Osnovni filozofski problemi i discipline I

Osnovni filozofski problemi i discipline I


-Koje smo dve osnovne pobude naveli za filozofiranje?
I čuđenje i sumnja teraju čoveka da se zapita nad onim čemu se čudi, tj. teraju ga
da postavlja pitanja o tome. Filozofska pitanja nazivaćemo i filozofskim
problemima. Filozofija započinje čuđenjem/sumnjom, a to znači da započinje
postavljanjem pitanja odnosno da započinje postavkom problemom. Filozofija
prema tome započinje sa filozofskim problemima.
Neka pitanja u filozofiji se postavljaju uvek iznova i ne zastarevaju. Kao rezultat
razmatranja posebnih pitanja koja u se u filozofiji postavljaju uvek iznova i koja ne
zastarevaju nastale su filozofske discipline. Kao i problemi koje razmatraju, tako
su i filozofske discipline medjusobno tesno povezane.
-Kojim smo se mi filozofskim disciplinama bavili do sada?
-Šta je logika?
-Zašto smo se logikom bavili u trećoj godini?
-Šta je metodologija?

Metafizika

Metafizika, reč starogrčkog porekla, dolazi od grčkih reči meta, što znači "iza,
preko, s one strane", i physika, što znači "priroda, narav". Prema tome, metafizika
znači "s one strane, iza ili preko prirode, naravi". Ovde prirodu treba shvatiti
kao kosmos, tj. kao svet, odnosno kao sve ono što jeste, postoji. Metafizika tako
postavlja pitanje o, tj. bavi se osnovama (temeljima, fundamentom, bazom) svega
što jeste. Ona se pita na osnovu čega, tj. po čemu jeste sve što jeste, tj. šta je to
što svemu daje postojanje. Za hrišćansku teologiju Bog je osnov svih stvari, tj.
kosmosa, sveta. Sam Bog nije u svetu i nije deo sveta. Za modernu fiziku, temelj
stvarnosti je dvostruk – to su materija i energija (koje su u osnovi jedno). Za
Empedokla, celokupna realnost sastoji se od četiri elementa – vatre, vode, zemlje i
vazduha.
Sledeći Aristotela, rećićemo da se metafizika bavi onim "što se odnosi na prve
uzroke i pranačela". Naravno, misli se na uzroke i načela, principe svega što
jeste. Kaže da se radi o prvim uzrocima i načelima zato što nema uzroka tih uzroka
odnosno načela tih načela. Uzrok je ono sto stvara/proizvodi posledicu. Kada
kažemo da nema uzroka prvih uzroka, hoćemo da kažemo da oni nisu posledica
(proizvod, delo) nekih drugih uzroka. Prvi uzrok po definiciji ne može biti posledica.
Aristotel, doduše, nije sam upotrebio naziv metafizika. On je filozofiju koja se bavi
"prvim uzrocima i načelima" nazvao "prvom filozofijom". Njegov sledbenik,
bibliotekar Andronik sa Rodosa, nazvao je "prvu filozofiju" "metafizika".

