Antikvarnica

LENOĆKA I (Ti si mi pričala da na drveću rastu baršunasti suncokreti )


Ustaj Lenoćka!
Paperje pupi po krovovima grada
od oronulih fasada
do zrnevllja svetlosti koje baca vrapcima u tmini.
Voliš ga!
Jesi li grešna što voliš taj grad i one izmišljene, one doživljene!?
Nisi, moja Lenoćka!

Ustaj, rodili grozdovi kristala po brezastim poljima
Gospođa Mraz ispisala ti je hrpu pisama po prozorima
i deset slika ostavila ispod jastuka.
Deset slika!
Hej, deset slika uma, moja Lenoćka, ustaj!
Madrac ne pomaže trvda glavo
ustaj
trebam tvoj treptaj oka

osmotri koliko parova noćas pleše.
To da propustiš moja Lenoćka!?

…
Jabuke su rodile kao nikada do sad.

Jabuke ne stižu u decembru!?
Lenoćka, ne budali
ti si me tome učila
umočivši kist u svoju veđu od žada.

Obuci tu ribizla pelerinu
daj mi tu malenu šaku
videćeš sve

jato svitaca poleglo na brda
nose ih na krilima kolibri, delfini plešu oko njih
zreli narovi sijaju i svaki nosi po deset jorgovana.
Po deset jorgovana, moja Lenoćka!

Ustaj i ne budali
Delfini ne prave grudve!?
Ti si mi pričala
da na drveću rastu baršunasti suncokreti i medenjaci.

Ustaj

ponekad pišeš kako sanjaš severne zemlje
i da ćeš tamo živeti bar deset puta duže

Više ne
moja Lenoćka pogledaj irvase!
Rasti i raskrajaj stare haljine sena
pa od njih šij ulice za novi svet.

Ti si kameleon preživljavanja nemogućih nejednačina življenja
nemoj meni da pričaš
sećam se studentskih dana
sećam se…

Ustaj!
Život življenjem buja
postelja smrdi na tihu smrt
Ustaaj!

Ti si onaj vragolast crnoooki list, što se baca niz tokove
najbržih voda.
Ti si onaj vatromet boja prskalica
svetlost nad zemljom
nad sobom

da si cela radost bila
bi najcaklenije oko
da si cela slika
bila bi ekspresija najpotpunije sreće
Ti si svitac Lenoćka, samo me ne pitaj kako.

…
Gledam ti rasklopljene grudi
da si cela drvo
bila bi divna mahagoni rezbarija
ožiljaka, ali ipak divna.

Svet će ostati za treptaj oka lepši
od tebe, moja Lenoćka
i dalje nema,
dalje nema!!!
Nećeš izmeniti sve zgađenosti pod stopama
na životnoj mapi
svojoj ni ljudskoj,
ni onaj spisak Nikad nisam shvatila
nećeš skratiti
dalje nema,
dalje nema!

…
Ustaj Lenoćka
život življenjem buja
a smrt ostavi na madracu nek mre

Čekaju nas Moneove biljke iz jezera
obuvaj baletanke u cvetove zarasle
i ne budali!
Ti si mi govorila
u njima se najmekanije pleše po vodi,vatri, snegovima,
oblacima, krošnjama!?

Ustaj, čekaju nas ledeni blokovi
da svetlošću ljubavi, kristalne figure isplešemo
ne, neće živeti samo dan
bar deset vekova u hangarima lepote
Hej, deset vekova, u hangarima lepote, moja Lenoćka!

Ustaj Lenoćka!
Život življenjem buja
smrt ispljuni na madrac nek crnu krv ispusti.
Ti divna moja
mahagoni rezbarijo
ne budali
sucokreti plivaju sa delfinima u nabujalom paperju
svici pevaju iz svake mrve snežnog hleba.

Pevaj!

Jelena Stojković Mirić

ŠUM PERA OGRNUT MASTILOM


ogrnut mastilom

toliko toga čudesnog
u simbiozi plavetnila
nebeskog i okeanskog
treba udisati sa tobom
dok ruke nam postaju krošnje
drveta kog poželimo
zelene se proplamsaji puzavica
i sve je u nekom skladu dobrooslikanog akvarela
samo se boje načas razliju
u toploj izmaglici hlorofila
ne razaznajemo ko je tu plaho drvo
ko puzavica što ga obavija
ne razaznajemo
iz kose nam rastu meki prsti muzičkih instrumenata
gudala nam
jedna vlas
trzalica druga
čas vidim mandoline
čas viole, violine, gitare
ko zna koja su vlas
dok flauta se izvija
a ponad njih izviru kolažne notne reke
i neke beličaste ptice tila sleću u krošnje instrumenata
dodaju harmoniju vazdušastim krokijima krila
i sve je kao nadrealna slika
koju ne treba ni pokušavati naslikati
razbiće se magija
končertina

toliko toga čudesnog
u tragovima mislenih venaca
geografske karte nemaju oči za njih, ni boju
a mogla bih se zakleti
svetle k’o cvetovi na slikama Gustava Klimta
i vide se sa Meseca jasnije od kineskog zida

toliko toga čudesnog

rađamo svoju Zemlju van domašaja svega
pojavljujemo se u oblicima koje došaptavamo jedno drugom

daurski ariše
zaplivajmo u bistroj vodi magnolija

navijmo ekvatorski sumrak
nećemo da traje 24 minuta
poletimo odatle do polova

pogledaj
nestaju nam tela
mreškamo se,

polarna svetlosti

toliko toga čudesnog

cvrkut smo lelujne trake šešira
mili zvuk zvezdanih kotarica
šum smo pera ogrnut mastilom
ispisujemo
tanušne reljefne obrise
travnatnog pergamenta

plesom,

neumirući beskraj blagosti

…

ponovo te vidim u kotlinama mojih dlanova
i mogla bih se zakleti
uskočio si u večnost
među godove srca

daurski ariše.

Jelena Stojković Mirić

NA DOKOVIMA ZVEZDA


starosedeoci vodenih rukopisa
ta sićušna nedra potoka
tamo gde su tek kap
tačka u stenama
skrili su tajnu nastanka
ti prastari mudraci
smeškaju nam se odavnina
ponekad smo samo beli papirni brodovi pušteni niz
naše krive misli da nemaju um
a dobra vodena duša dozvoljava nam da vidimo im izvorišta
da ih čujemo kad se kroz gore
vodopadnim glasom prolome
održavaju svoje sastanke
na ušćima
puštaju nas na odmaramo na njihovim stranicama

ko može prebrojati
koji je tom njihovih spisa kad stignu do dubina okeanskih
poručuju nam
kapnu, zažubore, talasima zapevaju
odsjajima vodenog pera
premalo je dobrih tumača dobroćudnih vodenih pisaca
ponekad smo samo čunovi
zaljuljani čuđenjem pred njima

…
ne čini li ti se
da je moje pero krenulo dvosmerno
al evo
izviruje
znaš
sigurno znaš
odakle
tamo iz one tačke
gde smo jedna duša vodena
tamo iz one tačke gde sam tek kapljica
na izvorištu u tvojim nedrima
tamo gde pevam
tvoja sam kap na usnama
talas nežnosti što te upija
tamo
gde smo beli vodeni brodovi
na dokovima zvezda
svezani pismom ljubavi.


Jelena Stojković Mirić