Lek za slomljeni mozak

First topic message reminder :

Elden M. Chalmers
LEK ZA SLOMLJENI MOZAK
1
Zahvalnice
Srdačno se zahvaljujem velikoj grupi naučnika, kliničara, nastavnika, sveštenika i običnih čitalaca za sugestije kojima su ovu knjigu učinili korisnijom za grupu čiji su predstavnici.
Posebno “hvala” dugujem i doktorima Džordžu Akersu, Džeku Blanku, Leoni Guli i Šeri Skidmor za pažljivo čitanje rukopisa i sugestije koje su mi bile od neprocenjive vrednosti.
Najvažnija i najdublje priznanje ide mojoj supruzi, Esteri Vidmer Čalmers, za njenu posvećenost i pomoć u svim stadijumima stvaranja ove knjige, za njenu uređivačku pronicljivost, spisateljsku veštinu i mudro kritičko rasuđivanje.
Ne smem zaboraviti ni moju sada već odraslu decu, nastavnicu Donu Stin i kliničkog terapeuta Verlina Čalmera, koji su me toliko puta kroz odrastanje podsećali na važnost i istinitost osnovnih postulata prodiskutovanih u ovoj knjizi, a takođe i zbog toga što su sa mnom nesebično podelili svoja profesionalna iskustva.
Ovom prilikom želim da izjavim svoju zahvalnost i autorima knjiga iz kojih sam koristio istraživanja i ilustracije: J.C. Eklesu, R.B. Katelu, Vilder Penefildu, J. Ahterbergu i G. Franku Lavlisu, Džoan Borisenko, Ričardu Restaku, Danijelu Goldmanu, Vilijamu Sadleru i mnogima drugima čija imena se nalaze u referencama i zabeleškama.
Najzad, ova knjiga ne bi videla svetlost dana da nije bilo mojih klijenata čiji je doprinos u ličnim iskustvima i doživljajima koji su štivu dali boje i obogatili ga u mnogome.
Konačno, najveće priznanje odajem strpljivom prijatelju, Isusu Hristu, koji me je neumorno nadahnjivao svojim mislima i hrabrio svojom ljubavlju, sve vreme stvaranja ove knjige.
2
SADRŽAJ
1. Uvod……………………………………………………………………….1
2. Zapanjujuće činjenice o isceljujućoj sposobnosti vašeg mozga…………...7
3. Kako usmeriti mozak u pravcu isceljenja…………………………………13
4. Snaga volje i isceljenju…………………………………………………...19
5. Kako vaš mozak stvara navike……………………………………………27
6. Praktiči saveti u vezi sa započinjanjem “ isceljujućeg” ponašanja……….35
7. Kako pokoriti depresiju…………………………………………………...43
8. Unapređivanje psihološkog rasta………………………………………….55
9. Prevencija psihološkog sloma……………………………………………..87
10. Odgajanje procesa isceljenja……………………………………………...117
11. Moćna isceliteljska trojka…………………………………………………127
12. Samopomoć koja isceljuje………………………………………………...141
13. Utemeljivanje trajnih navika………………………………………………149
14. Isceljujući odnosi u porodici……………………………………………157
15. Planirajte unapred………………………………………………………….183
Reference i zabeleške………………………………………………………….205

42








Za neke je pak prirodnije da koriste levi mozak. Naučnici redukcionisti


i teolozi kritičari su često u ovom društvu. Oni rasparčavaju,


analiziraju, kategorišu,





rearanžiraju ili ponovno povezuju deliće u smislenu celinu. Oni


ispituju različite načine na koje se delići mogu povezati i pokušavaju


da sagledaju celokupnu sliku pomoću njenih delića.





Drugi više naginju korišćenju desnog mozga. Oni uče upijanjem –


primanjem – ili razmišljanjem, otvorenošću da čuju taj tihi glasić koji


im govori “da, to je put, samo idi njime.” Poput psalmiste, oni se


mole: “Otvori oči moje da mogu videti čudesne stvari u Tvome zakonu.”


Njihova osećanja su duboko dirnuta bogatstvom raznolikih obrazaca u


muzici i prirodi. Oni čuju ono što desnomozgi ne mogu i vide on što


ovima drugima nije moguće.





Naš genetski kod je možda isprogramirao bogatstvo razvoja u određenim


zonama mozga, obezbeđujući nam time neke od urođenih talenata. Prirodno


je težiti ka onome što nam najviše ide od ruke. Radeći na stvaranju


novog talenta i na njegovom razvoju, mi stimulišemo rast i razvoj novih


područja mozga. Na taj način naša ličnost se obogaćuje novim osobinama


i talentima. Bog očekuje od nas da umnožavamo talente koje nam je


dao.112 Ako marljivo budemo radili na razvoju sposobnosti korišćenja


obe hemisfere, manje će biti slučajeva preopterećenja pojedinačnih zona


mozga.


Iscrpljenost je znak da je došlo vreme da promenimo neke od naših


uobičajenih aktivnosti. Mentalni zamor obično nestaje kad započnemo sa


fizičkim vežbanjem, jer se tada aktiviraju motorni putevi u mozgu koji


odvode višak psihičke energije. Ili pak ona može nestati sa promenom


same mentalne aktivnosti kojom smo okupirani. Na primer, račundžijska


napetost se lako može otkloniti muzikom ili slikanjem.





Mnogi ljudi vrše veoma uzak opseg aktivnosti. Mnogi svoj posao nose sa


sobom gde god da krenu. Ovaj posao postavlja ograničeni deo mozga pred


teške zahteve. Rezultat će biti neravnoteža u sekreciji hormona i


hemijskih jedinjenja potrebnih za zdravo funkcionisanje mozga.

Uravnotežena upotreba našeg mozga, neophodna je za mentalno i



emocionalno zdravlje. Mi moramo pronaći način da aktiviramo i vežbamo



one delove mozga koji se retko koriste. Ustanovljavanjem hijerarhije



vežbanja i zadržavanjem na najlakšima sve dok ne postanu prirodne i



uobičajene, mi ćemo stvoriti motivišuću atmosferu u kojoj ćemo



s’lakoćom razviti ravnotežu u korišćenju mentalnih sposobnosti.







POGLAVLJE 10







Odgajanje procesa isceljenja















POSTULAT 9: Reaktivni princip pobuđuje mozak na istinu







Supružnici su došli zbog bračnog savetovanja. Lako se moglo videti da



je ljuta. Ona je zakazala sesiju i dovukla supruga na nju. On je sedeo



mirno, krotko slušajući kako ga ona zasipa bujicom pritužbi.



Na kraju sesije, predložio sam im da dođu ponovo iduće sedmice i da



donesu listu pozitivnih osobina onog drugog. Terao sam ih da naprave



što dužu listu.







Na sledećoj seansi, suprug je predao svoju listu. Bio sam oduševljen.



Celu jednu stranicu je napunio pozitivnim osobinama koje zapaža kod



svoje supruge. Slušajući je pre nedelju dana, bojao sam se da neće



pronaći nijednu njenu vrlinu da stavi na papir. Onda sam se okrenuo ka



njoj i upitao: “A vaša lista?”







“Nisam je napravila”, odgovorila je.















43







“Verovatno niste imali vremena”, pokušavao sam da prevaziđem neprijatnu situaciju.







“O, ne, imala sam vremena, ali se nisam mogla setiti nijedne njegove vrline. Doktore vi ne razumete, moj muž je zaista loš.”







Onda je nastavila da ponavlja neke od groznih stvari koje je iznosila



prošle sedmice. Tada sam je prekinuo i ponovio završetak liste, ne bi



li je uverio da sam zapamtio šta je rekla. A onda sam dodao (znajući da



voli da čita Bibliju): “U stvari, dok sam razmišljao o stvarima koje



ste izneli protiv svog supruga, nisam mogao a da ne mislim o slici koju



je opisao prorok Isaija u prvom poglavlju svoje knjige. Kao da je njega



opisao rečima ‘od pete do glave, nema ništa zdrava’.”







“Pa nije on baš tako loš”, ubacila se ona, a onda je počela da mi jednu za drugom nabraja njegove vrline.











Moja primedba, tj ekstremna situacija u kojoj se našla, je kod nje



izazvala ono što se zove princip reaktivnosti na delu. Sve dok je



njegove vrline držala zakopane u podsvesnom, pod gomilom optužbi i mana



na njegov račun, samo je tako i mogla da ga vidi, pa ga je tako i



tretirala. Istovremeno je doživljavala najgore svoje osobine kroz bes,



frustraciju, anksioznost i čak i depresiju zbog onoga što joj se činilo



kao beznadežna situacija.

Leon Festinger je tvorac teorije kognitivne disonancije. Na kontu nje




su urađene mnoge studije. Sve su one pronašle isto, da mozak nikako ne




voli disonanciju. On nikako ne voli kad naši postupci ne odgovaraju




našim ubeđenjima. Obratite posebnu pažnju na ovo što ću vam sada reći.




Ove studije su pronašle da ako predugo traje to suproćenje između naših




delovanja i ubeđenja, najverovatnije je da će se ovaj konflikt završiti




tako što ćemo svoja ubeđenja prilagoditi akcijama, a ne obratno – kako




bismo i više voleli.









Ako uhvatimo sami sebe, u situaciji u kojoj delujemo ovako




disfunkcionalno, na primer u slučaju kad nas je neko uvredio, dobro je




da uzmemo olovku i papir i da napišemo pismo toj osobi, zatim da ga




pročitamo, pa onda da prodiskutujemo sa Bogom o njegovoj sadržini, a




potom da ga bacimo u kantu za smeće. Ovim postupkom omogućujemo sebi da




na lak način sagledamo stanje u kome se nalazimo i u kome nam preti




opasnost da postupimo suprotno svojim načelima. Ne smemo zaboraviti da




ako to potraje, može se desiti da se naša verovanja vremenom promene i




izgube.











POSTULAT 10: Probuđenje tragova Božanskog stvaranja donosi isceljenje113





























Ako krenemo Božanskim tragovima, može nam se desiti da život sagledamo
iz novog ugla. Tako mnogo ljudi sebe i druge posmatra kroz tamne
naočare. Život ih je naučio da budu bespomoćni. Uhvaćeni su u zamku
očajanja, ponovljenih delikventnih postupaka, temperamenta koji se ne
da obuzdati ili pak prolongiranog osećanja ogorčenosti. Oni boluju od
takozvanog sindroma gubitnika (looser’s syndrome).





























Rat besni u nama – rat između čežnje za dobrotom i naginjanja zlu,
između poimanja ispravnog i stalnog mamljenja od strane pogrešnog. Ovo
stvara unutrašnju preopterećenost, zbunjenost i neurotske konflikte.





























Mi moramo da istražimo moguće ishode sleđenja ova dva suprotna puta,
dve zaraćene strane. Možda bude potrebno i da malo prošetamo, udahnemo
duboko i dobro razmislimo šta ćemo izabrati jer od tog izbora zavisi
naš celokupan život.





























44





























Mnoge, čak i veoma religiozne osobe čine svoj život jadnim stalno se
kažnjavajući zbog svojih mana. Mi moramo skinuti tamne naočare i
pronaći seme dobra koje je Tvorac posejao u svakog od nas.





























Svaki od nas poseduje intelektualne moći, sposobnost razlčivanja dobra
i zla, čežnju za dobrotom i našu jedinstvenu kombinaciju individualnih
i pozitivnih kvaliteta. Mi moramo da spoznamo Izvor ovih kvaliteta i da
Mu se zahvalimo što nas je baš ovakve stvorio.





























