ANKSIOZNA I DEPRESIVNA STANJA

Biofidbek i anksioznost, panika, depresivna stanja, opsesivno kompulsivna stanja, fobije,
psihosomatika, kombinovanje sa psihoterapijskim metodama...
(Nebojša Jovanovi
)
Anksioznost: Tradicionalne biofidbek i neurofidbek tehnike mogu biti izuzetno korisni za
uenje ovladavanja anksioznoš
u. Anksiozni odgovor je još jedan od naina na koji nervni sistem
može da preterano reaguje pod stresom. Naravno, postoji i normalna anksioznost kao prikladan
odgovor na situaciju. Problem nastaje kada anksioznost postane hronina, naviknuta. Slino je i sa
paninom reakcijom, kod koje postoji snažna reakcija nervnog sistema na neku opasnu situaciju, ili
situaciju koja se doživljava opasnom, a koja može takoe postati hronina i naviknuta reakcija i
pokretati se na neki beznaajni «okida», na umišljenu opasnost, ili ak «bez razloga» (svesnog).
Naješ
e anksioznost i panika mogu biti izazvani ili pojaani plitkim i brzim disanjem. Umiruju
i
efekti konvencionalne biofidbek tehnike mogu biti od velike pomo
i u ovladavnju anksioznim
stanjima, dok neurofidbek može za kratko vreme pomo
i da se stabilizuje nervni sistem kako ne bi
olako pravio panina stanja.
Svima su nam poznati spoljašnji signali anksioznosti: znojavi dlanovi, ose
aj skupljanja u
grudima, lupanje srca, seksualni problemi, leptiri u stomaku, razdražjivost, drhtanje ruku, ose
aj da
gubimo kontrolu nad sobom, ili da nastupa panika...Sve su to delovi fiziološkog odgovora na stanja
«bori se - beži», o kojima smo ve
govorili. Kada postoji stvarna spoljašnja opasnost, naš prirodni
odgovor se zove strah. Kada opasnost proe, organizam bi trebalo da se opusti i vrati u normalno
stanje. Meutim, kod anksioznosti je opasnost stvorena iznutra, u našoj glavi, i plaši nas i onda kada
ona ne postoji objektivno, spolja. Meutim, od sebe, od te opasnosti koju smo «utripovali», kako se
kaže u žargonu, ne možemo ni da pobegnemo, niti da se borimo sa njom. I zbog toga ostajemo u
produženom, biološki nepotrebnom uzbuenju. Još uvek ose
amo opasnost, ali ne vidimo da postoji
izlaz.
Kada je anksioznost u pitanju, dešava se to da kada spoljašnja opasnost više nije prisutna,
naša pažnja se fokusira na simptome same anksioznosti. Onda poinjemo da se plašimo, na primer,
da
emo izgubiti svest zato što teško dišemo. Ili postajemo opsesivni, jer nam srce lupa, da možemo
dobiti srani udar, i slino. Možemo postati anksiozni svaki put kad primetimo kako se naše telo
ose
a, i tako pojaamo anksioznost još više. Tu nastaje «vrzino kolo», ili zaarani krug. Što me više
svrbi, to se više ešem, što se više ešem to me više svrbi...i nikad kraja. Možemo postati anksiozni
i kada se samo setimo kako smo bili anksiozni u nekoj situaciji, pa nešto nismo uradili kako
treba...Pa se onda uplašimo da nam se to ne ponovi, jer nemamo kontrolu nad anksioznim
stanjima...
Jedan od naina da se neutrališe anksioznost je da se «iskljue» simptomi «borise-beži»
odgovora, kao što iskljuimo alarm u sluaju lažne uzbune. Samo kada bismo znali gde je «dugme»
u nama za to iskljuivanje. Imamo ga, samo ne znamo gde je, i kako da ga koristimo. Kod osoba sa
ovim problemima na EEGu se naješ
e vidi nedostatak alfa aktivnosti. i pojaane aktivnosti u
opsegu 19-22Hz. Radi se alfa trening(pojaavanje alfa) i inhibicija visokih beta. Kroz biofidbek