Podela metafizike

Prema broju osnova, načela, uzroka metafizička učenja delimo na monizam,
dualizam i pluralizam. Monizam uči da postoji jedna osnova, dualizam dve, a
pluralizam više osnova svega što jeste.
Prema prirodi/naravi/suštini/biti osnove, načela, uzroka metafizička učenja se dele
na materijalizam i idealizam.
Materijalizam uči da je sve što postoji materijalno, a da su duša, duh, svest,
mišljenje itd. samo oblici postojanja materije. Tako je za materijalizam materija ono
što je primarno, a duh, ono što je sekundarno i izvedeno. Idealizam, nasuprot tome,
uči da je duh odnosno ideja osnov, princip, uzrok svega.
U modernoj filozofiji, neki su filozofi razdelili metafiziku prema predmetima kojima
se bavi na ontologiju, teologiju, kosmologiju i psihologiju.
Ontologija se bavi pitanjima bića (bivstvujućeg), biti (suštine), bitka
(bivstvovanja). Ti pojmovi su neraskidivo povezani i svi upućuju na koren iste reči
"biti".
Biće (bivstvujuće, postojeće) je ono što jeste/postoji, ono o čemu se može reći da
jeste/postoji, bez obzira na način na koji postoji, kao živo ili neživo, apstraktno ili
konkretno itd. Biće je na primer neki učenik, neki leptir, neki cvet, neki oblak,
pahulja, vetar, država, vlada itd.
Bit (suština) jeste ono po čemu nešto jeste baš to što jeste. Ako se promeni bit
nečega, to nešto prestaje da bude ono što je bilo i postaje nešto drugo. Bit trougla
je ono po čemu trougao jeste trougao, a nešto drugo, recimo četvorougao. Tako je
bit trougla to da ima tri ugla, tri strane, da je geometrijska slika itd. Promeni li se ta
bit, tj. povaćamo li broj uglova, na primer, trougao prestaje da bude ono što je bio,
tj. trougao i postaje nešto drugo, recimo četvorougao.
Razlikujemo, prema tome, to da nešto jeste i to šta nešto jeste. Drugim rečima,
razlikujemo egzistenciju neke stvari i njenu esenciju.
Možemo postaviti pitanje šta je bit/suština bića kao bića, odnosno šta je bit/suština
bića ukoliko je biće. Ili, po čemu je biće biće, na osnovu čega je biće biće. Biće je
biće po tome što jeste/postoji, po tome što ima postojanje. Ako to postojanje
nazovemo bitkom ili bivstvovanjem, onda možemo reći da je bitak/bivstvovanje
ono po čemu biće jeste biće, tj. po čemu biće uopšte jeste.
Sama reč "bitak" predstavlja glagolsku imenicu koja se dobija od glagola "biti".
Bivstvovanje je glagolska imenica kojoj u osnovi stoji glagol "bivstvovati". Za nas će
i jedan i drugi glagol, odnosno glagolska imenica značiti isto, tj. koristićemo ih
sinonimno. Pitanje o bitku, odnosno bivstvovanju nastarije je pitanje. Postoji niz
varijacija ovog pitanja, i svaka varijacija pita nešto drugo u odnosu na sve ostale.
Šta znači biti? Zašto nešto jeste, pre nego ništa? Zašto nešto jeste, a nije drugo?
Zašto nešto jeste baš to što jeste?
Kosmologija je ontološka disciplina koja se bavi kosmosom, teologija se bavi
bogom, a psihologija dušom.

Teorija saznanja

Teorija saznanja se se još naziva i epistemologija ili gnoseologija. Ove dve reči
potiču od grčkih reči gnosis, što znači znanje i episteme, što znači nauka/znanost.
Premda su se filozofi oduvek bavili pitanje saznanja, osnivačem teorije saznanja
smatra se engleski filozof Džon Lok (17. vek). On je rekao: "Moja je namera da
istražim izvore, izvesnot i granice ljudskog saznanja".
Saznanje ćemo odrediti kao utvrđivanje istine. Saznanjem nazivamo delatnost
utvrđivanja istine, ali ujedno i rezultat te delatnosti. Kako je saznanje delatnost
utvrđivanja istine, teorija saznanja ujedno se i pita šta je istina.
Mi smo prošle godine, na časovima logike, naveli neke od filozofskih odgovora na
pitanje šta je istina. Naime, naveli smo četiri teorije – teoriju adekvacije, teoriju
evidencije, teoriju korespondencije i teoriju verifikacije.
Prema tome šta naučavaju o izvoru saznanja, epistemološke teorije delimo pre
svega na empirizam i racionalizam.
Empirizam uči da je iskustvo izvor sveg našeg znanja. Naša duša, duša saznajućeg
subjekta, prazna je tabla "tabula rasa", po kojoj iskustvo urezuje/upisuje znakove.
Neki filozofi pojam iskustva shvataju vrlo usko, identifikujući ga sa čulnim
opažanjem. Drugi, pak, filozofi, razlikuju spoljašnje iskustvo, koje nazivaju
senzacijom (reč sensus u prevodu sa latinskog znači "čulo"), to je zapravo čulno
opažanje - njime stičemo ideje o stvarima izvan nas, od unutrašnjeg iskustva, tzv.
refleksije (od latinske reči reflexio koja znači "ogledanje, odražavanje").
Unutrašnjim opažanjem stičemo ideje o radnjama našeg duha. Treći iskustvo
objašnjavaju onako kako smo ga mi objasnili na časovima logike – kao skup
rezultata čulnog opažanja, posmatranja i eksperimenta.
Sa druge strane, racionalizam je filozofsko stanovište koje uči da do bitnih
saznanja dolazimo mišljenjem, tj. upotrebom razuma.
-Kako smo prošle godine, na časovima logike, definisali mišljenje?
Većina filozofa pod mišljenjem podrazumeva poimanje, suđenje i zaključivanje.
Pošto su razum (intellectus) i um (ratio) one duševne sposobnosti pomoću kojih
mislimo, kaže se i da racionalizam tvrdi da su um, odnosno razum izvori iskustva.
Pri tome, racionalizam može odbacivati svaku vrednost iskustva za saznavanje, i
utoliko tvrdi da je čisto mišljenje (mišljenje bez uticaja i primesa iskustva) izvor
saznanja, ili priznavati iskustvu neku ograničenu i podređenu ulogu u saznavanju.
S obzirom na pitanje o izvesnosti, moućnosti odnosno granicama saznanja
razlikujemo dogmatizam, skepticizam i agnosticizam.
Dogmatizmom nazivamo ono stanovište koje smatra da je moguće sigurno/izvesno
saznanje, odnosno da svet i stvari u njemu saznajemo kakvi su sami po sebi,
nezavisno od subjekta koji saznaje.
Skepticizam sumnja u mogućnost saznanja objektivne istine, i stoga smatra da je
mudro suzdržavati se od izricanja tvrdnji.
Agnosticizam smatra da uopšte nije moguće saznati objektivnu stvarnost, tj.
stvarnost kakva je sama po sebi, nezavisno od saznajućeg subjekta

