Galvanium

kondukator
galvanium

posvećeno Sinisteru...i Srbiji


,G A L V A N I U M





Jer moje misli nisu vaše misli,

i moji putevi nisu vaši putevi.

( Stari zavet)



Ja sam parazit. Još otkako su moje oči ispale iz loše zašivene rupe na vreći smrti u novo životno gađenje. Sred atomskog štektanja zvezda, uzaludnih reči i bušnih džepova pravde iz kojih ispadaju sedativi, spleo sam paučinu izgubljene inspiracije i tuđih emocija, koje se svakim danom lepe za lažljive zakrpe u mreži mojih misli. Tako moja nastamba postaje svakim danom sve slavnija, sve veća, bez obzira na klikere uzaludnosti okupljene u nameri da je sruše.



Unutra ja – jauk eona, moljac u tkanju kosmosa. Ne smem o toj muci da izustim više ni reči, da me pihtijasta raža laži ne bi na leđima odnela ka prisili propasti, podno podvodnih pećina i razbitih hridi uma.



Znam da ljude ne}u napustiti, ja sam njihova savest, senka neodvojiva od njih. Jer ako napustim ljude, ipak im se moram jednom vratiti – pa čime će se hraniti moja gladna paučina? U očima svoje sabraće i vajnih sabratkinja gledam plen, vatrena pera besmrtnosti, stvarnost, krv. Krvna veza je uvek prisila. Nema beskraja, dakle nema ni prijateljstva. Postoji samo crvotočenje procenta- primećujem da se svi odnosi uspostavljaju iz interesa. Moja večita ljubavnica Misao, izabrana sred drugih misli, se umorila od tih prisilnih pridošlica, pridodatih na poslužavniku posete – osedela je i uvela. Ništa zato, to je neće sprečiti da se zaputi izvan carevanja nemogu}ih trijumfa rata, institucije, NGK-a i HRK-a...



Lepota pogrebnog bilja pada na nas. Divlji ruzmarin, polegao po humkama, mirisom budi sećanje na dom zdravlja nedaleko do moje nastambe. Njegovo osoblje radi vrlo ažurno u pripremanju parcele za grob sutrašnjeg sveta. Misao posmatra okruženje, nebi li se otrgla iz kandži pauze velike kao stadion, kao čekaonično vreme. I otkriva da se u njene paučinaste odaje upleo strvožder – država operisana nakon političkog kolapsa. Ovo je pacijentkinja u terminalnom stadijumu bolesti i osoblje doma zdravlja je malo šta moglo da učini osim što je.

1) oslobodilo pacijentkinju dva hemoroida herojska kao preživljavanje

2) konstatovalo tumor pankreasa veližine glavnice od raži, i primenilo tretman radioaktivnim jodom

3) pronašlo dva eksera u dvanaestopalačnom crevu i uklonilo ih operativnim zahvatom

4) konstatovalo nefritis, ciste u bubrežnim kanalima i teški oblik uremije

5) utvrdilo nezadovoljavajuće stanje želuca i creva, oštećenja duodenuma, kao i pojavu askarida koje se hrane memorijom pacijenta

6) utvrdilo gangrenu mlečnih žlezda, pronašlo izduvanu fudbalsku loptu

u levom plućnom krilu uz hroničan katar

7) dijagnosticiralo lišmenijazu, elefantijazis, podagru, i



hroničnu i neizlečivu sterilnost

Spisak bolesti mogao je biti i duži da je osoblje bilo temeljnije u radu i uredno plaćano. Konzilijum lekara je odlučio da posle bolničkog tretmana, pacijentkinja bude prebačena među žbunje divljeg ruzmarina-bila je prijavljena na toj adresi. To bi učinjeno odmah po donošenju odluke.

Misao pokušava da odagna ovu tragičnu priču i sada joj u susret stižu daleke visoravni Kurdistana. Izabravši jednu od litica koja joj se učini pogodnom ( što iziskuje peščano podnožje, novinare i desetak posmatrača), ona dolazi na rub te iste litice. Izabravši jedan od momenata koji joj se učinio pogodnim ( što podrazumeva da su svi prethodni preduslovi ispunjeni), mirno će skočiti i pasti na teme, uz tup udar. U zavisnosti od ocena žirija, ona će to učiniti još nekoliko puta. Glava će joj otvrdnuti, bolje nego u neosedlanom onanisanju kraj knjige dok nestaje struja. Zubima uronjenim u pesak glodaće, i tu će pronaći alkalne cvetove tela Gospodnjeg.