Negovanje povlađivačkog duha prema svemu što nam se “čini dobro”,
veliki je podstrek za nastanak emocionalne nezrelosti – stadijuma koji
je trebao da se odigra i završi još na nivou deteta. Ove naizgled dobre
stvari su često prekursori razvoja anti-socijalne ličnosti.114 Ako se
dete razvija u ovakvoj atmosferi i podstiče da čini samo ono što mu
paše, vrlo je verovatno da će se razviti u nesavesnu osobu.115





























Bolje je da ohrabrujemo jedni druge da sledimo naše duboke želje za
činjenjem dobra, činjenjem ispravnih stvari i da negujemo duhovnost.
Uskoro ćemo iskusiti trajne “dobre stvari” koje ne prolaze tako lako.
Hvala Bogu na za ova plemenita osećanja i za privilegiju da ga možemo
slediti. Ja sam uveren da Bog brzo odgovara i potkrepljuje energijom
ove pozitivne darove kojima nas je blagoslovio. Ako ih budemo koristili
oni će se umnožavati i napredovati. To će pak podsticati razvoj novih
pozitivnih izvora. Svi zajedno činiće velike korake na putu ka izvornom
mentalnom i emocionalnom zdravlju.

POSTULAT 11: Princip sendviča pobuđuje nadu.






























To je kao kad uzmete pilulu obloženu šećerom.






























Ovu tehniku može primenjivati bilo koji brižni savetnik, roditelj ili
prijatelj koji želi da nadom nadahne onoga ko je opterećen osećanjem
krivice. Možete je primeniti i na sebi samima, tako što ćete sami sebi
govoriti. Možete je korstiti i u svojim ličnim molitvama.






























Sendvič tehnika počinje i završava se izjavama koje bude nadu.
Spoznavanje problema je između njih, u središtu sendviča. Pakovanjem
našeg problema na ovaj način, mi ga spoznajemo i priznajemo i
nastavljamo nadalje svoje živote ohrabreni. Kad to radimo kroz molitvu,
nada nas polako obuzima i inspiriše.






























Molitva kojoj je Isus učio svoje učenike, ali i nas danas, poznatija
kao “Gospodnja molitva”, poučava nas da radimo baš ono što smo malo pre
spomenuli, kad dođemo pred njega. On nam savetuje da počnemo sa
pozitivnim spoznanjem Njegove svetosti i naše čežnje da On zavlada
našim životom. Zatim priznajemo svoje grehe, a onda završavamo
veličanjem Njegovog Carstva, Njegove Sile i Njegove Slave. Takav vid
molitve stavlja fokus u našem mozgu na Božju pravednost, ljubav i
svemogućnost. Ona uzdiže dušu, inspirišući nas nadom.






























Isus je nadalje demonstrirao ovaj princip sendviča u razgovoru sa ženom
Samarjankom na izvoru. On je u centar sendviča stavio njen destruktivni
stil života, između dve kriške priznanja njenoj iskrenosti. I nije joj
davao nikakve osude nitu ju je krivio zbog njenog promašenog života.116






























Ovaj princip bi svakog nadahnuo nadom. Isprobajte ga sa nekim ko se
oseća kao promašaj. On ga podseća na njegove vrline. Podstiče ga da
gradi dalje na tim vrlinama. Ovaj podsticaj je snažno motivišući.






























45






























Ova tehnika ni u kom slučaju ne želi da negira nečiju grešku, ali je
stavlja među dve pozitivnosti. Naš um ili um osobe kojoj se obraćamo,
lakše će opozvati u sećanje vrline nego li mane. Time će se sprečiti
prenaglašavanje mana i osujetiće im se plan da zavladaju umom. Nasuprot
tome vrline će se bolje utvrditi i nadograđivati u građivinu koju
zovemo psihičko zdravlje.






























Naša čežnja za dobrotom lakše se ojačava kad se neke od naših vrlina
prepoznaju i istaknu. Ovo otkriće je snažan motivator psihološkog rasta.






























Bog je stavio nešto od svoje dobrote u svaku osobu i u sve što je
stvorio. Naš zajednički neprijatelj Sotona, pali anđeo nekad nazivan
Lucifer ili Sin Zorin, pokušao je da izbriše svaki trag Božanskog u
njegovim stvorenjima. Ali nije u tome uspeo. Pogledajte samo lepotu
prirode kako se obnavlja svakog proleća – kao da nas uči nauku
vaskrsenja. A šta je tek sa neustrašivom hrabrošću i ljubavlju koje
ljude navode da rizikuju svoje živote za dobrobit drugih. Svaki put kad
ugledate takve prizore, vi ustvari posmatrate tragove Božanskog u
stvorenjima. Ako budemo pažljivije posmatrali Božje tragove u ljudima i
prirodi oko nas, postaćemo bolje upoznati sa Bogom.117 On je čudesno
mio i pun ljubavi.






























Biblija nas ne uči da se osoba mora pokajati pre nego li dođe
Hristu.118 Svaka čežnja za istinom i čistotom, svako osvedočenje u
sopstvenu grešnost, jeste dokaz da Njegov Duh prebiva u našim srcima.
Istina dostojna svakog primanja jeste da bez Njegove sile mi ne bismo
ni bili u stanju da sagledamo svoj problem niti bismo ga mogli rešiti.
Mi sami se ne možemo boriti protiv zla. Bez Hrista, mi ne možemo činiti
ništa.119 Sa Njim mi možemo sve.120

POGLAVLJE 11



Moćna isceliteljska trojka: Vera, nada i ljubav

“Putem moćnog uticaja vere, nade i ljubavi, psihijatar ili učitelj može
postići čuda u isceljenju osobe. Bez ova tri potentna sastojka, njegova
terapija je beznačajna i bezvredna.”Dorsi (Dorsey)121

POSTULAT 12: Nada stimuliše psihološki rast.

Sećam se da sam u vreme kad sam završavao svoj doktorat iz psihologije,
imao i prvi čas iz pastoralnog savetovanja. Gostujući profesor bio je
iskusni klinički psiholog. Na završetku jednog časa, rekao je sledeće:
“Šta god radili za vreme seanse savetovanja, uvek budite sigurni da ste
svog pacijenta nadahnuli nadom. Nikad to nemojte prepustiti slučaju. Vi
morate biti sigurni da ste mu ulili nadu.”122 Mnogo puta sam kasnije,
gledajući borbe kroz koje moji pacijenti prolaze, razmišljao o savetu
tog profesora


Moderna nauka iznalazi da je nada mnogo više nego li čežnja ili puko
očekivanje da će se u budućnosti nešto promeniti na bolje. C. R. Snider
(C. R. Snyder), profesor psihologije sa univerziteta u Kanzasu,
upoređivao je akademska dostignuća studenata i njihovu sposobnost da
drugima uliju nadu i zaključio da je mnogo vrednije za budući poziv
imati ovu drugu karakteristiku. On je takođe pronašao da su oni koji su
bogati nadom u stanju i sami sebe da nadahnu i podstiču da idu dalje.
Oni jednostavno osećaju da će iznaći puteve kojima se dostižu
postavljeni ciljevi. Oni su fleksibilniji u svojim metodama dosezanja
ciljeva i u svojoj spremnosti da se ciljeva odreknu ako se oni pokažu
nedostižnim. Kad upadnu u poteškoće oni se hrabre mišlju da će se
stvari promeniti na bolje. Oni sa velikom mudrošću velike ciljeve dele
u niz manjih, sa kojima je se lakše nositi.


Kliničko iskustvo je pokazalo da ako neko može biti nadahnut nadom,
verovatno je da neće upasti u poražavajuću anksioznost, niti će razviti
defetistički stav ili pak depresivnu epizodu kad se suoči sa tragičnim
životnim situacijama. Studije su dokzale
da ljudi nadahnuti nadom manje oboljevaju od depresije i anksioznih poremećaja, a takođe i ređe zapadaju u emocionalne krize.
Džerom Kagan (Jerome Kagan), razvojni psiholog sa Harvarda, veruje da
su karakterne crte hrabrosti i plašljivosti, urođene osobine. Amigdala
i njeno neuronsko kolo, izgleda da ovde igraju značajnu ulogu. On je
uočio sličnost između temperamenta mačaka i temperamenta beba i male
dece. Kod plašljivih beba i male dece, amigdala je neobično lako
nadražljiva, dok se kod hrabre dece ona ne nadražuje tako lako.125 U
svojim ranijim istraživanjima, Rejmond Katel (Raymond Cattell)
pretpostavio je da su snebivljivost i hraborost izgrađene posle
rođenja. On je zapazio da simpatički deo vegetativnog nervnog sistema,
reaguje znatno jače na provocirajuću draž kod snebivljivih u odnosu na
socijalno čvrste osobe.

U mojoj kliničkoj praksi, pronašao sam da konstitucionalno ili genetski
determinisane osobine ličnosti podležu promeni. Dugotrajnim usađivanjem
nade u genetski predodređene snebivljive osobe, došlo je do utišavanja
kako same osobine tako i njenog ispoljavanja. Osobe obolele od
endogenog tipa depresije, osetile su oslobođenje od svoje bolesti.
Lezbejke i homoseksualci su iskusili potpuni zaokret u seksualnoj
orjentaciji i vratili se normalnoj seksualnosti. U svim ovim
slučajevima, stalno psihološko testiranje i podaci o životnim
situacijama koji se dobijaju vođenim intervijuima, potvrdili su da je
došlo do promena o kojima smo malo-pre pričali.127

Temperament nije naša sudbina. Ljudi ne moraju ostati zarobljeni svojim
nasleđem ili stečenim osobinama. Jedna od tri bebe koje dolaze na svet,
kod kojih su pronađeni simptomi prenadražljive amigdale, gube osobinu
plašljivosti do vremena kad pođu u obdanište.
Nada mobiliše psihičku energiju i stavlja fokus na ponašanje osobe.
Nada obezbeđuje sigurnost u pozitivan ishod i nagradu. Nada stabiliše
osećanja i misli podjednako kao i ponašanje. Nada je sidro unutrašnjeg
bića.
Mi moramo nastojati da druge nadahnemo nadom. Ovo znači da moramo imati
pozitivistički pogled na život. Oblak pozitivizma, koji je još uvek
misterija za nauku, obavija osobu punu nade, poput magnetnog polja koje
obavija strujni namotaj. Ovo “polje nade” se nezaustavljivo širi i na
druge. Bez nade ne postoji motivacija za dalje psihološko sazrevanje.
Samim tim i šanse za isceljenjem su minimalne.

POSTULAT 13: Vera smanjuje stres i unapređuje isceljenje.

U Bibliji, tačnije u prva četiri poglavlja knjige proroka Danila,
postoji izveštaj o četiri jevrejska mladića, Danilu, Ananiji, Mihajlu i
Azariji, koji potvrđuje izneti postulat. Ovi mladići su iznad svega u
svom životu postavili odanost Tvorcu. Verovali su ovoj Najvećoj Moći da
im može obezbediti potrebnu milost ma kakve odluke doneo vavilonski
car. Posledično tome, ova realna pretnja njihovim životimam nije bila u
stanju da naruši njihov unutrašnji mir.

Kad sam bio zamoljen da pomognem preživelima, posle Endrju uragana, da
se uspešno razračunaju sa post-traumatskim stres-sindrom (PTSS)
poremećajima, moćni efekti vere i posledična razboritost, nisu se mogli
sakriti.