Admin ::Osnovni filozofski problemi i discipline I


-Koje smo dve osnovne pobude naveli za filozofiranje?
I čuđenje i sumnja teraju čoveka da se zapita nad onim čemu se čudi, tj. teraju ga
da postavlja pitanja o tome. Filozofska pitanja nazivaćemo i filozofskim
problemima. Filozofija započinje čuđenjem/sumnjom, a to znači da započinje
postavljanjem pitanja odnosno da započinje postavkom problemom. Filozofija
prema tome započinje sa filozofskim problemima.
Neka pitanja u filozofiji se postavljaju uvek iznova i ne zastarevaju. Kao rezultat
razmatranja posebnih pitanja koja u se u filozofiji postavljaju uvek iznova i koja ne
zastarevaju nastale su filozofske discipline. Kao i problemi koje razmatraju, tako
su i filozofske discipline medjusobno tesno povezane.
-Kojim smo se mi filozofskim disciplinama bavili do sada?
-Šta je logika?
-Zašto smo se logikom bavili u trećoj godini?
-Šta je metodologija?

Metafizika

Metafizika, reč starogrčkog porekla, dolazi od grčkih reči meta, što znači "iza,
preko, s one strane", i physika, što znači "priroda, narav". Prema tome, metafizika
znači "s one strane, iza ili preko prirode, naravi". Ovde prirodu treba shvatiti
kao kosmos, tj. kao svet, odnosno kao sve ono što jeste, postoji. Metafizika tako
postavlja pitanje o, tj. bavi se osnovama (temeljima, fundamentom, bazom) svega
što jeste. Ona se pita na osnovu čega, tj. po čemu jeste sve što jeste, tj. šta je to
što svemu daje postojanje. Za hrišćansku teologiju Bog je osnov svih stvari, tj.
kosmosa, sveta. Sam Bog nije u svetu i nije deo sveta. Za modernu fiziku, temelj
stvarnosti je dvostruk – to su materija i energija (koje su u osnovi jedno). Za
Empedokla, celokupna realnost sastoji se od četiri elementa – vatre, vode, zemlje i
vazduha.
Sledeći Aristotela, rećićemo da se metafizika bavi onim "što se odnosi na prve
uzroke i pranačela". Naravno, misli se na uzroke i načela, principe svega što
jeste. Kaže da se radi o prvim uzrocima i načelima zato što nema uzroka tih uzroka
odnosno načela tih načela. Uzrok je ono sto stvara/proizvodi posledicu. Kada
kažemo da nema uzroka prvih uzroka, hoćemo da kažemo da oni nisu posledica
(proizvod, delo) nekih drugih uzroka. Prvi uzrok po definiciji ne može biti posledica.
Aristotel, doduše, nije sam upotrebio naziv metafizika. On je filozofiju koja se bavi
"prvim uzrocima i načelima" nazvao "prvom filozofijom". Njegov sledbenik,
bibliotekar Andronik sa Rodosa, nazvao je "prvu filozofiju" "metafizika".