trening brze i efikasne relaksacije, mi zapravo uimo da brzo prebacimo «prekida» sa pozicije
«bori se-beži» na poziciju «iskuliraj», ili «opusti se». Nauimo kako se to radi, i gde nam je
«prekida». Time se prekida zaarani krug anksioznosti koje se plašimo kao da je spoljašnji
neprijatelj, i time je još više pojaavamo. Teško je zamisliti da neko bude u isto vreme relaksiran i
anksiozan. Kada jednom nauimo ovo iskljuivanje anksioznosti relaksacijom, ta veština nam ostaje
zauvek. Kao kada nauimo da vozimo bicikl. I u uenju vožnje bicikla najvažniji je da nauimo da
sami održavamo balans. Tako je i sa balansiranjem našim telom i umom.
Depresija i biofidbek: Slina stvar se dešava i sa depresijom. Depresija je, izgleda,
prihvatanje injenice da ni borba ni beg nisu mogu
e opcije. Priroda nas je podarila mehanizmom
«bori se-beži» kao sredstvom samozaštite. Meutim, postoji i tre
a mogu
nost, koju i neke životinje
koriste. To je mogu
nost «zamrzavanja», ili «kao da je mrtav». Valjda
e grabljivica pro
i ako ne
voli lešine. To je esto i strategija depresivnih. U sve komplikovanijim socijalnim odnosima mnogi
pribegavaju baš toj bespomo
noj zamrznutoj poziciji. Meutim, to može «skupo da košta». Ta vrsta
potinjavanja i bespomo
nosti ima takoe štetne fizike efekte. Kod depresije dolazi da velikog
skoka biohemikalija koje su povezane sa stresom, a koje potiskuju naš imuni sistem, kao što su
ACTH i kortizol. Labaratorijske studije pokazuju da bespomo
nosti dovodi do velikog skoka
kortizola. Jasna povezanost izmeu povišenog kortizola, ACTH i depresije, i povezanost izmeu
bespomo
nosti, mirenja sa sudbinom, potinjenosti i depresije, daju nam jasan uvid u to kako
neurofidbek deluje kao mo
an antidepresant:
Prvo, pokazalo se neurofidbek trening smanjuje nivo kortizola i ACTH. Drugo, biofidbek
direktno i dramatino smanjuje bespomo
nost, podreenost i prihvatanje frustracije, i podiže naš
nivo svesti da možemo da upravljamo sopstvenim emotivnim stanjima i fiziologijom. Time
dobijamo mogu
nost da izbegnemo poziciju bespomo
ne žrtve koja ne može ni da se bori, niti da
beži, ve
mora da se umrtvi. Život nam može nametnuti mnoge teške situacije, ali mi možemo da
utiemo na to kako
emo da reagujemo na njih. Nismo u vlasti instinktivnih odgovora. Mogu se
uvežbati i bolji naini reagovanja na sve složenije uslove života.
Šta
e se i kako vežbati prilikom biofidbek treninga zavisi od individualnog naina ispoljavanja
anksioznosti. Osobe kod kojih se anksioznost ispoljava pretežno u miši
noj napetosti, vežba
e više
uz pomo
elektromiografa (EMG) da bi smanjile miši
nu napetost. Kod onih kod kojih preterano
reaguje autonomni nervni sistem, od pomo
i
e najviše biti trening regulacije periferne temperature
ili pulsa. Kod ose
anja gubitka kontrole, ili pažnje, izbezumljenosti...doda
e se EEG trening,
zajedno sa treningom provodljivosti kože (EDR ili GSR)... Disporija(manja do umerena depresija)
se izgleda popravlja kad se aktivira relativno manja aktivnost u levom frontalnom režnju.
Smanjivanje amplitude visokih beta(24-34 Hz) ili spiralnih beta obino u centralnom i desnim
frontalnim lokacijama utie pozitivno na smanjenje depresivnih ruminacija ili opsesija i kompulsija.
