Uvod u psihologiju

POREKLO IMENA:





Termin psihologija čije je
doslovno značenje proučavanje duše postoji od 16 veka.Psihologija
označava princip života,duh,nešto što udahnjuje život telu. Psihologija je odgovorna za
ponašanje ljudi.


S obzirom na grčko poreklo naziva ( starogrčki
mit o Psyche ) običaj je da se kao opšti simbol psihologije,psihičkog i
psihološkog koriszi grško slovo Ψ .


Danas je uobičajno da se psihologija definiše
kao nauka o psihičkim pojavama i ponašanju ljudi i životinja.Razuđenost pojava
kojima se psihologija bavi otkriva se već pri pokušaju klasifikacije pojava
psihičkog života.


Postoje dva moguća autora imena nauke:


Rudolph Göckel (Rudolf Goclenius) je 1590 napisao
rad sa naslovom “Psychologia...”


Marko Marulić je nešto ranije napisao raspravu
“Psichiologia ...”, ali rad nije sačuvan





Uobičajno je da se psihičke
pojave prema sadržaju dele na:








Kognitivne (saznajne) Emotivne (osećajne)


-učenje
-pripadaju
elementarna osećanja prijatnosti i nepri-


-pamćenje
jatnosti,složenije emocije kao
što su gnev,iznenađenje


-opažanje
i dr,ali i neke trajnije dispozicije emocionalnog ispo-


-inteligencija ljavanja,kao
što je temperament.


-mišljenje











Motivacione


U motivacione pojave spadaju razni fizički ili
organski motivi (glad,žeđ) ,lični (npr.radoznalost) , i socijalni motivi
(npr.altruistički motiv) ,želje,svesne namere i druge.





Svaka od ovih pojava može postojati i
različitim u različitim oblicima,kao proces,trenutno stanje ili trajnija
dispozicija.








Neke večne dileme psihologije:





•
Duša – telo


•
Analogna je dualitetu ideje i materije u
filozofiji


•
Povezana je sa: ulogom biologije, fiziologije i genetike – problem redukcionizma


•
Nasleđe – sredina/vaspitanje


•
Prirodna nauka – društvena nauka


•
i u jednom i u drugom slučaju se proučava ponašanje


•
Nomotetski – idiografski pristup


•
odnos mnoštva i pojedinca


•
Molarni – molekularni pristup


•
odnos celine i delova


•
Zdravo – bolesno

Uočeno je da kada se neko pozicionira u okviru
jedne od ovih podela, obično prihvata i celinu ostalih podela, pa se formiraju
dva osnovna sklopa:


1.
duša, molarno, društvena nauka, idiografski pristup, proučavanje
bolesnog...


2.
telo, molekularno, prirodna nauka, nomotetski pristup, proučavanje
zdravog...





“Večni” problem psihologije


•
U
večne probleme možemo svrstati i odgovore na spomenute dileme


•
Međutim,
jedan problem treba istaći na prvom mestu:


•
problem
predviđanja ponašanja pojedinca


•
Mnogi
misle da je konačni cilj svake nauke predviđanje – predikcija


•
U fizici
se predviđanje vrši na osnovu fizičkih zakona – Omovog, Gej-Lisakovog,
Njutnovog. . .


•
Najbolje
što psihologija može da ponudi su statistički zakoni – verovatnoća da će
pojedinac učiniti neki akt





Definicija psihologije


•
Nauka
o duši – duša je slabo definisan pojam i nije pogodan za definiciju


•
osim
toga, to je tautologija – prevod termina


•
Epistemološki,
svaku nauku odlikuju njeni: pojmovi, definicije, hipoteze, zakoni, teorije i
metode


•
Kraće,
osim predmet proučavanja, nauku odlikuju i metode


•
Zato
neke definicije nastoje da obuhvate i epistemološku strukturu psihologije


•
Zbog
različitog shvatanja predmeta i metoda, definicije psihologije variraju od
paradigme do paradigme


•
Da bi se razgraničila od fizike ističe se da se psihologija bavi svesnim pojavama i
procesima svesti


•
Nažalost,
takva definicija ima sledeće probleme:


•
postoje
nesvesni procesi


•
svest
je suprotstavljena telu – svojoj organskoj bazi


•
svest
je unutrašnja stvar pojedinca, a mi smo društvena bića


•
svesti
je teško pristupiti – bavili bismo se samo introspekcijom


•
Dakle, definicija
mora da obuhvati svesne i nesvesne procese i ponašanje


•
Svesni i nesvesni procesi se u nekim definicijama objedinjuju kao
mentalni procesi


•
Deskripcija
mentalnih procesa i ponašanja jeste korisna sama po sebi


•
Ali
cilj psihologije nije deskripcija, nego tumačenje i predikcija


•
Zato
se može reći da psihologija izučava ponašanje (i sve druge raspoložive izvore):


•
kako
bi razumela mentalne procese


•
i
zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju


•
i
da bi na osnovu toga mogla predviđati ponašanje, delovati preventivno, stvarati
povoljnu klimu za razvoj itd.





Kratka istorija psihologije:





U psihologiji, od starih Grka počinje podela na:
filozofiju i fiziologiju, telo i dušu, introspekciju i posmatranje.


Hipokrat (IV vek pne)


•
Potpuno
je odbacio ideju bolesti kao božje kazne i promovisao je gledište da bolest
potiče od fizičkih uzroka


•
Osnovni
uzrok bolesti je neravnoteža četiri tečnosti: krvi, crne žuči, žute žuči i
sluzi


•
Izučavao
je anatomiju i fiziologiju mozga i poznavao je osnovne veze mozga i drugih
organa


•
Smatrao
je da je telo napravljeno od fizičke materije, a duša ne


•
Međutim,
smatrao je da su povezani i da je MOZAK izvor duše


Platon (IV vek pne)


•
Bio
je idealista - smatrao je da ono što postoji to je ideja


•
Ideja
je bezvremena, večna forma i već je prisutna u našem umu


•
Dakle,
pomoću tog istog uma, razmišljanjem, razumom, možemo saznati ideju


•
Čulima
se ne može saznati stvarnost


•
Platon
je, dakle, ontološki podelio dušu i telu i taj dualizam je opstao do danas


•
Inače,
Platon je smatrao da je središte uma u mozgu

Aristotel (III vek pne)





•
Platonov
učenik


•
Smatrao
je da je svet sazdan od materije, pa je i duša određeni proizvod anatomske i
fiziološke aktivnosti


•
Da
bismo saznali svet (i dušu) moramo ih posmatrati (videti, čuti, opipati, mirisati...)


•
Za
suštinu života smatrao je upravo ψυχη, pa se on smatra
prvim autorom predmeta nauke


•
Smatrao
je da je središe duše u srcu (a mozak je hladio krv)





Ukratko


•
po
Platonu duša se spoznaje samoposmatranjem – racionalizam


•
po
Aristotelu duša se spoznaje posmatranjem – empirizam


•
Dok
je Platon razdvojio dušu i telu, Aristotel je nastojao da ih poveže, kroz
povezivanje čulnog saznanja i mišljenja, materije i forme. . .





Rene Descartes – Cartesius (1596 – 1650)


•
U
pogledu načina saznavanja zastupao je racionalističku poziciju Platona


•
Razdvajao
je materijalno telo i nematerijalnu dušu


•
Duši
je pridavao dominantnu ulogu


•
Ukazivao
je da nas čula obmanjuju i da je jedini pouzdan put ka saznanju introspekcija


John Locke (1632 –1704)


•
John
Locke je zastupao empiricizam Aristotela


•
Smatrao
je da su duša i telo međusobno uslovljeni


•
Dete
se rađa kao Tabula rasa (poreklo pojma seže do Aristotela), a ispisuje se na
osnovu iskustva - posmatranja


Immanuel Kant (1750 – 1850)


•
Odrekao
je mogućnost psihologiji da bude empirijska nauka


1.
zato što psihičke pojave imaju samo vremensku a ne i prostornu dimenziju i
ne mogu se matematički predstaviti


2.
jer su unutrašnje i subjektivne i ne mogu se spolja posmatrati i meriti


•
S
druge strane, Kant je uradio mnogo na prevazilaženju razlika između
racionalizma i empiricizma, idealizma i materijalizma, duše i tela, razvijajući
ideju sinteze empirijskog iskustva (teze) i urođenih kategorija (antiteze).Ni
racionalizam ni empirizam nisu dovoljni za pravo znanje, moramo imati osnovna
pravila, čiste koncepte razumevanja da bismo mogli organizovati naše iskustvo u
znanje


•
“Pojmovi
bez opažaja su prazni; opažaji bez pojmova su slepi”





Moderno doba – nastanak psihologije


•
Gustav Theodor Fechner (1801 – 1887) godine 1860. objavljuje knjigu “Osnovi psihofizike”


•
Osnovni doprinos Fechnera je u metodološkom fundiranju psihologije kao
nauke


•
zasniva se na empirijskim podacima


•
koristi se eksperiment


•
koriste
se objektivne metode –
merenje


•
Fechneru se pripisuje i osnovna formula: S = klogR


•
Ova
matematička formula, koja je povezala dušu i materiju, odnosno ponašanje i
svet, utemeljila je psihologiju kao nauku

Psihologija kao posebna nauka razvija se u drugoj
polovini dvadesetog veka.Poseban značaj za pojavu ove nauke imaju istraživanja
u fiziologiji koja proučava različite telesne funkcije.Od početka 19-tog veka
fiziologija se okreće eksperimentalinim istraživanjima i ispitujući čulne
funkcije otkriva da između fiz.draži i svesnih utisaka o njima postoje neki
pravilni odnosi.


