DEL KANTO

Pređem. ponekad,
rukom po svim tim
mojim sećanjima,
kao škrtica
kad blago broji..
pobrišem prašimu
kapljicom čežnje,
dotaknem tek
dijamant koji...
Čujem ih nekad
kako šapuću
pregršt neizgovorenih reči,
prosto kao
huk vetra, raspršte
mirise razne,
tragove prazne,
lepote znane,
goste nezvane.
Zaokupe svetlost
moje sobe,
i taj trenutak teskobe,
crsu mi zdrobe
poslednji plam...
_________________

Pruži se, ponekad,
kao lopov
ta stara, otrcana pesma,
do srca mog.
Želi mi opet setu dati,
na poklon...
Slušam, a mičem glavom...
Siušam, i pritežem rukama
zglobove nogu...
Ta mala, nelagodna,
muzčka stvar,
koja ne izgubi
stari žar,
Vrati uvek koraka dva
unazad,
sve moje napore,
nadanja i želje
da te više ne volim...
_________________
Kada pođeš,
sve dobije drugačije boje..
Zaboravi me svetlost,
i večernji sat,
ne postojim,
senka mi je brat,
tada,
kada odeš ti...

Zaškripuće vetar,
mojom dušom,
sunce zakloni
oblak ljut,
kiše se priliju,
ulicom tela,
tada,
kada odeš ti...

Hranim se sećanjem,
verom u tebe, da trgnućeš
me sa dna,
politi lice jutarnjim rumenilaom
ljubavi svanuća
tada, kada se vratiš ti...
_________________

Obrisah, upravo
i te neke
prešlih preko usana mi
u neznanju huka
noćnog neba.
Gledam u belo,
treperavo svetlo
gužvam hartiju
i znam :
neću se vratiti.

Kako bi bilo
da odem i nestanem
u šumi sveta,
da li ćeš reći da bežim
ili težim
sebi zadatim visinama.
Reci, da li ti
misao proleti
šta kada
odem ja..

Kako se zoveš,
ti, što prolaziš
ulicama ovim
šešir noseći u rukama,
nečitkog pogleda,
zanesen i blag,
ime ne kazuje tebe,
več tvoj hod
i pune ruke reći
kad poteku usnama,
znam kako se zoveš ti,
ali želim da ti izgovoriš to
_________________

grudi mi dišu
vazduhom tvojim,
sreće i ljubavi
što opija nas,
želim svesti
sve svoje
dane tu
radosti,
između nas..
_________________


Čekati ne znači sedeti
vlas po vlas,
čekanje ne znali nestati
u trenu jave,
ne znači ni voleti,
ni morati,
ni leteti,
znači nadu
u tragu vremena
izgubljenu stvar,
i zanos ostvarenja
želje te,
čekati znači voleti,
što pre

Korak u daljini
zvuči poznato,
kao da u sebi
nosi vode huk.
Možda ga
tvoje misli stvaraju
kao dobro znan
bezimeni put.
Vodiš li me to
opet sebi,
na hiljadu
poznatih načina,
zoveš li bezglasno
mene,
želiš li ponovo
da ljubav pokrene
taj oset
što ostavismo davno
iza nas...
_________________

NEKOME DADOH
SVOGA SANA SAN.
ŽELJNO ČEKAJUĆI
DA MI VRATI
VETAR MI ZNAN,
ZABORAVIH NA
VREMENA TOK,
OSTADOH TU
GDE JESAM
DA ISPIJAM
ŽIVOTA MI SOK.
_________________



sanjare ulicama
zraci nade,
lutajući tako,
tražiše nas,
da živimo na
svetlosti njinoj
da probaju spasiti nas...
_________________


Grle me, ponekad
čudne sumnje,
otvaraju pitanja glas
da li ti je, ikada
bilo stalo do nas?
Nahrle i obore me
ljubavi puna sećanja,
znam da ne smem
im dopostiti,
ponovo radost tu
da me zadobiju svu,
noseći me u vrtlogu svome
ponovo ka zagrljaju tvome...

Malo mi treba
da osetim spokoj
na usnama tvojim,
žednim sreće,
kad prstom dotakneš
mi rame,
poljubiš vrat,
oset se taj
nisačim neda poredit,
kao da ponovo prohodahputem blaženstva...
_________________


prečica beše tu neka
puna živosti daha
kad kročih
videh sunčeva zraka,
deo neba što
dobro obećaako prati znake date
mojoj duši zanavek...


Magle, daleko dosežu
ovih dana,
pomute i ono malo bistrinešto preosta
u dolini reke svihimena,
pomozi mi da dovedem
sunčevih zraka sjaj
da oeram dalekim
vidicima pretnju svu,
da ponovo, kao nekad
na plevetnilu neba
provedem dan.

