FILOZOFIJA I FIZIKA

Verner Hajzenberg - Fizika i filozofija

ISTORIJA KVANTNE TEORIJE

Plank je usmerio
problem sa zračenja na atom koji zrači... (1895)... otkriće zakona
toplotnog zračenja... Plank je uočio da njegova formula prodire do
temelja našeg poznavanja prirode, kao i to da se dotadašnji
tradicionalni temelji, pomeraju... Planku, koji je u čitavom svom
nazoru bio konzervativan, ova konsekvenca se nije ni najmanje dopadala,
ali je, ipak, decembra 1900. godine objavio svoju hipotezu kvanta...
Ideja da se energija može emitovati ili apsorbovati samo u diskretnim
kvantima energije bila je toliko nova da se nikako nije mogla uklopiti
u tradicionalne okvire fizike.
Albert Ajnštajn – nove ideje
primenio na dva fizička problema. Prvi je bio tzv. fotoelektrični
efekat, emisija elektrona pod uticajem svetlosti. Eksperimenti, posebno
oni Lenardovi, pokazali su da energija emitovanih elektrona ne zavisi
od intenziteta svetlosti, već jedino do njene boje, ili preciznije, od
frekvencije. Ovo se nije moglo razumeti na osnovu tradicionalne teorije
zračenja. Ajnštajn je ova opažanja mogao objasniti tumačeći da Plankova
hipoteza kaže da se svetlost sastoji od kvanata energije koji putuju
kroz prostor. Energija jednog svetlosnog kvanta, po Planku, bila bi
jednaka frekvenciji svetlosti pomnoženoj Plankovom
konstantom. (h=6.626*10-34 Js (Džul-sekundi))
Drugi
problem se ticao specifične toplote čvrstih tela. Tradicionalna teorija
vodila je vrednostima za specifičnu toplotu koje su se poklapale sa
rezultatima ispitivanja na visokim temperaturama, ali su odstupala od
onih na niskim. I u ovom slučaju Ajnštajn je mogao da razume ovakvo
ponašanje primenom kvantne hipoteze na eleastične oscilacije atoma u
čvrstom telu.
Ovi rezultati otkrivaju duboko revolucionarni
karakter nove hipoteze, pošto prva od njih vodi do opisa svetlosti koji
se u potpunosti razlikuje od tradicionalne talasne slike. Svetlost se
može tumačiti kao da se sastoji od svetlosnih kvanata, energijskih
paketića koji putuju kroz prostor velikom brzinom. Ajnštajn nije mogao
u potpunosti da ospori protivrečnost između talasne slike i ideje o
svetlosnim kvantima.
Raderfordov model atoma iz 1911. godine. Atom
je predstavljen tako da ima jezgro, koje je pozitivnog naboja i koje
sadrži skoro čitavi masu atoma, i elektrona koji kruže oko jezgra kao
planete oko Sunca. Prvobitno ovaj model atoma nije mogao da objasni
najosobenije svojstvo atoma, njegovu izvanrednu stabilnost. Nijedan se
planetarni sistem, koji sledi zakone Njutnove mehanike, nikada ne bi
vratio u prvobitan oblik ukoliko bi se sudario sa drugim takvim
sistemom. Ali atom ugljenika, naprimer, ostaće atom ugljenika i posle
bilo kakvog sudara ili interakcije u hemijskoj vezi.
Objašnjenje
ove neobične stabilnosti dao je Bor 1913. godine, primenjujuću Plankovu
kvantnu hipotezu. Ako atom može da menja svoju energiju jedino u
diskretnim kvantima energije, to mora značiti da atom može postojati
jedino u diskretnim stacionarnim stanjima od kojih je najniže normalno
stanje atoma. Prema tome, posle bilo koje interakcije atom se na kraju
vraća u svoje normalno stanje... Njegova teorija je počivala na
kombinaciji klasične mehanike za kretanje elektrona i kvantnih uslova,
koji su se primenjivali na klasična kretanja, za određivanje diskretnih
stacionarnih stanja sistema. Konzistentnu matematičku formulu ovih
uslova dao je kasnije Zomerfeld.
Komptonov eksperiment rasejavanja
X-zraka... Frekvencija rasejanih X-zraka razlikuje se od frekvencije
upadnih X-zraka. Ova promena frekvencije može se formalno razumeti ako
se pretpostavi da se rasipanje može opisati kao sudar kvanta svetlosti
sa elektronom... Dva eksperimenta – jedan o interferenciji rasejane
svetlosti, a drugi o promeni frekvencije rasejane svetlosti – izgleda
da protivreče jedan drugome bez ikakve mogućnosti izmirenja.... De
Brolji je 1924. godine pokušao da proširi ovaj dualizam između talasnog
opisa i čestičnog opisa i na elementarne čestice materije, pre svega na
elektrone...
Prema Borovoj teoriji, neslaganje izračunate orbitalne
frekvencije elektrona i frekvencije emitovanog zračenja mora se
tumačiti kao ograničavanje pojma orbite elektrona. Pojam orbite je od
samog početka bio nekako nejasan. Na višim orbitama, međutim, elektroni
bi trebalo da se kreću na većoj udaljenosti od jezgra, upravo onako
kako to čine kada se posmatraju kako se kreću kroz maglenu komoru. Tada
bi bilo opravdano govoriti o orbitama elektrona. Prema tome, bilo je
potpuno zadovoljavajuće to što se na ovim višim orbitama frekvencija
emitovanog zračenja približavala frekvenciji orbite i njenim višim
harmonicima. Bor je sugerisao da se intenziteti emitovanih spektralnih
linija približavaju intenzitetima odgovarajućih harmonika - načelo
korespondencije.
Precizna matematička formulacija kvantne teorije potiče iz dva različita razvojna pravca:

