Desanka Maksimović

Desanka Maksimovic je rodjena 16.05.1898. u selu Rabrovici kod Valjeva, rođena je od oca Mihajla, učitelja rabrovičke osnovne škole, i majke Draginje, kćerke sveštenika brankovinskog.
Osnovnu školu uči u Brankovini, a potom u Valjevu, gde će nastaviti školovanje u gimnaziji. Prvi svetski rat prekinuće njeno školovanje.

U Valjevu je završila gimnaziju, a Prvi svetski rat prekinuo je školovanje. Godine 1919. maturirala je u valjevskoj gimnaziji. Posle mature upisuje studije uporedne književnosti, opšte istorije i istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

U Beogradu 1920. godine počinje da izlazi književno- politički časopis "Misao". Početkom godine urednici, Sima Pandurović i Velimir Živojinović, objavljuju prvu Desankinu pesmu "Jedna smrt i pitanje". Kasnije je Desanka postala stalni saradnik časopisa. Mnogi su još tada Desanku smatrali pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. Sva dela napisana su joj toplo i iskreno, neposredno i osećajno. Prva zbirka pesama u Srpskom književnom glasniku izlazi joj 1921. godine .

Studije privodi kraju 1922. godine i prihvata se rada u privatnoj gimnaziji u Obrenovcu. Na Filozofskom fakultetu diplomirala je 1923. i postavljena je za suplenta u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Uporedo se bavi pisanjem i saradnik je "Venca", "Ženskog pokreta", "Raskrsnice" i "Srpskog književnog glasnika". Njena prva knjiga pesama "Pesme" objavljena je krajem septembra 1924. godine.
Te godine izabrana je i za pitomicu francuskog Ministarstva inostranih poslova i krajem oktobra otputovala je u Pariz. U jesen 1925. se vraća iz Pariza i postaje profesor Prve ženske gimnazije u Beogradu. Srpska književna zadruga 1931. godine objavljuje njenu prvu knjigu pripovedaka "Ludilo srca".
Godine 1933. upoznaje Sergeja Slastikova, glumca i pesnika, i udaje se za njega. Čitav život je posvetila pisanju i radu sa decom.

Slavna pesnikinja preminula je 11. februara 1993. godine u svome domu, u Ulici srpskih vladara 23. Sahranjena je u Brankovini.

Dušu mi pokloni


Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

Desanka, nezaboravni brilijantin naše lirike i jedna, od onih umetnika čije malo izgovorene mudre reči, mnogo više govore...

Pesma za mene, pesma za tebe


 

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i nocu, jedno da me susrece,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo neznosti,
i to svakog dana, i mnogo od miloste reci:
potrebno mi je primirje
izmedju srca i secanja
izmedju neba
i bola koji pred njim kleci.

Potrebna su mi dobrodoslicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to sto veci,
potrebni su mi mostovi viseci
preko mrznje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

SMRT LIŠĆA



Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?

Možda pričaju vetrovi da su selice
pomrle od umora
i podavile se u dalekom moru?

Možda su doneli vetri
na svom krilu
uplašeni krik ždralova?

Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?

Možda vetar priča da se sunce umorilo
i palo u vodu
i da nikad više neće doći?

Ko bi mi mogao reći
zašto lišće bledi i opada?

USAMLJENIKOVA PESMA

Znam, kao nepoznati u luku brod
zalutala je moja duša u ove strane.
Znam da nikome ovdne nisam rod,
da je trebalo da živim u druge dane.

Znam da sam tanki ptičiji glas
koji se jedva iz daljine čuje.
Znam da sam trošni biljke stas,
povijan vetrovima oluje.

Da nisam donela nikakvu novu vest,
da nista veliko svetu necu reći,
da sve su reci moje samo ispovest,
ljudska, tužna.

Ali niko na zemlji nije kao ja
razumeo božje beskonačno delo,
niko toliko šetao dok mesec sja
ni toliko slušao lišće svelo.

Niko nije voleo tako neke sitne stvorove
ni prostrana nebeska krila,
niko osluškivao tako nepobidne zakone božije,
samo sam ja bila

stanovnik šuma i saputnik mrava,
znala potoka i vetrova smer,
znala o čemu sanja livadska trava
i šta oseća u grmu skrivena zver.

O znam, ostaću sasvim nepoznata
novom vremenu i novome kraju,
ali mene poznaju sva nebeska blaga
oblaci i bube i šume mene znaju.

Potomstvu svome ispričaće laste
da sam proleće pesmom predskazivala
i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.

Reke će moju sliku u sva mora razneti
i u sva jezera neznana,
ptice će moju pesmu s mladog bora pevati
kad mene ne bude jednoga dana.

PROLEĆNA PESMA

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čežnje mu i nade.

Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Samoća

Bilo bi mi suviše da sretnem kogagod:
kao reka skrivena smeje se moja samoća
i plavi se nada mnom neba svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O, kako se sada smeje moja samoća
u dva, tri malena cveta
što uz put radosna ih pobra'.

Suviše bi mi bilo da sretnem kogagod,
kad daljina ima snova belu draž
i budi se nada mnom neba svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raž
ispod zagrejane magle
i reka u dolini plavi se.
O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,
posaditi ovde svoja ćutanja,
gde radosti kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.

I našto bi mi da sretnem sada kogagod,
kad srce moje cveta u samoći
i treperi kao zvezda neba svod.
O, da mi je lepotom neba tako moći
napojiti svaki duše žedni kut,
i nad željama prolaznim imati vlasti,
pa hoditi dotle niz beli tudjinski put
dok mi oči zauvek ne zaborave
one što u dalekom kraju borave,
i za kojima cveta u samoći,
ko cvet u suncu, tuga moje strasti.

