REČ, DVE..

Proza, kao način izražavanja, iskazivanja, prikazivanja, stanja, viđenja, osećanja...mi, kao, ljudi koji čitamo ili je stvaram, možemo podeliti i sa drugima svoja iskustva, viđenja pa i stvoreno delo, nekim citatom...

 





PRVI SUSRET







Vreme
još uvek merim satom, i priželjkujem kraj bezveznog dana.


Odlaziš dolaziš svakoga dana – rutinski,
dosadno...


Pravim se da ne vidim i ne čujem ljude oko
sebe, previše zamerki, neslaganja, ogovaranja.


Pokušaš u trenutku da zaboraviš stvari i mesto
u kojem se nalaziš, da se preneš kao iz sna, ili uroniš u njega.


Jedan
pogled na ogledalo govori sve. Osoba sa susedne strane stakla umorno pokuša da
se nasmeši : ' Dobar dan '



Prebaciš tolike godine i na kraju se zapitaš 'šta sad' kao da ideš uvek
u suprotnom pravcu željenih stvari i događaja.Da li to život utiče na mene ili
ja na njega?


Ne
kajem se više zbog propuštenih prilika, jednostavno pomislim da je sve tako i
trebalo da bude – sudbina!



Autobus već liže točkovima put, vozi me u dobro poznati ambijent,
razgovore, odnose, ljude...



Volim decu...Ali nisam trebala biti tu, na takav način i u ovoj ulozi.
Gde se završava zadovoljstvo i počinje rutina? Kao kad dotakneš plafon i
pokušaš rukama da ga pomeriš, makar centimetar, ne ide, tu si gde si...


Ali,
dobro je, posle svega, Bogu hvala, dobro je, neka ovaj poslić bude sva podneta
žrtva.


E, evo maska, raste na licu, osmeh1 E, pa to sam ja! Uspeva!



Nova lica, poneka, nova deca i ja.

Kažu
da postoje stvari koje te mogu tači do dna, da izmame najtananije pretince naše
duše...


Iskažem li to rečju neće vas dirnuti kao što
mene jeste...


Možda je to bio moj najtananiji pretinac duše,
moj sopstveni pakao, koji je naterao sve u meni da padne, ustane i bori se..


Ne
dožive svi na isti način trenutke, koji vas sapletu tako jako u zivotu, da se
prosto nađete u nedoumici da li živite ili ne. Ali, svakako je istina da nas
natera da doista, iskreno, duboko i sami sa sobom porazmislimo o svom daljem
bivstvovanju...








Godine udaljenosti dele sve te stvari od mene. I sada, mogu da ih
sagledam možda , baš onako kako su i trebale biti. Ne govori iz mene pesimizam
i razočarenje, mislim da nikada ni nije, ali svaka greška na svetu ima i svoju drugu
stranu, onu poučnu – pozitivnu...


Mirjana Petrović

"...I walked home the other day... and saw your face...
appearing, disappearing, & reappearing in my mind..
and I wish you'd just stay...
chasing memories of you... your eyes, your face, your lips...
the way you used to move across the floor...
I've traced your footprints...
what would it be like if you were here...

I wish you knew how much I wished that you were here with me...
I wish you were here...

I wonder if you know how much I think about you...
I wonder if you know how much you pass my mind....
I think I miss you..."

Smeta mi. Mnogo. Ona. Znam da mu ne znaci nista. Ali postoji. I uvek ce biti tu negde, verovatno cesce u mojoj glavi nego u njegovoj.
NIsmo nikada pricali o njoj, sada kad smo opet zajedno. Tada.. rekla sam mu da mi nije bitno, da mogu da predjem preko nje jer su takve bile okolnosti.. niti smo mi znali da li cemo biti samo morska avantura, niti smo razmisljali o tome tih nekoliko dana.. Imali smo te trenutke tamo i to je bilo dovoljno.
A Beograd.. bio je tmuran i siv pocetkom avgusta.. U mojoj glavi je tad bilo oblacnije nego ovih hladnih dana.
A onda je prica pocela ispocetka, od samog upoznavanja
>drago mi je, ja sam Tamara.
Danas opet imam taj trenutak.. ona ceznja i iscekivanje sa prethodne slike.. trenutak van stvarnosti> uhvatila sam ga u saku i drzim cvrsto i ne dam da pobegne