I ponovo će izrasti iz pustinje, iz zemlje u vatru, iz vatre u vazduh vode gde će se daviti, ali joj besmrtnost neće ispasti kroz adamantna rebra. Srebrno, ona će parazitirati na samom kraju Gospoda, na opštinskom odboru jedne svima poznate radikalne stranke, na slutnji sopstvenog poraza, na slabašnom plamičku individualnosti, na raju ljubavnika i njihovim fantazmagorijama, na samrtnom strahu uhva}enog zeca. Kokonska somnambulnost i promašenost njenih paučinastih kolutova će, međutim, sve to upropastiti. Ona neće videti sopstvenu svrhu, videće samo izmaštane oblike, izmaštane poente.

II

Moram da ti kažem dve stvari. Sada jedem sve i govorim sve. I moram još nešto da ti kažem – sada zapisujem sve. Jer sve interesuje m e n e, ako već ne moju milosnicu Misao, sve mi je potencijalna hrana. Jaki ili ranjeni tigar, jaki ili ranjeni lav, jaki ili slabi čaj, svi padaju pred paukom. Hronika ide dalje. Otpiću od lika crnog umora opaljenog urokom usuda. Okrepljen, u tapiserijama halucinacija verbenskog transa, pronaći ću razloge neumorne istrajnosti pera, surovosti napona moje paučine, ali i očajnu neubedljivost kazivanja, neprirodni tok životnog puta. Oni su skriveni, ni manje ni više, među dojkama usnule sred ruzmarinovog žbuna, čije je ime Otadžbina. Spustiću koprenu svojih usana na okerne ožiljke njene kože. Moj dah će fijukati njenim jecajima, ona će svoje nokte-bičeve zarivati u pahulje i sante mog bića. Sklupčano božanstvo sred njenih bisernih nogu će magnetnom klopkom prinude prisiljavati izgovorene reči (koje neoprezno oslobodih kaveza smisla) da propadnu u gnjilu matericu odobravanja i hvalospeva. Progutana hiljadostrukim plamenom moje požude, njena satrvena lešina svršiće s novim životom pre no što mu se i vratila. O, Misli, pogledaj – ja nisam počinio neverstvo prema tebi pareći se s Otadžbinom na postelji od mačjeg izmeta (usled pomame ispadosmo iz ruzmarinskog groba), jer si ti toliko puta istu stvar učinila meni! I stoga ja posustajem. Ti ćeš reći, o zavodljiva Misli, da je to bio prvi i poslednji put kada si, radi zadovoljenja radoznale iskre lezbejske originalnosti, pozicionirala šestar svoga jezika sred razjapljenih usta Otadžbine. Nakon toga si je celivala u čelo, kako se celivaju mrtvi. Ali dobro naštimovana citra Lezbosa je otupela siktaj savesti koji ti nije dozvoljavao da bludiš u novi san. Na potuljeni bacilus promašaja niko nije imun. Misli, ti si ovom prilikom, zadovoljivši svoju devojačku raspojasanost, zarazila bradavice na dojkama svojih dela gadnom bolešću. Zato se nekad dešava da, kada predamnom skineš sve velove svoje odeće, ja neodlučno zastajem, nemoćan, vodeći borbu sa legionarima ništavila, koji gvozdenim klinčom sapinju vatreni korbač naše želje. Ponekad ova borba traje samo tren i tada si ponovo moja, do sledeće zore. A ponekad...No, oblak polena slutnje se sada razastro nad mojim spokojem, te žurno moram dalje.

