К'О НЕКАД

ja sam baš nostalgična,ali tješim sebe,nekako opravdano...

Da svi smo mi nostalgični za nekim vremenom, događajem, osećanjima...

Da,sećam se metalnih,pocinkovanih korita,u kojima je sodadžija na Bul. Revolucije (Kralja Aleksandra),preko puta Djeram pijace,držao Kabezu i Klaker prekrivene velikim kockama leda.
Tek kasnije se pojavila prvo Citronada,pa Cocta,...

...sećam se vašara i raznobojne "vune" na štapu, pikada i raznih "gađalica"...

A, sankanja drvenim sankama na "poljani"?

Jedno dugo prijateljstvo obeleženo je identičnim znacima kao i jedna
šolja potamnela od vremena; ima naprslina i tamnih mrlja na predmetima
koje svakodnevno koristimo kao što ima trenutaka napuklina i senki u
jednom prijateljstvu.
Da ne odbacimo šolju, kao ni prijateljstvo,odlučuju dva sve redja i veoma važna osećanja: strpljenje i odanost.
Uloga strpljenja podseća na ciglu, a odanost na koren. Strpljenje jesuprotno žurbi, odanost prkosi potrošačkoj groznici.
U pokušaju da materijalizujem ovu sliku, vidim male cigle ili korenje.
Ciglama se gradi, zahvaljujući korenju se raste.
Što više gledam oko sebe sve više zapažam ljude koji su se udaljili od svoje sudbine,
ljudi bez korena i bez krošnje, ljudi koji narcisoidno veruju da vole, a u stvari preziru sebe, nezadovoljni svim postojećim,
ali nesposobni da priznaju da njihovo osnovno nezadovoljstvo proizilazi iz njihove posesivnosti.
Treba li da se pretvaramo da im verujemo?Ili da postupamo kao onaj dečak u Andersenovoj bajci Carevo novo odelo da prstom pokažemo na njih i nevinog pogleda kažemo: »Car je go.»
Dobro je nesto veoma ozbiljno,jer je i zlo isto tako ozbiljno.
Ignorisati to saznanje znači sebe osuditi na život u spoljašnjoj i ispraznoj sferi egzistencije.
Ne može se biti dobar zato što je to u modi, zato što to odgovara ili jednostavno iz lenjosti.
Dobrota je put koji podrazumeva disciplinu i uzdrzanost, promisljenost i snagu.
Dobrota, kao i ljubav traži snagu, ogromnu duhovnu snagu.

Auu, sto je ovo lepo receno

Da li se secate, kada ste nekom poslednji put napisali i poslali pismo...razglednice sa putovanja ne racunam? Da li to jos postoji?

Izgleda da ne...

Ne,mislim da pisma (na žalost) više ne piše niko.
Sećam se tog prelepog običaja,potrebe,poriva,neznam kako bih ga preciznije nazvao?
Još uvek osetim golicanje u stomaku dok sam se još kao srednjoškolac približavao svom poštanskom sandučetu,širom otvorenih nozdrva pri čemu su se takmičile oči i nos u tome da li ću pre spaziti ili namirisati novoprispelo pismo svoje prve ljubavi.
Uvek je bilo namirisano brižljivo odabranim parfemom.
Uvek je mirisalo istim.
Uvek sam kritikovao svoje nespretne prste nezadovoljan njihovom brzinom otvaranja koverte.
Uvek sam započinjao čitanje osmehom,tako ga i završavao ~ uz neminovan uzdah.
Zatim bih utrčao u stan preskačući po nekoliko stepenika da bih joj što pre odgovorio na sve one nežnosti kojom je opijala svaki osećaj u meni,kao da tamo negde stoji na ulici i čeka poštara koji će joj doneti moj odgovor.
U prvoj fijoci pisaćeg stola su bile uredno spakovane nove koverte sa papirima za pisanje u njima.
Bila su to pisma na kojima su bili naslikani dečak i devojčica kako se ljube ispod neobično šarenog kišobrana.
Devojčica je imala predivan slamnati šeširić sa neobično velikom raznobojnom mašnicom na njemu.
Dečak je imao engleski cilindar na glavi,i trudio se da deluje što odraslije.
Nisam imao hrabrosti da svoja pisma započnem sa "Ljubavi,...",a samo Bog zna koliko sam to želeo.
Sećam se da mi je trebalo vremena da smirim ruku,pripremim je za pisanje.
Misao spremna je činila još nervoznijom,ulašenijom da u nečemu ne pogreši,pa da ispadnem neozbiljan ili aljkav.
Pisma,...
Čekali smo ih sa zebnjom u našim srcima,vreme ispunjavali teškim uzdasima.
Žurili smo da odmah odgovorimo jedno drugome,trčali do poštanskog sandučeta da što pre pošaljemo svoj odgovor jer smo znali sa kolikom zebnjom ih očekuje ono,drugo.
Čekali smo ih i pisali iako su nas razdvajale tri ulice.

Istina...Nekada, bilo je to rukom nakitnjeno slovo, što bolje i lepše napisano...
Sada, se još pitam da li slova sa telefona ili interneta imaju istu, suštinu, bit, draž i važnost kao ono rukom ispisano..............da li?

Nekada, sve je bilo jednostavnije i čistije, za reći, za pokazati, za voleti

Sve u životu je jednostavno onoliko,koliko ga takvim želimo načiniti.

Eh, sada osecanja moras preneti SMS porukama...kratko, jasno i brzo.

Možda je i to jedan od razloga zašto nevolim mobilne telefone?

Zenski deo ce se sigurno setiti salveta koje smo sakupljale. Secam se da je moja kolekcija bila impozantna...ma citavo brdo,da budem preciznija. Zatekla sam ih nekoliko puta na stolu, kada bi gosti trebalo da stignu na veceru. Majka bi uvek slegla ramenima i sapnula..."to ti je iz one donje pregrade, duplikati".

Secam se da su na ceni bile one tanke, japanske ili kineske. Sto su tanje, to ih sa strahopostovanjem uzimamo u ruke(ruke naravno besprekorno ciste)...

Ne znam sta se desilo sa njima. Neverovatno, ali ne mogu uopste da se setim sta je sa njima bilo i gde su zavrsile...svecanih vecera sigurno nismo toliko imali.

Ma jako sam nostalgičan i sećam se svega i svačega.
Npr,kisci PKB za viršle po Beogradu.Iako je to u to vreme bilo jedino,a danas je onuda znatno veća,to mi ipak ostade nekako u sećanju i čak razna prepričavanja,koliko je ko pari pojeo kada i slično.Čak i danas osećam u nozdrvama onaj miris i u ustima karakteristični ukus.

...Nisam nostalgičar, ali pamtim, i ponekih događaja se rado sećam, a i prepričavam...