископски, изазива озбиљно негативне последице у црквеном животу и шире. Тако, често се догађа да неко ко није просветљен постане презвитер или епископ, да постане духовни отац и да руководи народом. Онда се остварује речено у Јеванђељу: слепац води слепе . И нема никаквог напретка у животу Цркве. Ако неко сам није достигао просветљеност, како ће онда објаснити другима како да прођу пут очишћења од својих страсти и како да дођу до просветљења? Ако је срце затворено за умносрдачну молитву, то је знак да је заробљено од неке страсти. Када се срце у значајној мери ослобађа од страсти, онда се оно отвара за ум и човек добија дар умносрдачне молитве. А када ум молитвено пребива у срцу, он се преображава од божанске благодати светог Крштења, тамо присутне, и на тај начин се просветљује. Ако не задовољавамо страст, она ослабљује и згашњава; када је задовољавамо, она се увећава и опија нас. Ако човеку који болује од славољубља дамо неку власт само ћемо га доразболети.

Неће ли се неко наћи погођен оваквом изјавом?

Дужан сам да пренесем оно што кажу свети оци, али не зато да увредим или осудим некога – јер ја пре свега самог себе осуђујем – већ зато да би се осветлио мрак незнања. Када човек зна да није достојан чина којег носи и да није достојан власти коју је добио у Цркви онда ће он смиреније мислити о себи и неће својим сујетним и егоцентричним понашањем одвраћати људе од Цркве. Исто важи за све у Цркви. Када би знали да без умносрдачне молитве немамо и просветљени ум, не би се тако лако осуђивали да износимо јавне судове о питањима Цркве или да незвани – кад већ наше место и улога у Цркви не траже то од нас – предузимамо одређене акције које потом само погоршавају и онако тешко стање. Какав ћемо одговор после дати пред Богом за такву лакомисленост и за учињену штету? Јесу ли свети оци узалуд дуго година живели у манастирима и у пустињама док се очисте од својих страсти и док просветле свој ум, па су се тек онда на позив Цркве враћали назад у свет да помогну својим ближњима? Зато су они свети, а ми не! Ми данас тежимо ка инстант-духовности. Са неколико прочитаних књига или са три-четири година проведених у манастиру, или у богословској школи, мислимо о себи да смо нешто велико, да нешто много знамо и да смо позвани да урадимо нешто у Цркви. Не! Једино нешто на које смо позвани сви, без изузетка, је покајање, односно преумљење, односно да се очистимо од својих страсти (сластољубља, среброљубља и највеће – славољубља) и да добијемо дар умносрдачне молитве и просветљеност. Ако добијемо тај Божји дар, све друго је лако.

Шта је заиста разлог за сукоб између МПЦ-а и СПЦ-а, чији смо сведоци последњих година?

Спољашњи и јавни сукоб међу Епископима двеју или више Цркава, посебно када разлог нису догматска и суштинска канонска питања, је последица непросветљености, односно страсти од које су они, мање или више, унутрашње заробљени. Та је страст увек славољубље – жеља за влашћу и славом. Значи ако један за другим извадимо све омоте којима је замаскиран проблем, било да су они канонски или литургијски или етнофилетистички или политички обојени, на крају ћемо доћи до његове суштине, која је славољубље конкретних личности. Страст према световној власти и слави је нераздвојна од непросветљености као и од демона повезаним са њом.

Што се тиче случаја између МПЦ-а и СПЦ-а, јасно је свима да, ипак, Епископи МПЦ-а нису ти који посезају на туђе територије и на туђ народ већ се, према властитој духовној моћи, брину о својим вернима. Можда, свако од нас посебно, као човек, има својих слабости, али ми не повлачимо погрешне политичке потезе са таквим разорним последицама како неки српски Епископи – упорно негирају и присвајају македонски народ, на штету црквеног јединства и на штету општег сведочанства Богочовека Христа у свету. Чак се може рећи да смо се административно одрекли делова нашег народа који се сада налазе на територијама суседних држава и под јурисдикцијом тамошњих Помесних Цркви, само због мира у Цркви. Из истог разлога, стално одбијамо захтеве да помогнемо при формирању црквене организације на територији под јурисдикцијом СПЦ-а (Р. Црна Гора).

Постоји ли у случају некакво кршење канона?

Иста неколицина утицајних Епископа СПЦ-а једнострано је прекинула дијалог са нама не због неслагања око канона већ због њиховог неприхватања имена – Македонска Православна Црква. Сва суштинска литургијска и канонска питања била су усаглашена последњим радним документом двеју комисија за дијалог, осим питања имена. Може ли неко из српске комисије за дијалог да ми укаже око ког канонског питања се нисмо усагласили? Нормално, нема ничег таквог осим питања о имену. Зато је то био пети по реду радни документ, али први који је био потписан. Њихов проблем са именом наше Цркве одмах указује на чисто политичку природу овог спора. Док, позивање на некакво кршење канона Цркве у контексту међусобног црквено-политичког сукоба је обична злоупотреба у психолошком рату за придобијање верних, али неуких, људи на њихову страну.

Дијалог треба да продужи тамо где је прекинут са циљем да нађемо начин како да одмах превазиђемо неспоразум међу нама, а не да се враћамо ономе шта је прошло. Када смо већ сели за сто за дијалог и када смо се већ сагласили око главних питања, велика је штета да се поново враћамо на почетак. И не само то, ми имамо и моралну обавезу, потврђену и епископским потписима, да изнађемо решење које ће прихватити и Сабор СПЦ-а и Синод МПЦ-а. А близу смо тога. Авантура која се у међувремену десила не би требало да буде препрека за озбиљне људе да продуже даље.

Ако има још таквих који желе да нас врате натраг, односно који тврде да је проблем некакво раније непоштовање канона, упитаћемо их да нам одговоре, шта је већи промашај црквених правила: прелазак са већ признате самостојности у 1959 години на аутокефалност у 1967 (сагласно пастирским потребама наше Помесне Цркве, сагласно 34-ом Апостолском правилу и сагласно историјском црквеном континуитету) без политичке сагласности надлежног административног црквеног центра – то што смо ми урадили; или, погрешан пастирски приступ – то што они раде? Таман нека је и цела истина на њиховој страни, како ће је пренети и предати македонском народу, чије име и идентитет не поштују и чија основна човекова права и достојанство континуирано газе? Безусловно поштовање нечијег имена и идентитета је основни црквени пастирски принцип и предуслов за комуникацију! А, литургијско „амин“ верног народа, које је у овом случају било и биће наша потпора а не њихова, је главни теолошки коректив свих пастирских промашаја, и садашњих и будућих.

Постоји ли црквено решење проблема?

Призната самостојност у 1959 години са стране СПЦ-а значила је да МПЦ има свој Синод, свог Поглавара и право на слободни избор својих Епископа, као и свој Устав и свој Врховни Црквени Суд, Зато, административни прелазак са већ признате самостојности на аутокефалност ипак није довољан теолошки и црквени разлог за једнострани прекид литургијске заједнице. Посебно не у време суптилног прогона Цркве у коме живимо. Нити је Српска Црква тиме нешто изгубила од своје пуноће, нити је нашој Цркви нешто придодато. Прекид заједничког саслужења у овом случају је предузимање литургијске мере против чисто административног акта. То је неодговарајућа и теолошки неоправдана црквена реакција. То је политички, а не пастирски чин. Архиепископ МПЦ-а није никада престао да спомиње на светој Литургији Патријарха СПЦ-а и друге Поглаваре, нити смо икада престали да тражимо литургијско јединство са њима. Зато, сви заједно, као Епископи, треба да што пре превазиђемо себе (да се покајемо) и да путем узајамног праштања и помирења успоставимо и видљиво литургијско јединство, односно заједничко саслуживање Епископа МПЦ-а са Епископима СПЦ-а на светој Литургији, чак и без претходног решења свих међусобно отворених питања, а на радост целе Цркве, небеске и земаљске. Први хришћани су све своје проблеме решавали унутар молитвене заједнице, сакупљени на светој Литургији. И много сложенији проблеми у историји Цркве, чак и такви који су дотицали догме, били су превазилажени одржавањем и непрекидањем заједничког саслуживања. Један поучан пример за све нас, ван црквеног организовања, је комуникација Р. Македоније и Р. Грчке: иако међу њима још постоји проблем са именом, оне ипак нису прекинуле суштинске међусобне односе на свим нивоима, од економског до политичког. Шта је најчудније, државе су у принципу непријатељски расположене једне према другима. Док ми, који смо као Цркве у суштини једно и који смо требали да будемо пример јединства, постали смо камен спотицања међу народима. Али, имамо и црквени пример за исто: Православну Цркву Америке – исто због имена – нико не признаје осим Московске Патријаршије, а све Цркве саслужују са њом. Зашто да има двојни аршин кад је у питању МПЦ? Значи ако хоћемо, можемо да прихватимо и привремено решење проблема, а таква привремена решења очигледно су позната и из световних и из црквених примера. У конкретном случају то би значило да би Епископи двеју Цркава могли заједнички саслуживати на основу досада договореног, а да се проблем са именом реши сагласно одлуци коју ће донети државе међусобно или међународна заједница. И онако ми као Једна Црква не би требало да имамо ништа са тим проблемом. Исто тако можемо да се договоримо да у својој узајамној комуникацији привремено користимо наша основна црквена имена: Охридска Архиепископија, Пећка Патријаршија, Атинска Архиепископија итд. Ако случајно дозволимо да државе реше проблем пре нас као Цркве или да, не дај Боже, и после останемо разједињени, само ћемо показати да смо безнадежно болесни.

Заједничким саслуживањем сменила би се радикално и перспектива из које се гледа на проблем. Сваки црквени спор изгледа много страшније него што реално јесте после прекида заједничког саслужења. Прекид је у суштини и главни проблем. То је црквено решење међусобних несугласица, посебно због немоћи да савладамо сами, без Господа, доминацију зла и разједињеност и у себи и између нас. Ми, додуше, и онако служимо или саслужујемо и причешћујемо се у неколико других Помесних Цркви, али зашто да то буде тајно...? Значи, ако праштамо, демон који сада руководи догађајима изгуби ћ е своју власт и ми ћемо сви победити. Онда ће нас и људи препознати да смо ученици Христови и прославиће се Отац наш небески. Иначе сада, сви заједно у очима сваког нормалног човека изгледамо веома бедно и смешно...

Која је Ваша порука за Божић?

У благодатном времену и простору Божићне Литургије, Бог нам дарује да још једном учествујемо у великој тајни Христовог Рождества, које треба да буде основа нашег духовног рађања и духовног живота. Не треба да пропуштамо ове тренутке изливања посебне Божје благодати над целим човечанством, већ треба постом и молитвом према својој моћи, испуњењем Божјих заповести и исповедањем својих грехова да се припремимо за свето причешће Телом и Крвљу Христовим, као јединог печата и гаранције нашег учешћа у Божанствени живот. Христос се роди!

Хришћанска црква и њени мисионари добро знају: никада није касно, ни за одрасле, па и за остареле људе без освешћене вере. Могуће је пробудити их за веру и учинити их, некад, ревноснијим верницима него пгго су то они који су носили у себи веру од детињства. Пастир тражи ону једну изгубљену овцу, у деведесет девет сачуваних, и када је нађе њој се више радује него свим осталим овцама. Отац је Бога прославио великим молитвослављем када му се изгублљени, блудни син покајнички вратио кући. Нема ништа необичног у овој познатој јеванђелској причи! Ако је сваки човек биће вере, ако је клица вере у њему остала неразвијена, покривена прашином и песком, то не значи да се чист зрак Божјег сунца (препознат у лику човека Βере, наде и љубави) неће брзо и успешно пробудити и подстаћи на раст.
Данашње обнављање православља у српском народу, по моме мишљењу и искуству, напредује добро. за неке изненађујуће брзо. Нема места изненађењу! Светосавска клица православља усађена је у српску душу пре скоро хиљаду година. Турско ропство је успорило или и привремено зауставило њен раст. Четрдесет година атеизма после Другог свгтског рата, по неким мишљењима, више су допринете искорењивању православне вере у народу, него неколико стотина година турское опсаде. Ηе знам да ли је тако али мислим да када густи облаци и после дужег трајања нестану са неба и појави се Сунце, свако биље и живи створ, и када је изгледао умртвљено или мртво, ρелативно брзо оживи, почне да расте и доноси плод. Српски народ се природно враћа своме православном корену. На православној је Српској цркви и њеним мисионарима да ново узрастањг православне вере не застане, Ηе умори се, не дозволи да га нова светска прашина покопа. Жетва је богата, жетеоца никада није било много, али их данас има и биће их и више.
Тако је могуће очгкивати идућих година, слутим, прилив мушког и женског монаштва у српској цркви, што се већ у неким манастирима (нарочито мушким) остварило. Свг теже економско стање у Србији, изгубљен рат, неизвесна политичка будућност, растављање сваког другог-тргћег брака у Србији (и у западном свету, укључујући и православне земље), опадање воље за рађањем и браком уопште (доста је младог свега оба пола у Србији који и после тридесете године не заснивају брак), утиче на младе, осетљиве и религиозне православне младиће и девојке да се не усуђују да склапају брак из страха од разочарења и могуђе раставе. Управо овакви млади православни људи (међу њима има и девствгника) све се випше занимају за манастире и манастирски живот, посећују их и у њима проводе, као гости, краће или дуже време. Ηеки од њих одлучују се да остану у манастиру као искушеници, да би се у току идуће три године одлучили, и они и њихови духовници у манастиру, за трајан монашки живот. Није добро једнострано мислити да већина оваквих младих људи "бежи"' из живота у манастир (мада сигурно има и таквих), плашећи се одговорности и обавеза које захтевају брак, породица и професионална делатност. Један наш угледни епископ рекао је, истина, једном, да је данас већи подвиг засновати брак и трајно остати у породици, у међусобној љубави мужа и жене и православном одгоју деце, него подвиг који чека младог човека у манастиру. Било како било, манастирских молитвеника и нарочито међу њима обдарених и способних православних мисионара, никада није било довољно. Отуд могуће попуњавање многих испражњених православних манастира у Србији ревносним и здравим младим православним молитвеницима може да буде само Божија благодат и дар Ср-бији, од нових настављача светог Саве.