•
Jedan započinje Borovim principom korespondencije – moralo se odustati
od koncepta orbite elektrona, ali se ona ipak morala i zadržati u
limesu visokih kvantnih brojeva, tj. u slučaju velikih orbita (ono što
matematičari zovu Furijeov razvoj orbite)... Sama po sebi nametnula se
ideja da mehaničke zakone treba zapisati ne kao jednačine za položaje i
brzine elektrona, već kao jednačine za frekvencije i amplitude njihovog
Furijeovog razvoja... 1925. godine ova zamisao je dovela do
matematičkog formalizma nazvanog matrična mehanika ili, uopštenije,
kvantna mehanika... Kasnije su ispitivanja Borna, Jordana i Diraka
pokazala da matrice ne komutiraju...
• Drugi pravac kojim se ova
ideja razvijala sledila je De Broljijevu ideju o talasima materije –
Šredinger – talasna mehanika.
Tako smo imali konzistentan
matematički formalizam koji bi se mogao definisati na dva ekvivalentna
načina, bilo da se pođe od relacija među matricama ili talasnih
jednačina.
Bor, Kramers i Slejter 1924. godine pokušavaju da reše
protivrečnost između talasne slike i čestične slike uvodeći pojam
talasa verovatnoće. Elektromagnetni talasi nisu tumačeni kao stvarni,
već kao talasi verovatnoće čiji intenzitet u svakoj tački određuje
verovatnoću apsorpcije – ili indukovane emisije – nekog kvanta
svetlosti od strane nekog atoma u toj tački. Ova je ideja dovela do
zaključka da zakoni očuvanja energije i impulsa ne treba da važe za
svaki pojedinačan događaj, da su oni samo statistički zakoni i da su
istiniti samo u statističkom proseku... Talas verovatnoće Bora,
Kramersa i Slejtera – težnja ka nečemu – kvantitativna verzija starog
pojma mogućnosti (potentia) u Aristotelovoj filozofiji – nešto na
sredini između ideje nekog događaja i aktuelnog događaja, neka neobična
vrsta fizičke stvarnosti upravo na sredini između mogućnosti i
stvarnosti. ( hmmm... šta bi Aristotelić rekao na ovakvo poimanje
njegove dynamis... )
Šredinger – pokazao da je njegov formalizam
talasne mehanike matematički ekvivalentan kvantnoj mehanici.... pokušao
je da neko vreme napusti ideju o kvantima i kvantnim skokovima i da
elektrone u atomu jednostavno zameni svojim trodimenzionalnim
materijalnim talasima... Umesto nivoa energije – frekvencije...
Šredinger je atom opisao kao sistem koji nije sastavljen od jezgra i
elektrona, već od jezgra i talasa materije...
Do konačnog rešenja došlo se na dva načina.
=
princip neodređenosti = moglo se govoriti o položaju i brzini elektrona
kao u Njutnovoj mehanici, mogle su se posmatrati i meriti ove
veličine... Ali nije bilo moguće sa proizvoljno velikom tačnošću
istovremeno utvrditi obe veličine...
= Borov pojam komplementarnosti = čestičnu i talasnu sliku stvarnosti je smatrao za dva komplementarna opisa iste stvarnosti.