..ali ma koliko se trudila.. necu nikad preboleti nju.. i uvek ce se provlaciti pitanje >zar je moralo sve tako da bude.. a uz njega jedno mnogo teze..
>da li je bas zbog svega toga danas sve kako jeste.. na mestu..?
mislim da znam odgovor.. a to je i ono sto me plasi..
posted by marashu

Pitala me je jedna devojka pre neki dan >hajde objasni mi kako si uspela da sacuvas vezu sa mora?
Ironicno je to sto ja to nisam ni uspela da uradim.
Ima more te svoje cari, koje ne mogu nigde drugde da se ispolje, vec bas tu, tih nekoliko dana, spajaju nespojivo, cine da stvari izgledaju mnogo lepse, bajnije i sjajnije od onakvih kakve u stvarnosti jesu.
Beograd je ipak tako sumoran i siv.
Ali ja bar imam uspomenu. .
I jedno svitanje u Kalitei..



posted by marashu

Nekada sam imala vremena da pisem.
Nekada mi je znacilo mnogo da ono kroz sta prolazim ostane zapisano na nekim stranicama, nad kojima cu se jednog dana smejati ili zaplakati.
Cesto uzmem svoje dnevnike iz osnovne ili srednje skole i kroz suze se smejem svojoj naivnosti i detinjstvu. Drago mi je sto imam te knjige u kojima se vidi pozitivni razvoj pukopisa levoruke devojke:)
Zao mi je sto nemam vise tu naviku. Digitalna fotografija je valjda zamenila taj oblik pisanja radi pamcenja i cuvanja uspomena.
Ali fotografija ne moze da uslika moja osecanja. Mada mozda i bolje jer ona uvek zabelezi srecne trenutke a onih tuznih kroz zivot ne moramo ni da se secamo.
Pih nije me bas nesto pukla inspiracija veceras. Istrosila sam svu snagu na ispit iz knjizevnosti danas:S
Drzite mi fige za rezultate!

.. toliko sam bila odsutna i u toj meri sam zapostavila ovaj moj voljeni blog.. da sam cak zaboravila da proslavim troblogodisnjicu koja je bila pre ravno mesec dana..
tece vreme, i to bas brzo.. isuvise.. a ovo je mesto gde hvatamo trenutak i zaustavljamo vreme.

vraticu se..
posted by marashu

MIslim da bi bilo veoma suvišno pitati da li ste svi upoznati sa Don Kihotovom borbom protiv vetrenjača, koja je sada vec pretvorena i u ustaljenu frazu koja se koristi u razgovornom jeziku.
Pitanje koje ja ovde postavljam je - zašto se od svih dogodovština kroz koje je Don Kihot od Manče a.k.a. vitez od Čemerne Prilike prosao, prepričava samo ova sa vetrenjačama, a ima ih bezbroj?
pa odgovor je prilično jednostavan - to je njegova prva pustolovina, i ljude je mrzelo dalje da čitaju!
Ne, realno, ajde da čujem koliko ljudi je ovde u celini pročitalo Don Kihota, izuzev onih koji studiraju ili su studirali španski jezik..?!
Nije me sramota da priznam da je to jedna od najdosadnijih knjiga koje sam pročitala(tj koju čitam). Cenim ja sve to, razumem prvi roman, srednji vek, promena, nešto novo, ali pobogu, zar je moralo na 500 strana?? Pa u prvih 100 sam skontala da je lud, i kao ajde smešno je to što on radi, sažališ se na njega, ali posle 250 već malo postane monotono.. mogu samo da zamislim šta me čeka na preostalih 250..
Čak ni moja profesorka španskog, rođena Špankinja (ne, nemojte misliti da grešim, Španija-Španac-Špankinja vs. Španjolska-Španjolka) nije pročitala za svojih 25 godina cenjeno delo Migela Servantesa. Eto, niko nikada čak nije spomenuo njegov pseudonim Vitez od Čemerne Prilike, zato što počinje da ga koristi tek od 20. poglavlja
Kul si Don Kihote, al smaraš. Realno
posted by marashu