Ključnu ulogu u nastanku psihologije kao posebne
nauke imalo je otvaranje psihološke laboratorije na Univerzitetu u Lajpcigu
1879 godine.Istoričari
psihologije ovu godinu najčešće navode kao godinu nastanka naučne psihologije.Osnivač
laboratorije bio je filozof Vilhelm Vunt (1832-1920).


Psihološke perspektive ili paradigme:Razvoj naučne psihologije, nakon Fechnera,
obično se posmatra kroz psihološke perspektive ili paradigme.Psihološka
paradigma je izvestan opšti pogled na svet psihe.Često ima utemeljenje u nekom
filozofskom pravcu, ali je isto tako karakteriše i specifičan pogled na
psihičke pojave i način njihovog izučavanja.





Prve psihološke perspektive





Strukturalizam:





Osnivač: Wilhelm Max Wundt (1832 – 1920).Strukturalisti
tragaju za osnovnim elementima uma, kao što su osećaji ili misli.Strukturalizam
se naslanjao na razvoj prirodnih nauka, fizike i hemije.Drugim rečima, kao i
Fechner, Wundt je sledio ideju naučne revolucije i scijentizam.


Scijentizam – ono što uspeva u jednoj nauci, mora
da uspeva i u drugoj.


Osnovne metode su bile: eksperiment i
introspekcija.Temeljno su obučavali ispitanike (pa i same sebe) da tačno
opisuju šta vide, čuju ili razmišljaju kada im se pokaže neka draž. Strukturalist pita “šta su elementarni
sadržaji ljudskog uma, tj. kakva je struktura uma”.Čovekovoj svesti nije
dodeljena neka druga, posebna uloga, osim da prepozna svet oko sebe.Tako je
čovek kod strukturalista imao ulogu pasivnog analizatora dolazećih stimulusa. Jedan od problema stukturalizma bio je elementarizam, odnosno molekularizam, odnosno naglašena analitičnost.


Strukturalisti su nastojali da rekonstruišu celinu, govorili su o volji i sl. ali tu celinu nisu neposredno istraživali.


Postojalo je uverenje da će, kao u hemiji, kada
otkrijemo elemente, biti lako sastaviti celinu – jedinjenja.Drugi problem je
predstavljala dosledna i isključiva upotreba introspekcije.Ispitanici su, bez
obzira na obučenost, davali vrlo različite opise čak i jednostavnih draži.Strukturalistička
introspekcija je dobra za opis vanjskih pojava, ali sakriva celovitost naših
opažaja.Veoma važan naslednik Wundta i tipičan predstavnik strukturalizma u SAD
bio je Edward Titchener.





Funcionalizam:





Kada je u Evropi stasao strukturalizam, u Americi
je stvorena alternativna paradigma – funkcionalizam.Osnivač je bio William
James (1842 – 1910).Značajan uticaj na funkcionaliste imala je teorija
evolucije.Funkcionalist pita ne samo “šta ljudi rade”, nego i “zašto to rade”. Funkcionalisti
posmatraju ljude kao aktivne agente koji obrađuju stimuluse i biraju reakcije
na njih.Zašto? Zato što svest ima praktičan značaj – za adaptaciju,
preživljavanje i snalaženje.


Funkcionalisti izučavaju:

• Praktičnu
  ulogu mentalnih procesa i svesti
  
• Odnos
  organizma i sredine
  

Odlikuje se pragmatizmom u izboru metoda – svaka
je metoda dobra koja donosi rezultate.


Između ostalog i eksperimenti na životinjama.


James je posebno poznat po izučavanju svesti, voljne aktivnosti, navika i emocija


Prigovarajući molekularizmu strukturalista, James
kaže da iz poznavanja molekularnog sastava vode ne znamo ništa o njenoj celini:
da u njoj žive ribe, da žubori, da po njoj plove brodovi itd.


Jamesova je čuvena sintagma “tokovi svesti”


•
Svest
je tok različitih sadržaja: verbalnih misli, viđenja, čujenja i drugi oseta


•
Tok
moramo razumeti u celini, s obzirom na njegovu adaptivnu funkciju


Poznata je i James-Langeova teorija emocija.James i drugi poznati funkcionalista, John Dewey,
smatraju se suosnivačima filozofskog pravca pragmatizma.Na funkcionalizam je očigledan uticaj imala Darvinova teorija evolucije.Nasleđe
funkcionalizma sadrže: bihejviorizam, kognitivna psihologija, evoluciona
psihologija.





Asocijacionizam:





Prvi asocijacionista bio je Hermann Ebbinghaus
(1850 – 1909) .Osnovno polje izučavanja bili su načini na koji se ideje ili
događaji povezuju u umu i kako putem tog povezivanja dolazi do učenja.Ebbingaus
je ustanovio metodologiju za ispitivanje zaboravljanja i zapamćivanja – npr.
putem besmislenih slogova.Njegovo poznato otkriće su krive zaboravljanja,
odnosno zapamćivanja.


Uočio je ključnu zakonitost da učestano ponavljanje
mentalnih asocijacija dovodi do toga da ih bolje upamtimo.Njegov naslednik,
Edwin Guthrie je otkrio da se veze između draži i odgovora uspostavljaju
ukoliko između njih postoji vremenska bliskost.Edward Lee Thorndike je,
međutim, utvrdio da asocijacija draži i odgovora nastaje pre na osnovu
“zadovoljstva” nego na osnovu bliskosti.


Thorndike je to nazvao zakonom efekta:
tokom vremena, akcije (efekat) za koje je organizam nagrađen (zadovoljstvo) se
učvršćuju i ponavljaju se češće.


Iako je asocijacionizam nastao u Evropi, Thorndike
je bio pod uticajem Jamesa, pa se asocijacionizam često razvrstava u tradiciju
funkcionalizma.Asocijacionizam kao zasebna paradigma nije opstao.


Međutim, tema povezivanja draži i odgovora, ostavila je
neizbrisiv trag u psihologiji, npr. u


• Bihejviorizmu


• Kognitivnoj psihologiji





Ivan Petrovič Pavlov:Dobitnik Nobelove nagrade za
fiziologiju 1904.,
predstavljao je sponu jedne rane psihološke perspektive, asocijacionizma i
jedne “moderne” – bihejviorizma.Njegovo ime je ostalo trajno povezano sa izučavanjem pojave nesvesnog,
nevoljnog povezivanja jedne, naizgled irelevantne, draži sa spletom različitih
odgovora.


•
Primetio
je da psi u kavezima saliviraju čim čuju laboratorijskog tehničara, pre nego
što vide hranu u njegovim rukama


•
Pre
toga, laborant je donosio meso


•
Meso
izaziva salivaciju – bezuslovni refleks


•
Nakon
određenog broja pojavljivanja laboranta sa mesom, koraci laboranta izaziva
salivaciju – bezuslovni refleks


•
Pavlov
ovu pojavu naziva učenjem putem uslovljavanja


Klasično uslovljavanje se sastoji u povezivanju
jedne neutralne draži (pojava laboranta) sa drugom draži koja prirodno izaziva
određeni fiziološki ili emocionalni odgovor (hrana).U psećem umu, na neki
način, dolazi do povezivanja laboranta i hrane, van pseće svesne kontrole.





Bihejvirozam:





Bihejvioristi su Pavlovljeva istraživanja usvojili
kao prototip psihološkog istraživanja uopšte.Jedino za šta naučna psihologija
može da se interesuje je ponašanje.Jedino se eksterne draži i ponašanje mogu
objektivno utvrditi – meriti.Misli, osećanja, želje, namere mogu biti predmet
filozofije, ali ne i psihologije.Bihejvioristički stav se može sažeti u čuvenoj
skraćenici: S – R (stimulus – reakcija). S – R je i danas jedna od temeljnih
jednačina psihologije. Bihejviorizam je rođen kao reakcija na
usredsređenost na “svesna stanja” koja je odlikovala strukturalizam i
funkcionalizam.Ali još
više na bavljenje nesvesnim subjektivnim doživljajima koje je bilo
karakteristično za psihodinamsku psihologiju koja je upravo nastajala u Evropi.Bio
je snažno oslonjen na logički pozitivizam kao filozofski pravac.


Osnivač: John Watson (1878 – 1958).Watson
je u suštini istraživao to “šta ljudi rade i zašto”, poput funkcionalista i bio
je blizak Thorndikeu, ali je odlučno odbacio bilo kakvo istraživanje “tokova
svesti”.Za razliku od Pavlova, Watson se bavio prvenstveno voljnim učenjem.


Ipak, najkarakterističniji predstavnik radikalnog
bihejviorizma bio je Burrhus Frederic Skinner (1904 – 1990).Njegov
najpoznatiji doprinos je bio pojam operantnog ponašanja i učenja.Operantno
ponašanje je ono koje organizmu najsigurnije obezbeđuje nagradu, a kada
organizam “otkrije” takvo ponašanje, on teži da ga ponavlja.


Bihejviorizam je prošao nekoliko faza razvoja,
koje je uglavnom odlikovalo postepeno uvođenje unutrašnjih, “organizmičkih”
varijabli u osnovnu jednačinu.Formula je dobila oblik S – O – R, pri čemu su u
početku O varijable imale status intervenišućih varijabli (najpoznatija takva
varijabla je navika).


Neo(neo)bihejvioristi su kasnije dopustili da te
varijable imaju status hipotetičkih konstrukata (kao što je, na primer,
umor).Bihejviorizam je imao veliki uticaj na sve društvene nauke .Njegova
zaostavština su metodološka rigoroznost, objektivnost i merenje, sa metodološke
strane, a razumevanje nižih kognitivnih procesa, posebno učenja, sa psihološke.U
tom pogledu, za bihejviorizam se može reći da i danas postoji kao psihološka
paradigma.