KOPENHAGENSKA INTERPRETACIJA KVANTNE TEORIJE

Sama
kopenhagenska interpretacija kvantne teorije polazi od jednog
paradoksa. Bilo koji eksperiment u fizici opisuje se jezikom klasične
fizike. Ipak, primena ovih pojmova ograničena je relacijama
neodređenosti.
Funkcija verovatnoće – sama po sebi ne reprezentuje
tok događaja u vremenskom toku, već težnju da se neki događaj desi...
Funkcija verovatnoće sjedinjuje objektivne elemente tendencije i
subjektivne elemente nepotpunog znanja. Ona sadrži tvrdnje o
mogućnostima ili tendencijama (mogućnost u Aristotelovoj filozofiji) –
one su objektivne jer ne zavise od posmatrača, pored toga sadrže i naše
stavove o sistemu... Funkcija verovatnoće, za razliku od poznatog
postupka u Njutnovoj mehanici, ne opisuju neki određeni događaj ali,
bar u toku procesa posmatranja, opisuje čitav ansambl mogućih
događaja... Samo posmatranje menja funkciju verovatnoće diskontinualno,
ono od svih mogućih događaja izdvaja samo onaj koji se ostvario....
Stara
izreka Priroda ne čini skokove (Natura non facit saltus) ---- kvantni
skokovi... U klasičnoj fizici – svet ili barem delovi sveta se mogu
opisati bez ikakvog pozivanja na nas same – ideal objektivnog sveta...
Vajczeker – «priroda je starija od čoveka, ali je čovek stariji od nauke o prirodi»...
Bor
je rekao da kvantna teorija podseća na staru mudrost da kada tražimo
životni sklad nikada ne smemo da zaboravimo da smo u drami našeg
postojanja istovremeno i glumci i gledaoci...

KVANTNA TEORIJA I KORENI NAUKE O ATOMIMA



Savremeno
tumačenje atomskih događaja ima veoma malo sličnosti sa izvornom
materijalističkom filozofijom (Leukip i Demokrit); atomska fizika je
odvratila nauku od težnje ka materijalizmu koju je ona pokazivala u XIX
veku.

Danas fizičari pokušavaju da iznađu osnovni zakon kretanja materije...

= u jednom slučaju, da se sve elementarne čestice mogu svesti na nekoliko 'osnovnih' elementarnih čestica;

=
u drugom slučaju, da se sve elementarne čestice svedu na neku
univerzalnu supstanciju koju bismo mogli zvati energija ili materija, u
tom slučaju nijedna od različitih čestica ne bi se mogla smatrati
osnovnijom od ostalih – ovo potonje stanovište odgovara Anaksimandru, a
i Hajzenberg je uveren da je ono ispravno u savremenoj fizici.

Heraklit
– vatra je istovremeno i materija i pokretačka sila..... U ovoj tački
savremena fizika je bliska Heraklitovom učenju... ako se reč vatra
zameni rečju energija... supstancija iz koje su sve elementarne
čestice, svi atomi i stvari sačinjene, energija je ono što pokreće...
Ona se može promeniti u kretanje, u toplotu, u svetlost i u napon.
Energijom se može nazvati osnovni uzrok svih promena u svetu.