Да се вратим још једном на веру. Дубоко сам уверен у њену неисцрпну снагу, јаку као сваки други нагон у нама, у њену лековитост. У јеванђељима (а већ довољно и у Старом завету) Христос нас непрестано упућује на веру показујући на бројним примерима њену чудотворну моћ. Вера и јесте чудо, јер покреће "брда и градове", лечи умируће, васкрсава мртве, преобраћа разбојнике у свеце, спасава од изненадне смртне опасносги. Не смемо се према вери односити равнодушно и немарно, слегати раменима и рећи: Ти имаш веру, благо теби, а ја је немам, шта се ту може! Није тако. Сваки човек, као што сам рекао, рођен је са клицом вере; ако и није имао повољне породичне и животне услове да је даље развије, сам је позван да развије веру. Вера није уметнички таленат који један има, а други нема; а и сваки таленат у човеку мора се трудом и радом развијати.
За веру у Бога нема доказа! Смешно је, па и апсурдно, тражити опипљиве доказе Божјег посгојања. Веруј, па ћеш се уверити; за верујућег човека сваки дан његовог живота доказ је постојања Бога.
Велики философ XX века Мартин Хајдегер добро је написао: "Доказ ο Божјем постојању може бити изграђен са свим средствима најстроже логике, упркос томе што ништа не доказује, јер Бог који мора допусгити да се докаже његово постојање, на крају је један небожански бог, па доказивање његовог посгојања може бити једино богохуљење". Сви "докази" за постојање Бога које су западни схоластичари износили вековима пред свет, појачавали су сумњу у мислећих људи и на крају еу се сасвим распршили као мехур од сапунице. Данас нико више од учених теолога у хришђанству и не покушава да обнови или изнесе некакав нов доказ ο Божјем постојању. Очисти себе од злих осећања и помисли, покај се за рђава учињена дела у прошлосги и брзо ћеш поверовати Христовим речима да ће "чисти срцем Бога угледати"!
Као што нема доказа за постојање Бога, нема их ни за бесмртносг људске душе. Свегоотачка литература, додуше, пружа изобилно примере за јављање људске душе после смрти светитељима и људима "чисга срца". Али сва причања ο оваквим јављањима ломе се ο зид неверовања, сумње и недосгатка личног искуства већине људи. Ако знамо да се демони могу појављивати људима одевени у светлосне одоре доводећи пред њих душе умрлих (преко спиритисгичких сеанси, црномагијским путем, најразличитијим окултним "операцијама"), сумње људи постају чак и оправдане. Остављам по страни нека психолошка и психопатолошка тумачења оваквих појава које негирају било какав натприродан утицај у оваквим догађајима и објашњавајући их једино болесним сплетом маштања, жеља, искривљених свесних мисли, збрком бројних несвесних слојева и садржаја у сложеном људском бићу и њего-вој филогенетски старој души. Прелазне облике оваквих збивања, од болесних, преко абнормалних до здравих, проучавају парапсихолози.
Α "докази" за реинкарнације којн се све чешће објављују у окултним часописима света и код нас? И ови "докази" који се истичу као сигуран знак да је душа људска бесмртна и да се много пута отеловљује на земљи, траже од човека веровање. Никада, дакле, није у питању чињеница постојања вере код човека, већ веома значајно разликовање објекта вере у њему.

Каквом су се објекту своје вере окретала, на пример, успламтела срца младих комуниста пред Други светски рат у Србији? Очевидно погрешном, али нагласак је сада на силној вери ових младих људи у Идеју за коју су без страха одлазили у смрт. Написах реч идеја великим словом јер је идеја у Платоновој философији, с правом узимана као "праузрок ствари", па је тако Идеја - Бог! Сви они млади комунисти, дакле, који су искрено поверовали у идеју и који нису упрљали руке манииулишући њоме, на трагичан начин заменилк су идеју идејом ! И не знајући, сваки је човек у току свога живога једино тражи Бога!
Док су људи десетинама хиљада година живели у свету политеистичког веровања у миого богова, у душе својих предака које их на различит начин посећују, у звезде које одређују судбину човека и народа, користећи много начина како да сазнају вољу 6οгова (гатањем y плећку убијене животиње, уз помоћ дроге итд.), вера у човеку још је била на ступњу сујеверја. Сви су људи, у далекој прошлости, веровали, али не у Бога, већ у добре и зле невидљиве силе природе. Ми не знамо како се и да ли се Бог откривао људима пре појаве Мојсија. у релгијама Кине или Индије, на нример. Зато добро знамо, али и верујемо да се Бог открио Мојсију предавши му Таблице Закона, а онда је сам изволео да се оваплоти у лику Богочовека Исуса Христа. Појавом јудео-хришћанске монотеистичке религије, означен је крај пантеистичким религијама, сује-верје (као негативан вид вере "палог човека") је замењено вером у једног Бога и у Исуса Христа као Бога. Сви данас знамо да без обзира што близу три милијарде сгановника земље себе сматра монотеистима, још је увек, не само већи део светског сгановништва припадник различитих политеисгичких религија, већ је и међу народима монотеизма само мањи део у свесној, истинској вери у једнога Бога, у слободи воље изабраној и на делу прнмењеној вери. Отуд је проблем хришћанизације народа, и оних народа који су давно примили хришћанство (међу њима и српског народа) увек изнова актуелан, јер се ни за један народ не може тврдити да је до краја свога постојања укоренио хришћанску веру. Мисионарење правих хришћана међу народима, православних мисионара у православним народима (и у спрском), никада до краја осдобођених магијско-паганских cлојевa у своме духовном бићу - тpajahe до краја све та и века. Само захваљујући оваквим будућим прегаоцима и подвижницима православне вере које ће нам Бог и даље слати (ако Га будемо довољно за овакав подвиг ширења православља искрено молили), путоказ праве вере нашем човеку биће тачно указан и показан. То може бити само личност Богочовека Исуса Христа.


*Текст преузет из књиге: Владета Јеротић, Свети Марко Подвижник и други огледи, Београд 1998.

Mnogo puta se pitamo gde počinjemo a gde se završavamo. Da li je moguće dostići neke razine svesti i kako. Jung je empiriski dokazao svoj put individuacije. Da li je u pravu? Da li drevna tibetanska učenja i meditacija mogu tu da pomognu, s obzirom da se u današnjoj psihologijji dosta radi na ispitivanju stanja moždanih funkcija u stanu meditativnosti kod Jogina? Volela bih da popričamo o tome, podelimo iskustva i znanja.

Psiholozi kažu da je ovo prvi i najvažniji korak u gradnji sebe ka višim razinama svesti, kao i predusliv:


Živeti pod pritiskom današnjice, priznaćete nije lako. Ogroman broj Ijudi se nalazi stalno pod stresom. Većina njih je u neprekidnom kontaktu sa drugim osobama, bilo da se radi o poslovnim prijateljima, kolegama, komšijama, članovima porodice i sl. U slučaju nastanka konfliklnih situacija tokom susretanja sa Ijudima, dobre komunikacione veštine su od neprocenjive važnosti. Konflikti su veoma čest uzrok stresa, ali ako smo vešti u prevazilaženju konflikta, veći deo posla u borbi protiv stresa je obavljen.

Pa, reći ćete — lako je to kazati, ali kako to postići i uraditi.

Šta treba da uradim, s obzirom da se uvek povučem da ne bi došlo do još većih komplikacija. Ne umem da kažem "ne" jer mislim da bi se moji prijatelji naljutili na mene. Ili, da zamolim nekog da ne radi ono što mi smeta jer bi ga uvredio. Kako da kažem partneru da me je njegovo kašnjenje na večeru povredilo, možda će me nakon toga napustiti. Svi će pomisliti kakvo sam ja džangrizalo, ako reklamiram dovoljno ne ispečenu šniclu u restoranu, iako ne mogu takvu da pojedem.

Ono što zaostaje posle ovakvih sitaucija u kojima nam je ponestalo samopouzdanja, je gorak ukus nezadovoljstva i razočaranosti. Osećate se loše, napeto i neraspoloženo. A ono što je najbitnije — niste dobili ono što ste želeli i što vam s pravom pripada. Izgubili ste puno, a najpre sebe i svoju ličnost.

Neko drugi bi to pokušao da razreši na sasvim suprotan način. Vikao bi, posvađao se, lupio rukom o sto, napravio scenu. I ova krajnost u ponašanju dovodi do veoma neprijatnih osećanja, ali sada izazvana u drugoj osobi -u sagovorniku. Krajnji rezultat je ipak poražavajući za samu agresivnu osobu, s obzirom da se agresijom ne rešavaju konflikti već se samo produbljuju, dok se u sagovorniku izaziva agresija. Negativni učinak agresije je i to što dovodi i do odbacivanja od strane drugih.

Pored ove dve krajnosti u ponašanju, neki ne vide druge mogućnosti, te i rešenje za konfliktne situacije. Upravo je to pogrešno. Boljeg rešenja, naravno, ima i zove se asertivnost. I ono što je najvažnije, ako je nemamo u svom repertoaru ponašanja možemo je naučiti. Ova veština nam može pomoći da kvalitetnije živimo. I još važnije - da se bolje osećamo.


Kako postati asertivan?

Najpre, prvo i osnovno - budite pozitivni i izbegavajte pesimistička očekivanja. Kažite sebi - ako pokušam imam šanse da uspem, ako ne pokušam — šansa je izgubljena, odnosno nema je. To ponajpre važi za odluku da pokušate da se promenite i postanete samopouzdaniji i odlučniji, a zatim i za sva ostala stremljenja u životu.

Sledeće, potrebno je da prihvatite činjenicu da i VI IMATE ODREÄ�ENA PRAVA kao i drugi Ijudi oko vas. Recimo, imate prava da odbijete nerazumne zahteve, da iskažete svoje mišljenje iako je u suprotnosti sa drugima (jer imate pravo da mišljenje), imate pravo da pogrešite (jer niko nije nepogrešiv) i da to automatski ne znači da ste večiti gubitnik. Takođe, imate pravo da zahtevate od drugih da promene svoje ponašanje kao i oni od vas. Ako to ne činimo, ne dozvoljavamo drugima da saznaju šta nam (ne)prija i da, eventualno, ubuduće promene svoje ponašanje. Imate pravo da kažete: "Ja to ne razumem, "Ja to ne znam", "Ja to ne želim", jer je to normalno za svakog čoveka, čak i za najkvalitetnije među nama. Treba da prihvatimo sebe onakve kakvi smo, i da ne očekujemo da budemo idelani, JER TAKVI NE POSTOJE!

Sledeće šta treba naučiti je kako izgleda, kako se ponaša i kako komunicira samopouzdana osoba. Rečenica koju izgovorite može biti po svom sadržaju puna samopouzdanja i odlučnosti, ali ako je izgovorite tihim, monotonim glasom, sa pogledom uprlim u pod, pognuti, izgubiće svu snagu i jačinu koju nosi u sebi. Ako izgovarate ozbiljne zahteve upućene sagovorniku, morate to propratiti prigodnim (ozbiljnim) izrazom lica. Osmeh bi u tom trenutku bio prilično neadekvatan, jer bi istopio vašu odlučnost u zahtevu. Namršten izraz lica bi, takođe, bio neadekvatan, jer vi nemate za cilj da pokažete Ijutnju već da iskažete svoj zahtev. Znači, govorite jasnim, dovoljno glasnim glasom, sa naglašavanjem pojedinih reči u rečenici. Održavajte kontakt očiima sa sagovornikom. Ako je potrebno, ne ustežite se da to uvežbate pred ogledalom ili pred osobom koja želi da vam pomogne u ovome.

Važno je i da poruku koju šaljete, pošaljete onoj osobi kojoj je namenjena, a ne posredno, upućujući je nekoj drugoj osobi.