Našto bi mi i noćas da vidim kogagod:
puna je mene same moja osama
i ćuti nada mnom neba svod.
Tišina tužna doline uvija
i prozore moje dotiče, kad mine tamom,
zlosluto krilo noćnih kukuvija.
Preliva se noćas mnome moja osama
kao jutarnji cvetovi rosama;
a ni sad još nisam sita drugovanja
duše sa sobom samom.

I mislim: zašto sam ikada srela kogagod,
jer ma s kim bio, čovek je uvek tužno sam,
i vezuje nas samo neba svod.
Usamljen je i onaj kome dušu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
očima malo duše u ljudi što prolaze:
sama sam i kad volim,
i sama ću otići u smrt.
O, čovek je s čovekom uvek tužno sam;
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tužni vrt.

TAKVA SAM JA



Odavno sam, sugradjani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
što će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugradjani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
pošla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

NEMAM VIŠE VREMENA 



Nemam više vremena za duge rečenice, 
nemam kad ne pregovaram, 
otkucavam poruke kao telegrame. 
Nemam vremena da raspirujem plamen, 
sad zaprećem šake zgorela žara. 
Nemam više vremena za hodočašća, 
naglo se smanjuje putanja do ušća, 
nemam kad da se osvrćem i vraćam. 
Nemam više vremena za sitnice, 
sad treba misliti na večno i neobuhvatno. 
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici, 
mogu stići jedino kudgod u blizinu. 
Nemam vremena da išta izučavam, 
nemam vremena sad za analize, 
za mene je voda sada samo voda 
kao da sam je pila sa kladenca; 
nemam kad da razlažem na sastojke nebo, 
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca. 
Nemam više vremena za bogove tuđe, 
ni svoga nisam dobro upoznala. 
Nemam kad da usvajam zapovesti nove, 
mnogo mi je i starih deset zapovesti. 
Nemam više kad da se pridružujem 
ni onima koji istinu dokazuju. 
Nemam kad da se borim protiv hajkača. 
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

VOŽNJA

Vozimo se. Pokraj puta
razasuta
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže. 

Vrh potoka i šipraga
topla, blaga
večer pada.
Vozimo se. Sanja cveće;
miris sleće
sa livada. 

Gle, seoske kuće bele
kao strele
tek prolete.
Pored puta stabla vita,
šiblje, žita,
lete, lete. 

Gle, počinju i svetlaci,
lete znaci,
da se pale,
i iz magle trepte sive
kao žive
zvezde male. 

Po beskrajno nežnom, mekom
i dalekom
nebu plavu
nasmejani mesec bludi,
što na ljudi
liči glavu. 

Vozimo se. Pokraj puta
razasuta,
sela leže
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

GLASOVI NOĆI

Noć je ovde puna strasnih glasova,
krstare kroz šumu zli vukovi,
dozivaju smrt starci ćukovi,
proriče na bukvi sudbu zlobna sova.

Huje vretena crna jablanova,
lome se granja suhog likovi:
i glože kao mladi vukovi,
potoci poniru izmedju zidova.

Nigde varnice sitne nećeš sresti:
nebo je tamna i bezdana jama,
gnezda su mraka svud po gudurama.

Svetluca samo,u dubokoj cesti,
srce panjeva puno mrtvog sjaja.
Šuma je puna stasnih događaja.

VREME

Sve kraj nas:
i oni zraci što mekotu oblaka zlate,
i misao moja sumorna,
i lutanja tvog pogleda umorna,
odnosi sobom moje sate.

A podmuklo vreme čini se da stoji,
zarobljeno u svetlosti dugu
ili u drhtanje magli:
kao da talasa u krugu;
a ono u nepovrat nagli.

Kroz radosti što obale života zlate,
kroz sumorne reči ove,
kroz ćutanje, kroz smeh, i suze, i snove
otići odnosi mrtve sate,
kao voda lisće suvo.

A perfidno je i pretvara se kao
da nepomično nad zemljom sanja
mirisno u kruni cveta,
razgovorno u spletu granja,
isto koje i davno svenulih leta.

Medjutim otiće u vodi što talasa,
odleće u tica letu,
odlepršava u šušnju granja,
sahne s mirisom u cvetu.

I nikad ne možemo uhvatiti skute
nijednom našem času,
ma koliko da nam ruke porastu:
oni će odleteti iznad nas
na kakvom oblaku mekom,
prominuti uz zvezdu, uz lastu.

Pa će bolovi i radosti znate,
misao kakva sumorna
i pogled oka tvog umorna
odneti moje poslednje sate.

A sve će biti kako je i bilo,
i podmuklo vreme činiće se da stoji.

PTICE NA ČESMI


Divno li je iznenada
naići na gorsku česmu:
još je ne ugleda oko,
a njenu začuješ pesmu
negde pod brdom duboko.
Ti potrčiš kao dete
u pravcu njenoga glasa,
kupina te u hodu splete,
probijaš se kroz gustu čestu
ili kroz paprat do pasa.
A kada stigneš zadihan,
od divljenja staneš u mestu:
poređale se na žilu
pod kojom voda se rađa
senice, grmuše i žune
pa razvezale priču
kao žene na perilu.

A ti, od straha da se
ne preplaše i ne zbune,
da ne pobegnu u granje,
sakriven iza žbuna
slušaš radosnu česmu
i njino čavrljanje.