Mogućnost
praznog prostora je uvek bila sporna tema u filozofiji. U opštoj
teoriji relativnosti materija proizvodi geometriju ili geometrija
materiju. To više odgovara stanovištu koje su imali mnogi filozofi koji
su prostor odredili kao rasprostrtost materije... Ali Demokrit jasno
napušta ovo stanovište da bi promenu i kretanje učinio mogućim...
Platon nije bio atomista, ali je sjedinio ideje bliske atomistima sa
učenejm pitagorejske škole kao i sa Empedoklovim poučavanjima... Platon
je poredio najsitnije delove elemenata zemlje sa kockom, vazduha sa
oktaedrom, vatre sa tetraedrom i vode sa ikosaedrom. Ne postoji element
koji odgovara dodekaedru... Osnovni trouglovi ne mogu se smatrati
materijom pošto nemaju protežnost u prostoru – jedino kada se ovi
trouglovi sastave da bi obrazovali neko pravilno telo nastaje jedinica
materije...

Savremeno određenje elementarne čestice – ako želimo da
damo neki prikaz, jedino što možemo navesti kao prikaz jeste funkcija
verovatnoće... Elementarnoj čestici se ne može dodeliti ni kvalitet
bića, ona je mogućnost ili tendencije ka biću..... utoliko je
elementarna čestica savremene fizike daleko apstraktnija nego atom u
grčkoj filozofiji...

Prema teoriji relativnosti, masa i energija su
u suštini isti pojmovi... ovo bi se moglo tumačiti kao da je energija
prva supostancija sveta, ona poseduje suštinsko svojstvo supstancije,
postojanost... Savremena fizika u tom pogledu vrlo je bliska
Heraklitovom stanovištu, ukoliko se njegov element vatra interpretira
kao energija...

U Demokritovoj filozofiji atomi su večne i
neuništive jedinice materije, oni se nikada ne mogu pretvarati jedni u
druge. Po tom pitanju savremena fizika zauzima stav krajnje protivan
materijalizmu Demokrita i staje na stranu Platona i pitagorejaca.
Elementarne čestice svakako nisu večne i neuništive jedinice materije,
one se mogu pretvarati jedne u druge...

Konačna jednačina kretanja materije još uvek nije poznata....

RAZVOJ FILOZOFSKIH IDEJA OD DEKARTA U POREĐENJU SA NOVOM SITUACIJOM U KVANTNOJ TEORIJI





U
kopenhagenskoj interpretaciji kvantne teorije nije moguće zanemarivati
činjenicu da je prirodnu nauku stvorio čovek. Prirodna nauka nije
prosto nešto što samo po sebi opisuje i objašnjava prirodu. Ona je deo
uzajamnog dejstva između nas i prirode; opisuje prirodu onako kako se
ona pokazuje izložena našem načinu ispitivanja. Na ovu mogućnost Dekart
nije mogao pomisliti, ali ona onemogućava oštro razdvajanje Ja i Sveta.


Metafizički
realizam – svet, tj. protežuće stvari, postoje... Praktični realizam –
postoje trvdnje koje se mogu učiniti objektivnim (najveći deo našeg
svakodnevnog iskustva sastoji se od takvih tvrdnji)... Dogmatski
realizam – ne postoje tvrdnje o materijalnom svetu koje se ne mogu
učiniti objektivnim... Aktuelna pozicija klasične fizike jeste pozicija
dogmatskog realizma, jedino kroz kvantnu teoriju može se shvatiti da je
egzaktna nauka moguća iako se ne zasniva na njemu.... Kada je Ajnštajn
kritikovao kvantnu teoriju, on je to činio sa osnova dogmatskog
realizma...


Zakon kauzaliteta više se ne primenjuje u kvantnoj teoriji, a zakon održanja materije više ne važi za materijalne čestice...