Tokom rešavanja konfliktnih situacija, pokazalo se da je najdelotvornije korišćenje takozvanih "Ja" rečenica. To su rečenice u kojima iskazujete svoja osećanja u određenoj situaciji i za razliku od tzv. "Ti" rečenica ne predstavljaju napad na sagovornika. Drugi obično ne procenjuju ispravno koliko ste povređeni, Ijuti ili iznervirani, pa je veoma korisno da kažete tačno onako kako se osećate — zato pojasnite situaciju, ali tako što je ne činite ni gorom ni boIjom no što jeste:

"Ja" rečenice imaju tri dela:

1. deo koji govori o sopstvenim osećanjima — "Jako sam se neprijatno osećala...",

2. deo koji govori o situaciji koja je izazvala to osećanje - "... jer si zakasnio na večeru koju sum za nas pripremila..."

3. deo koji govori o vrsti promene koju želite — "... volela bih da sledeći put dođeš na vreme..."

"Ti" rečenica, koju smo tako skloni da upotrebimo, bi u ovom slučaju glasila — "Ti si bezobrazan i nezahvalan — kako možeš da kasniš na večeru koju sam spremila". Priz-naćete, radi se o rečenici koja može lako da izazove otpor u sagovorniku, potrebu da se brani ili napada, i eto produbljivanja konkflikta. Ne okrivljujte, objasnite!

Na kraju, naučićemo vas i nekim veštinama u komunikaciji sa sagovornikom u cilju ostvarivanja sopstvenih prava i, posebno, ako prepoznajete da se radi o manipulaciji.

Pokvarena ploča — radi se o upornom i staloženom ponavljanju zahteva, bez ispoljavanja besa i drugih emocija i bez dodatnog objašnjavanja. Ova veština je pogodna za upotrebu tokom komercijalnih situacija, recimo kada želimo da zamenimo cipele -"Molim vas, zamenite mi ovaj par cipela".

Sortiranje stavova — često se dešava da sagovornik zamenjuje činjenice u cilju da nas ubedi da se ponašamo na način na koji on želi. Recimo, započnete razgovor o pro-blemu koji želite da rešite (stalno kašnjenje prijatelja), a sagovornik prebacuje temu razgovora u sasvim drugom pravcu (recimo "Vidim da si nešto nervozna večeras"). U takvim slučajevima ne treba dozvoliti da vas time zbuni, već vratiti konverzaciju na ključnu stavku. To se postiže time što ćemo se složiti sa onim delovima koji su tačni, ili negirati one koji to nisu, uz, na kraju, isticanje suštine ("Ne radi se ovde o mojoj nervozi, već o tvom stalnom kašnjenju. Volela bih da sledeći put dođeš na vreme").

Selektivno ignorisanje — ovu veštinu koristite u onim slučajevima kada sagovornik neadekvatno insistira na nekim stvarima. Tada jednostavno ćutimo i ignorišemo takvu komunikaciju. Recimo, nastavlja da govori o nekom događaju, iako smo ga jasno upozorili da ne želimo da dalje diskutujeimo o tome. Naravno, ne treba nastaviti sa ćutanjem i ignorisanjem ako se tema promeni i pođe u drugom pravcu.

Neutralisanje ljutnje, besa — ponekad je moguće neutralisati neadekvatnu Ijutnju ili bes sagovornika tako što odbijete da dalje s njim komunicirate sve dok se ne staloži. Naravno, jasno mu to stavite do znanja — "Ne želim dalje da diskutujem o tome, s obzirom da si jako uzrujan. Nastavićemo razgovor kada se smiriš".

Tehnika negativnog ispitivanja ili tz. vraćanje lopte — koristi se u situacijama kada utvrdimo da se radi o manipulativnoj kritici. Tada postavljamo pitanja koja će sagovornika naterati da, odgovarajući na njih, shvati da njegova tvrdnja ne stoji, i da smo svesni da pokušava da manipuliše. Recimo, iako smo sasvim staloženi, naš kolega tvrdi da smo napeti i Ijuti, ne bi li nas naveo da se branimo i ne razgovaramo o delu posla koji je trebao da uradi. Potražićemo da nam odgovori recimo na sledeća pitanja "Na osnovu čega vidiš da sam nervozna", "Kako izgleda Ijuta osoba", "Da sam ja namrštena"; "Da li vičem" i sl.

Tehnika otvaranja — veoma je važno da naučite i da, posebno u bliskim relacijama, iznosite svoja osećanja, a ne samo svoje stavove. Poznato je da je teže izneti pozitivna osećanja ("Ja te volim", "Drag si mi", "Prijatno mi je sa tobom"...) nego negativna. Počnite sa vežbom što pre!

Tehnika negativne asercije — to je veština prihvatanja kritike koja nije manipulativna, već proizilazi iz istinitih činjenica. Ako smo zaista negde pogrešili, treba prihvatiti kritiku i pokušati da to ispravimo.

Tehnika građenja kompromisa — i na kraju, poželjno je da se svaka problematična situacija završi nekom vrstom kompromisa, u najnepovoljnijem obliku u smislu obostranog dogovora da će se razgovor nastaviti.

I to nije sve. Pokušajte, kada je god to moguće, da koristite humor u konfliktnim sitaucijama. Humor opušta, približava Ijude, otvara ih, olakšava im komunikaciju i povrh svega se izbegavaju negativna osećanja. Pazite samo da to zaista bude humor, a ne cinizam!

Ovo je samo deo terapijske procedure u kojoj se osobi pomaže da izgradi samopouzdan stav, da povrati ili stekne veru u sebe, svoje kvalitete i mogućnosti, te da svoj život konačno uzme u svoje ruke i njime sama rukovodi. Uradite to i vi! Videćete kako ćete se bolje osećati.


Ass. Dr Olivera Žikić

Dakle, rad na samopouzdanju je osnova svega, što se tiče rada na sebi, upoznavanja sebe samog, kao i duhovnog rasta.
Možda je Jung to i najbilje objasnio u "individuaciji", a, ja želim da napravimo retrospekciju kroz postojeće "teoreme" duhovnog rasta. Na primer, ljudi koji se bave meditacijom kazu da je ona jedini put do "prosvetljenja"( što su američki psiholozi davno uzeli u razmatranje):


Sklad uma, srca i volje vodi ka svesti Jedinstva. Kad naučimo kako da budemo nezaokupljeni, naći ćemo se izvan mentala, izvan ograničenja i oslobođeni u svesti Jedinstva. Um želi posao. Ako mu damo posao, cilj, on postoji i mi smo zauzeti. On ne može da postoji bez posla. Um nas nikada ne ostavlja pod vedrim nebom, bez oblaka. On drži naše oči zamračene, pune prašine od želja, sećanja, misli, asocijacija i imaginacija da ne bismo mogli videti stvarnost takvu kakva jeste. Uvek smo negde drugde, a ne ovde i sada. Biti ovde i sada znači biti nezauzet, biti u sadašnjosti. Um može biti zauzet samo u prošlosti i budućnosti. Sadašnjost uništava ego. Sadašnjost nas ostavlja otvorenim, na raspolaganju, receptivnim, ranjivim, ekstatičnim ali ne zauzetim.

Kad god smo ovde, Bog jeste, jer ovde i sada naš mental ne postoji, on se rastapa, nestaje na trećem nivou Uma, na Psihičkom planu Besmrtnog Trojstva. Um može da postoji samo sa nepostojećim. Pošto je sam um nestvaran, brani se nestvarnim. Um je van tela. Postoje dve stvari koje su najnestvarnije na svetu: prošlost koje više nema i budućnost koja još nije. Između ovo dvoje je mali interval. On je tako mali, da sve dok nismo apsolutno budni i pažljivi, sigurno ćemo ga izgubiti. To su vrata do istine, do realnosti. To je sposobnost apstrahovanja, napuštanja površinskih oblasti uma i zaranjanja u dubine Besmrtnog Trojstva.

Da bismo prevazišli mental, da bi svest mogla raditi izvan njegovog dosega, potrebno je steći sposobnost usredsređivanja uma na određenu ideju; ne dozvoliti mu da se kreće unutar naviknute sfere već jednostavno ući dublje u ideju. Kad smo stekli sposobnost da to činimo duže vreme, da duže držimo um usredsređen na jednu ideju, bez kolebanja i da spoljni utisci ne utiču na nju, onda smo spremni na sledeći važan korak, da odbacimo tu ideju iz uma, da nam um ostane prazan, a da se i dalje koncentrišemo i budemo budni bez ičega u žarištu svesti. Tada svest umakne iz mentalnog tela i ulazi na više planove stičući direktno znanje o svojoj prirodi, besmrtnosti, Božanskom životu, Slatkoj Volji Božijoj, shvatajući život kakav on stvarno jeste - ulazi u Izvor Jedinstva. Posle ovog događaja, više nikada nećemo biti isti kao pre. Kad se spustimo natrag u oblast mentala, sva ograničenja nižih planova će biti tu, ali stečeno iskustvo utiče da stvari vidimo u novom svetlu realnosti koju smo doživeli. Iza ovoga tek slede dublja prosvetljenja.

Meditacija je četvorostruki put čistoće: čista molitva, čista svetlost, čista energija i čista ljubav. Božanski miris i sjaj zrače iz ljudi koji borave u beskonačnom. Meditacija nas dalje vodi prema višoj Duhovnosti i Spiritualnosti.

Ovako govore hrišćanski oci:

Biti hrišćanin,živeti po Božjim zapovestima sada je veoma složeno bez osvrta na iskustva drugih ljudi. A religiozni opit, pre svega, sadrži se u crkvenoj tradiciji. I nosioci te tradicije su duhovništvo, čija najvažnija funkcija je pastirstvo. Pri tome hoću da podvučem, da sveštenici mogu da budu razni: pametni, glupi, obrazovani, neobrazovani, ali svi su dužni da sebe osposobe da budu oni koji pomažu ljudima da pridju suštinskoj crkvenoj tradiciji. Zadatak sveštenika kao duhovnika je – pomoć čoveku da nauči da osmisli svoj život na hrišćanski način. Iako većina ljudi po pravilu, ne vlada ozbiljnim opitom shvatanja sebe samoga, a tim više da proceni sebe sa tačke gledišta kanonskih principa moralnosti. Duhovnik je pozvan da pomogne čoveku da nauči da izražava svoje misli, osećanja, da tokom ispovesti pomogne čoveku da nauči da procenjuje sebe s tačke gledišta crkvene tradicije. Uopšteno kažemo da je zadatak duhovnika, pomoći čoveku da udje u crkveni život i da nauči da bude hrišćanin.

Treba podvući, da upravo u odnosu duhovnika i mirjanina posebno značenje ima faktor ličnosti. Potrebno je da postoji saglasnost. To nije tako važno kada sveštenik krštava, pomazuje, venčava. Ali kada se radi o ispovesti to je posebno važno. Ima takvih slučajeva , kada čovek vodi duboki duhovni način života, ali ne može da nadje duhovnika, jer je jedan sveštenik nekome odgovarajući a nekome ne, to je individualno. Ako govorimo o terminu «duhovnik» - to je uvek sveštenik koji ispoveda jednog ili drugog. To nije duhovni otac, to je sasvim drugi termin

Hajde da porazgovaramo o tom terminu podrobnije

Pojam duhovnog oca često mešaju sa pojmom duhovnika. Znatan deo savremenih hrišćana ne raspolaže realnim opitom duhovnog života,u isto vreme se mnogo čitaju knjige,koje bih uslovno nazvao reprintna izdanja. Knjige govore o duhovnom životu u manastiru, o duhovnoj delatnosti čuvenih pastira, takvih kakvi su optinski starci, sv. Teofan Zatvornik, prep. Jovan Kronštadski. Naravno u takvoj literaturi se često sreće pojam duhovni otac. Ako se okrenemo izvoru pojavljivanja tog načina duhovnog rukovodjenja, dobijamo sledeće. Ono se formira u manastiru pre svega. A šta je manastir? To je takva vrsta skupa ljudi, koji odlaze od sveta i žive posebnim načinom života. Njihovo osnovno zanimanje nije dobijati hleb nasušni, ne rešavanje svakodnevnih problema, koji nastaju u društvu, već preobražavanje sebe samih. Zadatak monaha je veoma dubok. Hrišćanin koji živi u svetu, brine se da što redje realizuje svoje pomisli na rdjave postupke. Zadatak monaha s te tačke gledišta je vrhovni zadatak. On stremi ka tome, da bi i loše pomisli ispitivao. I evo pri takvom veoma strogom zahtevu od sebe kod monaha javlja se potreba da se stalno nalazi u ophodjenju s čovekom, koji ima veliki duhovni opit, koji je napredovao u toj duhovnoj delatnosti. I evo, živeći u manastiru jedno pored drugog, u savršeno identičnim spoljašnjim uslovima, imajući mogućnost da se ispoveda bilo kog dana kod opitnijeg monaha, u manastirskoj sredini formira se razumevanje duhovnog oca – to jest opitnijeg monaha, koji u konačnom zbiru uzima na sebe odgovornost za čoveka u ogromnom stepenu. To jest ne da mu se samo sve vreme ispoveda, on svakodnevno govori čak i o najskrivenijim svojim pomislima. A duhovni otac sa svoje strane veoma oštr0 ispravlja njegov život,u nekim situacijama obavezujući ga, čak i u sitnicama,da postupa po njegovom blagoslovu. Čak se smisao monaštva još sastoji u dobrovoljnom odsecanju sopstvene volje. Pri tome daleko od toga da svaki čak i opitni monah uzima na sebe takvo poslušanje. To se krajnje retko sreće čak i u manastirima (ako govorimo o pravom opitu duhovnog otačastva). Ali mnogi ljidi koji ulaze u crkveni život, tzv. Neofiti hoće odmah u punoj meri da realizuju te principe, koje su čitali u knjigama.