Geštalt psihologija:





Naziv potiče od nemačke reči “Gestalt” (sklop, forma, obličje, oblik, stas).Radi se o evropskoj perspektivi začetoj u
tzv. Berlinskoj školi.Nastanak geštalt teorije vezuje se za Maxa Wertheimera
(1880 – 1943), Kurta Koffku i Wolfganga Köhlera.Ova perspektiva je nastala
na osnovama protivstavljanja molekularnom pristupu u psihologiji, posebno
prisutnom u strukturalizmu. Geštaltisti su u prvi plan istakli “celinu”. Ne samo u tom smislu da je
“celina više od delova”, nego da celina diktira način na koji opažamo delove


Svojstvo celine ilustrovali su “fi-fenomenom”


•
U
mraku, dve lampice se brzo naizmenično pale i gase


•
Mi
jasno opažamo da se svetlo kreće levo-desno


•
Svojstvo
delova je svetlo, a pokret je svojstvo celine, i postoji samo u našem opažanju


U pogledu
odnosa prema celini, geštalt psihologija je bila suprotstavljena i
bihejviorizmu.


Dakle,
individuum se mora izučavati u celini, svi njegovi fizički, fiziološki i
mentalni aspekti


Geštaltisti su
najdalje otišli u izučavanju percepcije i njihovi nalazi su i danas osnova za
razumevanje perceptivnih zakona.U te zakonitosti spadaju “zakoni geštalta”
kao što su:


•
blizina,


•
sličnost


•
zajednička
sudbina


•
“dobra forma”


Mnoge optičke
iluzije se mogu protumačiti na osnovu geštalt teorije.Geštaltisti su se
bavili i višim kognitivnim procesima, posebno rešavanjem problema. Recimo,
jedan od dva osnovna načina rešavanja problema je putem uviđanja, koji su
geštaltisti nazvali “aha doživljaj”.





Zamerke geštalt
psihologiji:


•
Ostala je nedorečena i neprecizna. Iako su sami insistirali na povezanosti mozga i
percepcije, malo je urađeno na tom planu


•
Očigledno
je da “zakoni geštalta” i “aha doživljaj” postoje (Arhimed je, očigledno, imao
isti doživljaj, ali ga je na grčkom nazvao “eureka”), ali nisu dobili dobra
objašnjenja i potkrepljenja


•
Posebno je pojam “dobre forme”, iako intuitivno jasan, ostao neprecizan


•
Geštaltizam se u filozofskom smislu oslanjao na Husserlovu
fenomenologiju


•
Možemo smatrati da danas ova paradigma nema više aktivnih autora





Molarno –
molekularno





Danas se ova podela koristi generalno da označi dilemu:
celina (molarno) nasuprot delova (molekularno).U strukturalizmu i asocijacionizmu
je dominirao molekularni pristup, bihejvioristi su se podelili po tom pitanju,
dok je geštaltizam jasno molaran.Debata molarno – molekularno se u priličnoj
meri poklapa sa filozofskim debatama o atomizmu, holizmu i redukcionizmu.











Psihodinamska
psihologija:





Psihodinamska psihologija i teorija psihoanalize su
termini koji se obično naizmenično koriste.Psihoanaliza, u užem smislu, predstavlja
oblik psihoterapije.Nedvosmisleni rodonačelnik ove paradigme je Sigmund
Freud (1856 – 1939).Freud
je raspolagao ranijim zapažanjima i istraživanjima..Freud je usvojio principe
“psihodinamike”, nastale po ugledu na termodinamiku – psiha je rezultat
interakcije i konflikta nagona i emocija (Brücke, Breuer).


Psihodinamska
psihologija je, u celini, i dalje vrlo prisutna u savremenoj psihologiji, bilo
kao paradigma od koje se treba distancirati, bilo kao paradigma na koju se
treba ugledati.Psihodinamska psihologija je verovatno najpoznatija psihološka
paradigma, od samog svog početka provokativna i kontroverzna, jednako
osporavana koliko i uvažavana.


Verovatno
najveći doprinos psihodinamske psihologije je invencija nesvesnog.Još
važnije, svesno ponašanje je samo vrh ledenog brega.


Freud je
podelio ličnost na tri instance: Id, Ego i Superego.


Ego je domenu
svesnog, Id u domenu nesvesnog, a Superego je većinom nesvestan.Odnos nesvesnog
i svesnog, kao i nesvesnog i stvarnosti bremenit je konfliktima.


Protiv tih
konflikata Ego se bori mehanizmima odbrane (regresija, reaktivna formacija,
sublimacija itd.).


Osnovni izvor
energije ličnosti je libido.Libido je nesvestan, instinktivan, dolazi iz Ida i
u načelu je suprotan pravilima civilizacije (Superegu).


Libido prolazi
kroz faze razvoja: od oralnog, analnog i faličkog do zrelog genitalnog.Usled
konflikata, osoba može ostati fiksirana na nekom stadijumu razvoja.Naročito je
poznata fiksacija na faličkom stadiju u kojem se razvija Edipov odnosno
Elektrin konflikt.


Psihodinamska
psihologija je nastavila sa razvojem u više pravaca


Na primer,
veći značaj su dobili:


•
kontrola
pojedinca nad vlastitom sudbinom


•
uloga
svesnih procesa


• uloga socijalnih faktora. . .





Psihodinamska
psihologija – ocena





Jedna od
suštinskih ocena psihoanalitičke teorije je ona koju je izneo Karl Popper:


•
psihoanaliza nije opovrgljiva


Po Popperu,
teorija koja nije opovrgljiva nije naučna (može biti umetnost, religija,
filozofija...).Jednostavno, psihoanaliza ima objašnjenje za sve, ako podaci
odbace jedno objašnjenje, poteže se drugo, često suprotno. Međutim,
psihoanalitička objašnjenja su originalna, intuitivno bogata... razumljiva i
ubedljiva svima, prvenstveno obrazovanim laicima.





Kognitivna
psihologija:





Smatra se da je kognitivna psihologija danas
dominantna psihološka paradigma u Severnoj Americi.Takođe, smatra se da su
njeni koreni pre svega u funkcionalizmu, a zatim i u strukturalizmu,
geštaltizmu i bihejviorizmu.Naime, nakon tih ranih paradigmi, negde oko 1950.
počinje intenzivno obnovljeno interesovanje za kogniciju.Tome je doprineo
razvoj kibernetike, ergonomije, ali i (psiho)lingvistike nakon II Svetskog rata.


*Noam Chomski je, npr. tvrdio da su deca
preprogramirana da razumeju jezik i skup “mentalnih pravila” koja stoje iza
njega


Vrlo uticajan je bio i rad švajcarskog psihologa
Jeana Piageta.Autor kome se pripisuje prvi značajan kritički, ali i integrativan
doprinos, u obliku knjige “Kognitivna psihologija” je Ulrich Neisser.


U psihologiji 60-ih i 70-ih godina XX veka je
interes za kognitivne procese, odnosno obradu informacija toliko narastao da je
prozvan kognitivnom revolucijom.


Psihički život počinje sa čulnim osetima, a ne
svesnim ili nesvesnim motivima.Umesto svesnih govori se o kognitivnim
procesima.Drugi mentalni procesi kao što su motivi, želje i mišljenja se
prihvataju, ali se introspekcija odbacuje kao naučna metoda.Suština
kognitivne paradigme je u tome da kognicija u najvećoj meri određuje čoveka,
njegove doživljaje i ponašanje.


U kognitivnoj psihologiji
dominira pozitivistička filozofska paradigma.

• traga se za kauzalnim odnosima
  
• koriste se eksperimentalna istraživanja
  
• podaci
  se prikupljaju objektivnim metodama, pre svega merenjem
  

Zbog ovakvog metodološkog opredeljenja nekada
se naziva kognitivizmom.Tako shvaćen kognitivizam je metodološki veoma
blizak bihejviorizmu.


Osim toga, perspektiva je veoma široka po
predmetu interesovanja


Njene glavne discipline su:


• Kognitivna psihologija u užem smislu - od
čula do inteligencije


• Kognitivna neuronauka – presek biološke i
kognitivne perspektive


•
Kibernetika, VI i ekspertski sistemi


• Teorije ličnosti, uključujući i socijalni
konstruktivizam


• Psihoterapija


S druge strane, socijalni konstruktivizam se
bazira na konstruktivističkoj paradigmi, suprotnoj pozitivizmu.Vodeći autor
socijalnog konstruktivizma je George Kelly (1905 – 1967), autor Teorije
ličnih konstrukata.Teorija ličnih konstrukata danas nalazi praktičnu
primenu u kliničkoj psihologiji, ali i u rešavanju problema “sticanja znanja” u
ekspertskim sistemima.

Oblasti psihologije





Osnovne podele





Jedna od često
korišćenih podela je na teorijske i praktične discipline.

• U teorijske se ubrajaju opšta,
  biološka, socijalna, razvojna. . .
  
• U praktične se ubrajaju: pedagoška, klinička,
  industrijska. . .
  

Slična je podela
na bazične i izvedene

• Bazične su: fiziološka, kognitivna,
  razvojna, socijalna i psihologija ličnosti
  
• Izvedene su istovremeno i primenjene:
  psihologija rada, klinička, pedagoška, zdravstvena, forenzička, sportska...
  

Podela se može
izvršiti i na osnovne i specijalne

• u osnovne spadaju: biološka,
  kognitivna, razvojna, socijalna, klinička. . .
  
• u specijalne spadaju: zdravstvena,
  školska, inženjerska, organizaciona. . .
  