47

U jednom slučaju, majka koja je rodila dete mesec dana posle uragana,
lečena je od post-traumatskog-stres-sindrom poremećaja. U isto vreme,
njena beba koja je tada imala šest meseci, izgledala je kao “smrznuta”.
Nije puštala nikakve zvuke, nije plakala, tražila hranu ili radila bilo
šta što je dolikovalo njenom uzrastu. Majčino iskustvo se očigledno
pritvorilo u prenatalni psihološki stres.
Nasuprot tome, kod bebe jedne druge majke koja je takođe preživela
uragan, posle urađene rutinske kontrole na PTSS, pronađeno je da nije
imala nikakve simptome. Takođe ni majka nije imala nikakvih simptoma.
Ovako je ona opisala svoje iskustvo: “Otišli smo u krevet nakon što smo
na vremenskom izveštaju čuli da je uragan uspostavio svoj kurs i da
neće ići prema nama. Oko dve ujutru, probudila me je oluja koja je
pogodila kuću, a takođe i moje dvoje dece koja su spavala na spratu.
Oni su brzo strčali niz stepenice i otišli smo u hodnik naše male
kućice. Beba je nešto pre toga zaspala. Kratko sam razmišljala da li da
je probudim i snesem u hodnik da bude s’nama i donela sam odluku da to
ipak uradim. Samo što sam je pomerila sa kreveca, ogroman šiljak je
proleteo kroz prozor i zaboo se u jastuk, na isto ono mesto na kome je
samo par trenutaka ranije ležela bebina glavica. Zahvaljivala sam Bogu
što ju je poštedeo.
Onda smo se pridružili mojoj odrasloj deci u hodniku, pričajući o tome
kako je Bog bio dobar prema nama celog našeg života, štiteći nas tako
mnogo puta i starajući se za sve naše potrebe i obilno nas obasipajući
blagoslovima. Pričali smo i o tome kako nas Bog možda neće ostaviti u
životu do jutra. Tada sam predložila da se molimo za tatu (koji je bio
van države zbog posla), da ako se vrati kući i shvati da više nema ženu
i decu, da ne izgubi svoju veru u Gospoda. Moje dvoje odrasle dece mi
se pridružilo u molitvi.
Kad smo se molili, iako se znatan deo krova srušio i nekoliko prozora
razletelo u paramparčad, a veliki deo kuće srušio u komadiće, mi smo
bili sačuvani. Niko od nas nije imao fizičke ozlede. Ali ja sam ipak
želela da se moja deca testiraju na PTSS.”

Uprkos temeljitom ispitivanju dece, nisam mogao da nađem ni najmanji
trag post-traumatskog stres-sindroma. Bio sam svedok modernog značenja
drevnih redova: “Ko se tebe drži, čuvaš ga jednako u miru, jer se u
tebe uzda.”129
Poverenje koje oblikuje i kreira naše sagledavanje stvari, može ostvariti dubok psihološki i fiziološki uticaj

Studije in vivo, sprovedene od strane medicinske klinike na Harvrdu i
teksaškog zdravstvenog naučnog centra u Dalasu, nedvosmisleno su
pokazale da raste broj belih krvnih zrnaca i imunih hormona u
cirkulaciji, u trenutcima kad je osoba ispunjena verom. Suprotan efekat
sledi svako stanje u kome se ispoljava sumnja i stav negativaizma. 130

Frojd (Freud) je jednom rekao: “Očekivanje obojeno verom i nadom je
efektivna sila na koju moramo računati u svim našim tretmanima i
lečenjima.”

Jedna od metoda kojom se mogu ustanoviti efekti pacijentovog očekivanja

u odnosu lekar-pacijent, jeste davanje farmakološki neaktivne

supstancije, poznatije kao placebo. Uprkos inertnosti upstancije,

pojavljuju se dramatični farmakološki efekti. Takvi placebo efekti su

prijavljeni kod 30-70% ispitivanih slučajeva, čak i kad se radi o

fizičkom zaceljivanju povreda tkiva. Prema tvrđenju J.D. Franka,

korisnost placeba leži u njegovoj simboličnoj moći: “On svoju

potentnost duguje tome što predstavlja opipljiv simbol doktorove uloge

kao onoga koji leči. U našem društvu lekar zavređuje svoju moć

prepisivanjem medikamenata, isto kao što i šaman zavređuje svoju u

primitivnom plemenu, time što u pravom trenutku pljune krvavu

pljuvačku.”131 U izvesnom smislu, onda, očekivanje je obojeno verom u

lekara kao isceljitelja





48





Placebo efekat može uticati na svaki sistem i ćeliju u telu, ponekad

određujući i gde i kad će hormoni biti sekretovani i doneti blagodat

isceljenja. Sa ovakvim saznanjem, niko ne sme odbaciti moć pacijentovih

očekivanja i vere. Kao što je to psihijatar Vilijam Sedler (William

Sadler) jednom izjavio: “Vera poziva na kompletno i bezuslovno predanje

celog tela, uma i duha pojedinca, ideji u koju veruje. Prema potrebi

ona nadalje mora uključiti i poslušnost onome u šta veruje.”132







Gore navedeni primeri, naglašavaju moć očekivanja i vere pojedinca, da

će se odgovarajuća promena na hemijskom ili tkivnom nivou zaista i

desiti. Ovo pak ne uključuje moć posredničke molitve. Tu nije slučaj o

placebu iako je takođe potrebna vera.





Rimski centurion koji je zamolio Isusa da jednostavno kaže samo jednu

reč, verujući da će njegov sluga koji je ležao miljama daleko, biti

isceljen, predstavlja pravi primer posredničke molitve. One se osećao

bezvrednim da bi Isus nastavio putovanje ka njegovoj kući. On se osećao

nedovoljno vrednim da bi Isus došao pod njegov krov. On je preklinjao

Isusa da jednostavno kaže reč. On je izrazio svoje pouzdanje rečima da

kao što i on ima one koji su pod njim pa ako im kaže da nešto urade to

tako i bude, da tako isto može i Isus jednostavno reći reč i da će

sluga od toga ozdraviti. Isus je bio impresioniran centurionovom verom.

Kao odgovor na taj zahtev i veru, On je izrekao reč sigurnosti i

iscelio slugu istog momenta. Kad se centurionova družina vratila kući,

pronašli su slugu zdravog.133





Efektivnost posredničke molitve je bila demonstrirana tako mnogo puta,

pa mi sad nemamo prava da je proglašavamo slučajnom. Neki su ovo

nazvali “mentalnom telepatijom”, no nije li to samo drugo ime za

ostavljanje Boga po strani.

Isus je bio jasan kad je rekao da Njegov nebeski Otac jedva čeka da


odgovori na molitve njegovih sledbenika. U ovim slučajevima, sasvim je


jasno da kao odgovor na molitvu vere, viša sila, van samog pojedinca,


deluje na njegovo telo i mozak, proizvodeći razne psihološke i hemijske


promene koje su potrebne za nastanak isceljenja. Ova vrsta vere gleda


izvan vidljivog, prema Onome koji je nevidljiv, ličnom svemogućem


Tvorcu i Iscelitelju.





Iako je istina ono što je nekoliko puta sam Isus izgovorio: “Tvoja


vera, pomože ti”, takođe je istina i da sam Bog na neki čudesan način


upliva u mozak i telo svojom Božanskom energijom i isceli čoveka.


Apostol Pavle kad se obraća Epikurejskim i Stoičkim filozofima u Atini,


pokušava da im objasni da je “On (Tvorac neba i zemlje) onaj kroz


kojega mičemo i kroz kojega jesmo…”134

Vilijam Sedler je, nakon mnoštva godina uspešne psihijatrijske prakse,



napisao sledeće: “ Čvrsto poverenje u Vrhovno Biće je jedan od osnovnih



koraka uspešnog tretmana i trajno oslobođenje od ropstva neuroticizma.



Ako religija našeg pacijenta, mu ne pomaže u ovim slučajevima, ako ga



ne menja, bolje bi bilo da pronađe onu koja hoće.. Kad su jednom



upitali Gledstouna (Gladstone), šta je to što ga je održalo tako



spokojnim i sabranim u sred tako burnog poslovnog života, odgovorio je:



“na podu pored mog kreveta, gde ga mogu videti jutrom kad ustajem i



uveče kad ležem, stoji sledeći natpis: ‘Ti ćeš očuvati u savršenom miru



onoga čiji um je okrent Tebi, jer se u Tebe pouzdao..’” Postoje dobre



mentalne vežbe u tom starom načinu poznatijem kao ‘praktikovanje Božje



prisutnosti’.135











U Bibliji još stoji: “Tako dakle vera biva od propovedanja, a propovedanje od reči Božje.”136

Lično sam se uverio da proučavanje Biblije i upamćivanje biblijskih




tekstova, imaju dubok uticaj na isceljivanje kod mojih pacijenata koji




pate od različitih psiholoških poremećaja: anksioznosti, depresije,




agorafobije, paničnih poremećaja, opsesivno kompulzivnih poremećaja,




post-traumatskog stres-sindroma i mnogih drugih.









Dr. Sedler posebno preporučuje Psalme, Knjigu o Jovu, knjigu proroka Isaije i Jovanovo jevanđelje.














49









Zamolio sam neke od svojih pacijenata da memorišu neke Biblijskie




stihove, za koje sam smatrao da im mogu biti od koristi. Tražio sam im




i da ih ponavljaju često i da se užive u njih, jer automatsko




ponavljanje nema mnogo smisla. Oni moraju da









zamisle radnju pred svojim očima i moraju da osete emocije kojima je




tekst prožet. Ako to urade u situaciji kad im problem preti i izdaleka,




njihovim umom već odzvanja Božje obećanje koje pred sobom tera problem.




Nakon ponavljanog ovakvog reagovanja na problem, on prestaje da ima




značaja za mog pacijenta. Tada mogu samo da konstatujem da su nastale




neophodne promene u mozgu.














POATULAT 14: Ljubav rasteruje strah i nesigurnost.














Ovde spomenuta ljubav je princip, a ne osećanje, iako je proces ljubavi




često udružen sa emocijama. Ovakva ljubav je okrenut ka spolja. Dok




uzima učešća u društvenim odnosima, ona otelovljuje poslednjih šest od




deset Božjih zapovesti. Kad uzima učešće u slavljenju Boga u toku




bogosluženja, ona otelovljuje prve četiri zapovesti.














Za ovu ljubav se kaže da je prirodna posledica delovanja Svetog Duha u




ljudima.137 U jednom od svojih pisama, apostol Pavle opisuje stavove i




ponašanje svih onih koji ispoljavaju ovaj princip ljubavi na delu.138




Ona se ogleda u dubokoj brizi za drugu osobu.









Ljubav strpljivo podnosi žrtvu za one koje voli. Ljubav je mila. Ljubav




se ne veliča. Ljubav se ne nadima. Ljubav se ne ponaša grubo. Ljubav




nije sebična. Ljubav se ne da lako isprovocirati. Ljubav ne misli o




zlu. Ljubav se ne raduje nepravdi, ali se raduje istini. Ljubav sve




podnosi, svemu veruje, svemu se nada i sve trpi.














Ispitivanje ovih posledica ljubavi jasno prikazuje njihov pozitivan




psihološki po rast produktivan kvalitet. Dr. Borisenko otkriva




zapanjujuće nalaze epidemiologa, kad su proučavali ljude u gradu




Rozetu, država Pensilvanija, pre par godina. Stopa smrtnosti od




koronarnih bolesti kod njih je bila veoma niska. Istraživači su stoga




očekivali da pronađu niske nivoe tipičnih major rizika za koronarne




bolesti: pušenje cigareta, masnoće u ishrani, stil života sa puno




sedenja i gojaznost. Umesto toga, oni su pronašli da Rosetanci imaju




katastrofalno loše navike u vezi sa stilom života. Oni su imali visok




nivo svakog od velikih faktora rizika.

Naučnici su pronašli da je pozitivan faktor zdravlja bila njihova





društvena povezanost i zajedništvo. Među ljudima je postojala velika





bliskost. Oni su poznavali jedni druge, poznavali su porodične istorije





jedni drugih i znali su za radosti i žalosti jedni drugih. U Rozetu je





postojalo mnoštvo osoba koje su bile spremne da vas saslušaju i spuste





ruku na vaše rame, kad je to potrebno.

