Njima se čini, da oni odmah mogu da bidi tako savršeni monasi, koji mogu da odsecaju sopstvenu volju, a njihovi sveštenici su dužni da budu optinski starci u svetu. Takvi ljudi više puta počinju sebi da traže duhovnog oca, menjajuči jednog pa drugog, oni počinju da imitiraju sa svojim sveštenikom odnose duhovnog oca i duhovnog čada. Kako je čoveku lako da upadne u obmanu, zabludu. I evo ta vidjena umom, pročitana iz knjiga predstava često smeta ustrojavanju normalnih (koji odgovaraju duhovnom nivou,načinu života i darovima datog sveštenoslužitelja) odnosa sa duhovnikom.

To, treba reći, i dezorijentiše i same sveštenoslužitelje, kojima se zadaje da odmah budu nečiji duhovni oci. U datom slučaju treba se setiti reči religioznog pisca S.I. Fudelja. On je govorio o tome, da je neophodan odnos distancije, kada čitaš oce. Ne treba gubiti osećanje realnosti,ne treba potpuno spajati sebe sa pročitanim tekstom i po tom tekstu graditi svoj život. I još jedan važan detalj. Veoma često se ne želi prost duhovnik, koji pomaže čoveku da se sam razvija, već duhovnog oca, koji na sebe uzima odgovornost za sve njegove postupke, stoji ne hrišćanska, već čisto sovjetska rudimentarna težnja ka totalitarnom autoritetu. To je veoma rasprostranjeno u našem društvu, jer smo desetine godina živeli u atmosferi, kada je svemogući bezlični kolektiv i bezlična svemoguća država sve rešavala za nas, kako će se ustrojiti naš život.

I to je u nama stvorilo porazni nedostatak odgovora. Mi smo navikli da živimo po receptu zemaljskih autoriteta, ponekad se time opterećujući, umarajući se ,ali time ne manje biti svesni neosporne istine da glavne probleme našeg života rešava neko drugi. Promenio se sistem vrednosti, ali ubedjenje u to da se sve u životu vrši prema naredjenjima odozgo, ovog puta ne iz zemaljskog politbiroa već iz nebeskog politbiroa – ne napušta mnoge ljude.

Na takav način, može se savetovati čoveku koji tek stupa na put hrišćanskog života, da ne traži sebi nikakve duhovne oce a da se postara da se stalno ispoveda kod jednog sveštenika.

Baš tako, početi svoj duhovni život možemo odatle, što ćemo regularno posećivati jedna hram, u kome se lakše usredsrediti, i postarati se dolaziti nekom odredjenom svešteniku, kome se lako ispovedati,koji te bolje razume,koji te dobro usmerava. I, stalno ispovedajući se njemu duhovno uzrastamo. Treba još dodati,da i na sveštenika ozbiljno utiče, kada mu dolaze duhovno ozbiljni, istrajni, parohijani koji mu veruju. Takav prilaz ga stimuliše u duhovnom životu. Ja po sebi znam: nekad ideš bez posebne želje, nadahnuća na ispovest, i odjednom došli su kod tebe na pokajanje ljudi ali ti razumeš , da su ti ljudi inteligentniji i od tebe samog,pa te oni nadahnjuju. To je veoma važno. I evo u takvom recipročnom radu duhovnika i stalno kajućeg se kod njega hrišćanina postepeno mogu da nastaju odnosi , koji predstavljaju odnose duhovnika i duhovnog čada. Ali taj proces je dugačak i složen.

Često pitaju: kako naći duhovnika? Odgovor je, molite se. Ali postoji i druga varijanta:ljudi idu po crkvama, pokušavaju, traže, šta tu posavetovati?

zadobijanje duhovnika – je delo obostrano.mnogo zavisi od sveštenika, ali mnogo i od mirjanina. Mirjanin treba da razume, da ako hoće da dobije duhovnika, onda on sam treba da se duhovno potrudi. Da ne menja hramove, ne vaga sveštenike, već osetivši kod nekog sveštenika čak i neveliku pažnju, da pokuša da sa njim počne da radi. Ne mesec i ne godinu za to je potrebno potrošiti mnogo snage. Zato kada čovek duhovno uzraste, on počinje da bolje razume i uopšte u okolini, i u tom svešteniku, sa kojim ga je Gospod u tom životu spojio. Zato ne treba ići putem spoljašnjih promena … Možda neće uspeti, tada je moguće otići od tog sveštenika; sveštenik se može pokazati kao loš, ili je on dobar ali niste uskladjeni. Moguće je preći kod drugog sveštenika ali to treba raditi u krajnjem slučaju

Kako oglasiti to, da čovek hoće da vidi u datom svešteniku svog duhovnika? Da li treba doći kod njega i obratiti mu se sa takvim pitanjem?

Znate, kada mi ljudi dolaze i pitaju da postanem njihov duhovni otac, ja odmah odgovaram, da ja mogu da probam da postanem vaš sveštenik kod koga ćete se stalno ispovedati, duhovnik. Vi ćete dolaziti na ispovest, a šta će ispasti, ne znamo. A duhovni otac ja ne mogu da obećam da ću vam postati, nemam takvo iskustvo. Konačno ja ne znakm kako se vidi sa strane, ja imamm parohijane koji se kod mene ispovedaju mnogo godina, i za koga od njih sam duhovni otac a ya koga duhovnik- ne znam. Čini mi se, что я da postupam kao duhovnik, sa kojim su se kod njih za te godine stvorili duboki medjuljudski odnosi. Ali ko od njih sada mene naziva duhovnim ocem, ne mogu da znam, jer ljudi to bolje osećaju od mene možda. Zato što se može doći i pitati sveštenika:. Samo ne treba govoriti:postanite moj duhovni otac, a možda ću vas ja stalno ispovedati, možda ću postati vaš duhovnik.

Ako ipak - sa sveštenikom se ne usklade odnosi o odjednom ti slušajno upoznaš drugog sveštenika i osetiš da te nešto vuče njemu, da ti on može dati više. Može li se otići kod drugog duhovnika? I da li o tome treba pricati?

Kao što sam već govorio, u odnosima duhovnika i mirjanina lični element ima veliko značenje. Jer je ove neophodna i mudrost, i delikatnost, jes možete uvrediti sveštenika takvim odnosom. U principu može se otići od jednog sveštenika drugom, ako postoji takva potreba, i moguće je probati da se ljudi objasne. Razumete, ovde nema nikakvih imperatica. Ovde je neophodan individualni prilaz, trba samo rešiti šta je ovde pravilno. Hrišćanstvo ne može od nas otimati slobodu. Mnogi hrišćani bi hteli da se da se odreknu od tog teškog, ali zajedno s tim blagodatnog dara, slobode, naći se u uslovima jake kontrole. Ali to je nepravilno, hrišćanin je bez slobode nezamisliv

Dozvolite, našla sam duhovnika, hoću kod njega na ispovest.Ali ja imam masu nebažnih i važnih pitanja,koje trba sa njim da rešim. Javlja se potreba nekog neformalnog razgovora sa njim. Na ispovesti ne ide lako, ne uspevaš sve da kažeš, i čini se da sa svojim pitanjima treba doći njemu po savet.Mnogi čekaju duhovnika posle službe,da bi razgovarali s njim.I često misliš,da jadnog baćučku svi rastržu,i da je bolje potražiti ga drugi put? Kako tu izgraditi odnos sa duhovnikom?

Često ljudi mešaju ispovest i duhovnu besedu. Za ispovest se treba pripremati, da bi u toku nje jasno i konkretno iskazali svoje misli. Ispovest treba da ide lako, kao razgovor sa sveštenikom, i ne treba mešati jedno s drugim. Napominjem da su se u ruskoj crkvi do 17 veka hrišćani ispovedali nekoliko puta u toku godine, i sveštenici su bili slobodniji. I danas, na primer, u grčkoj, u srpskoj crkvi ispovedaju, prvo ne svi sveštenici, drugo, ljudi se ne ispovedaju pre svakog pričešća, to je mnogo redje nego kod nas. Ali pri tome oni sa sveštenikom razgovaraju mnogo češće nego na ispovesti. Kod nas se često sa sveštenikom razgovara samo na ispovesti. Sa svim što se kod čoveka nakupilo u duši on ide na ispovest.I ni sam ne može toliko da se kaje a druge da zadržava. To je problem!Ali postoji i drugi problem. Često sveštenik privlači ne samo žene nego i muškarce ponekad, ali sa ženama je češče, — prosto kao prijatni duhovni sabesednik, kao prijatna ličnost. To ponekad dobija surove forme, posebno kad je reč o poznatim sveštenicima. Završivši bogosluženje, parohijanke sede i čekaju ga – baćuška će doći., sačekaćemo ga, možda če nam nešto reći, obratiti nam se, potapšati nas po ledjima, pogladiti po glavi, šta to znači … Pri tome njihovi muževi sami sede kod kuće, zapostavljena deca se igraju oko hrama loptom a one čekaju razgovor s duhovnikom. Čista psihologizacija odnosa, kada ljudska radost, možda čak i neprosvetljena duhovnim životom , od razgovora sa očekivanim čovekom sve pokriva. To treba izbegavati. Možemo se ispunjavati prema svom duhovniku vremenom pravom hrišćanskom ljubavlju, ali češće od svega mi sa vama neke stihijno duševne emocionalne porive prihvatamo kao ljubav. Treba ići ne za ličnošću sveštenika pre svega već za tim, koliko će ti on kao hrišćaninu pomoći da se razviješ. A ne ugadjati sebi, ne radovati sebe,ne umiljavati tebe svojim čisto ljudskim kvalitetima.

Ali ako ja imam važno pitanje, npr. prelazak na novo radno mesto?

-Preporučujem dolazak na razgovor i duhovnu besedu a meru važnosti pitanja će proceniti sam hriščanin. Još je važno zapažanje mnogi sveštenici vole da upućuju veoma kategorično: tako i nikako drukčije. «hajde da zajedno rešimo, hajde da se posavetujemo kako», to je pravilniji pristup, od bezapelacionog naredjenja: «blagoslovim da postupis tako i tako». To ne prihvatam.

Tu treba napomenuti da sve zavisi od Boga, a postupati tako kao da sve yavisi od nas.Tj. mi treba da budemo saradnici Bogu, a ne potrebitelji njegovih blagodetnih sila.

Danas često blagoslov traže za sve i svašta. Šta je to blagoslovkada je neophodan a kada ne?

Obraćajući se za blagoslov, mi tražimo da saznamo volju Božju o nama samima o našem životu, o nekim našim zamislima. Čak samo znajući volju Božju I ispunjavajući je može se u konačnom zbiru ne ogrešiti o Boga. Ako pamtimo, da je blagoslov – opit da se spozna volja Božja i da se ona ispuni – to će postati razumljivo, da je često stremljenje da se dobije blagoslov na različite naše početke profanacija blagoslova. Osnovne istine hrišćanskog učenja nama su ipak veoma dobro poznate. Ako smo hrišćani, svima nama je blagosloveno da živimo hrišćanski , da volimo Boga i svoje bližnje. U to isto vreme u svakodnevnom životu javljaju se jedne ili druge epizode, susreti, problemi, hrišćanska razrešenja koja teško možemo da razumemo. U tom slučaju mi se prvo obraćamo svešteniku, da bi nas blagoslovio na to ili drugo razrešenje te situacije na hrišćanski način. Zato smo dužni da molimo Boga da otkrije Njegovu volju za razrešenje tog konkretnog slučaja, mi treba da imamo poverenje u tog sveštenika i najglavnije – treba da budemo spremni za to , da bi se ispunio blagoslov koji smo dobili. Ako poštuje te uslove, tj. ako hrišćanin tako na početku razmišlja, –redje će tražiti blagoslov. A ako dobije blagoslov, bezuslovno će ga ispuniti.

Jedna moja poznanica psiholog gleda na razgovor sa duhovnikom veoma pozitivno. Ali ona vidi u njemu samo jedan od puteva koji čovek kao psiholog nalazi u svom životu. Neko ide na treninge, neko na seanse kod psihoterapeuta a neko u crkvu duhovniku…

To što psihoanaliza pomaže ljudima da skinu svoje duševne traume – je očigledno i veoma dobro, ako nekome psihoalanalitičari pomažu. Primećujem da he psihoanaliza rasprostranjena kod protestanata i u sekularizovanim zemljama. To znači to, da psihoanaliza preuzima na sebe funkciju ispovedi. Psihoanalitičar ove nastupa kao duhovnik, ali samo formalno. Bezuslovno, kao i u psihoanalitičarskoj seansi, tako i u ispovedi postoji psihoterapeutski element. Čovek govoreći o problemima koji ga muče skida svoj teret.I tu se završava psihoanaliza.A duhovničtvo ide dalje. Čak s jedne strane, rasteretivši se u razgovoru sa sveštenikom, koji te razume, saoseća s tobom, s druge strane hrišćanin dobija na ispovesti to što ne može da dobije u vreme seanse sa psihoterapeutom: blagodatnu pomoć od Boga, koja se daje kroz tainstvo pokajanja. Pokajanja u grehu koje se javlja u crkvi, daje ne uslovno psiholosko već bezuslovno ontološko opraštanje greha u večnosti opraštanje greha od strane Boga. Psihoanaliza je surogat ispovesti. To ne znači da je ona loša. Prosto ne treba se zaustavljati na tokm nivou.