Kad smo bili klinci plasili su nas da sove mogu da nam se upletu u kosu, i da stavimo kape na glave kad god ih vidimo.. Sinoc videh jednu sovu, pa se sad pitam jel to istina?
Hajde prosvetlite me, jel imaju sove fetis da se uplicu ljudima u kosu?
Kada sam se pojavila na mojblog.co.yu tada je na naslovnoj bila neka vest o sovama, ne bih sad znala reci o cemu se radilo, ali znam da je toliko uzburkala javnost da je na blogu osvanuo sova klan..
Ah kako sam samo bila ponosna kada sam primljena u isti, cak sam znala i password:)
I tako, posvecujem ovaj post svim ljubiteljima i clanovima sova klana, mada cenim da vise niko od tih ljudi ne boravi na ovom domenu.. steta.. oni su i zapoceli eru bloga u ovoj drzavi..
Sova klan forever!
www.sovaklan.mojblog.co.yu

posted by marashu

Teško je. Razmišljam o svim proplakanim suzama zbog dečka koji me je ostavio, zbog nečega što mi nije odgovaralo, zbog situacija u kojima sam se osećala tužno iz tako minijaturnih razloga, da me je sada sramota što ove iste oči plaču zbog mnogo jače boli, a te suze na površini izgledaju isto kao i sve njene prethodnice.. a nisu dostojne ovih suza proplakanih nad izgubljenim prijateljem..
Stalno u novinama čitam o tome kako mladi ginu, ubijaju se, pročitam i okrenem list.. BIla sam mala kada sam izgubila dedu i sa mamine i sa tatine strane, od tada nisam izgubila nikog ko mi je iole blizak. Ovo me je mnogo pogodilo. Roditelji mi kažu da je to život, i da će se takve situacije dešavati, i da ne smem toliko da se potresam, jer ću jednog dana izgubiti razum ako nastavim ovako. Veliki sam emotivac, i jako se brzo vezujem za ljude. Ne znam da li mogu da kažem da smo Zeka i ja bili prijatelji, upoznali smo se letos, proveli smo četiri dana zajedno na EXIT-u, posle toga sam ga povremeno viđala na žurkama, kao i kad je izašao iz kuće. Ali samo nedelju dana pre njegove pogibije bili smo u Novom Sadu i celo veče smo proveli zajedno.. Iako se nismo mnogo družili, to veče smo osvežili prijateljstvo, da bi se ono na tome i završilo..
Teško mi je.. Ne znam kako da komuniciram sa njegovim drugovima.. Posmatram ih i vidim kako se trude da nastave život, ali kako nastaviti kad stalno zapinješ o rupu koja se više nikada neće ispuniti. . . I onda kad pomisliš da si produžio dalje, ti se opet spotakneš, jer se setiš njegovog lika, tih predivnih plavih očiju, blentavog pogleda.. Zaiste je bio najlepši dečko kojeg sam poznavala, uvek sam to mislila.. Pa možda i jeste bio nafuran, ali zašto i ne bi bio.. Da li poznajete ijednu lepu devojku koja nije digla nos, ili nekog dobrog frajera koji se ne hvali na sve strane time.. On je samo dobio svoju priliku da u životu dogura do nekog višeg stepenika, i mogli su da ga pljuju samo oni koji su mu zavideli. A sva vrata su se otvarala pred njim, kao i Elmiru i Zorici.. Život im je tek počinjao..
Slušam trenutno Tošeta.. Čemu toliko tuge, Bože.. Zašto toliko predivnih mladih duša..
Bar nam je za utehu to da su sada na nekom boljem mestu, jer su to i zaslužili..
Stevane, ako gledaš odozgo, želim da znaš koliko si mi značio, i uvek ćeš mi značiti, sećanje na tebe nikada neće izbledeti, niti u mom srcu, niti u srcima mnogih koji su te voleli.
Počivaj u miru, a mi ćemo se opet sresti, na nekom mnogo srećijem mestu..

Nova zora polako sad sviće,
ali tebi to svejedno je,
i nema veze što pevaju ptice
jer to gore sad ne čuje se..
Samo ostaje nada da vreme sad leči sve rane
i da bog će mi dati sad snage preživet te dane..

posted by marashu

Volite, bezuslovno, bez ikakvih namera, pa i da će vam ista biti uzvraćena, istom merom. Volite, zbog plemenitosti njene, a ne zbog koristi i darova njenih, jer kada ih ne očekujete i ne tražite, biće vam darivani!