Biološke
osnove psihičkog života





Osnovna podela





Nervni sistem


·
ćelije


·
centralni nervni sistem


·
mozak i kičmena moždina


·
periferni nervni sistem


·
somatski i autonomni (vegetativni)





endokrini sistem





evolucione i genetske osnove


·
evoluciona teorija


·
genetika i nasleđivanje

Nervni sistem





Ćelije i njihova funkcija





Ćelije u nervnom sistemu


•
Nervne
ćelije – neuroni


•
Glijalne
ćelije – neuroglija


•
Ostale
ćelije (krvi sudovi,
vezivno tkivo...)


•
Između
ćelija je prostor ispunjen tečnošću punom jona i velikih molekula (čini
10-15% mozga, npr.)








Neuron:




















Danas je potvrđena “neuronska doktrina”:


·
mozak
je sastavljen od neurona i drugih ćelija, koje su nezavisne strukturno,
metabolički i funkcionalno


·
informacije
se prenose od neurona na neuron preko tankih razmaka – sinapsi


Ima mnogo tipova neurona, vrlo različitih, posebno
u mozgu


Osnovne podelu su po:

• obliku – multipolarni, bipolarni,
  monopolarni
  

• veličini – mali i veliki
  

• funkciji
  
  
  
  • senzorni – od receptora ka CNS-u, aferentni
    
  • motorni – od CNS-a ka mišićima, eferentni
    
  • interneuroni – od senzornog ka motornom neuronu
    
  
  

Delovi ili zone neurona





Telo ili soma - u njemu je ćelijsko jezgro od 10μm do 100μm


Dendriti – brojni produžeci tela koji znatno povećavaju
njegovu prijemnu površinu,dužina obično 1 - 3μm


Akson – jedan produžetak koji predstavlja izlaznu zonu
neurona , obično dužine nekoliko μm, ali kod
kičmenih senzornih i motornih neurona može biti dugačak preko 1m











Akson





Postoje dva osnovna tipa aksona, otprilike
podjednako zastupljena u NS


Mijelinizirani aksoni

• obično
  su debeli, dugi i vrlo brzi, provode i do 100 m/s
  
• mijelin
  je uglavnom mast i služi kao izolator
  
• mijelinski
  omotač nije neprekidan nego ima čvorove
  
• pravilna
  ishrana (posebno u detinjstvu) ga stvara i održava, bolesti ga oštećuju
  
• formiraju
  ga ćelije glije
  

Aksoni bez mijelina

• obično
  kratki, tanki i spori (5m/s)
  

Akson se završava razgranato a svaka od grana na
kraju ima kvržicu.Akson je sposoban da provodi struju u oba smera.Međutim,
organizacija NS je takva da neuroni sprovode impulse u skladu sa njihovom
namenom:


uvek “ka centrali” (aferentni) ili uvek “od
centrale” (eferentni).

Prenos impulsa kroz sinapse













Akcioni potencijal neurona A stiže do kvržice
njegovog aksona.Neke kesice u kvržici aksona neurona A ispuštaju neurotrasmiter
u sinaptički prorez.Neki molekuli transmitera prelaze preko sinapse i poklapaju
se sa nekim receptorima u dendritu (ili telu) neurona B.Receptori neurona B
primaju sve više transmitera, dejstvo se kumulira i ako dostigne prag, okida
neuron B.Kada akcioni potencijal neurona B stigne do njegovih kvržica, proces
se nastavlja sa neuronom C itd. U sinapsi A – B transmiter se brzo usisava ili
razgrađuje, tako da je prenos impulsa kratak i tačan, a sinapsa je spremna za
sledeći impuls.









.


Dakle,mi znamo gde (u sinapsi) i kada (kad god
akcioni potencijal izazove lučenje neurotransmitera) neuroni komuniciraju,znamo
i šta (neurotransmitere) koriste za komunikaciju,jedino ne znamo tačno kako oni
to rade. Dosada
je poznato na desetine jedinjenja koja prenose i stotine koje mogu da prenose
impulse kroz sinapse


Međutim, potraga se nastavlja.Za neke transmitere
je poznato gde se u mozgu ili telu sintetišu i koja jedinjenja učestvuju u tome.Međutim,
za rad sinapsi su potrebne veoma male količine, molekularne.Zato je ta oblast –
sinteze, širenja, katalize transmitera – još uvek nedovoljno poznata.Psiholozima
je posebno važno kako su povezani sa psihičkim pojavama, u kakvoj su
interakciji sa lekovima, hranom, raspoloženjima, aktivnostima... a povezani su.

Amini	Acetilholin
	Norepinefrin
	Epinefrin (adrenalin)
	Dopamin
	Serotonin. . .
Aminokiseline	Gama-aminobutirna kiselina (GABA)
	Glutamat
	Histamin. . .
Neuropeptidi	Endorfini
	Oksitocin
	Vazopresin. ..

Glutamat (glutamička kiselina):

• Najprisutniji
  je transmiter.Glavni je aktivacijski transmiter u mozgu.
  
• Dejstvo
  mu je brzo.Deluje i kao neuromodulator, pa se misli da učestvuje u učenju
  i pamćenju.
  
• Ako
  ga ima premalo, pogoduje Alchajmerovoj bolesti, ako ga ima previše,
  pogoduje epilepsiji.
  

Gama-aminubutirna kiselina (GABA):


•
Glavni
je inhibitorni transmiter u mozgu


•
Sintetiše
se iz glutamata


•
Nedostatak
dovodi do mišičnih spazama, epilepsije


•
Dobro
je proučen i zna se da, takođe, ima mnoge druge uloge, interakcije i
protivrečne funkcije





Acetilholin (ACh)


•
Aktivacijski
transmiter u CNS i PNS


•
Uglavnom
učestvuje u upravljanju mišićima


•
Nađen
je i u hipokampusu, zoni memorije


•
ACh
je nekako blokiran u Alchajmerovoj bolesti


•
Nađen
je i u mišićima, gde pobuđuje nerve da grče skeletne mišiće, kao i u autonomnom
NS, ali inhibira neurone u srcu


•
Ima
i neuromodulatorsku ulogu





Dopamin (DA)


•
Ima
i ekscitacijsku i inhibitornu funkciju (postoje dva tipa receptora za njega)


•
Aktivira
sistem zadovoljstva u mozgu


•
Na
taj način nas potkrepljuje da ponavljamo ona ponašanja koja “luče” dopamin


•
Prirodno
ga “luče” hrana i seks, ali i mnoga druga


•
Dopamin
je osnova instrumentalnog (operantnog) učenja


•
Ako
ga nema


•
bivaju
oštećeni memorija, pažnja i rešavanje problema


•
Dolazi
do Parkinsonove bolesti (degenerisane su grupe neurona koje ga luče)


•
Kod
shizofrenije ga ima previše


•
Deluje i kao hormon, a luči ga hipotalamus


•
Stvara
se iz tirozina, a od dopamina se stvaraju norepinefrin i epinefrin. . .





Serotonin (5-HT)


•
Obično
je inhibitorni, ali ima i aktivacijskih receptora


•
Utiče
na pobudu, raspoloženje, apetit i osetljivost za bol


•
Ako
ga nema dovoljno: depresija, agresija i bes, anksioznost, bipolarni poremećaj,
“versko ludilo”. . .


•
Inhibira
spavanje


•
LSD
inhibira njega, pa zato pojačava raspoloženje i uklanja pospanost


•
Antidepresivi
i anksiolitici obično sprečavaju “usisavanje” serotonina, tako da on ostaje
duže u sinapsama


•
Deluje
i kao hormon, ima ga u gljivama, otrovu pauka, voću...


•
Retko
koja fiziološka supstanca ima tako široku oblast dejstva kao serotonin


•
Bez
njega se ne osećamo dobro

Nervni sistem


Centralni nervni sistem – CNS







Čine ga mozak (1) i kičmena
moždina (2).


Višestruko je zaštićen,mehanički
(kostima - lobanjom i kičmom,cerebrospinalnim likvorom i ovojnicama),hemijski
(ovojnicama - meninzima i posebnim kapilarima).


CNS ima dve vrste tkiva: belu i
sivu masu. Siva masa čini koru velikog mozga, a centralni deo kičmene moždine


Bela boja potiče od mijelinske
opne kojom su obavijeni aksoni.




Mozak – encephalon





Mozak je meka, ružičasta, želatinozna masa, teška
oko 1,4 kg, sastavljena većinom od masti.Hrani se, a u tome verovatno ima ulogu
i likvor.Osnovna goriva su mu kiseonik i glukoza. Njegovih 2% od telesne težine
troši oko 20%krvi, 20% kiseonika i 20% glukoze.Pošto nema rezerve ovih
namirnica, brzo umire bez njih (bez kiseonika za oko 3-5 minuta).Postoji
“barijera između krvi i mozga” koja se bazira na posebno tankim kapilarima,ona
onemogućava prolaz velikih molekula iz krvi u mozak.To je nužno da se ne bi
narušilo složeno neurohemijsko funkcionisanje mozga.Međutim, ako se u mozgu
pojavi patološko stanje nedostatka nekog neurotransmitera, on se ne može
nadoknaditi pilulama ili injekcijama.


Mozak ima oko
100 milijardi neurona, od kojih se ogromna većina nalazi u kori velikog mozga .Ima
otprilike isto toliko glijalnih ćelija.Procenjuje se da su ti neuroni međusobno
povezani sa najmanje 100 triliona sinapsi (1014).


Masa mozga je oko 0,5kg pri rođenju, brzo raste
prvih pet godina, najveća je u dobi 18-30, a kasnije opada.


Većina neurona je prisutna već par meseci po
rođenju. Povećanje mase potiče od rasta neurona, mijelinizacije, povećanja
broja puteva, povećanja broja glijalnih ćelija itd.Veliki broj neurona umre
tokom ranog razvoja (embrionalnog), čak i do 80%. Nakon 20. godine, do kraja
života, umre nešto manje od 10% neurona (ne u svim delovima mozga jednako).Masa
mozga se do kraja života smanji za 7-8%.