Ima slučajeva kada mnogo godina čovek sebi ne može da nadje duhovnika iako ga traži. Ali ima i hriščana koji svesno izbegavaju takvo opštenje sa sveštenikom jer se boje da ne mogu da ispune neke stroge, uslove koji im se daju!

Istinsko opštenje sa duhovnikom zahteav od samoh čoveka velike unutrašnje napore. Eto te napore ljudi često ne žele da ulože.Oni se svesno stlanjaju od tog napora i tako sebe unižavaju. Konačno pre svega sam čovek je dužan da bude strog prema sebi i nije stvar duhovnika da istupa u svojstvi egzekutora.Sveštenik treba da bude u rukovodjenju delikatan, ali dosledan.Ako ljudi izbegavaju dohovno rukovodjenje samo zato što ih to mnogo obavezuje, kako će oni svoje obaveze pred Bogom ispunjavati? To je i greh, i prosto ogranišavanje sebi intenzivnog duhovnog života. Zato treba taj strah prevazići. Možda iza tog straha stoji nesrećni opit sa mladim pseudostarcem, koji su ogranišili čoveka na početku rigoroznim zahtevima i prosto ga odvratili. Tu se može posavetovati sa mo jedno ponovo potražiti drugog sveštenika

Tako se dobija da je za duhovni rast hrišćaninu duhovnik neophodan?

Ja bih rekao, veoma poželjan. Pojasniću takvu analogiju: moguće se samoobrazivati a može se učiti u školi.Opit pokazuje da u večini slučajeva obrazovanje dobijeno u školi po nekom sistemu je bolje od samoobrazovanja. Da, postoje i takvi genijalni ljudi koji samoobrazovanjem dostižu više ali često biva obrnuto. A Crkva-to je odredjen sistem i služitelji crkve – to su ti ljudi koji su prizvani da pomognu čoveku brže, intenzivnije da prodje put duhovnog razvoja. Zato hrišćanin ima veće šanse za duhovni razvoj u prisustvu duhovnika nego u njegovom odsustvu.
“Журнал «Фома»”

Protojerej Georgij Mitrofanov

Izvor: http://www.duhovnik.ru/main/to_talk?id=194
Prevela: mr. Ž. Mančić

Psihičko protiv spiritualnog? :


Danas kad se vežba i govori u sve većoj meri o velikoj raznolikosti psihičkih moći i popratnih psihomentalnih stanja, dužnost je svakog studenta Drevne Mudrosti da pažljivo i intuitivno proceni tu situaciju.

Od vremena na vreme se pojavljuje u diskusijama i u štampi neka čudna zbrka misli. Neki pate od svojevrsne zablude misleči, da je interesovanje za psihičke stvari sa strane nove generacije znak sve veće spiritualnosti, i da su neki psiho-mentalne vežbe koje se često istiću pod imenom “Yoga” sigurni znak, da su se oni koji su zauzeti njima, odrekli materijalizma i da uzimlju svoje prve korake po stazi spiritualnosti. To je jedna opasna obmana i nesretna zbrka ideja.

Sve se psihičke vežbe uglavnom rade sa kama-manasičkim delom ljudske konstitucije, i još sa nižim delom, sa kama-praničkom oblašču. To polje aktivnosti može pod izvesnim okolnostima postati još materijalnije od tkz. materije ili fizičke supstance, a interesovanje u njoj može a često i ogrubi ljudsku svest i čini je još ličnijom i sebičnijom nego pre.

Psihičke stvari nemaju ništa zajedničkog sa duhovnim stvarima, i “psihički” čovek je na sasvim suprotnom polu od “duhovnog” čoveka, mada se ovde moramo služiti izrazima koji zaista nisu primerni, radi pomanjkanja boljih.

Grška reč psyche potiče od grčkog korena psicho, što znači ohladiti ili hladno. Grčki i rimski stoici dali su izdaleka mig na ranije doktrine koje su se učile u grčkim misterijama i u kojima se ukazalo na dejstvo zašto se ljudska duša nazvala Psyche. Objašnjenje je sledeče: čovek je zbog počinjanja krivice i zbog privrženosti i robovanja niskim čarima pao u dobine hladne materije i tako izgubio svoju suštinsku i pravu duhovnu vatru ili žar. On se ohladio i njegovo lutanje po nižim oblastima materije odvelo ga je sve dalje od Centralne Vatre i od božanske iskre koja je jezgro duhovnog čoveka. Medjutim, u srazmeru koliko nam uspe da udjemo u unutrašnjost i pozadinu tog posrenog psihološkog vela svesti mi postajemo plemenitiji i opet se uspinjemo prema “toploti” unutarnjeg Plamena koji je naš pravi dom.

Duhovni rast se sastoji od postepene promene čovekove svesti u pravcu univerzalnosti. On bazira na sve većem razumevanju i u sve većoj primeni etike. Duhovni rast je usko vezan za svetsku sućut, dobrotu srca, strogu samo-kontrolu, sposobnost da se zaboravi svoju sitnu ličnost i da se posveti svoj život nekom plemenitom i bezličnom sveopštem cilju, i on se sastoji i od širenja ovog mentalnog horizonta i od obnove cele moralne čovekove prirode u svetlu prave filozofije koja je ljubav za mudrost.

To su stanje svesti i ti duhovni ciljevi koji su bili poznati u grčkim sistemima misli kao noetic, termin koji ima svoje poreklo od reči neus. Neus zajedno sa srodnim terminom pneuma se definiše buddhi-manas. Ti su termini, nažalost, kasnije prestali biti sastavnim delom našeg modernog jezika, pa su se izgubili zajedno sa idejama koje su oni izražavali.

Prirodno je da se jedan tolerantan naučnik interesuje za psihičke stvari i da ih zakonito istražuje. Osim toga, kad se uzme u obzir prirodnu evoluciju sadašnjeg čovečanstva, to će biti oblast koja će zahtevati sve veću pažnju, jer se u našoj sredini radja sve više psihičko sklonih ljudi. Ali mi moramo pravilno shvatiti, da je interesovanje za te stvari jedino sigurno sa jednom pozadinom duhovne (ili noetic) doktrine kakvu daje ezoterička filozofija. Bez ezoteričke filozofije psihizam je vrlo brzo podesan da se degeneriše u krajnji materijalizam psihičkog tipa koji često vodi svoje pristalice do ludila ili samoubistva.

Zato je za nas kao studente Drevne Mudrosti od največe važnosti da jasno povučemo liniju izmedju psihičkog i duhovnog i da to objavimo u našem radu za dobrobit drugih.

Da bismo to učinili primerno moramo razviti temeljito razumevanje čovekove sedmerostruke konstitucije, što nikako ne znači samo poznavanje raznih tehničkih termina - večina sanskritskih - koje je prihvatila teozofska frazeologija. Za nas je važno da shvatimo pravu prirodu raznih stupnjeva svesti i supstancu od koje smo sastavljeni. Prema savremenim naučnim istraživanjima bi se ti stupnjevi svesti i supstance mogli izraziti terminima: frekvencija - energija. Jedna važna ključna ideja u procesu razumevanja naše prirode jest, da se ti stepeni energije prožimlju. Dok je ispravno da se kaže da je ljudsko biće jedan trostruki entitet koji se manifestira na fizičkom, psihičkom i duhovnom planu, ne sme se prevideti, da je svaki od tih planova složen i da je takodjer predstavljen redom na svakom planu. Mnoge se od tkz. psihičkih energija katkada manifestuju putem fizičkih organa, a neke se duhovne energije mogu usredotočiti na više eteričke stepene psihičke prirode. To je taj složeni kvalitet raznih planova koji se madjusobno prožimlju i stvaraju toliku zabunu koja vodi do varavih rezultata. Mi nikad ne možemo dovoljno naglasiti da je čovek jedno složeno biće u kome je veći broj različitih, pa ipak medjusobno povezanih centara svesti u isto vreme na delu. Ta činjenica objašnjava više nego išta drugo zašto postoji dvojnost u ljudskim bićima koje se manifestuje u posve protivnim motivima i impulzima i zašto postoji njihova zagonetna složena tipična obeležja.

Tek krajnje jedinstvo svih tih snaga koje se slevaju u snažnu struju svesti čine človekom bićem višeg reda od kojih su Adepti i Inicirani živi predstavnici.

Rick Warren:

Jednom kad ste ubijedjeni da vrijeme odvojeno za dnevno proučavanje je bitno za vaš duhovni rast, kako to postići? Možete biti motivisani da to uradite ali možda ne znate kako.


Trebate da razmislite o četiri osnovna elementa da kvalitetno provedete vrijeme:

Početi sa ispravnim stavovima
Izdvojiti posebno vrijeme
Odabrati posebno mjesto
Slijedite jednostavan plan
Zaključak


POČETI SA ISPRAVNIM STAVOVIMA

U Božijim očima, zašto nešto radiš je važnije od toga šta radiš. Jednom prilikom Bog je rekao Samuelu, “Jer ne gledam na šta čovjek gleda; čovjek gleda što je očima, a Gospod gleda na srce.” (1 Samuelova 16:7) Moguće je uraditi nešto ispravno ali s pogrešnim stavom.

To je bio Amazijin problem jer “on činjaše što je pravo pred Gospodom, ali ne cijelim srcem.”(2 Dnevnika 25:2)

Kad dodješ da se susretneš s Bogom u vrijeme koje si odvojio, trebao bi imati ove ispravne stavove:

Očekivanja- Dodjite pred Boga sa iščekivanjem i nestrpljivošću. Očekuj kvalitetno vrijeme od druženja s Njim i primi blagoslov provedenog vremena skupa. To je ono što je David očekivao: "Bože, ti si Bog moj, k tebi ranim, žedna je tebe duša moja." (Psalam 63:1)
Poštovanje – Ne žurite u Božije prisustvo, već pripremite svoje srce tako što ćete biti mirni pred Njim i dopustiti tišini da očisti misli ovog svijeta. Poslušajte šta kaže prorok Habakuk: "Gospod je u svetom hramu svojem; muči pred njiim sva zemljo." (Habakuk 2:20; vidi Psalam 89:7) Dolaziti u Božije prisustvo nije kao ići na fudbalsku utakmicu ili na neki drugi vid zabave.
Budnost – Prvo se razbudite. Sjeti se da se nalaziš sa Tvorcem, Stvoriteljem neba i zemlje, Otkupitelja ljudi. Najbolja priprema za odvojeno vrijeme ujutru počinje noć prije. Idite na spavanje ranije tako da budete pripremljeni da se sretnete sa Bogom ujutru; On zaslužuje vašu punu pažnju.
Spremnost da poslušamo – Ovaj stav je od velike važnosti; ne dolazite u odabrano vrijeme da izaberete sta ćete raditi, a šta ne, već sa svrhom da uradite bilo šta i sve što Bog zatraži od vas. Isus je rekao, "Ako tko želi vršiti njegovu volju, on će znati je li to učenje od Boga ili ja govorim sam od sebe." (Jovan 7:17) Zato dodjite na susret s Bogom odlučni da činite Njegovu volju bez obzira na sve.

IZDVOJITE POSEBNO VRIJEME

Posebno vrijeme ima veze sa tim kada ćete odvojiti mirno vrijeme i koliko dugo bi trebalo biti. Osnovno pravilo je ovo: Najbolje vrijeme je onda kad se vi osjećate najbolje! Dajte Bogu najbolji dio vašeg dana- kad ste najsvježiji i najbudniji. Nemojte servirati Boga sa ostatcima (vremenom koje vam je preostalo od nečeg drugog) Takodje zapamtite, da vaše najbolje vrijeme se razlikuje od nečijeg drugog.

Za većinu od nas, rano jutro izgleda kao najbolje vrijeme. Isus je praktikovao da rano ustane da se moli i sretne s Ocem: “A rano ujutro, dok je još bio mrak, ustao je i izašao van te otišao na samotno mjesto i ondje se molio." (Marko 1:35)

U Bibliji, mnogi dobri ljudi i žene su rano ustajali da se sretnu sa Bogom. Neki od njih su:

· Abraham – 1. Moj 19:27 · Mojsije – 2 Moj. 34:4

· Jov - Jov 1:5 · Ana i Elkana - 1 Samuelova 1:19

· Jakov – 1. Moj 28:18 · David - Psalmi 5:3, 57:7,8

(Takodje vidi Psalm 143:8; Isaija 26:9; Ezekiel 12:8.)

Kroz crkvenu istoriju, mnogi Hrišćani koje je Bog najviše iskoristio, sretali su se s njim rano ujutru. Hudson Taylor je rekao, "Ne možeš naštimavati instrument nakon što koncert završi. To je besmisleno. Logično je da ga naštimaš prije nego koncert počne."

Veliko budjenje Britanskih studenata u kasnom 19-tom vijeku počeo je onim istorijskim riječima: "Sjećajte se Jutarnje Straže!" Tako da mi trebamo da se naštimamo na početku svakog dana dok se sjećamo Jutarnje Straže.