Kod depresivnih osoba je esto vidljiva smanjena aktivnost levog frontalnog lobusa u odnosu na
desni. Potsetimo se, pozitivne misli se obrauju u levoj, a negativne u desnoj hemisferi. Ošte
enja
levog prefrontalnog lobusa su povezana sa depresijom, a ošte
enja desnog sa manijom. esto se
koristi protokol u kojem se podstiu beta talasi u anteriornom delu levog frontalnog lobusa na
jednom kanalu, a podstiu alfa na(11-13Hz) u parietalnom delu leve hemisfere. Tako podstiemo da
se odmara onaj deo leve hemisfere koji je prikladniji-alfa se premešta sa frontalnog na parietalni
deo. Drugi protokol za rad sa depresijom je «protokol alfa asimetrije» gde se radi sa dva kanala.
Aktivne elektrode su iznad levog i desnog frontalnog regiona, a referenca im je zajednika-na istom
uvetu. Alfa aktivnosti na desnoj strani treba da budu ve
e. Cilj je da se desna hemisfera više odmara
i smanji produkcija negativnih misli. Istraživanja su pokazala da manje od 55% aktivacije leve
hemisfere ukazuju na depresiju, a više od 60% da nema depresivnih stanja. (pri tome treba voditi
raina da ne postoji inverzija funkcija hemisfera kod klijenta.)
Brojne studije pokazuju da se poboljšanje i znaajno umanjenje simptoma postiže sa 6-12
treninga, kada se radi o vežbaima sa voljom da se aktivno ukljue u trening, i kada nisu u pitanju
kompleksnija i hronina stanja. U tim sluajevima potreban je duži period treninga.
Kao i kod svakog drugog uenja, proces se uglavnom odvija na nesvesnom nivou. Radnje
postaju automatske. To poverenje u mogu
nosti samoregulacije dalje utie pozitivno na proces
regulacije životnih funkcije i omogu
ava nam da sve bolje izlazimo na kraj sa životnim teško
ama.
I tu se stvara zaarani krug, kao kod anksioznosti, samo u pozitivnom smeru. «Što više verujem u
sopstvene sposobnosti kontrole životnih funkcija, sve mi bolje ide. Što mi bolje ide, to više verujem
u sebe...»
Opsesivno kompulsivni poreme
aji: Kod opsesivno kompulsivnih osoba EEG pokazuje da postoji
preterano aktivna sprega neuralnih aktivnosti izmeu orbitalno prefrontalnog korteksa, gde se stvara
ose
anje da nešto nije u redu, caudate nucleusa gde se stvara ose
anje nužde da se prekopava po
se
anjima ili da se vrše opsesivne radnje (kao što je iš
enje, pranje...) i cingulate gde se registruje
svesna emocija i fiksira pažnja na ose
anje nelagodnosti, težine. Preterana aktivnost ove sprege
znai stalno proveravanje i proveravanje...Cilj neurofidbek treninga da se smanji hiperaktivnost ove
sprege. Elektrode se obino postavljaju na F3, Fz, ili F4...zavisno od snimka, ponekada i na Pz. Cilj
je da se smanje veoma snažne amplitude beta(21-34Hz). Može se raditi i na desnoj strani gde se
smanjuju beta a pove
avaju alfa. Podsticanje frekvencija od 11-15 Hz izmeu Fz i Cz pokazalo se
delotvorno kod jednog broja klijenata. esto se radi u kombinciji sa biofidbek treningom redukcije
anksioznosti.
U tretmanu fobija primenjuju se isti biofidbek modaliteti kao i u tretmanu anksioznosti i
panike, s tim što se može raditi i sistematska desenzitizacija uz pomo
imaginacije progresivno sve
neprijatnijih dogaaja vezanih za fobiju uz uenje kontrole fizioloških reakcija, a mogu se koristiti i
video snimci osobe u situacijama koje izazivaju fobiju, ubaciti se na ekran i biti deo treninga