Veruje se da postoji i neurogeneza, stvaranje
novih neurona, recimo u hipokampusu (memorija).


Mozak prima informacije iz čitavog tela i šalje
informacije čitavom telu.


Informacije putuju preko:

• 12
  kranijalnih nerava koji izlaze kroz otvore u bazi lobanje
  
• kičmene
  moždine i njenih 31 par spinalnih (kičmenih) nerava, koji izlaze kroz
  otvore između pršljenova
  

Glavni delovi mozga (pogled sa
desne strane)


Cortex – moždana kora





Limbički sistem


Thalamus


Hypothalamus


Hipofiza (pituitarna žlezda)


Mali mozak


Moždano stablo

Kičmena moždina

Glavni delovi mozga






Zadnji mozak


•
Medulla
oblongata – produžena moždina


•
Pons
– most


•
Cerebellum
– mali mozak


Srednji mozak – mesencephalon


Zadnji i srednji mozak čine moždano stablo


Prednji mozak


•
Korteks
- kora


•
Limbički
sistem


•
Talamus


•
Hipotalamus
(često se tretira kao deo limbičkog sistema)

Moždano stablo – zadnji i srednji mozak


”Mozak gmizavca”


Stari mozak koji upravlja nevoljnim ponašanjem,
prenosi čulne informacije između velikog mozga, malog mozga, kičmene moždine i
autonomnog nervnog sistema.


Medula potpuno kontroliše osnovne telesne
funkcije: puls, disanje, gutanje, probavu.U meduli se ukrštaju nervni putevi iz
leve i desne strane tela i prelaze u suprotnu hemisferu.U ponsu se ukrštaju
putevi iz raznih delova mozga, između ostalog iz dve strane mozga .Kroz moždano
stablo se proteže retikularna formacija koja održava opštu pobudu mozga
i “stare” aktivnosti (hodanje, umor, uriniranje i defekaciju, seksualnu
aktivnost...).


Srednji mozak – mesencephalon



Cerebellum

Mali
mozak.Sadrži veoma veliki broj gusto pakovanih neurona.


Povezan je
masivnim putevima sa senzornim korteksom i sa kičmenom moždinom.


Fina mišićna
koordinacija, položaj tela u prostoru, posturalni tonus, ravnoteža.




Mali je po zapremini i predstavlja
završetak moždanog stabla.U njemu se ukrštaju optički živci – chiasma opticum.


U njemu je substantia nigra (crna
materija) koja je najveći proizvođač dopamina u mozgu.



Limbički sistem



“Mozak sisara”, emocije, motivacija, memorija.


Hipokampus igra važnu ulogu u pamćenju.


Osobe sa oštećenim hipokampusom prepoznaju stare
prijatelje, ali ne prepoznaju nove osobe, ma koliko ih često viđali.


Smatra se centrom za stvaranje deklarativne
memorije - verbalnog zapamćivanja događaja, prostora...

Limbički sistem



Amigdale – dva badema koji se nalaze iza


slepoočnog režnja. Igraju važnu ulogu u doživljaju
straha, kontroli besa i agresije.


emocionalnom učenju i dugotrajnoj memoriji


Septum, koji
utiče na intenzivne emocije -uživanje (orgazam), bes, strah


Ukratko, svi delovi limbičkog sistema su važni za
emocije, motivaciju i za formiranje trajne deklarativne memorije


Bazalne
ganglije


Grupe neurona
koje se prostiru u nizu, od ispred talamusa do srednjeg mozga.


Povezuju
moždano stablo, limbički sistem i korteks.


Sintetišu
različite neurotrasmitere:

• Dopamin (substantia nigra)
  
• GABA (striatum i globus pallidum)
  
• Glutamat (podtalamička jezgra)
  

Thalamus


•
Relejni
sistem mozga, u centru mozga, u visini očiju


•
Povezuje
“mozak gmizavca” sa “mozgom sisara” i korteksom, kao i razne zone korteksa
međusobno


•
Praktično
sve senzorne informacije iz tela prolaze kroz njega


•
On
projektuje tačno određene senzacije u tačno određene zone korteksa


•
Kontroliše
budnost, spavanje i svesnost, zajedno sa retikularnom formacijom


Hypothalamus


•
Nalazi
se ispod talamusa, veličine je pasulja, ali jedan od najzaposlenijih delova
mozga


•
U
zajednici za hipofizom održava homeostazu


•
Često
se klasifikuje kao deo limbičkog sistema


•
Kontrola
autonomnog sistema i veza sa endokrinim sistemom preko hormona hipofize


Hipocampus
– deo limbičkog sistema, centar za stvaranje dugotrajne memorije.


Kontroliše:


Promet vode i
krvi u telu, krvni pritisak, telesnu temperaturu, puls, glad, žeđ


Kao deo
limbičkog sistema, učestvuje u kontroli napada, bežanja, seksualne pobude,
cirkadijalnih ritmova


Sistem
nagrade – potkrepljenja


Niz moždanih struktura koje stvaraju prijatnost.Osećanje
prijatnosti onda služi da potkrepljuje ponašanje.


Zbog toga nastojimo da se približimo objektima, da
ponovimo ponašanja ili uspostavimo stanja organizma koja aktiviraju “sistem
nagrade”.


Mezokortikalni i mezolimbički putevi se smatraju
osnovnim delovima ovog sistema

• Bazalne
  ganglije
  
• Limbički
  sistem
  
• (pre)Frontalni
  korteks
  

Sistem
nagrade - potkrepljenja

Sistem dominantno funkcioniše na dopaminu.Dopamin
luče neuroni crne mase (substantia nigra) u srednjem mozgu.


Njihovi aksoni idu u ostale delove limbičkog
sistema (npr. nucleus accumbens).Iz limbičkog sistema “putevi zadovoljstva”
vode u (pre)frontalni korteks.Postoje nalazi da poremećaj ovog sistema dovodi
do bolesti zavisnosti


Takvi ljudi nastoje da nagradu-potkrepljenje
postignu na neki drugi način, koristeći spoljne agense.

Limbički sistem


Mozak sisara”, emocije, motivacija, memorija.Hipokampus
igra važnu ulogu u zapamćivanju.Osobe sa oštećenim hipokampusom prepoznaju
stare prijatelje, ali ne prepoznaju nove osobe, ma koliko ih često viđali.


Smatra se centrom pamćenja događaja (epizodička
memorija), ali i snalaženja u prostoru.Amigdale – dva badema koji se nalaze iza
slepoočnog režnja. Igraju važnu ulogu u doživljaju straha, reakcijama besa i
agresije,emocionalnom učenju i dugotrajnoj memoriji.


Septum, koji utiče na bes i strah.

Cortex

•
Kora
velikog mozga. Debela 2-4 mm. Čine je neuroni bez mijelina (zato je siva)


•
Kora
(korteks) velikog mozga, ispeglana, ima oko 2000 cm2 – kvadrat čija je stranica
oko 45 cm


•
Njeni
neuroni čine oko 80% velikog mozga


•
Kontroliše
najsloženije funkcije: pamćenje, pažnju,
percepciju, mišljenje, jezik, svest...

• Mozak je većim delom podeljen na levu i desnu hemisferu • Iako su anatomski i fiziološki vrlo slične, pokazuju izvesne razlike u funkcionisanju • Nervni putevi (aferentni i eferentni) se u meduli ukrštaju, tako da je leva hemisfera povezana sa desnom stranom tela, a desna sa levom – kontralateralnost • Postoje i ipsilateralni putevi, posebno iz očiju • Hemisfere komuniciraju međusobno prvenstveno kroz žuljevito telo – corpus calosum Lateralizacija mozga • Telo u celini nije simetrično (srce, jetra...) • Odvajkada je poznata lateralizacija u korišćenju ekstremiteta, očiju i ušiju • Prirodno je da tu asimetričnost prati i građa i funkcionisanje hemisfera u mozgu

Hemisfere

•
Mozak
je većim delom podeljen na levu i desnu hemisferu


•
Iako
su anatomski i fiziološki vrlo slične, pokazuju izvesne razlike u
funkcionisanju


•
Nervni
putevi (aferentni i eferentni) se u meduli ukrštaju, tako da je leva hemisfera
povezana sa desnom stranom tela, a desna sa levom – kontralateralnost


•
Postoje
i ipsilateralni putevi, posebno iz očiju


•
Hemisfere
komuniciraju međusobno prvenstveno kroz žuljevito telo – corpus calosum





Lateralizacija mozga





•
Telo u celini nije simetrično (srce, jetra...)


•
Odvajkada
je poznata lateralizacija u korišćenju ekstremiteta, očiju i ušiju

Prirodno
je da tu asimetričnost prati i građa i funkcionisanje hemisfera u mozgu

Specijalizacija
hemisfera - lateralizacija



Prvo je
utvrđeno da afaziju imaju osobe sa lezijama u levoj hemisferi (Brocina zona).Zatim
je utvrđeno da i osobe koje govore, ali bemisleno, imaju lezije leve hemisfere
(Wernickeova zona).Zatim je Sperry 1964. utvrdio da se hemisfere ponašaju kao
dva odvojena mozga.Osnovni nalazi o tome su dobijeni od “ljudi sa podeljenim
mozgom” – kojima je zbog povrede ili operacije presečen corpus calosum.