“Statistike su otkrile da kad su ljudi napuštali Rozeto, njihov rizik





od dobijanja srčanog udara je rastao do očekivanog nivoa. Ispostavilo





se da je društvena podrška, veliki ublaživač stresa, važnija od





zdravstvenih navika u predviđanju srčanog udara.”139

POGLAVLJE 12



























Samopomoć koja isceljuje




















POSTULAT 15: Isceljenje počinje kad “zakoračimo”




















50













Savetnici ili terapeuti nas ne mogu isceliti. Oni mogu zaokupiti našu






pažnju. Oni mogu da nam omekšaju srce. Oni mogu dodirnuti naše emocije.






Oni mogu posaditi reči i ideje u naš um. Mogu nas motivisati. Mogu nas






usmeriti na pravi put. Mogu ići tim putem sa nama.




















Ali put moramo preći sami. Moramo uložiti same sebe. Moramo pokrenuti






sebe nakaciju. Moramo slediti taj put i moramo biti istrajni. Moramo






biti odlučni da izguramo do kraja, sve dok novi životni stil ne postane






automatski. Naša druga priroda. Nova priroda. A predivna stvar u svemu






ovome jeste ta da je put lagan i možemo ići korak po korak.













Psihološki rast ne može da nastane bez fokusiranog ulaganja naših






kapaciteta. Mi moramo postati aktivni u izvršavanju zadataka. Ovi






zadaci bi trebalo da uključuju odgovarajuće proučavanje Biblije i






molitvu. Ovo je od vitalnog značaja jer nas oni povezuju sa Bogom.






Pomažu nam da razvijemo odnos sa Njim, pravim Izvorom svakog






isceljenja.140













Seanse savetovanja koje se ogledaju u pukom slušanju bez ličnog učešća, neće kao rezultat imati psihološki rast.






Šta više, vaš doživljaj seanse i terapeuta može krenuti u negtivnom






smeru, tako da donosite negativne zaključke, osude pa čak i odbojnost






prema terapeutu.




















Evo nekoliko načina na koje možete sebi pomoći da učestvujete u svom tretmanu:













1. Vodite beleške o svome napretku, zapisujući i najmanje promene.






Zahvaljujte Bogu što vam je omogućio da pohađate terapiju. Zapamtite da






loše navike ne nestaju lako. No, nemojte se suviše zadržavati na njima.






One nisu ni formirane u jednom danu. Svaki put kad vi radite svoj deo






posla u tretmanu, nastaje novi rast nerava. Dok se molite, ovi neuroni






se ispunjavaju nebeskom strujom, direktno iz kosmosa.141 A, što Bog






započne, ono će i dovršiti.142






2. Proverite sve moguće poteškoće koje bi se mogle javiti pri






izvršavanju zadataka. Probajte da predvidite zašto bi se to moglo






desiti i odstranite poteškoću, ili je predočite savetniku na sledećoj






seansi.













3. Pre nego li se fokusirate na zadatak, odredite sebi šta zaista želite, jer je to veoma važan deo procesa rešavanja problema.













4. Slušajte iskustva drugih koji su već “pregazili stazu”.













5. Zamišljajte pred očima prizore koji živo oslikavaju procese






isceljenja u mozgu. Ova vizualizacija će u mnogome pomoći vašem procesu






isceljenja.































POSTULAT 16: Um se prilagođava onome na čemu se zadržava.








































Ovaj princip je ustanovljen kao osnovni zakon uma. Brojne kontrolisane
studije su ovo potvrdile. Brojne su implikacije ovog principa. One idu
od najjednostavnijih demonstracija nervnih obrazaca kao neposrednih
odgovora na neku draž, do promene mišljenja u oblasti politike,
ekonomije, svakodnevnog života i edukativnog sistema.








































Ključ ostvarenja promene, jeste zadržati pažnju. Očigledno je da se
ljudima jedna vrsta uticaja čini neodgovarajućima, dok ih druga
fascinira. Ako se nešto odvratno prikaže na prijatan ili bezopasan
način, a pri tom ima u sebi elemenata koji deluju na osećaćnja ili
intelekt, um se tome može vraćati uvek iznova. Posle izvesnog vremena,
ta odvratnost može čak postati prijatna, a u nekim slučajevima od nje
možemo postati i zavisni. Um se prilagodio jer je bio duže vreme
izložen njoj.








































51








































Mi moramo da izaberemo najbolje okruženje za rešavanje problema. Na
primer, trebalo bi tražiti društvo prijatelja koji su spremni da nam
pomognu, a izbegavati one koji imaju isti problem. Alkoholičari i
zavisnici od droga mogu biti primer ovih drugih. Postoje situacije u
kojima se promena sredine ne može izvršiti bez kršenja savesnih normi.
U ovim okolnostima najbolje je fokusirati se na pozitivne aspekte u








































toj sredini i ignorisati iritirajuće i dosadne. U Njegovoj molitvi za
učenike, Isus se molio: “Ne molim te da ih uzmeš sa sveta, već da ih
sačuvaš od zla koje je u svetu.”143








































U velikom meri mi možemo birati, modifikovati a na kraju krajeva i
kreirati svoje okruženje. Mi možemo trenirati svoj um tako da na kraju,
naš razum, sudovi i izbori budu stabilni i nepokolebljivi u vreme bilo
kog konflikta u životu.

POSTULAT 17: Maštanje može uticati isceljujuće na moždane nervne obrasce.









































Većini od nas ne pretstavlja poteškoću zamišljanje dragog lica, doma
ili omiljene sobe. Često se mentalna slika, doživljava kao “slika u
umu”. Ponekad je to snažan doživljaj koji utiče na emocije i očekivanja
onoga ko zamišlja.









































Zamišljanje može dramatično uticati na naše emotivno stanje. Ono može
pobuditi na donošenje novih odluka koje nam pomažu da se oslobodimo
negativnog stava o sebi i ponašanja koje nam šteti, a samim tim se
unapređuje naš psihološki rast.









































Mi smo u stanju da zamišljamo složene scene poput šetnje kroz šumu ili
duž rečne obale ili pak po morskom žalu – jednom rečju bilo koje
opuštajuće i mirno iskustvo. Ovo je jedan od načina kako se mogu
indukovati osećanja mira i odmora, u trenucima anksioznosti ili
uplašenosti.









































Ljudi koji maštaju pod ovakvim okolnostima, mogu u svoj um opozvati
osećanja koja su proživljavali u trenucima kojih se sećaju. Asocijacije
koje su među neuronima tada nastale, sada se lako vraćaju u svest i oni
mogu da ih ponovo prožive.









































Psalmi i Isusove priče imaju tako mnogo elemenata i živopisnih slika
koje lako pobuđuju maštu. Isus je izobilno koristio maštu u svojoj
zemaljskoj službi. Iskustva koja smo stekli sa Bogom, trebalo bi da su
nam često na pameti. Sećanje na te događaje, učiniće nemerljivo više za
naš psihološki rast u odnosu na sve lekove ovog sveta. Kao što je nekad
neko rekao: “Mi nemamo razloga da se bojimo budućnosti, osim ako
zaboravimo put kojim nas je Bog vodio u prošlosti.”









































Maštanje može u velokoj meri pomoći osobama sa problemom zavisnosti, da
prevaziđu svoje poteškoće. Ljudi koji se osećaju nesigurno i ranjivo u
prisustvu nekih osoba, mogu da zamišljaju da su u društvu sebi dragih i
tada će njihovi problemi nestati.









































U toku zamišljanja, u mozgu se stvaraju nove veze iliti asocijacije
među neuronskim krugovima i one se po potrebi, kad situacija to
zahteva, mogu vratiti u svest, usled čega osoba u trenucima napetosti
ili krize, sada proživljava prijatne trenutke.









































Formiranje mentalnih slika najnežnijih snova i nadanja koja se tek
trebaju ispuniti, daje novu dimenziju ovom već ionako korisnom procesu.
Potencirnje ovih slika budi nadu, sigurnost i volju da se uloži dodatna
snaga da ono o čemu je maštano, bude i ostvareno.









































Vežbanje opozivanja i “oživljavanja” pozitivnih iskustava iz prošlosti,
snažno rasteruje obeshrabrenja i depresiju u sadašnjosti.









































POSTULAT 18: Umereno lišavanje deluje motivaciono.









































Umereno lišavanje stvara u nama osećaj potrebe. Nadalje, osećaj potrebe uvek vodi ka nekoj aktivnosti, nekoj vrsti delovanja.









































52









































Lišavanje ---

Nadalje, kad se razvijaju moždani centri odgovorni za pozitivne emocije
kao što su ljubav, poverenje, radost i dr., raste protok hormona i
imuni sistem se tada razvija punim kapacitetom.










































U pubertetu ponovo nivo hormona dostiže visoke vrednosti. Tokom ovog
perioda, osećanja se doživljavaju veoma burno i nastaje novi pomak u
nicanju novih neuronskih mreža. Obrasci stila života uspostavljeni u
prve tri godine života, mogu se značajno utvrditi tokom puberteta.
Zdrave heteroseksualne ljubavne veze kao i društvene veštine, takođe se
mogu ojačati. Zdravo vezivnje može se lako utvrditi.










































Tokom ovog perioda, otvara se novi prozor prilika za oblikovanje i
učenje, za ojačavanje imunog sistema i za korigovanje obrazaca vezanih
za stil življenja. Obrasci naučeni u prve tri godine, sad se mogu
modifikovati, mada se to ponekad veoma teško ostvaruje. Pronašao sam u
par slučajeva, da čak i razvoj heteroseksualne orjentacije može da se
uspostavi tokom puberteta, iako je izostao u prve tri godine.










































Ovo je takođe i period u kome se može ojačati povezanost sa našim Tvorcem i stvoriti čvrsta i dugotrajna veza.










































Istraživanje je pokazalo da ako novo učenje ili neko izvođenje, prate
emocije, velike su šanse da oni ostanu trajno upamćeni. Kako je samo
važno da naše učenje tokom puberteta bude na najvišem nivou?!










































Tokom ovog perioda se uspostavljaju i šabloni koji će obezbediti razvoj
u ostatku života. Formirana je zdrava seksualnost. Pozitivni ili
negativni mentalni stavovi su isprogramirani. Počinju zdravi ili
izopačeni prohtevi u vezi sa ishranom. Borbenost (u smislu nagona da se
neko ili nešto povredi ili uništi) takođe se formira u ovom periodu.










































Mi moramo oduševiti mlade ljude ovim činjenicama koje su u stanju da
menjaju njihov život. Kako će samo tada imati divne prilike da se
pozitivno usmeravaju. Moći će za sebe da izaberu zdrav, srećan i
istinski bogat život.










































POSTULAT 20: Samo-odricanje kao pomoćnik u borbi sa stresom.










































54










































Svi smo se bar nekad u životu našli u prilici kad nam je trebalo malo
samo-odricanja, bilo da se radilo o gubitku težine, zaštiti srca,
prihvatanja neke odgovornosti ili hranjenja našeg uma vrednim mislima.
Ma kako ovi trenuci samo-odricanja bili mučni, oni nam zapravo pomažu
da se kasnije razačunamo sa stresom.










































U koledžu sam imao cimera koji je jeo pšenična zrna146 sa vodom i ništa
više za doručak. Postali smo bliski prijatelji i jednog jutra sam ga
pozvao da sam’nom pođe na doručak (o mom trošku) u kafeteriju, jer sam
mislio da je kratak sa novcem. On je na to odgovorio: “Ne, imam novca,
ali se bojim da ću jedan dan morati bez njega pa želim da budem
pripremljen.”










