ODNOS KVANTNE TEORIJE PREMA DRUGIM DELOVIMA NAUKE O PRIRODI





Pojmovi
prirodnih nauka se ponekad mogu jasno odrediti na osnovu njihove
međusobne povezanosti – Njutn u svom delu Principia započinje grupom
definicija i aksioma koji su međusobno povezani tako da čine 'zatvoreni
sistem'.


U njutnovskoj mehanici sila gravitacije se smatrala datom,
a ne predmetom daljeg teorijskog proučavanja. U radu Faradeja i
Maksvela, međutim, polje same sile postalo je predmet istraživanja;
fizičari su želeli da znaju kako se ovo polje sile menja kao funkcija
vremena i prostora. Pokušali su da postave jednačine kretanja za polja,
a ne prvenstveno za tela na koja polja deluju. Ova promena nas je
vratila na stanovište koje su zastupali mnogi naučnici pre Njutna.
Činilo se da se dejstvo moglo prenositi sa jednog tela na drugo samo
kada se dva tela dodiruju, npr. sudarom ili trenjem. Njutn je uveo
potpuno novu i neobičnu hipotezu, pretpostavljajući silu koja deluje na
daljinu. Sada se u teoriji polja sile možemo vratiti starijoj ideji da
se dejstvo sile prenosi s jedne tačke na susednu tačku, jedino uz pomoć
ponašanja polja, jezikom diferencijalnih jednačina. Upravo to se
pokazalo kao moguće i zato je opis elektromagnetnih polja koje daju
Maksvelove jednačine izgledao kao zadovoljavajuće rešenje problema
sile. Njutnovi aksiomi i definicije odnosili su se na tela i njihova
kretanja... Ali kod Maksvela polja sila su dostigla isti stepen
realnosti...


Teorija relativnosti je pokazala da se koncept etra
kao supstance na koju se odnose Maksvelove jednačine mora napustiti –
polja se moraju razmatrati kao nezavisna realnost... Pod utiskom
potpuno nove situacije mnogi fizičari su, pomalo ishitreno, došli do
sledećeg zaključka: njutnovska mehanika je konačmo oborena... primarna
stvarnost je polje, a ne telo, te ustrojstvo prostora i vremena
dosledno opisuju Lorencove i Ajnštajnove formule, a ne Njutnovi
aksiomi... Njutnova mehanika u mnogim slučajevima bila je dobra
aproksimacija, ali ona se sada mora usavršiti radi strožijeg opisa
prirode... Ovaj stav zanemaruje činjenicu da je većina eksperimenata
kojima se mere polja zasnovana na njutnovskoj mehanici, i da se
njutnovska mehanika ne može usavršiti, moguće je jedino zameniti je
nečim suštinski drugačijim!


Razvoj kvantne teorije poučio nas je da
bi tu situaciju pre trebalo opisati na sledeći način: kad god je moguće
primeniti pojmove njutnovske mehanike na opisivanje događaja u prirodi,
zakoni koje je formulisao Njutn potpuno su ispravni i ne mogu se
usavršavati. Ali, elektromagnetne pojave nije moguće prikladno
objasniti pojmovima njutnovske mehanike.


Možemo razlikovati četiri sistema koji su dosegli svoj konačni oblik:


•
njutnovsku mehaniku – pogodnu za opis svih mehaničkih sistema,
kretanja fluida i oscilacija elastičnih tela; obuhvata akustiku,
statiku i aerodinamiku


• drugi zatvoreni sistem pojmova nastao je
tokom XIX veka u vezi sa teorijom toplote – mada se mogla povezati sa
mehanikom preko razvoja statističke mehanike, ne bi bilo realno
smatrati je delom mehanike... mnogi pojmovi nemaju svoj pandan u
ostalim granama fizike: toplota, specifična toplota, entropija,
slobodna energija... toplota se smatra energijom koja je statistički
raspodeljena... pojam verovatnoće u bliskoj vezi sa pojmom entropije...
Teorija toplote može se kombinovati sa bilo kojim drugim zatvorenim
sistemom pojmova