Ako Isus stvarno zauzima prvo mjesto u našem životu, onda trebamo da mu damo naš prvi dio dana. Traba najprije da tražimo Njegovo kraljevstvo (vidi Matej 6:33). Doktori nam poručuju da je doručak najvažniji od obroka. On često odredjuje nivo naše energije, budnosti, pa čak i raspoloženja tokom dana. Takodje, mi trebamo “duhovni doručak” da na pravi način počnemo dan.

I napokon, naš mozak je ujutru neopterećen dnevnim aktivnostima. Naše misli su svježe, mi smo odmorni; nismo pod pritiscima i to je obično najmirnije vrijeme. Jedna majka navija sat da je budi u 4 ujutro, provede svoje odredjeno vrijeme, vrati se nazad u krevet i onda se diže kad se svi u kući dignu. Ona objašnjava da s djecom po cijeli dan u kući, rano jutro je jedino vrijeme kad je tiho i kad može biti nasamo s Bogom. Ovo njoj odgovara; vi trebate izabrati vrijeme koje najbolje odgovara vama.

Možete takodje razsmisliti o tome da odvojite dva slobodna vremena (ujutru i navece). Dawson Trotman, osnivač Navigatora, imao je lozinku koja je označavala njegovo vrijeme uveče: NJRZR. Kad god je bio sa grupom ljudi naveče ili kući sa svojom ženom i kad bi izgledalo da se razgovor završava, rekao bi, “U redu, NJRZR.” NJRZR znači “Njegova Riječ, Zadnja Riječ;” I on je to praktikovao godinama kao način da završi dan s mislima okrenutim Gospodu (Betty Lee Skinner, Daws, Zondervan, 1974, p. 103).

Stephen Olford, veliki Hrišćanin i dugogodišnji sveštenik u Njujorku, je rekao: “Želim ujutru da čujem Božiji glas prije bilo bilo čijeg, i Njegov je zadnji glas koji želim da čujem naveče.”

David i Danijel su se susretali sa Bogom tri puta dnevno (vidi Psalam 55:17; Danijel 6:10).

Koje god vrijeme da odvojite, budite dosljedni u tom. Obilježite ga u svoj kalendar; zakažite vrijeme s Bogom kao što biste to uradili sa bilo kim drugim. Dogovorite sastanak s Isusom! Onda se tome radujte i nemojte da otkažete. Sastanak na kojem smo izvisili nije prijatno iskustvo za nas, Isus takodje ne voli da izvisi. Zbog toga, dogovorite sastanak s njim i održite ga po svaku cijenu.

Pitanje koje se ljudi često pitaju je, "Koliko vremena bi trebao da provedem s Bogom?" Ako nikad ranije niste bili dosljedni u nekom vremenu, počnite sa sedam minuta (Robert D. Foster, Sedam minuta s Bogom, NavPress, 1997) i pustite da se vremenom povećava. Cilj vam je da ne provedete manje od 15 minuta dnevno s Bogom. Od 168 sati koliko nam je dato tokom sedmice, 1 sat i 45 minuta izgleda jako malo kad shvatiš da si stvoren da imaš prijateljstvo s Bogom. Evo nekih dodatnih smijernica:

Ne pokušavajte dva sata na početku. Samo ćete se obeshrabriti. I vi morate rasti u ovoj vezi kao u bilo kojoj drugoj. Počnite zato sa sedam minuta i pustite da se to vrijeme produžava; bolje je biti dosljedan sa kraćim vremenom nego se sretati sat vremena svake druge sedmice.
Ne gledajte na sat. Gledanje na sat vam može upropastiti vaše mirno vrijeme brže nego bilo šta drugo. Odlučite šta možete uraditi za to vrijeme koje ste izabrali, pročitati i pomoliti se; a onda to i uradite. Ponekad će vam trebati više od vremena koje ste izabrali da odvojite, a ponekad manje. Ali ne gledajte na sat.
Stavite naglasak na kvalitet, a ne na kvantitet. Nema ništa super duhovno ako odvojite dva sata. Ono šta uradite za to vrijeme- bilo to 15 minuta ili dva sata ili bilo koje drugo- je bitno. Neka vam za cilj bude kvalitetno prijateljstvo s Bogom.

IZABERITE POSEBNO MJESTO

Mjesto na kojem ćete provesti svoje odvojeno vrijeme je takodje bitno. Biblija navodi da je Abraham imao odredjeno mjesto gdje se nalazio s Bogom (1. Moj 19:27). Isus je imao običaj da se moli u Getsimanijskom vrtu na Maslinskoj Gori. "I kad je izašao, pošao je po običaju na Maslinsku Goru; a za njim su pošli učenici." (Luka 22:39)

Vaše mjesto treba da je privatno. Ovo je mjesto gdje vi možete biti sami, gdje je tiho, gdje vas niko neće uznemiravati ili prekidati. U današnjem bučnom svijetu, trebaće vam malo dosjetljivosti, ali je potrebno da si obezbijedite mjesto gdje…se možete moliti na glas bez bojazni da ćete uznemiriti nekog; gdje je dobro osvjetljenje za čitanje (sto, možda);
gdje vam je udobno. (UPOZORENJE: Ne činite to u krevetu. To je suviše udobno!)

Vaše mjesto treba biti posebno. Gdje god se odlučite sastati s Bogom, napravite da to mjesto bude posebno za vas i Njega. Dok dani budu prolazili, to mjesto će vam mnogo značiti zbog divnog vremena koje tu provodite sa Isusom Hristom.

Vaše mjesto treba biti sveto. To je mjesto na kom se sastajete sa živim Bogom. Mjesto na kom se vi sastajete s Bogom može biti isto tako sveto kao i mjesto na kom se Abraham sastajao s Bogom. Ne morate biti u crkvi. Neki ljudi su odvajali svoje posebno vrijeme u kolima parkiranim na mirnom mjestu, u praznom ormaru kod kuće, u dvorištu iza kuće. Svako od ovih mjesta je postalo sveto za njih.

SLIJEDITE JEDNOSTAVAN PLAN

Neko je jednom rekao, "Ako nemaš cilj, sigurno ćeš ga pogoditi!" Da bi proveli kvalitetno vrijeme, trebate imati plan ili neke glavne crte koje ćete slijediti. Glavno pravilo je ovo: Neka vaš plan bude jednostavan.

Trebaće vam ove tri stvari za vaše isplanirano vrijeme:

Biblija – neki moderan prevod, koji nije parafraziran, dobro odštampan.
Sveska za zapisivanje svega onog što vam Bog pokaže, i za pravljenje molitvene liste.
Pjesmarica – ponekad ćete poželjeti pjevati pjesme hvale (vidi Kološanima 3:16).
Čekajte na Boga (Opustite se). Budite mirni minutu; ne ulećite u Božije prisustvo, nemojte odmah početi pričati. Slijedite Božiji savijet: "Utolite i poznajte da sam ja Gospod." (Psalam 46:10; vidi takodje Izaija 30:15; 40:31) Budite mirni neko vrijeme da dodjete u stanje poštovanja.
Molite se nakratko (Zahtjev). Ovo nije vaše vrijeme za molitvu, već kratka molitva na početku Bogu da očisti vaše srce i da vas uvede u vrijeme koje ćete provesti skupa. Dva dobra dijela iz Biblije za zapamtiti su:
"Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje, vidi jesam li na zlu putu, i vodi me na put vječni.." (Psaalm 139:23-24; vidi takodje 1 Jovanova 1:9)
“Otvori oči moje, da bi vidio čudesa zakona tvojega." (Psalam 119:18; vidi takodje Jovan 16:13)
Prvo morate biti u skladu sa Autorom da bi mogli razumijeti Njegovu knjigu!

Pročitajte dio iz Biblije (Čitanje). Ovdje počinje razgovor s Bogom. On ti govori kroz svoju riječ, a ti Njemu govoriš kroz molitvu.
Čitajte Bibliju…

Polako. Ne žurite; ne pokušavajte pročitati mnogo odjednom; ne ‘trčite’ kroz nju.

Ponavljajući. Iznova čitajte jedan pasus dok ga ne dočarate u svojim mislima. Razlog zbog kojeg ljudi ne dobijaju mnogo iz Biblije je taj što ne čitaju Bibliju ponavljajući pročitano.

Bez zastajkivanja. Ne zaustavljajte se u sred teksta da bi otišli u digresiju ili pročitali doktrinalne studije. Jednostavno pročitajte taj dio iz čistog zadovoljstva, dozvoljavajući Bogu da vam govori. Zapamtite da vam cilj nije da dobijete informacije, već da se hranite Njegovom riječju i da bolje upoznate Hrista.

Tiho na glas. Čitanje na glas će poboljšati vašu koncentraciju, ako imate problem s tim. Takodje će vam pomoći da bolje razumijete ono šta čitate jer ćete pored toga što vidite i čuti ono što čitate. Dovoljno nježno čitajte da ne biste nekog uznemirili.

Sistematično. Čitajte po redu. Nemojte koristiti “nasumičnu” metodu- pasus ovdje, poglavje tamo, ono što volite odavde, interesantnu porciju odande. Razumjećete Bibliju bolje ako je čitate onako kako je napisana- poglavlje ili pasus po redu.

Preletite preko knjige. Ponekad ćete poželjeti da predjete cijelu knjigu. U tom slučaju ćete čitati brzo da bi dobili pregled cijelog otkrivenja. Tada ne morate čitati polako niti ponavljajući.

Meditirajte i zapamtite (Razmislite i Zapamtite). Da bi vam Biblija govorila o stvarima od značaja, trebali biste da meditirate nad onim što čitate i da zapamtite strofe za koje imate osjećaj da vam posebno govore. Meditacija je “ozbiljno razmatranje jedne misli iznova u mislima.” Iz meditacije mozete izdvojiti i zapamtiti stih koje je od posebnog značaja za vas.
Zapišite ono što vam je Bog pokazao (Zabilježite). Kad vam Bog govori kroz svoju riječ, zapišite šta ste otkrili. Zapisivanje vam omogućava da se sjetite onoga što vam je Bog otkrio, a takodje da provjerite svoja biblijska otkrića. Zabilježavanjem onoga što vam je Bog otkrio je način primjenjivanja onog što vidite u Bibliji, a što se odnosi na vaš život.
Imajte vrijeme za molitvu (Zahtjev). Nakon što vam je Bog progovorio putem svoje riječi, govorite s Njim u molitvi. Ovo je vaš dio razgovora s Bogom.

ZAKLJUČAK

Šta ako propustite dan? Nemojte o tom da brinete ako se dešava povremeno. Neka vas ne muči krivica. "Zato za one koji su u zajedništvu sa Hristom Isusom nema osude.” (Rimljanima 8:1)

Ne budite prestrogi jer propuštanje jednog dana nije smak svijeta. Ali ne odustajte. Ako propustite jedan obrok, ne znači da ćete se odreći hrane jer ste nedosljedni. Jednostavno, ješćete malo više za sljedeći obrok, i tako nastavljate dalje. Ovaj isti princip je primjenjiv za vaše odvojeno vrijeme.

Psiholozi nam kažu da nam treba tri sedmice da se upoznamo sa nekim novim zadatkom ili navikom; trebaju još tri sedmice prije nego nam to postane navika. Razlog zbog kojeg mnogi ljudi nisu uspjeli sa svojim odvojenim vremenom je taj što nisu uspjeli da predju tu barijeru od šest sedmica. Da bi nam odvojeno vrijeme postalo navika, trebamo ga upražnjavati svakodnevno šest sedmica.

William James je imao poznatu formulu za razvoj navike (Selected Papers on Philosophy, E. P. Dutton & Co., 2000, pp. 60-62):

Napravite rezoluciju (zavjet). Uvijek morate početi jakom inicijativom. Ako ste na pola srca, nikad nećete uspjeti. Recite drugima o svojoj odluci.
Nemojte dozvoliti izuzetke dok se nova navika sigurno ne ukorijeni u vaš život. Navika je kao klupko konca. Svaki put kad ga ispustite, mnoge niti se razmotaju. Tako da ne smijete dozvoliti da se “samo ovaj jedan put” desi. Akt popuštanja slabi volju i jača nedostatak samokontrole.
Zgrabite svaku priliku za vježbanje vaše nove navike. Kada god dobijete i najmanji poriv da vježbate svoju novu naviku, onda to uradite. Ne čekajte, već iskoristite svaku priliku da osnažite svoju naviku. Neće štetiti da pretjerate u novoj navici ako tek počinjete.
Na ove sugestije bih dodao još jednu:

Uzdajte se u Božiju moć. Nakon što je sve rečeno i uradjeno, morate shvatiti da se nalazite u duhovnoj borbi, i da samo možete uspjeti uz pomoć Božijeg Svetog Duha. Tako da se molite se da vas Bog osnaži i oslonite se na Njegovu pomoć u razvijanju ove navike u Njegovu čast.
__________________

Ako ste ubijedjeni da je razvijanje zajednice sa Bogom potrebno za vaš život, pomolite se:

MOLITVA PREDAJE

"Gospode obavezujem se da ću provoditi odredjeno vrijeme s Tobom svakog dana, bez obzira na sve. Oslanjam se na Tvoju snagu da mi pomogne da budem dosljedan."