III

Hitam, ka plen-pelinu izgubljene inspiracije. Ona je gluva, ne čuje me u zavijanju noći. Ona je slepa i prikradam joj se, zaobilazeći ledene leje ludila. Ona je nema, te se predajem kontemplaciji, opomeni voljene osobe, rasprskavanju gladi. Konačno, grabim je za nogu od slonovače, iz očiju cedeći kamfor i krv egipatske mumije, tog pravog sebe, svuda po bolničkom krevetu vojnomedicinske akademije. Svejedno, već sledećeg trena zajedno sa krvlju, pokvarena madam Inspiration ističe preko stalagmita razuma u neprohodne sinusne šupljine, ostavljajući mi samo maramicu ponovo stečene stabilnosti namesto zbogom. A sve je ovo bilo zbog tebe, Misli, tebe koja si imala svaku poru, svaku varnicu mog mladog i izdržljivog organizma na raspolaganju za neprekidno zadovoljstvo. Ali, ja sam te granitnom rukom patrijarhalnosti naveo na poslušnost. Tvoje predivno telo pljunuo sam pogledom sokola. Blagosiljao sam kamforovo drvo, i njegove kristalne plodove, što mi prikazaše crvenilo tvoje prevrtljivosti. Čeznući za semenom beskraja, bio on u najsputanijem pisku pakla, ili u kruženju propadljivosti, ti si mene, svog naložnika, sadruga i roba, prodala sekiri pritiska u ruci aveti Otadžbine, koja samo što ne udari završni pečat na dlan mog života. Prezirem te, jer tvoja cena je dva grama kamfora.



I pored toga što je moja krvožedna volja stavila svoje stopalo na gvozdeni kanatar Kismeta, što zahvaljujući tome moj nepažljivi čitalac u čudu posmatra ove stranice, ja te, o Misli, zauvek prezirem.



Sada se obraćam, o moj nepažljivi čitaoče, tebi i tvojim začuđenim očima. Osećam da će se ovo poglavlje uskoro završiti. Neka ne bude da u njemu ništa nije rečeno. Jer, ono što je bilo, to će uvek biti. I uvek ćeš izbegavati oštricu iste sekire...

IV

Otkrivam paragraf zapečaćen u posebnom odeljku uma. U taj ured Otadžbina nikad nije imala pristupa usled brojnih zamki, nakon što su joj ti neumoljivi trnovi zderali gotovo svu kožu s leđa. Čak se ni Misao ne odvažuje da previše često prolazi kroz masivna vrata što vode ka uredu. Jer iza sedam kapija sedi Galvanium. Uvek ćeš ga tu naći (ukoliko reč u v e k uopšte označava nešto što je moguće u realnosti), o moj ludi čitaoče! Ako imaš imalo razuma, ostavi ga i prekrij sporama zaborava, prilikom susreta sa Galvaniumom.

Galvanium – šta on rešava?

Ništa.

Ništa ne popravlja.

Ništa ne menja.

Ne sarađuje.

Ne protivi se.

Galvanium je kao list na vetru:

Leprša, ali uvek ostaje uz stabljiku.

Galvanium je čist kao prolećna kap

Ali čim ga pogledaš, tamni

kao žutilo jesenjih voda,

odvojen od ne-gledanja.

Galvanium ne dela-

Stvari dolaze njemu.

Tri dana razmišljaj o svemu, a četvrtog dana nastavi sa čitanjem.

A zašto bi ti uopšte razmišljao o Galvaniumu, Misli, svetu, bilo čemu?

Zašto se ne bi poklonio pred zavojito zavodljivim ponorima neke od paklenih beskonačnosti o kojima sam govorio u prethodnom poglavlju? Uostalom, zamara me zevanje ovog monologa. On je potpuno uzaludan. Njegov nastavak bi bio kobna, totalna greška. Namesto toga ću nemirom iznova da kljujem tvoj um. Čak ni Galvanium neće hteti da to spreči. Stoga-nastavljam, preživajući zvuke spržene inspiracije, od koje nije mnogo ostalo. No, red je da se posle obeda tanjir omaže do kraja...

V

Misao se našla usred pustinje. Podne je, a veče hladi njene obraze –ona je u bunilu, nedovoljno snažna da nosi svesnost napuštanja društva. Kreće se po pesku gracioznim koracima, praveći pri tom osmice. U stopu je prati stara zmija Umor, jedini preostali potomak Praštanja i Milosrđa, ne računajući usvojenu decu Rezignacije i Srdžbe. Umor konačno stiže Misao, i lagano puzeći sikće. Ne može ugristi podatno meso njenih stopala, budući da nema zube, čak i njihova ubojitost se može poništiti. Misao ga prezrivo šutira u stranu, koračajući dalje sama. Zloslutna jara i zloslutna tišina se klade koja će prva uvući našu junakinju u oazu propasti. Međutim, ona iznenada sreće davno preminuli leš Otadžbine, spaljenih kostiju.