• treći zatvoreni sistem pojmova i aksioma
počiva na pojavama elektriciteta i magnetizma i svoj konačni oblik
zadobija u prvoj deceniji XX veka u radu Lorenca, Ajnštajna i
Minkovskog. Ovaj sistem obuhvata elektrodinamiku, specijalnu teoriju
relativnosti, optiku, magnetizam, a može uključiti i De Broljijevu
teoriju talasa materije, ali ne i Šredingerovu talasnu teoriju


•
četvrti koherentni sistem je kvantna teorija... Njen središnji pojam
je funkcija verovatnoće ili statistička matrica... Obuhvata kvantnu i
talasnu mehaniku, teoriju atomskih spektara, hemiju i teoriju o ostalim
svojstvima materije kao što su električna provodljivost,
feromagnetizam...


U ovom prikazu izostavljena je opšta teorija
relativnosti, pošto nije zadobila svoj konačni oblik... no značajno se
razlikuje od ostala četiri skupa...


Najvažnija odlika jednog
zatvorenog sistema aksioma i definicija jeste mogućnost iznalaženja
konzistentne matematičke reprezentacije za taj sistem.

TEORIJA RELATIVNOSTI







Maksvelovo
otkriće elektromagnetne prirode svetlosnih talasa unelo je jednu
ozbiljnu teškoću u ovu oblast – ovi talasi se razlikuju od ostalih
talasa – npr. od zvučnih talasa, svetlosni se razlikuju po tome što se
mogu prenositi u prostoru koji nam izgleda kao prazan prostor...
Pretpostavilo se da su to veoma elastični talasi sačinjeni od veoma
lake supstance koja se zove etar, i koja se ne može ni videti ni
osetiti, ali koja ispunjava i evakuisani prostor i prostor u kojem
postoji neka druga materija...



1904. godine. Morli i Miler, ponovili
su Majkelsonov eksperiment (iz 1881) – dokaz da efekat očekivanog reda
ne postoji, ne postoji supstanca etar...



Tražilo se matematičko
tumačenje kojim bi se talasna jednačina za prostiranje svetlosti
uskladila sa ovim principom relativnosti. Lorenc je 1904. sugerisao
matematičku transformaciju koja bi ispunjavala ove zahteve.



Odlučujući
korak načinio je Ajnštajnov članak iz 1905. godine, u kojem je on
'prividno' vreme iz Lorencovih transformacija ustanovio kao 'realno'
vreme i odbacio ono što se kod Lorenca nazivalo 'realnim' vremenom.
Zahvaljujući tom novom tumačenju, struktura prostora i vremena se bitno
izmenila i mnogi problemi fizike su se pokazali u novom svetlu. Sada je
bilo moguće potpuno odbaciti supstancu kao što je etar... Najvažnija
promena principa relativnosti jeste inercija energije ili
ekvivalentnost mase i energije... Neeuklidske geometrije – Boljaji,
Lobačevski, Gaus i Riman...











KRITIKA I KONTRAPOSTAVKE KOPENHAGENŠKOJ INTERPRETACIJI KVANTNE TEORIJE







Mogu se podeliti u tri različite grupe...



•
prvu grupu čine oni koji ne žele da menjaju kopenhagensku
interpretaciju u pogledu njenih predviđanja eksperimentalnih rezultata,
ali nastoje da izmene njen jezik da bi se dobila veća sličnost sa
klasičnom fizikom.... Članovi ove grupe samo ponavljaju kopenhagensku
interpretaciju, samo drugim jezikom... Ovaj pokušaj nastoji da promeni
filozofiju, a da pri tome ne promeni fiziku... Bom, De Brolji, Fenis,
Bop, Vajcel... Blohincev i Aleksandrov...



• druga grupa smatra da
je kopenhagenska interpretacija prikladna jedino ako se eksperimentalni
rezultati uvek i svuda poklapaju sa njenim predviđanjima... Janoši...