Pre izvesnog vremena je pušten iz zatvora u Kini, u kome je proveo
dosta godina u nemaštini i sa jako malo hrane. Nakon puštanja, stupio
sam s’njim u vezu i video njegove fotografije koje su načinjene u to
vreme. Takođe sam i pročitao nekoliko naučnih članaka koje je tom
prilikom napisao. Posle nekoliko meseci, kad mu je dozvoljeno da poseti
Ameriku, došao je na okupljanje našeg razreda sa koledža i tada sam
imao divnu čast da ga ponovo zagrlim. Moja supruga i ja, kao i većina
kolega sa fakulteta, divili smo se podvigu koji je postigao preživevši
svoje tamnovanje. Posebno smo se divili pobedi nad zatvorskim
iskušenjima iz kojih je izašao samodisciplinovan i zdravog uma i tela.
On bi vam rekao da je Gospod taj koji ga je održao, a da on u tome nema
zasluga. No, mi smo dobro znali da je njegova pirprema kroz
samo-odricanje, imala velikog značaja.










































Mozak i telo se mogu bolje pripremiti za stresne situacije, ako svakog
dana vežbamo po malo samo-odricanja i samo-disciplinovanja. Ovo svakako
ne treba da poprimi ekstremne razmere. Ali ne treba da bude ni poput
čoveka koji se odriče jedenja lubenice u zimu.










































Prvih nekoliko puta možete praktikovati nagrađivanje sebe za
pretrpljeno samo-odricanje. Kasnije ovu praksu možete prekinuti. Posle
izvesnog vremena, vaše osećanje samo-savlađivanja i mogućnost da sami
upravljate svojim životom, biće sama sebi dovoljna nagrada.










































POSTULAT 21: Udružene umne senzacije, teže da se zajedno vrate u svest pri opozivu.










































Da li vam se ikad dogodilo da krenete da uradite nešto, a kad stignete
tamo, vi zaboravili šta je treblo da se uradi? Meni jeste. I da bi
situacija bila još gluplja, čim smo se vratili na polaznu tačku, setimo
se zadatka.










































Elementi u prostoru, tačnije njihova slika je primarno bila asocirana
sa mislima koje su nas pokrenule da odemo na određeno mesto i izvršimo
određenu radnju. Kad se vratimo u originalno okruženje, vraća se i
njegova slika pohranjena u mozgu zajedno sa planovima koje treba
realizovati. Tada slobodno možemo da uzviknemo “EUREKAAA”.










































Jedna studija je pronašla da su studenti koji su završni ispit polagali
u prostoriji u kojoj je održavana nastava, imali bolje rezultate od oni
koji su isti ispit polagali u drugom ambijentu.










































Meni se jednom dogodilo da sam ispit polagao van roka i to u
kancelariji profesora. Do tada nikad nisam imao takvo iskustvo. Posle
izvesnog vremena on se vratio i upitao: “Kako ide?” Odgovorio sam:
“Fino, osim ova tri pitanja. Znam odgovore ali trenutno ne mogu da ih
se setim”. Zamolio sam profesora da me pusti da samo na kratko odem do
prostorije u kojoj smo imali nastavu. Znao je da tamo ne leže odgovori,
pa mi je pustio. U trenutku kad sam ušao u učionicu, odgovori su mi se
vratili u sećanje. Vratio sam se u kancelariju i napisao svoje
odgovore, a on je prokomentarisao na sledeći način: “Zadivljujuće je
kako um radi”, misleći pritom na mentalne asocijacije.










































55










































POGLAVLJE 14










































Isceljujući odnosi u porodici










































POSTULAT 22: Nagrada je efikasnija od kazne u promeni ponašanja.










































Neko je negde rekao da bi roditelji imali mnogo više uspeha u
vaspitavanju svoje deca, kad bi ih češće “hvatali u dobrim delima” i
nagrađivali ih tom prilikom osmehom odobravanja, tapšanjem po ramenu
ili jednostavnom pohvalom.










































Nagrađivanje bi trebalo da je često i pravovremeno. Ponašanje u koje se
na ovaj način ulaže ima velike šanse da postane trajno. Dete će
ponavljati obrasce dobrog ponašanja čak i kad ga ne gledaju, ako to
ponašanje bude odobravano s’vremena na vreme.










































Kazna je ponekad neophodna. No, bilo kako bilo, dokazano je da kazna
ima manji uticaj od nagrade u korigovanju ponašanja. Na ovo treba
obratiti posebnu pažnju kod osoba koje imaju poteškoća sa promenom
navika ponašanja.










































S’druge strane kad roditelj koji je u detetovim očima autoritativna
figura sprovodi fizičko kažnjavanje, on nesvesno šalje sledeću poruku
“sila isteruje pravdu”. Na taj način dete uči da svoje stavove, u
sukobu sa slabijima isteruje upotrebom sile.










































Ako autoritet izgubi kontrolu u procesu kažnjavanja, on ne samo da je
kriv za fizičko zlostavljanje, već i za davanje lošeg uzora.










































POSTULAT 23: Poučavanje primerom je najjači metod učenja.










































Mi se najbolje poučavamo kad gledamo kako se nešto radi – kako to neko
radi. Treneri nadzornici se većinom sa ovim slažu. Ovaj princip je
najvažniji za decu kad su u uzrastu u kome je ono što osobe od
autoriteta rade, ujedno i najupečatljivije. Roditelje moraju usvojiti
ove činjenice ako žele da na ispravan način vode svoje porodice.










































Često, dok sam imao posla sa problemima u dečijem ponašanju, viđao sam
promene u njihovom ponašanju koje su išle uporedo sa promenama
ponašanja njihovih roditelja.










































POSTULAT 24: Uspostavljanje ravnoteže (u stavovima) u porodici, vodi ka stabilizaciji odnosa unutar nje.










































56










































Otac je bio isfrustriran blagošću njegove supruge prema deci, a ona je
bila isfrustrirana njegovom strogoćom. Drugi jedan otac je paničio zbog
mogućnosti finansijske katastrofe jer je njegova supruga “bacala
s’mukom stečeni novac u vetar”, dok je ona bila ogorčena na supruga jer
je “tvrdica, sebičnjak i škrtica”. “Šta će nam novac ako ga ne
trošimo”, vikala je ona. Jedan brat je molio sestru da ga ne sramoti
svojom “sve-se-providi” haljinom, a sestra je bila zaprepašćena što je
njen brat najednom postao zabrinut onim što drugi misle. Ove
polarizovane pozicije su tipične za sve porodice koje tragaju za
ravnotežom u svojim odnosima. Ova podešavanja u










































cilju stvranja homeostaze su prirodni pokušaji porodice da se sačuva.
Ako porodica ode u bilo koju kranjost, bar jedan od članova će
alarmirati i pokušati to da spreči.










































Za vas je lako da mene vidite kao ekstrema, kao što je i meni lako da
vas vidim kao takve. Naši napori da korigujemo jedni druge su sa
najboljim namerama, pa treba da odaberemo takve i metode.

POSTULAT 25: Ometanje razvoja novorođenog mozga rezultira malformacijom.


Alkohol. Čak i mala količina alkohola, korišćena od strane majke u
trudnoći, može izazvati širokorasprostranjena oštećenja mozga.



Pronađeno je da oštećenje uključuje poremećaje pažnje, poremećaje
ponašanja, hiperaktivnost, besno raspoloženje, poremećaje kratkotrajnog
pamćenja i poremećaje opažanja koji se odnose i na učenje.

Dugotrajno korišćenje alkohola u trudnoći može se odraziti kroz
mentalnu retardaciju, neadekvatno razvijanje usana i srca, zakržljao
fizički rast i fizičke deformitete na licu. Mozak ove dece ostane mali,
skupljen i nepravilno formiran.

Iako je prva prijavaljena kontrolisana studija odojčadi majki koje jesu
i koje nisu koristile alkohol bila urađena još davne 1899 od strane
liverpulskog lekara Vilijema Salivana, upozorenja majkama da ne koriste
alkoholna pića bio je dat još u vreme pisanja Starog Zaveta Biblije.




U knjizi o sudijama, 13. poglavlju, 7.stihu, anđeo govori Manojevoj
ženi, da će zatrudneti i dobiti sina, pa da stoga više ne upotrebljava
vino ili kakvo drugo silovito piće.





Upozorenje je poslušano i zdravo dete po imenu Samson je rođeno.


1973.godine su Dr. Sterling K. Klaren (Sterling K. Clarren) i njegove
kolege sa pedijatrijskog oboljenja univerziteta u Vašingtonu, opisali
zastrašujući obrazac koji se razvija kod beba čije su majke koristile
alkohol. Oni su ga nazvali “fetalni alkoholni sindrom”.147 On se može
razviti i kod unošenja veoma malih doza. Trudnice i ne znajući, često
koriste često unose velike količine alkohola kroz lekove, na primer
sirupa protiv kašlja koji ima alkoholnu osnovu.



Jonizujuće zračenje. Kad je bila u drugom mesecu trudnoće, Nurumi,
Todina mama je stajala pola milje udaljena od mesta na kome je
eksplodirala atomska bomba bačena na Hirošimu. Posledica toga je da
Toda danas pati od mentalne retardacije.148

Alkohol tera nervne ćelije da idu dalje od mesta gde je trebalo da se
zaustave i izgrade veze, a radijacija ih na tom putu zaustavlja
prerano. Podsetimo se da moždane ćelije moraju da se zaustave na pravom
mestu da bi mogle da obavljaju ulogu koju im je Tvorac namenio.

Duvan i neuhranjenost takođe treba dodati na ovu listu uzroka fetalnih
malformacija, prevremene rođenosti i grubih poremećaja učenja.


Jasno je da sve ono što majka jede, pije i udiše, može imati dubok uticaj na razvoj bebinog mozga.


Čak i faktori kakvi su na primer majčin obavezama prenatrpan dan i
njeno stresno emocionalno stanje tokom fetalnog razvoja u materici, će
uzeti danak u mentalnom razvoju deteta.


57



POSTULAT 26: Nova saznanja umnožavaju mreže moždanih ćelija.


Produžeci moždanih neurona, rastu u susret ćelijama sa kojima treba da
uspostave sinaptičke veze, a sve se to dešava kao odgovor na naše
napore uložene u procesu učenja. Ponavljani napori uslovljavaju
kontinuiran rast sve dok se ne izgradi solidna sinapsa. Ovaj proces
protiče značajno jednostavnije tokom prve godine života, jer postoji
mnoštvo ćelija koje nisu povezane i time se proces učenja koji zavisi
od slobodnih ćelija i njihovih produžetaka, odvija lakše. Isto tako,
kako raste broj sinapsi, tako se i povećava i kapacitet učenja i
reagovanja.


Studije koje su rađene tokom proteklih 25 godina, pokazale su da se
stvaraju nove veze u mozgu kad na nešto obratimo posebnu pažnju sa
ciljem da naučimo nešto ili izvedemo specifični zadatak.


Moje je mišljenje da bi većina nas mogla da nastavi proces učenja, samo
kad bismo uložili dovoljno napora. Mislim da mnogi ljudi jednostavno
odustanu pred naletom problema.


Starije osobe koje nastoje da ostanu radno aktivni imaju veće
mogućnosti da pronađu smisao života i manje naginju razvoju
funkcionalne depresije. Oni su samostalniji i oslanjaju se na svoje
vlastite potencijale. Stariji ljudi koji žive sa svojim porodicama ili
vode aktivan društveni život, obično nadžive svoje vršnjake koji žive
sami i bez socijalnog života.
Profesor Šaie (Schaie) veruje da vežbanje uma, poput telesnog vežbanja
može pomoći starijim osobama da održe, a u nekim slučajevima i
poboljšaju svoje mentalne sposobnosti. “Poput fizičkih veština; kad
jednom prestaneš da ih koristiš, brzo zarđaju.”149

Pacijenti koji se prebrzo predaju, moraju znati da njihov mozak reguje
na njihove napore, bilo da vide ili ne vide rezultate. I ne zaboravite
da su neuro istraživači otkrili da se moždani neuroni formiraju sve
vreme, posebno kao odgovor na novo-učinjeni napor.