Šta je to biofidbek?
Kratak opis biofidbeka kao procesa učenja!

Biofidbek je proces učenja kontrole nad sopstvenim psihofiziološkim funkcijama uz pomoć povratnih informacija o tim funkcijama koje dobija preko savremene elektronske tehnologije. To je proces učenja posebnih um-telo veština. Učenje da se prepoznaju fiziološki odgovori i da se menjaju nešto je slično kao učenje vožnje bicikla, tenisa, ili sviranja klavira. To zahteva vežbanje. Kroz vežbu, upoznajemo sopstvene psihofiziološke obrasce reagovanja na stres, i učimo da ih kontrolišemo. Bez mnogo napora možemo naučiti da popravimo svoju cirkulaciju, promenimo ritam disanja, pritisak, napetost mišića, mentalno stanje, da poboljšamo koncentraciju ili postignemo relaksaciju. Neurofidbek treningom možemo uvežbati naš mozak da “proizvodi” određene moždane talase i poželjno stanje uma. Učenje samokontrole fizioloških funkcija bitno utiče na zdravlje. Naučene veštine postaju automatske i osoba ih nakon treninga praktikuje nezavisno od terapeuta. Samokontrola fizioloških funkcija oslobađa, u veđini slučajeva, od potrebe za lekovima. Nema negativnih efekata.

"Posle samo šest seansi i primene biofidbeka primetila sam značajna poboljšanja u rešavanju mog problema - nesanice ..." - Jelena S.


Kako izgleda tipična biofidbek seansa?
Opis biofidbek seanse

Na tipičnoj biofidbek seansi klijent sedi u udobnoj stolici dok su na njega prikačeni senzori (obično na ramenima, prstima, leđima, i glavi). Električni impulsi sa tih delova tela se snimaju i prikazuju na monitoru kompjutera u obliku grafikona i drugih vizuelnih predstava ili video animacija. Pored toga, vežbač može primati i zvučne signale kao povratnu informaciju. Povišene ili snižene muzičke tonove, koji pretstavljaju povišavanje ili snižavanje telesnih funkcija koje se mere. Pre početka treninga izmere se i snime razne fiziološke funkcije osobe koja se trenira, kako bi biofidbek praktičar imao uvid u vežbačevo opšte fiziološko stanje. Ta saznanja mu pomažu da odredi šta treba da se vežba i menja, i da prema tome prilagodi trening. Vežbač na svom ekranu gleda interesantne i razumljive prikaze fizioloških odgovora u obliku slika, video igrica i sl. Te igrice su napravljene tako da vežbača puštaju da napreduje u igri ako uspe da fiziološku funkciju koja se uvežbava dovede na željeni nivo. Igrice se pokreću “umom”, biološkim signalima koji preko senzora idu u kompjuter. Nema miša ili džojstika. Misao je akcija. Vežbač ubrzo jasno vidi kako svaka misao utiče na fiziološki odgovor.
Tradicionalne biofidbek i neurofidbek tehnike mogu biti izuzetno korisni za učenje ovladavanja anksioznošću. Anksiozni odgovor je još jedan od načina na koji nervni sistem može da preterano reaguje pod stresom. Naravno, postoji i normalna anksioznost kao prikladan odgovor na situaciju.

..sva ta 'odstupanja' od nekakve normalnosti su ustvari zauzimanje stava prema nekome ili nekoj situaciji prema kojoj smo usljed necega 'vezani' , pa onda nastupi erupcija i svak nam je prijatelj osim ,-onih pravih ?

Pa, možda se može i tako reći..
Ali evo malo stručnijeg objašnjenja :

Ja znam da je anksiozna osoba nervozna i da često nema strpljenja da pročita članak u novinama, a kamoli nešto duže. Međutim, siguran sam da za vas predstojeći članak neće biti problem da ga pročitate celog, jer se radi upravo o vama i vašem izlečenju.

Možda "izlečenje" baš i nije najbolji termin za ovako nešto, jer niko od vas nije bolestan, u pitanju je samo poremećaj (a poremećaj se može ispraviti). Upamtite - vi niste bolesni!