•
treća grupa izražava svoje opšte nezadovoljstvo rezultatima
kopenhagenske interpretacije... Ajnštajn, Fon Laue, Šredinger...



Svi
oponenti kopenhagenske interpretacije slažu se u jednome – bilo bi
poželjno da se u upotrebu vrati pojam stvarnosti klasične fizike, da se
vratimo ontologiji materijalizma... Kopenhagenska interpretacija ni na
koji način nije pozitivistička... Statističku prirodu mikroskopskih
zakona nije moguće izbeći...











KVANTNA TEORIJA I STRUKTURA MATERIJE







Rana
grčka filozofija – pojam kosmičke materije... Aristotel – odnos forme i
materije... Dekart – dualizam res extensa i res cogitans... XIX vek –
dualizam materije i sile... Opis materije u kome umesto mnoštva
različitih hemijskih elemenata postoje samo tri osnovne jedinice –
proton, neutorn i elektron.... Ali, otkrivene su nove čestice (oko 25
novih vrsta)... Materija je u potpunosti promenljiva... Sve elementarne
čestice mogu se, na dovoljno visokim energijama, preobraziti u druge
čestice ili se naprosto mogu stvoriti iz kinetičke energije i mogu se
anihilirati u energiju (npr. zračenje)... Elementarne čestice su samo
različiti oblici u kojima se materija može pojaviti... Dualizam u
kvantoj teoriji čini da se isti entitet pokaže istovremeno i kao
materija i kao sila...











JEZIK U SAVREMENOJ FIZICI







Prvi
jezik koji proizilazi iz procesa naučnog razjašnjavanja u teorijskoj
fizici obično je jezik matematike... Pojmovi opštih zakona moraju u
prirodnim naukama biti definisani potpuno precizno, a to se može
postići samo pomoću matematičke apstrakcije (simboli, jednačine,
definicije, aksiomi)...



Pokušaj da se definiše jedan drugačiji
precizan jezik koji bi sledio jasne logičke obrasce u potpunoj
saglasnosti sa matematičkom shemom kvantne teorije – Birkof, Nojman,
Vajczeker.



Vejczeker ukazuje da treba razlikovati raličite nivoe
jezika. Jedan nivo se odnosi na predmete, drugi na tvrdnje o
predmetima, treći na stavove o tvrdnjama o predmetima itd. Moguća
modifikacija obrasca klasične logike stoga će s enajpre odnositi na
nivo koji se tiče predmeta... Vajczeker je uveo pojam stepen
istinitosti... 'Stanja' koja odgovaraju komplementarnim tvrdnjama,
nazvao je koegzistentnim stanjima... Svako stanje sadrži u izvesnoj
meri takođe i drugo, koegzistentno stanje... (u kvantnoj teoriji zakon
tertium non datur – preinačen)... Ukoliko želimo da govorimo o samim
česticama atoma moramo ili da koristimo matematičku shemu kao jedinu
dopunu prirodnog jezika ili, pak, moramo da je kombinujemo sa jezikom
koji koristi modifikovanu logiku ili uopšte logiku koja nije dobro
definisana. Ali sami atomi ili elementarne čestice nisu toliko stvarni,
oni obrazuju svet mogućnosti ili verovatnoća pre nego svet stvari ili
činjenica...











ULOGA SAVREMENE FIZIKE U SADAŠNJEM RAZVOJU LJUDSKOG MIŠLJENJA







Političke implikacije nuklearne fizike...



Pojmovi
prirodnog jezika, koliko god da su nejasno određeni, izgleda da su
stabilniji u proširivanju našeg znanja nego precizni termini naučnog
jezika koji su izvedeni kao idealizacija....................

...cudo i san savremene tehnike koja bi bila najmanje spremna da prihvati misao da rijec daje stvarima njihovo bivstvovanje . U racunu planetarnog racunanja ,ne broje se rijeci , vec djela .Cemu onda pjesnici ?Pa ipak ...
Na putu k jeziku
M. Heidegger ----str . 161