POSTULAT 27: Redundantnost i plastičnost mogu neutralisati gubitak moždanih ćelija tokom starenja.


Sa početkom verovatno odmah po rođenju, kad posedujemo verovatno
najveći broj moždanih ćelija u celom svom životu, one počinju da umiru
u zastrašujuće velikom broju, kako to tvrdi Dr. Stenli Rapaport iz
Nacionalnog Instituta za starenje. Smatra se da je u pitanju broj od
50000 na dan. Pomnožite taj broj sa danima svog dosadašnjeg života i
dokbićete zapanjujuću cifru.150 Na godišnjem nivou to je oko 18 250 000
ćelija.


Uprkos ovome, funkcionisanje mozga kod zdravih ljudi se ne menja
značajno do 55 godine, a kod nekih, funkcionalnost je očuvana i do
polovine sedamdesetih, pa i više.











































Princip redundantnosti jednostavno kaže da mi imamo pristojan višak
nervnih ćelija tako da možemo sebi da priuštimo i veliki gubitak.
Princip “iskoristi ili izgubi” možda reguliše ovo masivno uništavnje
moždanih ćelija. Moguće je da mi ne “hranimo” naš mozak dovoljnom
količinom utisaka koje je u stanju da primi.











































58











































Uprkos smrti miliona moždanih ćelija, neoštećene moždane ćelije kod
odraslih mogu razviti nove dendritske produžetke i tako obezbediti
stvaranje još većeg broja komunikacijskih spojeva. Ovo je princip
plastičnosti. Ovako manji broj moždanih nervnih ćelija ostvaruje veći
broj sinaptičkih spojeva, čak i u odraslom dobu. Što je











































iskustvo upečatljivije, to je veći broj međusobnih veza. Više učenja
stvara više veza. Takođe i više prakse stvara veći broj veza.











































Mnogi ljudi se plaše starosti jer se boje gubitka razuma i jer oko sebe
mogu stalno da vide ljude koji rapidno propadaju kako u intelektualnim
tako i u motornim funkcijama. Ohrabrimo ih time da su nova istraživanja
pronašla da iako postoji gubitak ćelija, to ne znači da će se izgubiti
i moždane funkcije, jer su neuroni ljudi koji nastavljaju da se trude u
stanju da naprave veći broj funkcionalnih spojeva. Moguće je pravilnim
vežbama ne samo usporiti i zaustaviti efekte starenja, već je moguće i
vratiti proces unazad. Plastičnost mozga je moguće očuvati i u
poodmakloj starosti.











































POSTULAT 28: Navikavanje slabi posledice.











































Roditelji su često ogorčeni zbog svoje nemogućnosti da motivišu svoju
decu. Oni pokušavaju i nagrađivanjem i kažnjavanjem, ali bezuspešno.
Možda je problem u habituaciji (privikavanju).











































Razmišljajte o kažnjavanju kao o stimulusu koji donosi neku vrstu
neprijatnosti, bola ili osećaja gubitka. Ako se isti stimulus često
ponavlja, on posle određenog vremena gubi na “kaznenom” kvalitetu.
Nervni sistem, ne samo receptori bola već isto tako i umni procesi u
stanju su da se priviknu na “uobičajenu” draž.











































Nagrada koja je nekada stimulisala, brzo gubi taj efekat ako se često
ponavlja. Nastaje prezasićenost, jer je nervni sistem “postao imun” na
stimulus koji se ponavlja.











































Mnogi roditelji pokušavaju da kaznu održe “svežom” tako što je sve više
zaoštravaju. Oni tada nisu ni svesni da navikavanje na niži nivo bola
teži da smanji efekat jačeg stimulusa.



































Ovaj princip habituacije se zasniva na adaptabilnoj sposobnosti našeg
nervnog sistema. Habituacija se može razviti na svaki stimulus koji
možemo iskusiti. Ponavljanje istog iskustva uvek iznova, konačno
neutrališe njegov uticaj na naš sistem reagovanja

POSTULAT 29: Navikavanje predviđa dosađivanje.









Ljudima postane dosadno kad se uvek iznova susreću sa istim iskustvom.
Brilijantna deca se umore od izvršavanja zadataka koji ih ne poučavaju
novim pojmovima. Činjenice su važne samo ako se mogu uklopiti u širi
okvir.


Naučnici su verovali da novorođenčad i mala deca moraju da razvijaju
strogo razgraničene sposobnosti. Novija istraživanja pokazuju drugačiju
sliku. Deca su zainteresovanija za razvijanje odnosa i u integrisanje
malih delova informacija, pre negoli za jednostavno akumuliranje
činjenica.


Posmatrajte novorođenče kako posmatra igračku koja se ljulja nad
njegovim krevtecom. Čim je skupilo dovoljno informacija o igrački,
usmeriće svoju pažnju na nešto drugo.



Ono što je do skoro smatrano “kratkotrajnim zadržavanjem pažnje”,
ustvari je dosada jer su pojmovi brzo dosegnuti. Mi bismo trebali da
obezbedimo ovoj deci mnogo veću raznolikost, više izazovnih ciljeva i
svakako više noviteta.

Svi mi trebamo izvestan broj ponavljanja istovetnog da bi navika bila ustanovljena u reverberacijskim krugovima u mozgu, ali onda nas ta ustanovaljena navika mora osposobiti da možemo da je proširujemo novim iskustvima. Ovo je jedina sigurnost da ćemo biti motivisani za promene.
Čak i u podkulturi narkomana, zapažamo moćno dejstvo habituacije na delu. Uprkos osećaju zadovoljstva koje izvesna droga pruža, ona mora stvarati nove podsticaje da bi je ovisnik nastavio koristiti. Ona to postiže povećanjem doze. U suprotnom, da ne postoji apstinencijalni sindrom i strah od njega, narkoman bi se zasitio i prestao sa upotrebom određenog narkotika.
Naš mozak je kreiran sa mogućnošću da ispituje nove svetove. U njegovoj prirodi je da stvara nove neurone, da zamenjuje istrošene i da stvori što više međusobnih veza između njih, da stalno stiče nova saznanja o nama i univerzumu koji nas okružuje. Stoga, ako se nađete u situaciji da se dosađujete u životu, proverite da niste možda upali u kolotečinu svakodnevice koja vam je zamaglila istraživačke vidike. Probajte da u svoj život unesete, za početak, male izmene. Radite male stvari drugačije nego li ste navikli; četajte novu knjigu, isprobajte novi recept, obucite se drugačije, otputujte na nepoznato mesto… U bilo kom od ovih istraživačkih poduhvata, vi se ne morate odricati svojih dubokih unutrašnjih vrednosti. Nosite ih sa sobom gde god da krenete. I zapamtite! Napolju postoje milijarde stvari koje tek treba da istražite.
POSTULAT 30: Iskustvo oblikuje naše ideje/pojmove.
Naše doživljavanje događaja u našem domu, zajednici ili svetu u kome živimo, neprestano se filtrira kroz naša već doživljena iskustva. Genestki program ovde nesumnjivo ima značajnu ulogu. Ta uloga je pre u vidu predispozicija ili naklonosti nego li u vidu “pritisneš dugme i dobiješ rezultat”.
Naša iskustva su tako različita. Ne postoje dve osobe sa istim iskustvom. Stoga, je uvek veliki izazov razumeti drugoga i ostvariti s’njim dobru komunikaciju. Moderna tehnologija i mas-mediji smanjuju te razlike u iskustvima ljudi širom sveta. Ali izazov različitosti ipak ostaje.
Jedan od glavnih zadataka u međuljudskim odnosima, uključujući tu bračne i porodične odnose takođe, jeste “videti stvari kroz tuđe naočare” ili narodski rečeno “hodati u tuđim cipelama”. Da bismo doneli ispravan sud o nekome mi moramo prvo da se saživimo sa tom osobom, da osećamo ono što ona oseća i mislimo što ona misli.
Iz svog iskustva sam zaključio da kad na ovakav način priđem ljudima, oni su u stanju da više prime od mene. Moji saveti su tada za njih delotvorniji. Dovoljno je svega nekoliko radnih seansi da ih naučim kako da rade na dalje. Ako je na seansi prisutna cela porodica, od velike je koristi međusobna grupna terapija.
Često se preispitujem, da li kad slušam nekoga, ja zaista i čujem tu osobu? Da li sam se dovoljno saživeo sa njom da mogu njenim očima da sagledavam konkretne situacije.
Jedan od testova kojim procenjujem da li sam se zaista srodio s’pacijentom, jeste da li osuđujem ili na bilo koji drugi način procenjujem ono što mi govori. Svakako da se ona sama ne procenjuje u vezi sa svojim opažanjima pa stoga ni ja to ne treba da radim.
Bitno mi je da slušam pažljivo ono što mi se govori da bih uhvatio duh i srž poruke. Radeći ovo savesno, mi obogaćujemo sopstveni svet. Hvala Bogu na tome.
POSTULAT 31: “Brižno razgovaranje” doprinosi miru i razumevanju.
60
Brižno razgovaranje (brižno istraživanje) ohrabruje druge da se otvore i slobodno ispričaju svoju priču. Ono ih relaksira. Ono ih motiviše. Ono im pomaže da “nanišane” svoje prave razloge za brigu. Hajde da vidimo kako se to može iskoristiti u porodičnoj komunikaciji.
Čarkuf151(Charkhuff) naglašava da ovaj razgovor pun brižnosti, nikad ne treba da bude seansa pitanja i odgovora. Ja bih samo dodao, da ova vrsta istraživanja ne sme da bude ništa slično unakrsnom ispitivanju i to je od posebnog značaja u porodičnoj komunikaciji.