Mnogo se toga pričalo i pisali o duhovnom razvoju(ovo su samo par iznetih "teorema"), o njemu su govorili ioni koji mnogo znaju, a i oni koji manje znaju. Možda, je najbolje držati se psihologije, ona je bar legitimna nauka, ali na žalost nije dovoljno egzatna, što se ove teme tiče.
D. Goleman je pisao u svojoj knjizi "negativne emoije" o razgovorima sa Dajla lamom, timu vrhunskih stručnjaka iz oblasti psihologije koji su pratili jogine u stanju meditacije, merili moždane talase u raznim improvizovanim situacijama i došli do zadivljujućih ishoda. Jogini nisu, u meditativnom stanju, skoro uopšte reagovali, čak i na onaj zivotinjski instikt: trzaj u situaciji kad nas neko uplaši ,nenadano zakoči autobus i sl.
" Istina je ono u šta veruješ "- prosto se, samo nameće...
A, da li je , zaista tako?...

Treba verovati, jer je to ono što šuštinski održava čoveka.
Sekte, naravno nisu pravi"uzor" duhovnog rasta, jer jima rukovode umovi koji su veoma vešti u manipulisanju ljudskim mozgovima i rade na principu sugerisanja određenih stvari.
Duhovni rast podrazumeva uzdizanje nad materijalnošću, prevazilaženje egocentrizma, loših osobins, tj. -oslobađanje, prerastanje sopstvene "senke". Podrazumeva ljubav u najširem obliku( ljubi bližnjeg svog), empatiju .
Put duhovnog razvoja je veoma težak, iziskuje pogled u sebe, upoznavanje sopszvenog ja, shvatanje muško-ženske prirode svakog od nas, upoznati svoje nesvesno ,pa kolektovno nesvesno.
Duhovni rast bi mogli da okarakterišemo kao religiozno- duhovni put čoveka u samog sebe!
POZZ, SVIMA

Mi nismo mali i obični ljudi, jer svako od nas zaslužuje pažnju, ljubav, razumevanje, i mnogo toga još. Verujte da sam i ja do skora mislila da ne mogu da utičem na svoju sudbinu, da je zivot ne pravedan, da drugi mogu da i tekako utiču na moje postupke, nadanja, ostvarenje želja i snova, ali nije tako...
Kada malo više proučavate neke stvari pa ih onda posmatrate u stvarnom životu, pa uporedite čak, dopustiću sebi i to da kažem, sa našim religijskim učenjem, dođete do zaključka da ste upravo vi kovač svoje sreće, sudbine, da vi i samo vi upravljate svojim životom i da uvek dobijete ( privučete) ono što želite!
E, ovde će te mi reći da pričam gluposti. Objasniću i ako se udaljavam od teme. Jednostavno je: čovečiji um radi na principu odašiljanja i primanja talasa. Kakvi če ti talasi biti: pozitivni ili negativni u mnogome udela ima naša podsvest. Ako smo učeni da se plašimo, strahujemo, brinemo- Naša podsvest će nam uvek u svest izbacivati takve šablone, misli. Prisetite se koliko su vas kroz period odrastanja učili raznim strahovima, od bezazlenog- pazi kako prelaziš ulicu- do mnogo složenijih i strahom ispunjenih zahteva. Briga roditelja, je opravdana, jer oni brinu za svoju decu, u ostalom i oni su tako učeni, ali ponekad i suviše preteruju dovodeći tako u pitanje integritet jednne ličnosti, tj. samouverenosti, odvažnosti, samostalnosti,odlučnosti...
Zdravo je plašiti se zaista opasnih stvari ali ne svega na ovome svetu. Strah je najveći čovečiji neprijatelj- tera nas da ustuknemo onda kada bi smo trebali da delamo.
Dakle, vratimo se samoj podsvesti, koja je riznica i dobrih ai manje dobrih stvari. Predpostavimo da smo puni raznih briga, strahova, nedoumica, čak i ljutnje što nam nešto ne polazi za rukom - naša podsvest, naučena na takve i slične negativne šablone, počinje sa produkcijom negativnih misli, koje , pošto su same frekvenzne,počinju da privlače slične okolnosti, stvari ljude, situacije, npr. ako smo ljuti- privučićemo slične ljude i događaje, čak projektovati se u druge. Znači, kako radim, čitaj mislim svesno i nesvesno, tako i dobijam.
Sigurno ste se zapitali nekada: "kako li ovaj uspe uživotu, a nema ni srednju !" ili "Kako to da loši ljudi stiču, grabe, bogate se na tućoj grbači, a ništa loše im se ne dešava"- odgovor je jednostavan : i ako su možda loši, oni imaju jaku želju da nešto postignu i jaku volju da tu želju realizuju!
NIKAKO ME NEMOJTE POGREŠNO SHVATITI, DA VAM GOVORIMDA , NE DAJ BOŽE TREBATE BITI LOŠI ILI DA MOŽETE SVAŠA RADITI, već vam dajem očigledne primere na kojima možemo naučiti da ako mislimo pozitivno tj. svojoj podsvesti počnemo da govorimo pozitivne stvari, možemo da uradimo mnogo toga.
Verujte mi , da znam koliko je teško reprogramirati sviju podsvest da nam ne daje više negativne šablone, koje godinama i godinama izbacuje u našu svest, jer je tako učena, Veoma je teško učiti se pozitivnom mišljenju, ali ako hočemo sebi bolje - moraćemo.
Dakle, da zaključimo: pokušala sam da vam objasnim, sa psihološko- istraživačke strane, kako funkcioniše naš um, da sažmem jedno objašnjenje na desetak redova kucanog teksta i pokušam da vas makar malo zagolicam da se vače samopouzdanje i uspeh u životu ne završava čim zatvorite vrata svoga stana.
I da završimo na malko veseliji način, kako kaže jedna dečija pesmica:
"SVAKO DETE IMA KRILA
SAMO MORA DA SE SETI,
GDE MU RASTU SAKRIVENA,
I ODMAH ĆE DA POLETI..."

Šta je to duhovni rast?


Duhovni rast je proces u kome postajemo više i više kao Isus Hrist.
Kada poverujemo u Isusa Hrista, Sveti Duh započinje proces u kome nas
čini da smo više kao Isus, uobličavajući nas prema svojoj slici.
Duhovni rast je verovatno najbolje opisan u Drugoj Petrovoj 1:3-8, koja
nam govori da nam je božanska sila "...darovala sve što služi životu i
pobožnosti, poznanjem onoga koji nas je pozvao svojom sopstvenom slavom
i krepošću, čime su nam darovana skupocena i najveća obećanja, da
pomoću njih postanete učesnici u Božijoj prirodi, pošto izbegnete
pokvarenost koja požudom vlada u svetu, to baš zato unesite sav trud i
pokažite vrlinu u svojoj veri, a u vrlini znanje, au znanju
uzdržljivost, a u uzdržljivosti strpljivost, a u strpljivosti
pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav. Jer
kad sve to imate i to se umnožava, ne čini vas lenima i besplodnima za
poznanje Gospoda našega Isusa Hrista."

Postoje dva spiska u Galatima 5:19-23. Galatima 5:19-21 izlistava
“telesna dela.” Ovo su stvari sa kojima su se naši životi
identifikovali pre nego što smo poverovali u Hrista za spasenje.
Telesna dela su aktivnosti koje treba da ispovedimo, da se zbog njih
pokajemo, i sa Božijom pomoću da ih nadvladamo. Dok duhovno rastemo,
sve manje i manje “telesnih dela” će biti u našim životima. Drugi
spisak su “plod Duha” (Galatima 5:22-23). Ovo su stvari koje bi već
trebalo da identifikuju naš život pošto smo iskusili spasenje u Isusu
Hristu. Duhovni rast se prepoznaje po tome što je plod Duha sve
očigledniji u životu vernika.

Kada se transformacija spasenja dogodi, duhovni rast započinje. Sveti
Duh se nastanjava u nama (Jovan 14:16-17). Mi smo nova stvorenja u
Hristu (Druga Korinćanima 5:17). Stara priroda je zamenjena novom
(Rimljanima 6-7). Duhovni rast je celoživotni process koji se dešava
dok proučavamo i primenjujemo Božiju reč (Druga Timoteju 3:16-17), i
hodimo u Duhu (Galatima 5:16-26). Dok tražimo duhovni rast, možemo da
se molimo Bogu, tražeći mudrost u kojim oblastima On želi da duhovno
rastemo. Možemo da pitamo Boga da nam pomogne da rastemo u veri i
poznavanju Njega. Bog želi da duhovno rastemo. Bog nam je dao sve što
nam je potrebno za duhovni rast. Uz pomoć Svetog Duha, možemo da
pobeđujemo greh sve više i više, i da polako postajemo sve više i više
kao naš Spasitelj, Gospod Isus Hrist.

IZBOR II
Translation by Aleks







Vi ste kreirani tako da mozete imati izbor.Svako od vas moze�krenuti
mnogim putevima. Vi ste rodjeni sa planom, mapom -�mozda�biste
mogli�tako reci. Ta mapa/plan je vasa astroloska karta. Taj plan vas
moze uzeti ka raznim stazama i pravcima. Vi pravite izbor.



Jedino
kada postanete osvjetljeni i izaberete vasu duhovnu sudbinu, se stvari
mijenjaju. Kada ste ne putu normalnog zivota, bez duhovnog razvoja,
vasi izbori ne uzrokuju previse�povrede vama samima, iako su vazni.
Bilo kako, kada izaberete da ispunite vasu duhovnu sudbinu onda mi u
duhu dolazimo da vam pomognemo.



Izbori
koje onda pravite postaju vise vazni. Obicno u ovo Zemljano vrijeme je
kada duse izaberu da ne krenu naprijeda. Duhovni razvoj je jedna od
najtezih stvari da se radi. Svaka dusa bira kako ce da nauce njihove
zivotne lekcije. Neki biraju da propate ponizenja, neki da izgube one
sa kojima su bliski. Drugi biraju da ce zivot za njih da bude tezak.
Svaka dusa pravi njihove vlastite izbore. Mi samo dovedemo duse u vas
zivot da�vam pomognu.



Cesto
je ovo povezano sa karmom. Oni su tacno programirani da urade ono sto
je potrebno za�vas da bi vi�naucili. Na primjer, moj midijum je morao
da nauci lekcije o igu, i njena prijateljica koja je takodje intuitivna
joj je rekla da ce da ide u Ameriku da prorice slavnim ljudima i
filmskim zvijezdama. Ovo je bio mamac za njen igo da je namami da
putuje.�I ona je ujela mamac. Stvari su dizajnirane u Americi da se
vidi da li ce ona da uzme isti put. Vrata su se zatvorila ispred nje,
njen igo je�pocijepan na djelove, ona je bila iskusavana sa parama i
pozicijom, ali u ovoj inkarnaciji te stvari je nijesu�dotakle, ona nije
uzela stari put. Ona je prosla test.�Kada je uradila ovo, onda smo joj
dali kljuceve ka buducnosti. Kljuc da radi sa nama. U slucaju da je
bila namamljna i uzela sve one ponude, ona bi takodje dobro prosla, ali
ne bi bila povezana sa nama Majstorima. Ona je napravila izbor. Bilo je
tada, i samo tada, nakon ovog iskustva, kada smo joj dali instrukcije
za ovaj websajt.



Oni
koji su vasi neprijatelji na ovom Zemljanom nivou, su cesto vasi
najbolji prijatelji u drugim dimenzijama. Oni dolaze na zemljani nivo
kako bi vam pomogli u rastu. Vasi izbori odlucuju vasu buducnost. Svaki
od vas ce biti testiran kako bi dokazao njegovu vrijednost�da�radi sa
nama. Ovo mora da bude uradjeno. Vi napravite izbor prije nego cete
biti rodjeni. Sto vise dajete emocionalnu energiju situacijama, sve
vise zaustavljate vas duhovni rast. Cesto je vrlo cesto da se napravi
ispravan izbor, jer Sebe kaze jednu stvar dok Vise Sebe kaze drugu.
Ipak,�kada dusa pusti stvari i odvoji se situacije, put joj je pokazan
koji od izbora da napravi. Ovo cesto znaci otpustanje od ljudi koje
volite, stvari koje posjedujete, a ipak sto vise pustite sve vise
rastete.



Da, to
je bolno, ali zapamtite da�ovo iluzija�u kojoj su�ljudi stvarni, ove
situacije takodje, ali nijesu, vec su kreirani samo da biste vi
naucili. Vas muz/zena/partner sada, nece biti vas muz u svijetu duha,
on/ona ce biti samo druga dusa. U drugoj inkarnaciji ta osoba bi mogla
biti tvoj sin, otac, prijatelj. Kada povecate vasu vibraciju vi vidite
iza iluzije, vi vidite ovaj zivot onakav kakav je zaista, iluzija.




Izbore koje pravite odlucuju da li rastete u duhu ili ne.