Prvo da napomenem da ne postoje nikakve "prečice" ili "tajne" koje vam drugi mogu ispričati ili pokušati prodati, a koje se tiču Vašeg izlečenja anksioznosti. Ne nasedajte na razne "brze načine" da se izlečite. Vaše anksiozno stanje nije vam se izgradilo preko noći, zato neće moći ni preko noći da ode. Imajte to u vidu svo vreme!

Izlečenje ZAISTA POSTOJI, ali zahteva određeni trud i rad od strane Vas da bi ste uspeli u tome. Još bitnije, zahteva od vas da VERUJETE da ćete uspeti, da ćete pobediti!

Vaše izlečenje se sastoji iz 4 koraka (ujedno ovo se može primeniti i za sva anksiozna stanja):

1. Suočavanje sa simptomima
2. Prihvatanje simptoma
3. Prepuštanje simptomima
4. "Neka vreme odradi svoje"

Suočavanje sa simptomima

Identifikovanje simptoma i suočavanje sa trenutnim stanjem. Ovde je sve jasno. Dobro znate koje simptome imate, prepoznajte ih, usvojte ih u svojoj svesti, znajte da su tu i da će biti tu neko vreme (ovo nije ništa loše).
Prihvatanje simptoma

Potpuno prihvatanje simptoma. Budite spremni da prihvatite i živite sa svojim simptomima neko vreme. Prihvatite svoje simptome kao nešto što će biti sa vama određeno vreme.. ali i kao nešto što će posle izvesnog vremena proći, budite uvereni u to!

Ali nemojte praviti grešku i misliti da će vaši simptomi proći čim ih vi prihvatite. Vaši nervi su i dalje preosetljivi, biće potrebno određeno vreme da se ta osetljivost smanji.... Samo sa istinskim prihvatanjem uspevate da prekinete taj začarani krug "strah->adrenalin->strah".

Treba shvatiti da su svi simptomi u stvari refleksija našeg trenutnog raspoloženja. Međutim, morate shvatiti da će biti potrebno određeno vreme da vaše telo usvoji to vaše prihvatanje simptoma, zato se pomirite sa tim da će vaše telo verovatno u početku nastaviti da se ponaša u skladu vašim pređašnjim raspoloženjem kome su dominirali strah, tenzija itd...

Ne zaboravite, bilo je potrebno određeno vreme kako bi strah i tenzija preplavili vaše telo i postali vaše "normalno" stanje, isto tako će biti potrebno određeno vreme kako bi telo usvojilo neko novo raspoloženje kao "normalno". Zato je vreme veoma bitan faktor. Vreme je vaš dobar prijatelj. Ali dok čekate da vreme prođe, u pozadini mora biti prisutno APSOLUTNO i ISTINSKO PRIHVATANJE onoga što vam se dešava.

Ako vam se ruke znoje, pustite da se znoje! Ako vam ruke drhte, prihvatite to, i ne pokušavajte da izmenite ništa! Ako vam srce lupa, pustite da lupa. PRIHVATITE svoje simptome u potpunosti, kao nešto što je trenutno vaš sastavni deo...

Ovo je veoma bitno: Koliko god zastrašujući vaši simptomi bili, ne pokušavajte da se borite protiv njih, nećete pobediti! Prihvatite ih, nemojte se boriti. Istinsko prihvatanje znači prihvatanje svojih simptoma (koji god da su) bez pridavanja značaja njima, bez vaše zapanjenosti simptomima.

U početku će vam sve ovo delovati kao vrlo teško i gotovo nemoguće. Možda ćete jednog trenutka prihvatiti simptome, sledećeg nećete moći... Nemojte da vas ovo uznemirava, to je sasvim normalno. Sve što se od vas traži jeste da budete spremni da neko određeno vreme funkcionišete sa svojim simptomima, dok oni rade svoje, bez pridavanje pažnje njima.

Prepuštanje simptomima

Prepuštanje je podjednako važno kao i prihvatanje. Umesto što se borite, treba da "plutate vodom", da se prepustite. To jednostavno znači da je potrebno da "predate bitku", da prekinete da kontrolišete svoje strahove, da prekinete da "uradite nešto po tom pitanju", i da prekinete da svu svoju pažnju usmeravate na konstantnu samo-analizu. To znači i jedan novi pogled na celu stvar.

