Miroslav, Mika, Antić

First topic message reminder :

Malilini

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.

Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.

Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta ću bez tebe.

Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,

- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.

Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.

Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.

Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.

Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i ***** bi moju pretvorila
u vrbu.

A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!

Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćeš moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćeš moje srce.

Ja žvaćem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaćeš moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.

Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.

Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.

Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.

Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!

Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

-EPILOG-


Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.

To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.

Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.

Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.


Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.

Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.

Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.


Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.

Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.

Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.

Nešto mlado nam je rzalo na usni
i uvelo na jeziku,
Gorko od smeha i slatko do plača.

Dozvolite mi
da, posle svega,
dalekoj nekoj gosdpođici
napišem jedno pismo,

onako malo nostalgično,

onako kako to pišu
senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi
sa potopljenog razarača.


Gospođice,
kazaću,
gospođice, sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Ovde opet cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.

Sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije
išamarao drvored
i oko odžaka se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja
sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed
ne znači i da sam beo.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa
i sna.

Jedina si bila do zuba sita
sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.

Voleo bih da tvoji budući sinovi
naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu
u prslučićima od svile.

Voelo bih da ipak negde sačuvaš
sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.

I da proneseš moje oči
kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.

I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovde kod mene
dani imaju opori ukus piva i dosade.

Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.

Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.

Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.

Možda je dobro još i ovo da znaš:
Žene nemaju pravo
posle tebe ništa da uobražavaju.

Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično i samoj bogorodici
u dostojanstvo presvučen oberučke.

Sve moje nežnosti i gluposti
još uvek na tvome pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.

Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.

Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.

Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim:
sve je
zauvek
gotovo!

Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.

Ponekad neko naiđe da me nespretno pazi,
neko, kome ja, zaista, naivno, zaista bez zlih namera,
već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe
do moga usijanog temena.

Nikome nemoj reći
ali dok ležim ovde kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.

I dok umire drveće
i susnežica po lišću gazi,
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda mi nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio, sasvim neopaženo.

Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.

Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački, kad im laku noć kažemo.

Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
majku mu,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.

Pijana od hladnoće, subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje,
zaista, ne bih imao ništa više da ti javim.

Jedino, možda to:
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kojem su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.

U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.

Dozvoli da se zato,
zbog nečeg u sebi
nasmešim, u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,

ja,
tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja,
tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba zbog
svega što smo najlepše hteli.

OPOMENA

Vazno je, mozda, i to da znamo:
covek je zeljen tek ako zeli

i ako celoga sebe damo,
tek tada i mozemo biti celi.

Saznacemo - tek ako kazemo
reci iskrene, istovetne

i samo onda kad i mi trazimo,
moci ce neko i nas da sretne.

ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo ni znali.
U petak smo se zavoleli
u ponedeljak posvadjali.

Opet je sreda, sad svima kazem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepsa ni draza
od drugih devojcica koje znam.

Pa kad je sretnem - oci krijem.
Zvizducem. Gledam u nesto drugo,
i mislim: zbilja, svejedno mi je...

Al osvrcem se dugo... dugo.

Bosonoga pesma


Ovo je pesma
za tvoja usta od vishanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obichne grehove.

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno.
Ako me neko chachne
u ove ochi plachne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znas:
divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost
sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,
u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava
meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.