Specijalizacija
hemisfera

Takvi ljudi
imaju bizarne simptome. Recimo, kažu da vide jedno, a pokazuju drugo.To je zato
što je verbalna obrada vizuelnih informacija u levoj hemisferi, a prostorna
orijentacija i koordinacija u desnoj.Uglavnom je potvrđeno da je verbalizacija
u levoj hemisferi.Noviji nalazi ukazuju da to da obe hemisfere, posebno desna,
paralelno obrađuju podatke, a leva nastoji da dodeli značenje onome što vidi,
čak i ako značenja nema.


Neki nalazi ukazuju da leva hemisfera obrađuje
podatke analitički, deo po deo, jednu za drugom, serijski.Desna hemisfera
to radi holistički, simultano.Postoji nalaz da je kod ljudi sa podeljenim mozgom
desna hemisfera više poremećena nasiljem doživljenim kao dete.U Japanu postoje
nalazi da ljudi koriste fonetsko kana pismo u levoj, a slikovno kandži pismo u
desnoj.

Lateralizacija funkcija u mozgu

U široj
javnosti je jako dobro primljena ideja o lateralizaciji, npr.

• “Levi mozak je analitičan,
  matematički, naučnički...”
  
• “Desni mozak je stvaralački,
  pesnički...”
  

Postoji više
tumačenja lateralizacije: evolucionih, istorijskih, fizioloških.Po jednom od
njih, lateralizacija verbalnih funkcija je specifična za našu vrstu, a ona je
bila fiziološki povod za motornu lateralizaciju.Nalazi su, međutim, protivrečni
i mogu se tumačiti na različite načine.

Ono što je
sigurno je da u mozgu vladaju principi

•
paralelnosti
(isti posao radi više centara),

•
redundantnosti
(funkcija opstaje iako se ukloni deo mozga),

•
isprepletnosti
(mnogostruke interakcije),

•
prilagođavanja
sredini, uslovima, iskustvima

•
preuzimanja
funkcija itd...



Frontalni režanj (motorika, prefrontalni korteks – organizacija
ciljeva, misli i ponašanja)

Temeni režanj (senzorni korteks, prostorna orijentacija)

Slepoočni režanj (sluh, ukus, vid)

Potiljačni režanj (glavni centri za vid)

•
M
- primarni motorni korteks

•
S
- primarni senzorni korteks

•
B
- Brocina zona (stvaranje govora)

•
W
- Wernickeova zona (razumevanje govora)

Međutim, 75% korteksa izgleda nije namenjeno nekoj
određenoj funkciji, nego predstavlja Asocijacione zone.

Danas se sve više misli da te zone nisu namenjene
samo “asocijaciji” čulnih i motornih informacija, nego dodatnoj i kompleksnijoj
obradi.Procenjuje se da se 50% korteksa kod primata bavi vizuelnom obradom.

Prefrontalni korteks

Frontalni režnjevi su kod čoveka znatno veći nego
kod drugih vrsta i čine skoro 1/3 mozga.Posebno je zanimljiva oblast odmah iza
čela sa gustom mrežom neurona i veza sa svim delovima mozga.Ključni podaci o
njihovim funkcijama došli su od “frontalnih ljudi” – kojima je prefrontalni
korteks oštećen.Rodbina i prijatelji za takve ljude kažu da to “više nisu oni”.

U značajnoj meri bivaju oštećeni planiranje,
suđenje, uvid.Oštećena je kompleksna motorika.Uglavnom su apatični, bez
socijalnog uvida, ne brinu se o sebi, pažnja im je slaba i kratka, rade nešto
samo ako im se naredi.Naglašeno imitiraju tuđe ponašanje, perserveriraju, nisu
spontani, slabo govore, gube snagu u nogama, urinarna inkontinencija...

Ukratko, njihovo ponašanje postaje veoma neobično,
iako su ga svesni.

Ovojnice. moždane komore i likvor

Dura mater – spoljašna ovojnica (mening)

CSF – cerebrospinalni likvor

Ventrikule – moždane komore

Mozak i memorija

•
Radna
memorija – pamćenje svežih događaja, važna za računanje, formiranje rečenice,
pamćenje uputstava. . .

•
Kratko
traje i prekrivaju je novi utisci

•
Deklarativna
memorija – sve što smo naučili i možemo da prepričamo, tj. sastoji se iz
epizodičke (memorije događaja) i semantičke, dugotrajna je

•
Proceduralna
memorija – pamćenje veština, pre svega motornih. Vrlo je trajna.
Radna memorija je verovatno smeštena u korteksu.Kada
ispitanici dobiju zadatak da ponove nešto što su upravo čuli, “upale” im se
zone u prednjem mozgu.U stvaranju deklarativne memorije ključnu ulogu igra
hipokampus.Kada ispitanici dobiju zadatak da ponove staro gradivo, “upale” im
se subkortikalne zone u sredini mozga (hipokampus i dr.).Hipokampus ne
učestvuje u radnoj i proceduralnoj memoriji.Hipokampus ne učestvuje u čuvanju
podataka.U proceduralnoj memoriji izvesnu ulogu igra mali mozak.

Kičmena moždina
– medulla spinalis


•
Cilindrična
tvorevina, 42 (ž) ili 45 (m) cm dugačka
•
U
njoj su senzorni i motorni neuroni i nervna vlakna (aksoni) koja dolaze iz
mozga
•
Uzlaznim
putevima putuje informacije iz raznih telesnih receptora (kroz talamus do
senzornog korteksa)
•
Silaznim
putevima putuju informacije iz mozga (npr. iz primarnog motornog korteksa)
mišićima

Ona je sedište spinalnih, bezuslovnih refleksa.

• prenose
  se direktno sa senzornog na motorni neuron
  
• vrlo
  su brzi (mi osetimo da smo udareni ispod kolena, ali noga se već trgla –
  patelarni refleks je jedan od najbržih, svega 40 ms).
  
• nevoljni
  su, tj. nisu “centralno modulisani”
  

Drugim rečima, kičmena moždina predstavlja početak
obrade informacija i reaktivnosti na sredinu.

Periferni nervni sistem

Čine ga neuroni i nervna vlakna koji se ne nalaze
“u kostima”.Njegovi glavni delovi su:

•
somatski nervni sistem
•
kranijalni
nervi
•
spinalni
nervi
•

autonomni nervni sistem

Somatski nervni sistem.Zadatak mu je da upravlja
voljnim pokretima, tj. skeletnim mišićima (poprečno prugastim)
Autonomni nervni sistem.Zadatak mu je da upravlja
nevoljnim pokretima, tj. neskeletnim mišićima (glatkim), a sa ciljem kontrole
metabolizma

•
krvni
sudovi
•
digestivni
trakt
•
srce


•
bronhije.
. .
Lobanjski (kranijalni) živci

•
Njima
su inervirana sva čula u glavi (vid, sluh, ukus, ravnoteža, dodir...)
•
Njima
su inervirani mišići glave (oka, lica, vilica, jezika...)
•
Ali
i vrat i rameni mišići...
•
Nervus
vagus (lutalica) ide čak do pluća, srca, GI organa...


Kičmeni (spinalni) živci

•
31
par, levi i desni
•
Svaki
živac iz kičme izlazi u dva korena: leđni (dorzalni) i trbušni (ventralni)
•
Leđni
je senzorni, aferentni – od tela ka moždini
•
Trbušni
je motorni, eferentni
– od moždine ka telu

Autonomni nervni sistem

•
Simpatički
i parasimatički
•
Simpatički
“greje” (troši energiju), parasimpatički “hladi” (prikuplja energiju)
•
Simpatički:
širi zenice i bronhije, ubrzava srce, usporava GI organe, sužava krvne sudove
•
Parasimpatički
obrnuto


Neuroni simpatičkog sistema se nalaze u ganglijama
u dva lanca, sa leve i desne strane kičme, gde su
povezani sa spinalnim nervima.Neuroni parasimpatičkog sistema se nalaze
raštrkani po telu, obično u blizini organa na koje utiču.



Endokrini sistem – hormoni


Žlezde i hormoni

Hormoni su hemijska jedinjenja koja endokrine
žlezde, odnosno žlezde sa unutrašnjim lučenjem, luče u krv

Postoje i egzokrine žlezde, kao što su suzne,
pljuvačne, znojne...

Uloga hormona je poznata odavno, Aristotel je,
npr., tačno opisao efekte kastracije petla

Od starih Grka potiče i vekovima traje podela
ljudi na temperamente. Prevelika količina:

• crne žuči (bubrezi ili gušterača) izaziva
sporost i melaholiju - melanholici

• flegme (bronhijalne sluzi) izaziva
pospanost i sporost - flegmatici

• krvi dovodi do jakih ali promenljivih
osećanja - sangvinici

•
žute
žuči (jetra) izaziva sumnjičavost, ambiciju i bes - kolerici

Hormoni

Hormoni su deo šireg poglavlja hemijske
komunikacije u telu

Tu još spadaju

• Neurotransmiteri – sinaptička komunikacija
• Feromoni – komunikacija između organizama
iste vrste
• Alomoni – komunikacija između organizama
različite vrste (cveće i insekti). . .