-Gle, mi smo zarobljenice iste sudbine- pomisli Misao primetivši da su obe okupane slanim suzama žeđi. Ali, one se hladno mimoilaze, ne rekavši jedna drugoj ni reči. Misao je mrtva, Otadžbina je mrtva, mrtvi ne razgovaraju. Okrenuvši se za truplom Otadžbine, čiji je pergamentni jezik još od davnog poljupca osećala u uastima, Misao setno pogladi usahla korita svojih prsa, želeći da ponovo navuče haljinu od gradonosnih oblaka svoje davno zgasle strasti. No, nešto je natera da preneraženo zastane i zaboravi na dane zadovoljstva, koji su krenuli ponovo da nadiru ključaonicom prijatnih sećanja. Ne tako daleko, videla se pećina, zapravo nastamba u steni gde se beše smestila čitava kolonija leševa u ritama, belih, dugih kosa, ugljenisanih zadahom ludila i sunca, dronjavih i odrpanih, ženskih i muških, starih i mladih, izmoždenih i grozničavih, smradnih i gubavih, prevučenih usirenom krvlju počinjenih ubistava. Misao se naježi od nadanja u slutnji nimfomanske pomame srdačnosti kojom bi je ti neobični stanovnici mogli zapljusnuti i zamađijati do samozaborava, ali svako od njih je predstavljao manifest buđanja države, manifest buđanja duha. Hladno su joj prišli. Četvorica je uhvatiše i držaše je, a Otadžbina joj iščupa srce. Pre no što će ga prožderati, usmeri ga prema Suncu u zenitu, strašno se derući.

Ovo nije proizvelo nikakav bol. Misao nije više osećala sebe, svoje prste, zube, kičmu i vratne pršljenove. Ritual se nastavljao. Udruženim snagama dvadesetorice, rastegli su je od dna do vrha pećine i ručne zglobove probili klonovima od baobaba boje katrana. Potom su joj polomili sve udove. Rasporili su njenu utrobu, no kako je moja Misao večito gladna, ne nađoše ništa. Unakazili su je drvenim motkama, jer su u besu primetili da je silovanje (i druga slična poniženja) besmisleno i nemoguće! Naposletku su je posuli sumporom i zapalili, te se ona pretvori u slani kip razjapljenih bezubih usta. I pored svega, iz očiju joj i dalje kuljaše pohota parazitizma, sada muzeći sopstveno očajanje i bes onih koji žele da je unište. Jer svi se oni nalaze zatočeni u opojnoj paučini drugačijoj od moje, paučini simuliranja. Svoj zatvor danonoćno jačaju. On je već neuništiva tvrđava koja će stajati do dana kada Nepostojeći odluči da orosi svet ognjem svog poljupca.

VI

Šesta je glava ćutanje.

VII


Sedma i poslednja glava koja može trajati dokle Nepostojeći ne odluči da orosi oganj sveta svetom svoga poljupca. Zatočeni u šupi fiksiranosti, pojmovi sada naviru poput leminga, sporo ali neumitno. Lišen moje družbenice Misli, pokušavam da se saberem sedeći na panju života, pod prstima prebirajući varljivu so radosti.

Kraj mene antracitni rudokop sadašnjosti.

Vredi li se u njemu mučiti, o čitaoče?

Pitanja neka počivaju, odgovori ih ionako neće vaskrsnuti. Opšti tempo je uvek isti.

Telefon ne dobija ni jednu liniju. kordoni stagnacije su neprobojni i zato se ništa ne može započeti, ništa završiti. Samo dovoljno sna, dovoljno sna.

Mrtva je priča, mrtva je pesma, tu je lekcija, tu je to. Otrov za mozak otkinut sa balkona kontemplacije. Teritorija prilagođavanja mi je strana, radije ću piti u dvorištu otuđenja. Alkohol ubija telo, ali ubija i nepotrebne informacije. Dezorijentaciju državnog vaspitanja zamenjujem LSDjem, neprekidan grč pelinom i gavranovim hlebom.

Lepota je najjeftinija ljudska roba. Obezvređena konzumacija diktira intimne ekonomske odnose. Oblik komunikacije određen večititm nedostatakom svrhe...