Podela metafizike

Prema broju osnova, načela, uzroka metafizička učenja delimo na monizam,
dualizam i pluralizam. Monizam uči da postoji jedna osnova, dualizam dve, a
pluralizam više osnova svega što jeste.
Prema prirodi/naravi/suštini/biti osnove, načela, uzroka metafizička učenja se dele
na materijalizam i idealizam.
Materijalizam uči da je sve što postoji materijalno, a da su duša, duh, svest,
mišljenje itd. samo oblici postojanja materije. Tako je za materijalizam materija ono
što je primarno, a duh, ono što je sekundarno i izvedeno. Idealizam, nasuprot tome,
uči da je duh odnosno ideja osnov, princip, uzrok svega.
U modernoj filozofiji, neki su filozofi razdelili metafiziku prema predmetima kojima
se bavi na ontologiju, teologiju, kosmologiju i psihologiju.
Ontologija se bavi pitanjima bića (bivstvujućeg), biti (suštine), bitka
(bivstvovanja). Ti pojmovi su neraskidivo povezani i svi upućuju na koren iste reči
"biti".
Biće (bivstvujuće, postojeće) je ono što jeste/postoji, ono o čemu se može reći da
jeste/postoji, bez obzira na način na koji postoji, kao živo ili neživo, apstraktno ili
konkretno itd. Biće je na primer neki učenik, neki leptir, neki cvet, neki oblak,
pahulja, vetar, država, vlada itd.
Bit (suština) jeste ono po čemu nešto jeste baš to što jeste. Ako se promeni bit
nečega, to nešto prestaje da bude ono što je bilo i postaje nešto drugo. Bit trougla
je ono po čemu trougao jeste trougao, a nešto drugo, recimo četvorougao. Tako je
bit trougla to da ima tri ugla, tri strane, da je geometrijska slika itd. Promeni li se ta
bit, tj. povaćamo li broj uglova, na primer, trougao prestaje da bude ono što je bio,
tj. trougao i postaje nešto drugo, recimo četvorougao.
Razlikujemo, prema tome, to da nešto jeste i to šta nešto jeste. Drugim rečima,
razlikujemo egzistenciju neke stvari i njenu esenciju.
Možemo postaviti pitanje šta je bit/suština bića kao bića, odnosno šta je bit/suština
bića ukoliko je biće. Ili, po čemu je biće biće, na osnovu čega je biće biće. Biće je
biće po tome što jeste/postoji, po tome što ima postojanje. Ako to postojanje
nazovemo bitkom ili bivstvovanjem, onda možemo reći da je bitak/bivstvovanje
ono po čemu biće jeste biće, tj. po čemu biće uopšte jeste.
Sama reč "bitak" predstavlja glagolsku imenicu koja se dobija od glagola "biti".
Bivstvovanje je glagolska imenica kojoj u osnovi stoji glagol "bivstvovati". Za nas će
i jedan i drugi glagol, odnosno glagolska imenica značiti isto, tj. koristićemo ih
sinonimno. Pitanje o bitku, odnosno bivstvovanju nastarije je pitanje. Postoji niz
varijacija ovog pitanja, i svaka varijacija pita nešto drugo u odnosu na sve ostale.
Šta znači biti? Zašto nešto jeste, pre nego ništa? Zašto nešto jeste, a nije drugo?
Zašto nešto jeste baš to što jeste?
Kosmologija je ontološka disciplina koja se bavi kosmosom, teologija se bavi
bogom, a psihologija dušom.