Nije potrebno da gledate na svoje simptome kao na neke izazove koje je potrebno prebroditi.

Ako vaše telo drhti, pustite da drhti. Nemojte osećati potrebu da to treba stopirati. Ne pokušavajte da "izgledate normalno". Ne pokušavajte da se na silu opustite. Jednostavno neka ta misao opuštanja bude u vašem umu za početak. Ovde se radi o jednostavnoj filozofiji - olabavite malo. Drugim rečima, nemojte biti uznemireni ako ste pod tenzijom i ne možete se opustiti.

Kada ste vi spremni da prihvatite vašu tenziju, to opušta vaš um, a opuštanje tela dolazi potom. Ne smete očajnički žudeti za opuštanjem. Relaksacija dolazi sama po sebi. Pustite da vaše telo samo od sebe nađe svoj način da se opusti, dakle bez vaše kontrole ili uticaja. Radite na ovome iz dana u dan. Uspeha mora biti!

Olakšanje koje možete osetiti nakon "predaje bitke" i shvatanja da zapravo ovde ni ne postoji nikakva bitka, sem one koju sami u mislima stvarate - može vam doneti iznenađujući unutrašnji mir za koji ste zaboravili da postoji unutar vas samih.

U vašem konstantnom nastojanju da kontrolišete svoju tenziju, vi ste lučili sve više i više adrenalina, pri čemu su se organi stimulisali i stvarali senzacije i simptome od kojih ste uporno pokušavali da pobegnete. Kakav paradoks, zar ne?
"Neka vreme odradi svoje"

Ovo je prilično jasno, potrebno je da prođe određeno vreme da bi ste ponovo bili dobro. Nemojte meriti kako napredujete iz dana u dan, ali budite uvereni da ćete u skorašnjoj budućnosti biti dobro.

Budite spremni da neko vreme putujete nizbrdo i uzbrdo. Put oporavka podrazumeva i određene privremene poraze, prihvatite to i nemojte se razočarati kad krenete "neki korak unazad". Za svaki korak koji napravite unazad, napravićete dva unapred, verujte mi.

Gledanje unapred sa čvrstim samopouzdanjem je od velike pomoći. To vam omogućava da neometano prolazite pored jučerašnjice, današnjice i sutrašnjice... sve do oporavka.

Ne zaboravite, za vreme oporavka, vaš primarni pravac jeste "unapred" i "na gore".

Vreme je vaš najbolji prijatelj. Vreme leči sve!

Vreme je vaš najbolji prijatelj. Vreme leči sve!

Moramo uzeti u obzir i spremnost osobe na samoisceljenje...

naravno, bez toga nema ni izlečenja, ni najmanjeg pomaka ka boljem

Kognitivno bihejvioralna terapija depresije


Kognitivno bihejvioralna terapija pomaže obolelima da se oslobode
simptoma tako što ih uči kako da promenom ponašanja i stavova, otklone
ono što se promeniti može a ima negativan učinak. Konkretno se misli na
one stavove i ponašanje koje doprinose da se tegobe pojačavaju,
održavaju ili nastaju.


Koliko traju terapije, kako se izvode?


Kognitivno bihejvioralna terapija za depresivne pacijente u najvećem
broju slučajeva traje od 16-20 seansi. Radi se o jednočasovnim seansama
koje se izvode u ritmu jednom nedeljno. Medjutim, ako se radi o težim
oblicima, seanse su učestalije i mogu biti i svakodnevno. Važno je
napomenuti da je moguća i kombinovana terapija sa lekovima, jer svaka
od navedenih vrsta tretmana deluje na različite delove centralnog
nervnog sistema, te je efekat sveobuhvatniji.