Ovo istraživanje je obično neodređeno – izjava ili pitanje na koje se
ne može odgovoriti sa da ili ne. To je izjava ili pitanje koje ukazuje
iskreno poštovanje prema onome kome je upućeno. Ono ukazuje na
ispitivača kao iskrenog sagovornika koji je zainteresovan da nešto
nauči. Ono ne potiče od nekoga ko “misli da unapred zna odgovor”.
Brižan razgovor, kao psihološki metod, otvara put ka razumevanju
događaja ili situacija iz ugla ispitanika. Ako uspete da uvidite
problem očima ispitanika, da “gledate kroz njegove naočare” ili
“prošetate njegovim cipalama”, nikad vam neće pasti na pamet da
osuđujete ili krivite tu osobu. Svaki put se onome ko njime hodi čini
ispravnim.152 Možda način na koji se on ponaša u određenoj situaciji
nije najbolji, ali samo Bog može razumeti način na koji njigov mozak
radi i kako doživljava određenu situaciju.
Brižna razgovaranja nas vode do plodonosnih samo-otkrića. Ona nam
pomažu da steknemo nove vidike, novu hrabrost i nove veštine za
izlaženje na kraj sa problemima. Ona nikad ne teraju druge da zauzimaju
odbrambeni stav. Ona nikog ne postavljaju na klupu za svedoke.
Ovaj metod nam pomaže da izbegnemo naviku davanja saveta. Uz pomoć
njega smo daleko od toga da drugima govorimo šta treba da rade. Umesto
toga oni sami pronalaze rešenja za svoje situacije i problema, a mi ih
samo usmeravamo.
Na kraju, ovo je metoda od koje velike koristi ima onaj koji je vodi jer ga uči da voli i razume druge ljude.
POSTULAT 32: Um ima moćan uticaj na telo.
Biblijski pisci su dobro poznavali ono što je nauka tek od skora počela
da otkriva; o dubokom uticaju uma na telo. Oko hiljadu godina pre
Isusovog vremena, mudri car Solomon je napisao: “Srce veselo pomaže kao
lijek, a duh žalostan suši kosti.”153
Mnoge telesne bolesti se mogu lečiti mentalnim vežbama, a u literaturi
su opisani primeri čira na želucu, upale žučne kesice, upale debelog
creva, poremećaji srčanog ritma, gojaznost, šećerna bolest i mnoge
druge.
Benson i njegove kolege su pronašli i opisali nekoliko tipičnih
reakcija tela na jednostavne vežbe opuštanja.154 Snižava se nivo krvnog
pritiska, usporava ubrzani srčani ritam, a pojačava stanje mentalne
budnosti. Jednostavan trik, koji podrazumeva dubok udah i zamišljanje
da ste u omiljenom prirodnom okruženju, može u mnogome pomoći u
opuštanju celog tela. Dok ovo probate, govorite sebi: “kako ovo prija!”
i čitava armija ćelija će se mobilisati u vašem imunom sistemu.
61
Psiholozi Džin Ahterberg i G. Frenk Lavlis155 su demonstrirali snagu
maštanja iliti vizualizacije u umu. Oni su pratili pacijente koji su
zamišljali da su njihova bela krvna zrnca poput vojnika koji
opkoljavaju ćelije raka i uništavaju ih. Kao posledica ovog nastala je
snažna reakcija imunog sistema koji je zaista i uništio rak u telu. Kod
svakog od ispitanika utvrđen je drastičan porast belih krvnih ćelija i
zaustavljanje širenja ćelija raka.
Ovi istraživači su predložili sledeće objašnjenje mehanizma interakcije
između uma i tela. Neka oni sami opišu pozadinu i prirodu svoje
pretpostavke: “Mehanizam je uglavnom razvijen iz rada Hansa Selijea
(Hans Selye)156 i uključuje veliki deo onoga što znamo o fiziološkim
reakcijama koje prate nastanak stresa. Emocije koje prate stres –
strah, napetost, strepnja i tuga – reflektuju se u aktivnosti limbičkog
sistema mozga i to hipotalamusne i hipofizne funkcije. Hipofiza, kao
najvažnija žlezda u telu, reguliše sve hormonske aktivnosti. Nadalje,
neravnoteža u hormonskoj aktivnosti značajno doprinosi malignom rastu,
što je mnogo puta dokazano. Prekomerna sekrecija nadbubrežnih žlezda,
kako je pokazano, ima uticaja na timus i integritet limfotoka i
posledično na broj belih krvnih ćelija. Izgleda da stres ostvaruje
svoja dva dejstva na maligni proces: (1) porast produkcije nenormalnih
ćelija i (2) smanjenje mogućnosti organizma da uništava ove ćelije.
Slikovito pomeranje u pozitivnom smeru, može ublažiti poremećaj
emotivnog stanja i samim tim se umešati u ciklus stres-bolest-stres.”157
Odlučite da svu brigu predate svom voljenom Velikom Lekaru158 i recite
sebi da ste srećni što ste to uradili. Divan će biti mir koji ćete
osetiti. Time ćete aktivno učestvovati u svome isceljenju.
POGLAVLJE 15
Planirajte unapred
POSTULAT 33: Samo oni koji misle pozitivno, jesu pobednici.
Džim je prošao kroz jedan razvod, a sada je razmišljao o drugom. Prva
žena se razvela od njega. Druga mu je naredila da se iseli iz kuće. To
je bila njena kuća u koju se on uselio kad su se uzeli. Ostao je bez
posla jer je kompanija smanjivala broj radnika. On je majstor svog
zanata i savestana radnik, ali je opterećen osećanjem krivice. Nudi mu
se novi posao u drugom delu države i on se odlučuje da ga prihvati.
Prvo pohađa kurs posle kojega dobija diplomu visoke stručnosti za svoj
posao.
Kad razmišlja o svjim propalim brakovima, njegova produktivnost naglo
pada, gubi apetit i tone u depresiju. Čak razmišlja i o samoubistvu.
Kad razmišlja o svojim poslovnim uspesima, odatom priznanju od strane
šefa, preporuci koju je dobio iz prošle firme, on razmišlja čisto i
ostaje na površini.
Kad razmišlja o toplini svoje dece iz prvog braka, smeši se i priča o
njima sa posebnom nežnošću. U trenutima kad misli o ovim pozitivnim
mislima i sećanjima, on lagano preuzima kormilo svog života i izvršava
svoje obaveze sa zavidnom lakoćom i predanošću.
Naše razmišljanje jasno određuje pravac našeg delovanja. Kad god sam
skliznuo u negativne misli, sebi sam stvorio još više problema.
Negativno razmišljanje je formula gubitnika.
62
Dakle, čim uhvatite svoje misli na neprijateljskoj teritoriji – u
brigama, napetosti, traženju mana drugima, samo okrivljavanju,
ozlojeđenosti i ogorčenosti – nasmejte se sami sebi. Zastanite i
zapitajte se da li je nužno da to osećate. Popijte čašu hladnog soka,
udahnite duboko, prošetajte malo, probajte da se setite nečeg lepog ili
posetite prijatelja. Interesantno je kako se situacija u trenutku može
preokrenuti u vašu korist, samo ako odlučite da se nasmejete. Smejte se!
POSTULAT 34: Sposobnost fokusiranja je neophodna za samo-kontrolu.
Ako želite da imate kontrolu nad svojim ponašanjem, obratite pažnju na
ono što radite. Kad ste bili mlađi, vaša osećanja su diktirala vaše
delovanje. Mnoge stvari ste verovatno radili impulsivno, bez prethodnog
razmišljanja ili je to bilo razmišljanje “na blic”. Kako ste odrastali,
ostavljajući za sobom detinjstvo i adolescentsko doba, vaše ponašanje
je postajalo sve smislenije i svrsishodnije.
U svojom radnom iskustvu, video sam mnoge ljude čija je impulsivnost
ostala na visokom nivou. Ovi ljudi imaju poteškoća sa obraćanjem pažnje
na ono što rade. Oni ne mogu ni sastojke za tortu da odmere bez
pogreške. Često im se dešavaju nesrećni slučajevi različite vrste;
često se kaju zbog donošenja ishitrenih odluka i osećaju sram zbog
nekontrolisanog trošenja.
Poremećaji gubitka pažnje su u porastu u našem društvu. Oni se ogledaju
kroz slab uspeh u školi, povećan broj nesrećnih slučajeva,
neodgovornost i nepouzdanost i mnoge druge.
Ako obratimo pažnju na ono što radimo, moći ćemo bolje da kontrolišemo svoje ponašanje.
Evo nekoliko saveta, koji će vam nadam se biti od pomoći u izgrađivanju kontrole:
• Pustite da prenoći vaša odluka o poslovnom potezu.
• Svedite nabavku na minimum u toku najmanje 6 nedelja.
• Odvojite 10% ili više od svojih prihoda za potrebe svešteničke službe u crkvi.???????????????METODA ŠOKA????????????????????
• Terajte se da budete pažljivi u svakoj stvari koju radite.
• Vežbajte se u primanju kritike.
• Težite da tome da budete savesni u svakom poslu.
• Vežbajte stražu nad svojim ponašanjem.
• Vežbajte smešak kad je potrebno da budete strpljivi.
• Vežbajte se da kažete nešto lepo u trenucima kad vam “pukne film”.
Ako zadate sebi izazov da se vežbate u gore navedenim predlozima samo 6
nedelja, putevi u vašem mozgu će doživeti pozitivne promene i
usmeravanje pažnje će postati deo vas. Uvek krenite od najlakšeg i na
teže pređite tek kad savladate prethodno.

POSTULAT 35: Zakon entropije iziskuje rezervni plan.

Bilo koji dugoročni plan da isplanirate, čini se da ima sklonost da se
izjalovi. Vaše novogodišnje odluke su pravi primer. Sigurno je da
postoje još mnogi kojih ste u stanju da se setite. Što je još gore, vi
znate da su to bili dobri planovi. Oni bi, da su uspeli, uneli red u
vaš život i učinili vas srećnim i uspešnim. Zašto se onda izjalove?
Kako to sprečiti? 63

Mnogi naučnici veruju da je glavno kretanje u univerzumu ono koje ga
vodi prema smrti i neuređenosti. Oni veruju da svemir jednostavno prati
zakon entropije. Filozofi veruju da naši planovi prate isti zakon.

Ukoliko ne nadvladamo taj zakon i ne prekinemo taj trend, razvićemo
pesimistički pogled na život. Postaćemo skeptični po svakom pitanju.
Obeshrabrićemo se, a zatim i potpuno deprimirati.

S’druge strane termodinamika (oblast fizike o kojoj znam tek ponešto),
koja se bavi mehanikom i odnosima u sistemima sa stanovišta toplote,
nagoveštava znak nade. Dopustite da to ilustrujem.

Toplota može obezbediti energiju, a energija može odraditi posao. Za
fizičara, entropija je količina energije koju treba dodati sistemu da
bi radio. Jasno je da ako sistem nema energije, neće ni raditi.

Ali fizičar je optimista. On zna da će se više rada izvršiti ako se
iskoristi više energije iz toplote. Stoga je došao do jednostavnog
zaključka da treba promeniti temperaturu sistema.

Tako je i s’nama. Često je dovoljno da samo jedan od elemenata našeg
plana doživi promenu, pa da se ceo plan spase od propadanja. Dakle, da
biste sprečili jalovljenje dobrih planova, sagledajte koje sve sitnice
na koje možete uticati, a koje u određenom trenutku mogu bit ključne.

Možda je dobro da imate rezervni plan, malo različitiji od orginalnog
(poput izbora kolateralnog puta), na primer: zamolite nekoga da vam se
pridruži; odaberite nekoga kome ćete polagati račune; izdelite složen
plan u više jednostavnijih; odredite vreme za proveru napredovanja itd.
Ovakvim osiguranjem sumnjam da nećete uspeti. Osećaćete se kao da je
ceo svet vaš; i ne zaboravite da ovakav optimistički duh isceljuje telo
i mozak.

POSTULAT 36: Analiza bojnog polja može povećati mogućnost isceljenja.

Morate razmotriti “savezničke” i “protivničke” snage koje će se
sukobiti na bojnom polju onog trenutka kad započnete realizaciju svog
plana. Snage koje će vas voditi ka ostvarenju cilja jesu vaši
saveznici, a one koje će nastojati da vas ometu u tome su vaši
protivnici. Obe su sve vreme na zadatku.

Neke od ovih trupa su podložne promenama. Vi birate koliki će uticaj
one imati na vas dok jurišate ka isceljenju. Za vas će biti dobro da se
sa nekima ni ne sretnete na putu, jer u sukobu s’njima sigurno ostajete
kratkih rukava.

Vi morate izanalizirati sukobljene snage koje već sada deluju u vašem
životu, ali ništa manje i one koje će tek ući u boj. Neke od njih su u
vašem okruženju, bilo psihičkom ili društvenom, pa čak i duhovnom.

Neke od njih leže u vama. One su deo vašeg bića, biološki i psihološki.
Ako izanalizirate ove snage, kako unutrašnje tako i one koje su van
vas, bolje ćete se pripremiti za rat. Možda vam neće uvek biti jasno
kako one funkcionišu, ali samim upoznavanjem sa njima vi stičete nad
njima određenu prednost.

Budite iskreni prema sebi samima. Dok razmišljate o tome koju
strategiju u planu isceljenja da primenite, zapitajte se i da li ste
odredili realno vreme za dosezanje cilja. Je li vam ranije to bilo
dosta vremena. Ako nije, zašto nije? Koje su pogodnosti koje možete
izvući u ovoj borbi? Da li su drugi koji su se upuštali u istu borbu
uspeli da ostvare te ciljeve? Hoće li rezultati biti vredni truda? Koje
prepreke možete predvideti na putu ostvarenja cilja? Možete li da
vidite sebe kao pobednika u ovoj borbi? 64

Ovakvo analiziranje će vam pomoći da pregrupišete svoje potecijale i
ojačate ih. Takođe će vam pomoći da izbegnete zamke. Vaša sigurnost da
ste na pravom putu, značajno će porasti i izborićete se za isceljenje.

