Kuda ide nemački film?

Kuda ide nemački film?



Niko Hofman jedan od osnivača festivala "Prvi koraci"
Prošle nedelje u Berlinu su dodeljene nagrade na filmskom festivalu „First Steps“. Reč je o najvažnijoj nagradi koja se dodeljuje mladim filmskim stvaraocima koji prave prve korake u toj umetnosti.

Nagrade se dodeljuju u kategoriji reklamnog, kratkog, animiranog, dokumentarnog, igranog do 60 minuta i igranog filma. Festival je ujedno prilika da se sagledaju aktuelni trendovi u nemačkom filmu. Nominovani i nagrađeni umetnici će uskoro biti perjanice nemačkog velikog platna i određivati smernice nemačke filmske industrije.

Producent Niko Hofman je sa slavnim kolegom Berndom Ajhingerom 1999. godine osnovao je festival. „Osnovna ideja je bila da na crveni tepih dovedemo mlade umetnike i pokažemo talente koje posedujemo. Sada je to posao veoma važan događaj u filmskoj branši i svi koji su nominovani odavde odlaze sa dobrim kontaktima. To je presudno za učesnike festivala“, kaže Hofman.

Mladi muslimani u krizi identiteta

Za mlade umetnike je isto tako presudna činjenica da u svojim filmovima mahom obrađuju teme koje im „leže na duši“. Tridesetogodišnji nemačko-avganistanski reditelj Burhan Kurbani priča priču o tri mlada muslimana koji se nalaze u krizi identiteta i vere.


Reditelj Burhan Kurbani
„La ilah illa Allah wa Muhammad rasul Allah….Sidan, da li možeš to da prevedeš našem gostu? Ne postoji Bog osim Alaha i Muhamed je njegov prorok. Tačno, to je šahada, naša vera. Ova rečenica izrečena pred svedokom pravi nas muslimanima.“

U filmu jedan imam u Berlinu objašnjava Danijelu šahadu, najvažniju rečenicu u islamskoj veri. Ali, Danijel je tu samo zbog toga što je zaljubljen u svog poslovnog kolegu Samira. Tu je i 19-godišnja muslimanka koja je upravo abortirala što njen otac nikako ne bi smeo da sazna. Tu je i mladi policajac Ismail koji sreće ženu kojoj je nekada ranije ugrozio život. Film „Šahada“ objedinjuje tri priče koje govore o osećaju krivice mladih muslimana.

Reditelj Burhan Kurbani smatra da takve priča pripadaju nemačkoj svakodnevici. „Danas je moguće snimiti nemački film u kome uopšte ne igraju Nemci. I pored toga reč je o nemačkoj priči. Nemačka je u međuvremenu postala useljenička zemlja. Biti Nemac nije nužno povezano sa poreklom“, kaže Kurbani.

Nasilje i humor su vrlo efektni

„Šahada“ je ubedljivo režirana drama, što se ne može reći za neke od nominovanih filmova. „Zasićena crna boja“ Sofi Heldamn govori o ostarelom bračnom paru čiji brak ulazi u krizu zbog toga što muž oboleva od raka. U filmu „Piko“ reditelj Filip Koh priča o tri mlada prestupnika koji izvršavaju ubistvo


Scena iz filma Bumbar reditelja Sebastiana Šterna
Prvu nagradu u kategoriji igranog filma dobio je Oliver Kinle za film „ Do smrti - Braća na uslovnom radu“, koji govori o raspojasanom životu dvojice mladića, dilera drogom. „Mislim da je film platforma za pričanje priča koje, u najboljem slučaju, gledaoca dovode do ivice ponora. Nasilje je, pored humora, najefektniji način filmskog izražavanja“, kaže Kinle.

Nakon gledanja filmova u Berlinu stiče se utisak da se nemačko društvo nalazi između letargije i očaja, ali i traženja vere, boga i ljudskih vrednosti. Mladi filmski stvaraoci koriste mogućnosti koje ima pružaju škole i duboku zadiru u aktuelno društveno stanje. Dobro je da je tako, jer će uskoro zakoni tržišta mnoge od njih naterati da se bave mnogo lakšim temama.

Autori: B. Sobola / Ž. Bašić-Savić
Odgovorni urednik: I. Đerković