Svaka kognitivno bihejvioralna terapija počinje sa edukacijom pacijenta
o sopstvenoj bolesti i o tome šta je to u ponašanju i stavovima
pacijenta što pomaže da se bolest održava i pojačava. Edukacija još
uvek ne predstavlja psihoterapijski rad, ali je uvod za ono što kasnije
pacijent treba da primeni u rešavanju problema.
Problem depresije




Jedan od osnovnih problema kod pacijenata obolelih od depresije
je taj što oni svet gledaju, kako se u narodu kaže, „kroz sive ili crne
naočare". Taj problem je najbolje definisao sam tvorac kognitivne
psihoterapije Aaron T. Beck opisujući karakterističnu „kognitivnu
trijadu" depresivaca. On je je istakao da depresivni pacijenti kao
osnovnu karakteristiku imaju negativno mišljenje o sebi, o budućnosti
kao i o svetu oko sebe. Recimo, depresivan pacijent je sklon da o sebi
razmišlja kao o gubitniku, krivcu, nekom ko nije koristan član porodice
i društva, ko je bezvredan i loš. Smatra da je budućnost uglavnom
bezperspektivna, beznadežna, da će uvek biti loše i da neće moći da se
izbori sa problemima. Svet oko sebe vidi slično - ništa ne funkcioniše
kako treba, ništa nije vredno truda, nikoga nije briga za njega i sl.
Postoji i generalna sklonost da dogadjaje interpretiraju negativno, kao
i da se dominantno sećaju negativnih dogadjaja u životu. Negativne
dogadjaje tipično smatraju kao nešto što se neda popraviti,
generalizujući ih i na druge aspekte života. Uglavnom sebi daju
preveliku (negativnu) ulogu u nastajanju nepovoljih dogadjanja. Često
kažu „Ovo je samo moja krivica", „Ja uvek sve upropastim", „Upravo sam
pokazao kako sam beskoristan". Sa druge strane, pozitivne dogadjaje
smatraju samo privremenim, nečim što uglavnom ne zavisi od njih i što
je bez dugotrajnih pozitivnih posledica. Recimo, „Ovo je bila čista
sreća, nema veze sa mojim uloženim naporom", „Ovo je izuzetak koji
potvrdjuje pravilo", „Ovo je uspelo samo jer mi je kolega pomogao".
Zamislite sebe kako bi ste se osećali ako bi ste imali ovakve stavove o
sebi i životu! Da li bi ste bili srećni, puni vedrine, poleta i
energije? Da li bi ste imali volje za svakodnevne poslovne i kućne
aktivnosti? Da li bi bili zabrinuti ili bezbrižni? Na žalost, ovakavi
stavovi depresivnih pacijenata ne dovode nidočega drugog nego do
produbljavanja depresivnosti i održavanja tegoba.
Kako pomaže kognitivna terapija?




Kognitivne metode pomažu pacijentu da prepozna svoje negativne procene
koje nemaju osnovu i da pokuša da sebe i svet sagleda na adekvatniji i
realniji način. Ovde se ne radi o tome da pacijent treba „pozitivno da
misli" ili da ima „dobre misli" već o tome da misli i procenjuje
realnije! To znači da, recimo, savet dat pacijentu da razmišlja
„pozitivno" ili o nečemu lepom, recimo da je na Havajima - nije od
posebne pomoći. Od pomoći je da ga tokom psihoterapije naučimo da
proverava istinitost svojih pretpostavki, odnosno da prepozna i promeni
svoje pesimističke pretpostavke jer jedino na taj način - kada počne
na život da gleda realnije - može da se oseća bolje i drugačije. To se
postiže tako što se pacijent uči da postavlja sebi pitanja poput onog
da li u svom iskustvu ima dokaza da je njegova tvrdnja, recimo da je
neuspešan u svemu što radi, tačna. Ima li dokaza da to nije tačno i da
je u toku njegovog života bilo i trenutaka kada je bio uspešan i sl.
Može li na odredjeni dogadjaj u životu da se gleda i drugačije, odnosno
da se potencijalni ishod sagleda na više načina a ne samo na najgori.
U početku terapeut postavlja logična pitanja koja pacijenta navode na
adekvatniji zaključak o onome što se dešava, a zatim se od pacienta
očekuje da u trenutku kada prepozna svoju disfunkcionalnu misao koja
vodi lošem raspoloženju, učini isto i primeni naučenu tehniku.
Bez povlačenja u sebe, molim!