Andric - Znakovi pored puta

Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo cesce susrecemo oholost, sujetu, uobrazenje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi, Da bi se potpuno ispoljili i "iziveli", njima treba tudje divljenje i priznanje, cesto i tudje ponizenje; oni su za onoliko veci za koliko drugog umanjuju, a te velicine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, trazeci na sta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim sto je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.
Ponosni ljudi, prirodno, cesto stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaze da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponozavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao cudljiva zena iz rdjavog drustva, odjednom okrece i prebacuje im sto su zbog nje ucinili.
A oholost je slepa, bezdana; nju niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaze : "Jos, jos!"; sto joj vise dajes i zrtvujes, ona samo odlucnije i glasnije trazi jos vise.
Ponos drzi, hrabri i pomaze coveka na njegovom putu, sujeta mu truje zivot, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog coveka, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasicena i nezasitna, trazi odmah novu zrtvu.

Da samo jedan tren naše smjelosti da prekršimo sva pravila postojnja upotrijebih da stvorim dvorce snova sazdane od slatkih tajni čuvanih daleko od drugih ljudi, stvorila bih za te pješčane staze koje bi te vodile samo u dvore srca moga.
Stvorila bih za te najdivniju jesen da se kupaš u srebrnkastom sjaju njenih boja, stvorila bih za te proljeće ljubavi da ti toplim kapima ispišu veličinu moje ljubavi.
Stvorila bih za te nebo puno oblaka što te nježno zaklanjaju od vreline sunca dok odmaraš u krošnji moje nježnosti. Stvorila bih zate najsmjelije rime da ti dušu poje....
Da ne pustih svaki trenutak naše nježnjosti da procuri bez poimanja njegova značenja sad bih prstima risala dugu, napojila nepresušni izvor vječnosti u koji bi smjestila sva naša nadanja i sve naše snove.

Sad dugo u noć ležeći kraj tebe i gledajuć te dok spavaš i snivaš neki san meni nedokučen tebi vladaru moga srca pokušavam u mislima objasniti zašto sam propustila sačuvati najdivnije nježnosti koje si mi pružio. Još osjećajuč toplinu tvoje bliskosti pokušavam sebi objasniti zašto sam pustila da se najsretniji sati života mog istope pred sivilom jutra i zašto ću i sljedeće noći budna ležati kraj tebe posmatrajuć tvoj obris u tišini, ljubeć svaku crtu dragog lica, a moje će usne ostati njeme da iskažu veličinu moje ljubavi.

Ti čija sam vječna robinja izađi iz carstva snova i daj novi zavjet ljubavi da ćemo kao nekad dugo ostajati budni samo gledajuć jedno u drugo, da će me tvoj dodir nježni kao nekad probuditi u kasne sate samo da bi ponovo vidio boju moji očiju, da ćeš nositi svitak ljubavi na srcu što ti darovah u toploj ljetnoj noći , da će zvijezde kao nekad sjati zamamnim sjajom naše bliskosti, da će svaki novi dan nositi sa sobom onaj stari drhtaj u srcu, da će svako jutro šaptati zamamnu poemu naše ljubavi.

Osluhni srce da li su isprazna obećanja koja smo davno dali da nećemo dopustiti da nas zanese lažni sjaj života , da nećemo dopustiti da nas sivilo svakodnevnice udalji od nas samih jer to je jedino iskonsko dobro koje smo imali, da staros kad zakuca na vrata i više ne budemo ni lijepi ni mladi, kad našu ljepotu pregaze godine uvijek ćemo se gledati u oči jer će u njima ostati vječni sjaj naše ljubavi.

Izađi iz carstva snova ti kojeg njema dozivam za još jedan tren u kom ćeš pružiti smiraj mom srcu....

Raskopčaj na haljini dugmad i pusti prste da ponesu vjetrove u podrume željenog... Misli na mene i kada mene neće biti tu. Ja sam tek sjena jedna, ti moraš znati da u jablanu sam skrio čežnje davne.
O dušo moja nježna, jedina pomutnjo dana, i miljenice bogova planeta, ne plaši se mojih tama i vjetrova što pušu sa sjevera.