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА
IV
O ЧУВАЊУ УМА
1. Гнев против страсти јесте природна особина ума. Без гнева човек не може имати чистоту, тј. уколико се не разгневи на све оно што непријатељ сеје у њега. Дошавши до тог сазнања, Јов је изобличио своје непријатеље, говрећи: "О нечасни и покварени, у којима нема никаквог добра и који не вредите ни колико пси што чувају стоку" (Јов 30,1). Онај ко хоће да доспе до природног гнева, одсеца све своје прохтеве, све док не доспе до природног [стања] ума.
2. Нека се не радује срце твоје када, противећи се непријатељу, увидиш да је ослабио и да бежи назад. Јер, злоба [нечистих] духова остаје иза њих. Они заправо припремају још гори напад, али га задржавају иза града, наређујући да се не покреће. Ако им се ти успротивиш, побећиће у немоћи од лица твога. Ако ли се, пак, преузнесе срце твоје стога што си их одагнао, те напустиш град, једни ће навалити одостраг, а други спреда, тако да ће се твоја јадна душа наћи у средини, не налазећи уточишта. Град представља молитва, а отпор противречење [непријатељу] у Христу Исусу. Основа тога јесте гнев.
3. Стојмо, дакле, љубљени, са страхом Божијим, чувајући и држећи врлинско делање, не саплићући своју савест и пазећи на себе у страху Божијем, све док она не ослободи и нас и себе и док се између нас и ње не успостави јединство. Тада ће нам она постати чуварка која нам указује на све оно у чему грешимо. Ако ли је не послушамо, одступиће од нас, те ћемо пасти у руке непријатеља својих који нас више неће пустити. Владика наш Христос учио нас је говорећи: Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим... (Мат.5,25). Кажу за савест да је супарник јер се противи човеку који хоће да поступи по својој телесној вољи. Ако ли је човек не послуша, она га предаје непријатељима његовим.
4. Када Бог види да му се ум човеков потчинио свом својом снагом и да ниоткуда нема помоћи осим од Њега, укрепљује га говорећи: Не бој се, чедо моје Јакове, малобројни Израиљу (Ис.41, 13). И опет: Не бој се, јер те избавих и назвах именом мојим: Ти си мој. И ако прођеш кроз воду, са тобом сам, и реке те неће покрити; и ако прођеш кроз огањ, нећеш се опржити и пламен те неће опалити. Јер, Ја сам Господ Бог твој, Свети Израиљев, који те спасава (Ис.43,1-3).
5. Ако ум послуша ове охрабрујуће речи, постаће неустрашив пред непријатељима и рећи ће: Ко је онај који ме напада? Нека стане против мене! Ко ће ми нанети зло? Гле, сви ћете ви као хаљина овештати, и бићете као одећа коју мољац изједа (Ис.50,.
6. Уколико је срце твоје по природи омрзло грех, победило је оне који рађају грех и одбранило се од њих. Постави пакао преда се и знај да је Помоћник твој стално уз тебе. Ничим га немој жалостити, него плачи пред лицем Његовим говорећи: "Твоја је милост, Твоје је избављење, Господе. Немоћне су руке моје да бих побегао од непријатеља мојих без помоћи Твоје". Пази и на срце своје и Он ће те сачувати од свакога зла.
7. Монах је дужан да затвори сва врата душе своје, тј. сва чула своја да преко њих не би пао у грех. Увидевши да нико и ништа над њим не господари, ум се припрема за бесмртност, сабирајући сва осећања своја у једно и чинећи од њих једно тело.
8. Ако ти се ум ослободи сваке наде на свет видљивог, значи да је у теби умро грех.
9. Ако се ум ослободи, уклоњена је преграда која је стајала између њега и Бога.
10. Када се ум ослободи свих непријатеља својих и успокоји се, наћи ће се у другом, новом веку и размишљаће о новим и непропадљивим [стварима]. Дакле, где је труп онамо ће се и орлови сабрати(Лк. 17,37).
11. Демони се подмукло привремено повлаче, не би ли човек распустио своје срце мислећи да је већ спокојан, а затим нагло нападају на јадну душу и хватају је као каквог врапца. Ако је надвладају, понизиће је без милости сваким грехом, и то горим од оних на почетку, за чији се опроштај молила. Останимо, дакле, у страху Божијем и чувајмо срца, извршујући своје делање. Чувајмо врлине којима се одбија непријатељско зло.
12. Знајући колика је немилосрдност демона и сажаливши се на род људски, Учитељ наш Исус Христос најстроже нам је заповедио: "Будите спремни свакога часа, јер не знате час у који ће доћи разбојник. Пазите да не дође и затекне вас на спавању" (Мт.24,42-44). И опет: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада (Лк.21,34). Стој, дакле, будно поред срца свог и пази на чула своја! Ако будеш мирно у уму задржао сећање на Бога, приметићеш разбојнике који покушавају да ти га украду. Онај ко са тачношћу прати своје помисли, препознаће оне који намеравају да га упрљају: они смућују ум и чине га расејаним и немарним. Међутим, они који су познали демонско зло, остају спокојни у молитви Господу.
13. Човек не може служити Богу ако не омрзне сваку ствар овога света. А како се служи Богу? Тако што у уму своме немамо ништа страно док му се молимо; што не осећамо никакву другу насладу док га благосиљамо; нити зло док му појемо; нити мржњу док га изабиремо; нити рђаву завист која нас омета док му се обраћамо и докле га се сећамо. Јер, све ове мрачне [страсти] јесу зид који ограђује јадну душу тако да она, са њима у себи, не може чедно да служи Богу. Оне су јој сметња на путу према Богу, која јој не дозвољава да га сусретне, да га тајно благослови и прослави у себи и да му се помоли са сладошћу у срцу, како би је просветио. Због тога се ум увек помрачује и не може да напредује по Богу, избегавајући да се труди да пресече све то са духовним знањем.
14. Уму који избави чула душе од телесних прохтева, који их управи бестрашћу и који душу одвоји од телесне воље, Бог шаље Своју помоћ. На тајни и непрестани вапај ума Бог одмах сатире бестидне страсти које нападу душу са намером да чула наведу на грех.
15. Молим те да не распустиш срце своје све док се налазиш у животу. Јер, као што земљоделац не може да буде сигуран за своје плодове све док их не сакупи, будући да не зна шта се све може десити, тако ни човек не сме да остави срце своје без заштите све док дише.

Пошто не зна која ће га страст напасти до последњег издисаја, човек не треба да распусти своје срце све до онога часа, већ да свагда вапије Богу да му помогне и да га помилује.
16. Ко не искуси помоћ за време рата, ни у мир не може поверовати.
17. Одвојивши се од левог [пута, тј. од греховног живота], човек тачно схвата сва своја сагрешења пред Богом. Јер, човек не види своје грехе док се не одвоји од њих горким растанком. Они који су доспели до овог ступња, ридају, моле се и стиде пред Богом, сећајући се пређашњег злог пријатељства са страстима. Стога се подвизавајмо, братијо, по моћи својој, и Бог ће сарађивати са нама по обиљу милости Своје! Ако већ не очувасмо у чистоти срца своја, као што учинише оци наши, постарајмо се барем да, улажући све своје снаге, очувамо тела своја без греха, као што Бог тражи. Верујмо да ће Он у време [духовне] глади, које нас је затекло, и нама указати милост Своју, као и светима Својим.
18. Онај ко је своје срце посветио истинском тражењу Бога у побожности, не може прихватити мисао да је угодио Богу. Јер, докле год га савест кори за било шта што је против природе, он је туђ слободи. Где постоји онај који кори, има и онога који оптужује; а где постоји оптужба, нема слободе. Ако, дакле, видиш да приликом молитве у теби нема никаквога зла које би те оптуживало, значи да си слободан и да си, по вољи Божијој, ушао у Његов свети покој. Ако видиш да је добри плод ојачао у теби и да га више не гуши непријатељски кукољ, ако су непријатељи одступили од тебе. и то не по својој подмуклој зависти, ако више не ратују са твојим чулима, ако је облак Божији осенио [твој] шатор, ако те сунце не жеже дању, ни месец ноћу (Пс. 120,6), и ако је у теби све припремљено за шатор, за његово постављање и одржавање - онда си од Бога добио победу. У том случају и Он ће осенити шатор, јер је Његов. Док траје рат, човек је у страху и трепету - да ли ће данас победити или бити побеђен, и да ли ће сутра бити побеђиван или ће побеђивати. Борба му стеже срце. Бестрашће Је, међутим, недоступно борби. Оно је примило награду и не мора више да брине за три раздељена дела [човека], будући да су се они већ међусобно измирили уз [помоћ] Божију. Та три дела јесу душа, тело и дух. Када њих троје, дејством Духа Светога, постану једно, више се једно од другог не могу одвојити. Не мисли, дакле, да си умро за грех све док те, било на јави било у сну, притискују непријатељи твоји: јадни човек не може имати смелости све док се налази на попришту.
19. Ојачавши и припремивши се да следи за љубављу која гаси све телесне страсти, и њеном силом не дозволивши да ишта што је противприродно овлада срцем, ум се супротставља противприродноме све док га не одвоји од онога штоје по природи.
20. Сваки дан испитуј себе, брате, и пред [лицем] Божијим истражуј срце своје, да би утврдио која се од страсти налази у њему. Затим је избаци из срца свога да те не сустигне рђава пресуда!
21. Пази, дакле, на срце своје, брате, и буди будан пред непријатељима својим. Јер, они су препредени у злу своме. Буди уверен срцем својим у изреку: Човек не може да учини добро док чини зло. Стога нас је Спаситељ наш учио да бдимо, говорећи: Уска су врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт.7,14).
22. Пази, дакле, на себе да те штогод од онога што [води] у пропаст не отргне од Бога љубави! Владај срцем својим и немој са унинијем да говориш: "Како да га сачувам кад сам грешан човек?" Човека који остави грехе и обрати се Богу, покајање препорађа и свецело обнавља.
23. Божанствено Писмо и Старог и Новог Завета свагде говори о чувању срца. 0 томе најпре песмопојац Давид узвикује: Синови човечији, докле ћете бити отежалих срца?(П.с.4,3). И опет: Срца су њихова сујетна (Пс.5,10). А о онима који сујетно размишљају каже: Рече у срцу своме: Бог је заборавио (Пс.9,32). Има код њега и много другог сличног. Монах је дужан да разумева намеру Светог Писма, тј. коме и када се оно обраћа; да стално води подвижничку борбу; да се пажљиво чува непријатељских напада; да као крманош на лађи савлађује валове, управљајући благодаћу као кормилом, не скрећући са пута и обраћајући пажњу само на себе. Он је дужан да у безмолвију, са нерасејаним помислима и нерадозналим умом, беседи са Богом.
24. Време од нас изискује молитву као што ветрови, буре и олујне непогоде изискују крманоша. Ми смо, наиме, пријемчиви за прилоге помисли, како врлинске тако и рђаве. Господар над страстима, кажу, јесте побожна и богољубива помисао. Ми безмолвници треба да мислено и трезвоумно разликујемо и разлучујемо и врлине и пороке; да знамо коју врлину да негујемо у присуству браће и отаца, а коју да вршимо насамо; [да знамо] која је врлина прва, која друга, а која трећа; [да знамо] која је страст душевна, а која телесна и која је врлина душевна, а која телесна; [да знамо] од које врлине може доћи гордост која задаје ударац нашем уму, а од које може да се јави таштина; [да знамо] од које може да нам се примакне гнев и од које може да настане стомакоугађање. Морамо чистити помисли и обарати сваку охолост која устаје против познања Божијега (ср.2.Кор.10,5).
25. Прва врлина је безбрижност, тј. умирање за сваког човека и сваку ствар [у свету]. Из ње се рађа чежња за Богом, која затим рађа природни гнев, који се супротставља сваком налету непријатеља. Тада страх Божији налази станиште у човеку, а кроз њега се пројављује љубав.
26. Прилог [тј. насртај] помисли треба од срца одбити побожним противречењем у време молитве, како се не би испоставило како уснама разговарамо са Богом, а срцем размишљамо о ономе што је неумесно. Јер, Бог од безмолвника не прима мутну и немарну молитву. Свето Писмо нам свагде сведочи да треба чувати душевна чула. Монах који [своју] вољу потчини закону Божијем, и чији ум сагласно са њим почне да влада над својим поданицима (тј. над покретима душе, а посебно над гневом и жељом - послушницима словесности), остварује врлину и испуњује правду: жељу усмерава ка Богу и Његовој вољи, а гнев окреће против ђавола и греха. Шта се, дакле, од нас тражи: тајно делање.
27. Ако шта срамно буде посејано у срце твоје док седиш у келији, гледај да се успротивиш злу, како не би овладало тобом. Потруди се да се сетиш Бога, јер Он те посматра. Оно што размишљаш у срцу свом откривено је пред Њим. Реци души својој: "Кад се плашиш од грешника сличних себи и желиш да они не виде грехе твоје, колико тек треба да се бојиш Бога, који све види". Овим саветом ће се твојој души открити страх Божији. Останеш ли уз њега, бићеш непокретан у односу на страсти, као што је написано: Они који се уздају у Господа јесу као гора Сион; неће се довека поколебати онај ко обитава у Јерусалиму (Пс. 124,1). У свему што чиниш имај пред очима Бога и знај да Он види сваку твоју помисао, па никада нећеш сагрешити. Њему слава у векове! Амин.