Ono što je veoma veliki problem kod depresivnih pacijenata je to što se
najveći broj povuče i prestane sa svakodnevnim aktivnostima. Postoji
čak i teorija po kojoj se depresivnost razvija kao posledica toga što
osoba u dužem vremenskom periodu nema aktivnosti koje joj donose
zadovoljstvo, pa čak ni minimalno. Smatra se da se tada u mozgu ne
stimulišu na stvaranje „supstance sreće", te predominiraju one druge
zbog čega postajemo tužni i prazni. Zbog toga je jedna od osnovnih
bihejvioralnih tehnika tz. „bihejvioralna aktivacija".


Pacijenti se često žale da su poptpuno bezvoljni i neaktivni i smatraju
da je neophodno da im se prvo popravi raspoloženje pa da se vrate
normalnom funkcionisanju. Istraživanja su pokazala i potvrdila nešto
sasvim drugačije. Naime, umesto da čekamo da se prvo popravi
raspoloženje i onda da krenemo u akciju, mnogo delotvornije i
efikasnije je da uradimo obrnuto - da započnemo sa aktivnostima, a to
će postepeno, zbog stvaranja „pozitivnih" supstanci u mozgu, dovesti i
do poboljšanja raspoloženja.
Radite ono što Vas čini srećnim!




Metoda bihejvioralne aktivacije se izvodi na sledeći način. Sa
pacijentom se napravi spisak aktivnosti koje su mu ranije prijale i
koje su ga činile zadovoljnim i srećnim. Takodje se napravi i spisak
svakodnevnih obaveza koje je pacijent predhodno obavljao, a sada zbog
bolesti ne radi. To nisu aktivnosti koje neminovno nose sa sobom
zadovoljstvo, ali predstavljaju delatnost koja se mora obaviti radi
normalnog funkcionisanja (poput usisavana, pranja sudava, kupovine
hleba, pa sve do najosnovnijih stvari koje su kod težih oblika depresije
takodje zapostavljene - poput umivanja, jutarnjeg oblačenja i sl.). Sa
pacijentom se nakon toga napravi dogovor da svakodnevno obavi po jednu
aktivnost koja mu je ranije donosila zadovoljstvo i jednu koja
predstavlja neku obavezu. Počinje se od onih koje pacijent najlakše
može da sprovede. Recimo, ako imamo pacienta koji ima veoma težak oblik
depresije, naravno da njegov početni zadatak neće biti da ode sa
prijateljima na izlet (što ga je ranije činilo srećnim i zadovoljnim)
kada on, recimo, nije u stanju ni kraće vreme da boravi van kreveta.
Broj aktivnosti, i jednih i drugih, se svake nedelje postepeno
povećava. Pacijent ima za zadatak i da meri stepen zadovoljstva koje je
tom prilikom osetio, kao i koliki je deo zadatka obavio. Obično imaju
utisak da im ta aktivnost neće pomoći da se osećaju ni malo bolje, kao
i da neće uspeti da je uopše urade. Kao po pravilu, pokaže se da su
pogrešno procenili i da im je to prijalo do odredjene granice, a svaki
sledeći put sve više i kvalitativno drugačije. Naravno ovo je samo deo
i pojednostavljeni opis metode koja se pokazala veoma delotvornom u
rešavanju depresivne simptomatologije.


U tretmanu depresije
se koriste i druge metode iz paketa kognitivno bihejvioralnih tehnika.
Recimo, često su zastupljeni bihejvioralni eksperimenti, tehnika
rešavanja problema („problem solving"), asertivni trening i sl. Veoma
je bitno da se tehnike primenjuju ispravno i redovno i uz stručnu pomoć
kognitivno bihejvioralnog terapeuta. Ova vresta terapije je pomogla
ogromnom broju depresivnih pacijenta, te posoji velika verovatnoća da
može da pomogne i drugima koji do sada nisu pokušali da na ovaj način
razreše tegobe i prevladavanju depresivni poremećaj.
Ass. dr Olivera Žikić