Teorija saznanja

Teorija saznanja se se još naziva i epistemologija ili gnoseologija. Ove dve reči
potiču od grčkih reči gnosis, što znači znanje i episteme, što znači nauka/znanost.
Premda su se filozofi oduvek bavili pitanje saznanja, osnivačem teorije saznanja
smatra se engleski filozof Džon Lok (17. vek). On je rekao: "Moja je namera da
istražim izvore, izvesnot i granice ljudskog saznanja".
Saznanje ćemo odrediti kao utvrđivanje istine. Saznanjem nazivamo delatnost
utvrđivanja istine, ali ujedno i rezultat te delatnosti. Kako je saznanje delatnost
utvrđivanja istine, teorija saznanja ujedno se i pita šta je istina.
Mi smo prošle godine, na časovima logike, naveli neke od filozofskih odgovora na
pitanje šta je istina. Naime, naveli smo četiri teorije – teoriju adekvacije, teoriju
evidencije, teoriju korespondencije i teoriju verifikacije.
Prema tome šta naučavaju o izvoru saznanja, epistemološke teorije delimo pre
svega na empirizam i racionalizam.
Empirizam uči da je iskustvo izvor sveg našeg znanja. Naša duša, duša saznajućeg
subjekta, prazna je tabla "tabula rasa", po kojoj iskustvo urezuje/upisuje znakove.
Neki filozofi pojam iskustva shvataju vrlo usko, identifikujući ga sa čulnim
opažanjem. Drugi, pak, filozofi, razlikuju spoljašnje iskustvo, koje nazivaju
senzacijom (reč sensus u prevodu sa latinskog znači "čulo"), to je zapravo čulno
opažanje - njime stičemo ideje o stvarima izvan nas, od unutrašnjeg iskustva, tzv.
refleksije (od latinske reči reflexio koja znači "ogledanje, odražavanje").
Unutrašnjim opažanjem stičemo ideje o radnjama našeg duha. Treći iskustvo
objašnjavaju onako kako smo ga mi objasnili na časovima logike – kao skup
rezultata čulnog opažanja, posmatranja i eksperimenta.
Sa druge strane, racionalizam je filozofsko stanovište koje uči da do bitnih
saznanja dolazimo mišljenjem, tj. upotrebom razuma.
-Kako smo prošle godine, na časovima logike, definisali mišljenje?
Većina filozofa pod mišljenjem podrazumeva poimanje, suđenje i zaključivanje.
Pošto su razum (intellectus) i um (ratio) one duševne sposobnosti pomoću kojih
mislimo, kaže se i da racionalizam tvrdi da su um, odnosno razum izvori iskustva.
Pri tome, racionalizam može odbacivati svaku vrednost iskustva za saznavanje, i
utoliko tvrdi da je čisto mišljenje (mišljenje bez uticaja i primesa iskustva) izvor
saznanja, ili priznavati iskustvu neku ograničenu i podređenu ulogu u saznavanju.
S obzirom na pitanje o izvesnosti, moućnosti odnosno granicama saznanja
razlikujemo dogmatizam, skepticizam i agnosticizam.
Dogmatizmom nazivamo ono stanovište koje smatra da je moguće sigurno/izvesno
saznanje, odnosno da svet i stvari u njemu saznajemo kakvi su sami po sebi,
nezavisno od subjekta koji saznaje.
Skepticizam sumnja u mogućnost saznanja objektivne istine, i stoga smatra da je
mudro suzdržavati se od izricanja tvrdnji.
Agnosticizam smatra da uopšte nije moguće saznati objektivnu stvarnost, tj.
stvarnost kakva je sama po sebi, nezavisno od saznajućeg subjekta

...lijepo ti ovo Admin_e,
-postavis kostur, pa odes , ostavljajuci lavez lavova i ostalih Lavova...mislim da, Admin je naoruzana Atenina -pratilja , pa se sali onako Svinginim osmjehom teskim...sve sto pobroja , uradi tako da mi nemamo sta vise raditi osim , moliti je da opet nastavi sa radom !

zacudjeni,
Sensej

hahah, Sensej, pravi ste diplomata!
Naravno, moram se još potruditi, na ovoj temi i jeste neodgovorno od mene, ali ponekad vreme brže prolazi od očekivanog

...vidim da vidis na jednom sirokom polju i vid tvoj je rendgenski opremljen sa znanjima do kojih dopires sa potrebnim znacvima ulaska i izlaska !

Hvala, trudim se...ponekad i mene zna život da iznenadi i razočara, ali čupam se, zahvaljujući nekim stvarima koje sam naučila i na osnovu čega mogu reći da ljudima nije potrebna mržnja već ljubav i ruka pomoći i prijateljstva, ali teško je , naročito danas, dozvati i dokazati ljudima da je život prosta stvar