Deset principa hormonske aktivnosti

• Deluju
  obično postepeno, dugo nakon što su izlučene prve količine, a hormoni se
  zadržavaju u krvi nakon što su izlučeni
  
• Menjaju
  intezitet i frekvenciju ponašanja, ali ga ne izazivaju ili prekidaju
  
• Utiču
  na metabolizam ugljikohidrata, masti i belančevina i okidaju dugotrajne
  promene
  
• Na
  kvantitet i vrstu izlučenog hormona utiču unutrašnji i sredinski faktori
  
• Svaki
  hormon deluje na različite organe i ponašanje, jedno ponašanje mogu da
  modulišu različiti hormoni
  
• Luče
  se u malim količinama i često rafalno
  
• Nivo
  mnogih hormona prati dnevni ritam
  
• Međusobno
  su u interakciji
  
• Hemijska
  struktura hormona je slična kod svih kičmenjaka, ali funkcije variraju
  
• Utiču
  samo na one ćelije koje imaju receptore (proteine) koji mogu da ih
  prepoznaju
  

Razlike i sličnosti neuronske i hormonske
komunikacije

•
Neuroni
komuniciraju ciljano, sa tačno određenim neuronima i u tačno određeno vreme –
poput telefonske komunikacije
•
Hormonska
komunikacija liči na tv-prenos, prijemnici su raštrkani po telu i nije
vremenski precizna
•
Nervi
prenose brzo, hormoni sporo
•
Slični
su po tome što i neuron i žlezda proizvode hemikaliju, čuvaju je i luče kad je
potrebno
•
Takođe,
ni transmiteri ni hormoni ne deluju na sve ćelije, nego samo na one koje
poseduju odgovarajuće receptore

Hormoni – dejstva


Npr. stresna situacija aktivira mozak, a on
izaziva lučenje stresnih hormona.Međutim, razmišljanje o stresnoj situaciji
takođe dovodi do lučenja stresnih hormona.U 3-4 mesecu trudnoće genetski
programirano lučenje polnih hormona dovodi do razvoja polnih organa i razlika u
strukturi i funkciji delova mozga, npr. Hipotalamusa.U kasnijem životu,
hipotalamus utiče na lučenje hormona važnih za reprodukciju (npr. menstrualni
ciklus).Prenatalni hormoni dovode i do drugih polnih razlika: agresivnost,
dužina života, lateralizacija hemisfera

• kod
  žena su Brocina (stvaranje govora) i Wernickeova zona (razumevanje govora)
  bolje razvijene
  
• Međutim,
  ženski corpus calosum je nešto veći – to je mogući razlog zašto se funkcije
  govora kod žena mogu preneti i na desnu hemisferu
  

Žlezde

•
Hipotalamus
kontroliše hipofizu
•
Hipofiza
(žlezda gospodar) kontroliše:
•
Štitnjaču
•
Jajnike
i testise
•
Pankreas
•
Korteks
nabubrežne žlezde
•
Ravnotežu
vode i soli
•
Štitnjača
(tireoidea) kontroliše
•
Rast
i razvoj
•
Nivo
metabolizma

Nadbubrežne (adrenalne) žlezde

Hemijska fabrika koja proizvodi oko 50 hormona.Kora
žlezde (cortex) proizvodi seriju kortikosteroida.Najmoćniji je kortizol, hormon
stresa.Kontroliše metabolizam ugljikohidrata, krvni pritisak, reakciju na
upale, alergije.Androgeni (testosteron itd.) kontrolišu polno specifične
funkcije.
Moždina žlezde (medulla) se može smatrati delom
simpatičkog PNS-a:luči seriju kateholamina (”hormona stresa”): dopamin,
epinefrin, norepinefrin – na podsticaj simpatičkog PNS, a u sklopu reakcije na
stres.
•
Epinefrin
i norepinefrin spremaju telo za napad ili bežanje
•
Po
sastavu i dejstvu su vrlo slični, ali razlike ipak postoje
Epinefrin obezbeđuje da više kiseonika i glukoze stigne do
mozga i mišića – npr. povećavajući krvni pritisak i puls, ali nema psihoaktivni
efekat.

Norepinefrin, pored simpatičkih reakcija, utiče na delove
mozga koji kontrolišu: pažnju, pobudu, nagon, motivaciju, emocije, budnost.
Pankreas luči glukagon i insulin i reguliše
koncentraciju šećera u krvi, a s time i poletnost, glad...
Gonade – jajnici (ovariumi) i testisi – luče polno
specifične hormone

Androgen(testosteron...)
Estrogene(estradiol...) i progestine (progesteron...)

Utiču na razvoj i ponašanje, posebno seksualno

Utiču na sekundarne polne karateristike...

Evolucione i genetske osnove

5 Darvinovih principa evolucije

1.Varijacija. Jedinke jedne vrste razlikuju se međusobno po
fizičkim karakteristikama i ponašanju

2.Nasleđivanje. Barem neke od varijacija među
pripadnicima vrste su nasleđene. Kao rezultat, potomak teži da bude sličniji
roditeljima nego drugim pripadnicima vrste

3.Nadmetanje. Pripadnici većine vrste produkuju daleko više
potomaka nego što ih može preživeti. Darwin je izračunao da par slonova može
imati oko 19 miliona živih potomaka u periodu od 750 godina nakon rođenja,
imajući u vidu reproduktivnu moć svakog para slonova, ukoliko ne bi bilo
problema preživljavanja. U stvarnosti, postoji nadmetanje oko parenja, hrane i
mesta za život

4.Prirodno odabiranje. Oni pripadnici vrste koji prežive proces
nadmetanja i nastave sa razmnožavanjem, težiće da imaju osobine koje su
prilagođenije sredini od onih koji nisu preživeli. Dakle, postoji prirodna
selekcija i preživljavanje najpodobnijih (u smislu reproduktivne uspešnosti, a
ne fizičke podobnosti)

5.Adaptacija. Kao rezultat prirodnog adabiranja, svaka naredna
generacija će težiti da bude bolje prilagođena svojoj sredini. Imaće osobine
koje će im obezbeđivati bolji pristup hrani i razmnožavanje


Evolucija i ponašanje

•
Evolucija
govori o pradavnim uticajima na naše ponašanje
•
Ti
uticaji su sadržani u genomu
•
99,9%
naših gena su identični kod svih ljudi i oni čine “našu ljudsku prirodu”
•
Njima
dugujemo “ugrađene” biološke mehanizme koji nam omogućavaju i koji nas
primoravaju da živimo i preživimo, pa i da se
•
Ponašamo
•
Osećamo
•
Pa i
da mislimo na određeni način

Evolucija je promena, tokom vremena, učestanosti kojom se geni (i osobine
koje iz tih gena nastaju) javljaju u okviru populacije koja se razmnožava.Nasledni
materijal ćelije se može promeniti usled mutacija (slučajni događaji,
zračenje, hemijski agensi...).Mutacije mogu biti takve da se prenose na potomke
(ako “uđu” u polne ćelije).

Prirodna selekcija

Neke mutacije povećavaju verovatnoću preživljavanja i sposobnost
reprodukcije u konkretnoj sredini.One će verovatno biti sačuvane u populaciji i
tokom vremena će postati uobičajene za tu vrstu.Mutacije koje imaju suprotan
efekt neće biti uobičajene i verovatno će se ugasiti.Mutacije koje su neutralne
mogu biti sačuvane da bi bile “evaluirane” u nekim drugim uslovima (sredini).

Prirodna selekcija i adaptacija

Prirodna selekcija utiče da bolje adaptirani organizmi duže žive i imaju
više potomaka.Međutim, dobru adaptiranost nije uvek lako definisati.Nasleđe je
“istorijsko”, ono reprezentuje istorijsko iskustvo vrste, a ne samo današnje
ili neko drugo vreme.
“dobro” adaptiran obično znači “najbolje što može” a ponekad i “najmanje
loše”. . .
Čuveni su primeri cistične fibroze i srpaste anemije

Geni i DNK

•
U
jezgru svih ćelija našeg tela nalaze se 23 para štapičastih formacija zvanih
hromozomi
•
Izuzetak
su jedino eritrociti (nemaju jezgro) i polne ćelije (imaju samo 23 hromozoma)
•
U
svakom od ukupno 46 hromozoma nalaze se molekuli DNK
•
Molekul
DNK se sastoji od dva niza nukleotida
•
Svaki
nukleotid čini:
•
Jedna
od četiri baze: adenin, timin, guanin i citozin (ATGC)
•
Plus
jedan molekul šećera (S) i jedan molekul fosfata (P)
•
Baze
su vezane za molekule S
•
Nukleotidi
u svakom nizu su spojeni molekulima S i P
•
Baze
nukleotida iz dva niza se spajaju u parove: A-T i G-C (ili T-A i C-G).
•
Na
taj način nastaje struktura slična ljestvama: strane (kičmu) čine nizovi
molekula S i P, a prečage čine parovi baza
•
Ljestve
su spiralno uvijene u desno, a zatim je spirala višestruko vrlo tesno uvijena u
kalemove i gusto spakovana u hromozom

DNK





•
Ljestve”
su široke 2,2 do 2,6 nm (10-9)


•
Nukleotidi
su dugački 0,3 nm, ali najveći hromozom, prvi, ima 220 miliona parova baza


•
Zato
ukupna dužina DNK čoveka, iz svih hromozoma, iznosi oko 1,8 m


•
Hemijski
sastav DNK svih živih bića je jednak


•
Mnogi
geni različitih živih bića su isti


•
Neki
delovi DNK služe za proizvodnju proteina a neki ne


•
U
čoveka, značajan deo DNK ne kodira proteine, nego služi za svrhe ćelijske
deobe, održavanja DNK itd.

Geni i DNK

Gen je napravljen od DNK.Svaki gen nosi informacije o sintezi jednog
proteina.Proteini se prave od aminokiselina.Ima 20 aminokiselina.Dakle, DNK
azbuka mora:

• Biti
  bazirana na rečima od 3 slova
  
• Takvu
  reč čini sekvenca od 3 nukleotida iz jednog niza
  
• Pošto
  postoje 4 baze, to znači da ovakva azbuka daje mogućnost formiranja 64
  reči, dovoljno da se opiše svaki protein
  

Sve naše ćelije imaju sve hromozome, dakle i gene.Međutim, samo 5-10% gena
u jednoj ćeliji je aktivno jer ostali u njoj nemaju svrhu.“Human genome
project” je mapirao sve gene za kodiranje proteina u čovekom genomu.Određen je
hromozom u kome se gen nalazi i njegovo mesto u hromozomu.Određene su “reči”
njegove azbuke, odnosno sekvence nukleotida (ukupno ih ima oko 3 milijarde).Određena
je funkcija gena – protein koji proizvodi.Najveće iznenađenje ovog projekta je
to što čovekov genom sadrži svega 20-25.000 gena, znatno manje od 100.000
koliko se očekivalo.