POSTULAT 37: Princip inertnosti pokazuje naš otpor promeni stila življenja.

Na seminaru profesionalnih psihologa, o strukturi crta ličnosti,
renomirani psiholog je podvukao sledeće: “Već skoro trideset godina se
trudim da pomognem ljudima da se promene i veoma sam obeshrabren. Ljudi
se jednostvano ne menjaju.”

Većina nas ima tendenciju da razvije rutinske obrasce ponašanja. Mi
ponavljamo iste obrasce mišljenja, emotivnog reagovanja i delovanja. Mi
možemo načiniti minorna prilagođavanja, ali globalan pravac našeg
života ostaje isti. Čak i kad su obrasci našeg ponašanja, u smislu
stila života, štetni po nas, mi nastavljamo da ih upražnjavamo.

Kad otkrijemo da nismo srećni u svom životu, mi potražimo profesionalnu
pomoć. Ali i onda se retko odlučujemo da nešto promenimo. Iako osećamo
da su nam promene neophodne, na primer da ostavim pušenje, da smanjimo
težinu ili da se rešimo svojih opsesija i kompulzija, ili pak da
smanjimo izlaganje stresu, ili promenimo radno mesto itd, značajnije
promene ne nastaju lako.

Dakle, kako napraviti promene koje nije lako napraviti? Tajna uspeha je
u metodi “korak po korak”. Vežbajte se u jednostavnijim strategijama,
kako bi se pripremili za one komplikovanije. Idite “korak po korak” od
lakših ka sve težim.

Sa svojim klijentima, ja istražujem one strategije koje su već pokazale
svoju valjanost kod drugih pod sličnim okolnostima. Klijent u dogovoru
sa mnom započinje strategiju koja nam se učini najefikasnijom u
njegovom slučaju. Počinjemo od tri četiri najlakše. Kad nijh savladaju
prelaze na teže. Strategije obično menjamo svake ili svake druge
sedmice.

Nije važno da načinite drastične promene preko noći. Važno je da
odaberete kurs i stalno napredujete njime, ne osvrćući se na brzinu
napredovanja. Ona je individualna. Što dalje odmičete od “mrtve tačke”,
to je put sve lakši i zanimljiviji. Jedino što je bilo teško jeste
pokrenuti se.

POSTULAT 38: Ti možeš kontrolisati bilo šta što kontroliše tebe.

Svi smo možda nekad čuli Isusovu molitvu “Oče naš” i poznat nam je deo
u kome On kaže: “Ne navedi nas u napast” (iskušenje pr.prev). Drugim
rečima, mi izražavamo svesnost da sve što nas kuša može i ovladati nama.

B.F. Skiner je otišao još dalje. On je insistirao na tome da naše
okruženje kontroliše svakog od nas. Stalno iznova je dokazivao da ako
promeni okruženje, može da promeni i ponašanje. Tom izjavom je uzbudio
mnoge duhove i izazvao mnoge diskusije. Ljudi ne vole da se njima
manipuliše. Kad su mu govorili ‘da možemo povesti konja na vodu, ali ga
ne možemo naterati da pije’, on je odgovarao: “Možemo, i te kako! Dajmo
mu soli.” Skinerova poruka je bila “Ako promeniš okruženje, promenićeš
i ponašanje.”

Ja se slažem sa time da nas okruženje može lako izmanipulisati, ali
znam takođe da mi možemo kontrolisati naše namere i da možemo donositi
odluke o tome koji će uticaji oblikovati naše ponašanje. Govorili smo o
tome u poglavljima 3 i 4.

65

Ponašanje koje deluje autodestruktivno, tipično je izazvano ponavljanim
podsećanjem na određene radnje i situacije u okruženju, koje su same po
sebi

samodestruktivne. Naša reagovanja u tom okruženju imaju tendenciju da
se u mozgu asociraju sa tim okruženjem. One tada postaju jedinstveni
obrasci u mozgu. To je jedan od razloga zašto na isti način reagujemo u
ponovljenoj situaciji, a da o tome prethodno nismo razmislili.

Ovaj fenomen moždane mreže nam pomaže da u svest dozovemo prošla
sećanja, da ih pozovemo i u našu maštu i da se podsetimo kako smo
rešili određeni problem.

Za one koji još nisu ojačali svoju volju i svoju snagu da mudro biraju,
na primer, ako žele da se oslobode prakse prejedanja, frižider ili
špajz treba isprazniti od iskušavajuće hrane. Mi ne možemo u potpunosti
odstraniti hranu kao stimulus. Mi moramo da jedemo da bismo preživeli.
Ali mi možemo ograničiti količinu hrane koja nam je u svakom trenutku
dostupna.

Još jedna strategija je i smanjenje količine hrane koju pripremamo za
obrok. Takođe možemo da pokušamo i sa izbacivanjem visoko-kalorične
hrane iz frižidera ili ostave. Radeći ove male i jednostavne stvari, mi
stičemo kontrolu nad našim okruženjem i sada više ne kontroliše ono nas
nego mi njega.

POSTULAT 39: Naš Božanski Tvorac može izbrisati bolna sećanja iz našeg mozga.

Mnogi ljudi se obraćaju za profesionalnu pomoć jer ne mogu da pobegnu
od bolnih uspomena. Sećanje na zlostavljanje deteta ili druge voljene
osobe, ili pak sećanje same žrtve zlostavljanja. Šta tek reći o
sećanjima na počinjeno ubistvo ili bračno neverstvo ili možda besomučno
laganje… Ovo su mučna sećanja.

Često se o ovome ne može pričati sa onima prema kojima je pogrešeno.
Oni su možda umrli ili se ne mogu naći ili su pak izgubili razum. Teret
krivice postaje nepodnošljiv. Mnogi su u tom stanju počinili
samoubistvo.

Neki su se obratili profesionalcima za pomoć pa im je posle toga bilo
još gore. No, ima i onih koji su se obratili na pravu adresu, pa su
pronašli isceljenje i olakšanje. Ali šta ćemo sa onima koji sebi ne
mogu da priušte profesionalnu pomoć?

Kad pokušavate da odagnate bol, nemojte da minorizujete sećanja. Ne
ponašajte se kao da vam je svejedno jer su u pitanju ipak samo sećanja.
Prihvatite bol, jer on neće nestati ako ga omalovažite ili pokušate da
o njemu ne razmišljate. Umesto toga, obratite se Božanskom Savetniku.
On vas poziva da mu predate svoje breme. 159 On vas poziva da to
uradite bez ostatka.160 On može razumeti vašu bol, jer je dirnut vašim
bolnim sećanjima. On dobro zna koliko čeznete za olakšanjem. Samo On
vam ga može i pružiti.

Mi možemo imati potrebu za čovekom koji će nas posavetovati. Možda ne
znamo kako bismo se obratili Tvorcu. U ovom slučaju potražite iskusnog
i posvećenog savetnika.

Osećanje krivice može biti opustošujuće mučno. Kad se ja tako osećam,
može mi pomoći samo razgovor sa Bogom. Samo to me može umiriti. Pred
Bogom nemam barijera i znam da On i pre mog jadanja zna kako moje jade
tako i moje prestupe. Najlepše od svega je što u Njegovom prisustvu ne
osećam osuđivanje, već potpuno prihvatanje. Uveren sam da mi želi samo
dobro i ni jednog trenutka se ne kajem što sam mu se obratio za pomoć.
Za razliku od radoznalog ljudskog uha, Božje je zapečaćen grob. Kad
priznam svoje prestupe, On me oslobodi osećanja krivice. Kad mu iskažem
svoje slabosti, On me ohrabri novom snagom.

66

Najuspešniji savetnici nisu oni koji imaju vode skupe seanse i koji
tvrde da imaju rešenje za svaku situaciju. To takođe nisu ljudi koji
imaju diplome prestižnih fakulteta

niti oni koji rade u prestižnim klinikama. Najuspešniji savetnici su
oni koji predstave svog klijenta Tvorcu i obratno. Neke stvari i sam
čovek može da reši, ali trajno isceljenje može dati samo onaj koji je
ovaj mehanizam i stvorio. Zaista van Boga nema isceljenja.

POSTULAT 40: Opraštati i osećati oproštenje, pravo je isceljenje.

Mnogo je ljudi koji imaju problema sa opraštanjem. Oni ližu svoje rane
i potajno se nadaju da će onaj ko im je rane zadao “naučiti dobru
lekciju”. Ali u svome ogorčenju oni ni ne uviđaju da neopraštanje
izjeda najviše njih same. Njihov imuni sistem gubi svoju potentnost.
Duh ozlojeđenosti ih sve više obuzima, a sa njim i duh kriticizma.
Zatim se tu dižu bedemi i osoba počinje da se zatvara u sebe. Sve ovo
ide potpuno drugačijim tokomm kad oprostimo.

Kad nas je Isus učio da se molimo rečima “oprosti nam dugove naše kao i
mi što praštamo dužnicima svojima”, On je ustvari mislio na to da je
takvo ponašanje u skladu sa Njegovim. On ne pristaje ni na šta manje,
osim da ga u potpunosti podražavamo. Mi uživamo duboku radost i mir kad
oprostimo nekome. To je Božansko osećanje. To nije sve. Mi svojim aktom
prenosimo to osećanje i na onoga kome smo oprostili. Tu leži prava
radost. I onaj koji oprašta i onaj kome je oprošteno, osećaju radost i
mir.

Time dokazujemo da je zakon neba upisan u našem umu i srcu. Ovo je
posao koji je Isus radio na Zemlji. To je posao koji mi kao Njegovi
sledebenici takođe moramo da radimo. To je zakon Carstva Nebeskog. Tako
se isceljuje slomljeni mozak.

ZAKLJUČAK

Videti slomljena srca zaceljena, porodice koje su pronašle radost
življenja, nove zadatke ostvarene, prepreke na putu rasta i napretka
oborene na zemlju, nove horizonte i nova stremljenja --- samo je deo
nagrade koji dolazi od usvajanja principa pravog isceljenja.

Mi smo ponudili samo primere glavnih principa i oprobanih postulata
koji doprinose pravom isceljenju. Naš cilj je da se svi zajedno
ohrabrimo da poštujemo ova načela za koje je dokazano da doprinose
istinskom isceljenju i psihološkom rastu i napredovanju.

Moje mišljenje je da nijedan pravi istraživač ne bi trebao da se
zadovolji time da bez razmišljanja usvja postulate određene teorije.
Teorija samo treba da obezbedi razvoj hipoteze koju treba ispitati.
Nadalje, dobro ispitivanje iziskuje rigorozne standarde i kontrolnu
grupu. Kad se i dođe do rezultata naučnik, onaj pravi, nikad ne govori
o apsolutnim istinama, već samo o mogućnostima.

Važno je spomenuti i to da većina teorija o savetovanju često ignoriše
važne vrednosti koje su odolele zubu vremena i donele veliki blagoslov
i isceljenje kako pojedincu tako i društvu u celini. Ovde mislim na
Biblijske vrednosti koje su odraz Božjeg zakona koji je nepromenljiv.

67

Ove vrednosti se često nesvesno žrtvuju radi očuvanja teorija. U
tretmanu slomljenog mozga, suviše često su zanemarivana dugoročna
rešenja zarad trenutnoe ali privremene satisfakcije. Upoznajući se sa
večnim principima koji potpomažu psihološki rast i napredak, mi imamo
merilo za svaku terapiju i savetovanje. Uz njih, naše putovanje ka
isceljenju postaje sigurnije, sa mirom u punini radosti