Ja svoj sam dom satkao u Tvojoj mokroj kosi. Moje su pjesme i pisma što Tebi ih uvijek pišem, i kada ih zoveš imenima tuđim,i kada Te u tijelima njihovim dodirujem...Ti jedna o jedina radosti moga srca...
Budi mi danmala nesavršena ovojnica u krugovima dušina žita.. budi mi gromobran uspravan kao pogled dječaka što prvi put polazi s ribarima od strepnji i pitanja kad se namršte obrve nebeskog zvonara silina. Budi mi rukav nad prejakim pestima seljačkoga sina... Budi mi ožiljak kad duša prostranstvima jednjak zapara kad stegne žega i vrelina na čelu merkureva kosca, kad raskiva se duša čežnjom umivena i zakivaju nad vrata srca sjene nemoći...Budit mi karta svijeta neznana strancima bez zavičaja, budi duša moja duše ovog vijeka iluzija.. Budii mi dlan za liniju čuđenja kad ga preda se stavi vidovita starica iz perzijskog crteža u hramu pod stijenama da me ne satru putovanja i tkanja davnina nestvarna kao umiranja od tišina...O dušo moje duše...

Buditi mi sahat istančan s kazaljkama mekšim od pčelinjeg voska pa mi razbij mramor na grudima, raskuj slova čežnje od lijevanog olova, razvini gvožđa na ogradi gdje cvijeće tijelom miluje gipka otrovnica...
Budi mi dan ko zadnji divni ljudski dah umiven srećama i prekriven bajkama...optočen dugama i natopljen jekama...suncem okupan, začešljan i zaiskan očima od najkrupnijih lješnjaka.
Budi mi dašak trajanja dugačak kao šetnjin sat u zaljuljanim krošnjama, prostran kao minuta
njenog zagrljaja pod bijelim haljinama divljih trešanja kao trenutak zvjezdanog iskrenja na livadi podno njena doma kao drhtaj riblje kćeri u njedrima...

Budi mi vjera u ljudski hrast u snagu Ljubavi, u seljačka pleća i mornarska leđa,u luk majčinskih obrva u stari djedov sahat,u mir i ljepotu molitava, u šutnju brojeva, u plahost duša i nježnost rijeka, u nemoć samoća, u bezgrijeh djeteta... Budi mi vjera nelomljiva u Ljubav i dobra čovjeka...Budi mi poćetak i kraj, dušo moja nježna, budi mi san i java, dah i uzdah, budi mi sve što sam želio i što ću željeti, sve što sam snivao i što ću snivati...budi mi jedna i jedina...meni radosnom putniku... pognutom nebesniku s jedrima srca zakrpanim tek ovlaš sred oluje čežnje...O dušo moja nježna..

Pružit ću ti ruke nek se u dlanovima mojim skriju sve minule boli, nek se u njihovoj toplini raspline svaka tuga koju je donjelo vrijeme...
Bit ću ti odmor na dugom putu ka vječnosti, bit ću ti san, i sjena, i sjena tvoje sjene, i noć i dan i sve što treba, čuvat ću te u krošnji svoje blagosti i pružiti ti utočište od svih davnih nemira što prostrujiše ti kroz dušu. Bit ću ti proljeće i jesen, što donose nadu i sreću, što miluju ti dušu...
Biću tvoja jeka, uzdah iz grudi, osmjeh na licu, želja u srcu...
Bit ću za te i mnogo više....
Pružit ću ti odmor u svom zagrljaju kao umornom ratniku što poslije borbe duge sanak traži, pružit ću ti mir kao progonjenom što samo jedan tren slobode želi... Pokidaću za te okove samoće , spustiću zastore da ugasne krik minulih godina, da zamre muk dugih lutanja, da nestantanu svi jecaji zatomljeni u grudima ...
U svakom mom trenu si, u svakoj misli , u svakom drhtaju, u svakoj želji, u umoru na kraju dugog dana...u meni si beskonačno...i sama mi duša tjesna, u njoj se sudaraju sve moje želje silinom svojom...
Pružit ću ti ruke da nježnost svojih obraza položiš na njima, i ostaviš u njima sve suze što ti umor duši daju... nek tvoja krila iz okrilja mog polete novom snagom u nove visine ljubavi..

OSJEĆANJA ILI RAZUM???

Upitaše jednom nekog mudrog starca: Na šta treba
da se oslanjamo u životu: na osjećanja ili razum?

...On reče: Postoje osjećanja u razumu, ali i razum
u osjećanjima.

Opet ga upitaše: A šta je onda bolje: osjećanja u
razumu ili razum u osjećanjima?

Starac na to upita njih: KOJE KRILO PTICE JE BOLJE, DESNO ILI LIJEVO?