Etika produkcije: lični profit-prefinjeno parazitiranje na račun svega> kapital je nemoguće svrgnuti jer su sadašnji društveni odnosi virtuelno neophodni. Svaka stvorena stvar u ovom sistemu je mala crna rupa, svaki stvor krije potuljenost programatora (tvorca više ni nema), svaki stvor je nepokušani pokušaj, gladna mrena, neprirodnost i žuči krv, krajnji grč...sama inercija. Uostalom, neka Galvanium progovori.

ESEJ O NEKROPATOLOGIJI, kako ga je diktirao Galvanium, a moje pero zapisalo:



1)...Može se desiti da predmet, iako sveden na svoje ništa i dalje nastavlja egzistenciju, u slučajevima kojima se nekropatologija bavi. Da odmah pojasnimo, predmet nekropatologije su država, društvo i njegove kategorije, što nekropatologiju svrstava u red društvenih nauka. Narodi i mase su takođe predmet ovakvog naučnog proučavanja.


I narodi i mase mogu biti posmatrani kao ćelijsko tkivo.


Narodi, za razliku od masa, pretenduju na monopol nad istorijom i teritorijom.


Ipak, narodi su samo mase koje trče za idejama pojedinaca izraslih sred njih.


2)...Svaka ćelija predstavlja pojedinca sa njegovim užim okruženjem, kao što je, na primer, uža porodica, mada to uopšte ne mora biti pravilo. Jedro te ćelije je svaki pojedinac koji odlučuje o sopstvenoj sudbini, i zrači uticaj koji je u nekoj sferi pokretački i presudan za ćeliju. U drugim slučajevima pojedinac može stajati i za jedro i za ćeliju, ukoliko je sam, što pokazuje da se oblik i veličina ćelije mogu menjati, dok jedro ostaje nepromenljivo. Stoga je na neki način, svaki pojedinac sebi jedro. On poseduje svest, budući da svaki čovek ima neki oblik svesti. Neki poseduju i samosvest. Samosvest se javlja kada se lik težnji koje izlaze iz nesvesnog ogleda, preispita i preinači u ogledalu svesti.



Samosvest deluje kao magnet. Što je ona jača, jedro ima veću moć privlačenja i privlači druga jedra, jer se masa tkiva i masa ćelija povinuje principu inercije, ne suprotstavljajući se ovim magnetskim silama.

Princip inercije je za svaku masu vrhovni princip, i on gospodari masom.



Jedro privlači druga jedra, ili indirektno druge ćelije !) da bi im nametnulo svoj tok misli, odnosno pravac-vektor sopstvenog delanja i kretanja, ili 2) ih privlači kao antagonist, pri čemu će biti proglašeno za sabotirajuće od strane tkiva u kome se zadesilo.



Ukoliko pojam naroda izjednačimo, poređenja radi, sa tkivom, primetićemo da po pravilu narodi sebe smatraju *tkivom* koje je svesno sebe samog. Tu se radi o jednom prividu. Evo zašto: kao što smo već videli, ta svest potiče od pojedinačnih jedara, koja je čitavom tkivu, zahvaljujući principu inercije, nametnuta u određenom periodu u vremenu, ili trenutku, koji je omogućio dovoljno jako rasprostiranje magnetskih sila-od pojedinačnih jedara po čitavom tkivu. Dakle, može se izvesti zaključak da je, budući stvoren isključivo usled delovanja principa inercije, pojam naroda fiktivan, podsećajući na kaput ostarelog beskućnika, od koga su usled vremena ostale samo neprepoznatljive rite. Država nije ništa drugo do pokušaj tog beskućnika da od par ugljenisanih prutića sačini sebi sklonište na zgarištu ostalom nakon požara. Zgarište je privid istinskog ognjišta i doma, ugarci su senka hrastovih dasaka i potpornih greda slobode. Ali naš prosjak doživljava fatamorganu videći velelepnu palatu sigurno ukopanih temelja. Star kao čovek, ovaj prosjak se neizlečivo raspada, u metastazi svih svojih tkiva.

Na ove redove pisane po diktatu nemam šta dodati, niti sam za to sposoban.

Zato se povlačim, ostavljajući te potpuno samog, da sa ruba zbilje posmatram kosu vremena kako krći put kroz kosmičke magline, i njen sjaj dok se gasi u beskraju...

Vandredno, i ja sam time oduševljena, čak šta više, mislim da bi smo svi trebali malo, šire gledati...