Prijatelj ime, davno zaboravih
nehotice, al trenom
ičezoše lika plam.
Da li je vetar zaborava
namerno upleo
ruku svojih rad
kad, tek teko
nestadoh ceo,
u sećanju na sebe samog
izatkan je vremena veo.

Nikada, mozda više nikada
ne uhvatim pogleda tvog deo
i ugledam te kako hodaš
ulicom ljubavi naše,
možda je prestao
i život ceo, od kad
odrekla sam te se...
Možda ne i ne uspem
da pospem zvezdama
nekog kao tebe lako
i zaboravim realnost svu,
možda, ali ostaće deo
koji će tražiti,
ponovo u novom životu
ljubav dragu mi tu.

VEŠTO SE PROVLAČIŠ
KROZ MOJE MISLI,
VUČEŠ KA SEBI
SVE KORAKE MOJE,
MILO I BLAGO,
TVOJ POGLED PLOVI
KROZ MOJE SRCE,
OBUZME ME SVU,
KAO DA STVARNOSTI
DADE,
MAGIJE TRUN.

Verujem...da,
verujem.
Doćiće, znam...
Možda, za par
neprospavanih noći,
mesecom merenih
koraka sobama
sećanja.....
Doćiće i reći
da je lako
prošlosti pobeći...

...zastanem i cujem
lavez krvotoka u meni
lavez kao vucjak
kad neuspjesno
jos jednom
kolac trgne

necu se ja uplasiti
i stati
ali cu morati
tebe ne-zaboraviti
vratolomijo mojih
jutara
i kradljivice vec zaboravljenog
osmjeha
mojeg

Da li si, ti to
Ti što u mene veruješ?
Ti koji poslednji
dah mi udahnu,
pa zaživim opet..

Da li si, to ti
što večerima
nevidljiv, ostaješ kraj mene
miluješ kosu
i kažeš
"verujem u nas"

...o nevjero misli
svojih
skrasi svoje ruke
i poglede
savij ruke
oko muka mojih
tek-rodjenih
i ne-pitaj zoru
koje su molitve
moje bile

kad dodjem
i ne-nadjem
ni pismo
ni pramen-kose
ni parfem
ala-anaisanais
osjeticu samo
zakasnjeli
miris
koji tragom povuce
vukove u meni

Razmišljaš tako,

laktom naslonjenim

na koleno desne noge,

gledaš,

a ne vidiš,

osluškuješ,

a nečuješ,

tražiš...



Naprezanje sećanja

ne pomaže

u bezglasnom vrtlogu

misli ,

što te saleću...

Najteže je

kad sa sobom

ostaneš sam.



*****



Noć, joć jedna

vremenom brojena noć...

Provlačiš joj se kroz prste,

besomučno sam,

dopuštaš joj

da te obuzme celog,

i opet u krug

kreću te iste,

peckave grižnje,

nemoći pomaka tvog...



Znaš dobro,

kakav ti kraj donosi

ubrzani ritam

čutljivog srca tvog,

i opet izgovor isti

ispod ruku izvlačiš

i poluglasno progovoriš:

"nemogu više sa njom"
_________________

Prestadoh, davno
mislima tražiti te,
vrtlogu vremena
prepustih sve,
dane i sate i godine
buduće i prošle,
da kada dođu -dobrodošle...

Vidim, postojim i znam
sve te nekako stvorene
samo za nas slike,
istinite i lažne...
pomislim da, neznanje
ponekad i utehu pruži,
ali kada znanje zidove sruši,
malo je onih, koji od treska
neće zapušiti uši...

Postojiš tu, negde
u srcu prevelikom za sve,
ćutiš, i kao da okrećeš
polako pogled svoj
u daljine...
Odlaziš
ja to znam,
nemoraju reči da izgovore to
srce samo zna,
oseti...
Pa srećno ti bilo
ma gde da sada si...
Ljubim i odlazim ja.

Poklanjam vam celo srce svoje,

ispunite ga

rečima i brigama,

uvredama i krivnjama,

strahom i zaludnošću,

ispunite ga svim onim

što vas boli, brine i plaši,

veliko je ono,

dovoljno za sve vas

prijatelji moji.

Dajte sve srcu mom

naviklo je da se

sa takvima druži,

dajte bez ustručavanja

i čuđenja

srce je to moje.

Ne strepite

jer dosada je uspevalo

samleti loš bob

u zlatni prah,

pa će i sada

umesto da strada

roditi iz sve te boli

sunca dobrote spas
za sve vas.