Geni i ponašanje

Genotip je specifični sklop gena jedne individue.Fenotip
je skup osobina jedne individue.

Fenotip se razlikuje od genotipa zato što:

• Genotip
  se vidi samo iz DNK, a fenotip se vidi posmatranjem jedinke
  
• Isti
  genotip može dati različite fenotipe zbog uticaja sredine
  
• Isti
  fenotip može proisteći iz različitih genotipa, recimo zbog interakcije
  gena
  

Genotip stičemo rođenjem, a fenotip zavisi od
genske interakcije i od sredine
Prirodna selekcija deluje na genotip preko
fenotipa
Dominantni i recesivni efekt

U hromozomima postoje dve kopije svakog gena – od
svakog roditelja
Koji gen će se ispoljiti u fenotipu zavisi od toga
da li je dominantan ili recesivan

• Ako
  su obe kopije gena dominantne, osobina će se ispoljiti
  
• Ako
  su obe kopije gena recesivne, osobina će se ispoljiti
  
• Inače
  će se ispoljiti osobina dominantnog gena
  

Recesivni gen i dalje postoji u jedinki i prenosi se na potomke – čeka povoljnu
kombinaciju da se ispolji
Npr. gen za crne oči je dominantan, a za plave
recesivan
Dete
može imati plave oči samo ako od oba roditelja dobije gen za plave oči
Plavooko
dete može imati dva plavooka roditelja, jednog plavookog i jednog crnookog (ali
sa recesivnim
plavim genom) ili čak dva crnooka roditelja sa recesivnim plavim genom
Crnooko
dete, međutim, ne može imati dva plavooka roditelja...
Otkrivene su neke urođene bolesti za koje je odgovoran jedan gen.Fenilketonuriju
izaziva jedan poznat recesivni gen (dakle, potrebna su oba roditelja).Gen
onemogućava razlaganje aminokiseline fenilalanina koja se gomila u telu, teško
oštećuje mozak i ubija osobu do 30. godine.Ako se pravovremeno otkrije (npr.
kod roditelja) šanse za normalan život, uz dijetu, su velike.
Hantingtonovu bolest uzrokuje jedan poznat dominantan gen.Bolest se obično
javlja oko 30-40 godine života, pre toga bez najave, i tokom 10-15 godina teško
oštećuje mnoge motorne funkcije, govor i memoriju.

Polno specifični geni
•
Normalna
žena ima dva slična hromozoma u 23. paru, nazvana X hromozomi
•
Normalan
muškarac u 23. paru ima dva nejednaka hromozoma X i Y
•
Kod
muškaraca, odnos dominantni-recesivni gen je u 23. paru narušen
•
Mnogi
geni iz X hromozoma, makar i recesivni, biće uvek ispoljeni jer nemaju
dominantnu kopiju u Y
•
Primer
je slepilo za boje

Poligenski efekt i interakcije

Većina naših osobina je poligenska.To znači da u
formiranju te osobine učestvuje više parova gena, obično veći broj.Između gena
postoje interakcije
•
Jedan
gen može da prigušuje druge
•
Jedan
gen može da ostvari funkciju samo ako postoje drugi geni...

Npr. kokoš ima gene za zube, ali su oni prigušeni

Iznenađujuće mali broj gena kod čoveka se može
objasniti jedino velikim brojem kombinacija i interakcija gena u formiranju
našeg fenotipa.

Interakcija gena i sredine
•
Dijabetes
ima poznatu genetsku osnovu. Međutim, ako jedan MZ blizanac oboli, drugi ima
svega 50% šanse da oboli
•
Slično
važi za shizofreniju
•
To
dokazuje da u formiranju fenotipa učestvuje veliki broj faktora, pre svega
sredina

Istraživanje naslednosti

Time se bave teorija evolucije,
bihejvioralna genetika, bihejvioralna neuronauka, molekularna genetika,
komparativna biologija i sl.Metode koje se koriste su:
•
Selektivno ukrštanje

Sprovodi se kod biljaka i
životinja.Ukrštaju se roditelji sa visoko, odnosno nisko prisutnom osobinom
koja se istražuje.U meri u kojoj se potomci jednih i drugih roditelja
sistematski razlikuju po toj osobini, za nju možemo smatrati da je nasleđena.Iz
iskustva sa domaćim životinjama i poljoprivrednim kulturama se zna da je veliki
broj fenotipskih karakteristika nasledan.
•
Blizanačke studije

Kod ljudi se naslednost ispituje
poredeći:
Blizance odgajane zajedno
sa decom iz iste porodice
Blizance odgajane zajedno
i odvojeno
Decu odgajanu zajedno i
odvojeno
kontrolišući pri tome i
druge varijable, npr. pol
Npr. korelacije IQ između parova
dece su:
MZ blizanci = 0,86
DZ blizanci (istog pola)
= 0,60
Braća/sestre = 0,47
•
Genetsko inženjerstvo / manipulacija

Zahvaljujući novim tehnologijama, može se
manipulisati sa DNK biljaka i životinja.Npr. hemijskom ili direktnom
intervencijom se može onemogućiti “dejstvo” nekog gena.Npr. može se
inaktivirati gen za receptor za neki neurotransmiter.Zatim se posmatraju
promene u ponašanju.

Heritabilnost

Osobina	Heritabilnost
visina	0,80
težina	0,60
inteligencija (IQ)	0,70
školske ocene	0,40
ekstraverzija	0,36
savesnost	0,28
saradljivost	0,28
neuroticizam	0,31
emocionalnost	0,40
aktivitet	0,25
socijabilnost	0,25
impulsivnost	0,45

Postoji više vrsta koeficijenata heritabilnosti, a
namenjeni su oceni stepena naslednosti neke osobine.U tabeli je heritabilnost
prikazana kao proporcija.Npr. 80% IR u visini je nasleđeno (a ne 80% visine
jedne osobe).

Nasleđe ili sredina, priroda ili
odgoj

Evolucijom se, na osnovu fenotipa, konstruiše
genom, odnosno genotip.U stvaranju fenotipa učestvuje sredina.Dakle, sredina
deluje i na nivou vrste i na nivou jedinke.U tom smislu, učešće sredine u
ponašanju nije sporno.Međutim, suština živog sveta je adaptabilnost.Da bi
organizmi bili adaptabilni, oni moraju biti tako građeni.Dakle, prilagođavanje
sredini mora biti ugrađeno u naše gene.

Geni i ponašanje

DNK -> Proteini -> Soma(građa: neurona,
sinapsi, receptora, žlezda...).Ovaj tok informacija je jednosmeran

Soma <-> Sredina (fizičko i socijalno
okruženje).Soma i Sredina su u interakciji:

Fenotipska plastičnost – sposobnost da se isti
genotip razvije u različite fenotipe pod uticajem sredine

Jedinka bira sredinu koja joj odgovara, ili je
prilagođava sebi

Roditelji, takođe, mogu da stvaraju sredinu za
decu, prema sebi, a ne samo da im prenose gene

Soma <-> Ponašanje <-> Sredina

Konačno, Ponašanje (ponašanje i mentalni procesi)
je u interakciji i sa Somom i sa Sredinom.Fenotipska plastičnost nije svojstvo
jedinke, nego genotipa.Nju kontroliše suprotan mehanizam – kanalisanje razvoja,
koje predstavlja genetsku kontrolu nad fenotipskim promenama i mutacijama.Npr.
kada postanu aktivni “polni geni”, oni kanališu ostale gene i postavljaju im
mnoga ograničenja.
Kad se doda još dominantnost –recesivnost i
poligensko delovanje, vidi se složenost odnosa gena i ponašanja.Mogli bismo
rezimirati da je glavni princip interaktivnost glavnih elemenata – some,
sredine i ponašanja.Ali je interaktivnost genotipski programirana.

Percepcija

Šta je saznanje ili kognicija?

Neisser:Svi procesi pomoću kojih se čulni inputi
pretvaraju, redukuju, obrađuju, pohranjuju, dozivaju i koriste
Ovi procesi se ubrajaju u kogniciju čak i ako se
odvijaju bez prisustva nadržaja – npr. predstave i halucinacije
U kogniciju spadaju: opažanje, pamćenje, govor,
mišljenje. . .
•
Šta
sve predstavlja
percepciju:
•
Organizacija
oseta i njihovo tumačenje
•
Stvaranje
iskustva
•
Opažanje
realnosti
•
Primena
ranije formiranog modela stvarnosti...
•
Šta
sve mora da postoji da bi imali percepciju:
•
Sklopovi
oseta
•
Pažnja
•
Pamćenje
– memorija, prethodno znanje i iskustvo
•
Motivacija
i emocije. . .

Nekada se čulna osetljivost proučavala odvojeno od
percepcije i ta tradicija još postoji.Danas se celo područje proučava u okviru
kognitivne psihologije, pri čemu:percepcija i čulna osetljivost spada u niže
kognitivne procese i nalazi se na početku obrade čulnih podataka.Iako procesi
formiranja opažaja – percepta nisu svesni, svest utiče na percepciju.

Percepcija –današnja taksonomija

•
Čula
i stvaranje oseta
•
Čulna
memorija
•
Pažnja
– selektivna
•
Prepoznavanje
oblika, složaja ili sklopova
•
Memorija
– kratkotrajna, operativna