Najdraži stihovi

od Funky Angel Ned Maj 31, 2009 6:19 pm

First topic message reminder :

SLUCAJNO

Slucajno sam te video veceri neke,
slucajno te zavoleo sledeceg dana,
i slucajno si otisla iz mog zivota,
mada razlog za to nisi znala.

Sve je proteklo tako brzo,
slucajno si me ljubila devojko lazna,
zasto sam morao da te zavolim,
kad slucajno si mi bila toliko vazna.

I mrzim,i volim,i tebe nemam,
slucajno mrznja i ljubav se bore,
slucajno ne mogu vise da zivim,
dok gledam druge kako se vole.

I niceg nema,i zvona zvone,
novo je jutro,novi je dan,
hteo bih da sam sve sanjao samo,
al' suvise boli da bio bi san.
Saleal

od Funky Angel Ned Maj 31, 2009 6:37 pm

Алекса Шантић

"Не вјеруј "

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име,

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И пролије сромом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јошгован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми т*јело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише

od Funky Angel Ned Maj 31, 2009 6:39 pm

Tvoje ime nije ušlo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijeće u vazi.

Tvoje oči su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi...

****

Već naglas su te brezama recitovala moja predvečerja.
Već ništa u mom životu nije bilo važno tako kao ti.
Već sve oko mene je bilo samo dio opšteg mita o tebi.
Već nijedan drvored kojim si prošla nije se zvao prosto drvored.
Već sve je znalo da ćeš doći.
S nebom pločnici već su se u život kladili da si tu negdje.
Budućnost je imala hiljadu imena i tek posljednje bilo je usamljenost.
Budućnost je već oponašala tvoje pokrete i tvoj hod.

Izet Sarajlić

od Funky Angel Ned Maj 31, 2009 6:43 pm

Bezimena pesma

Ne govorim ti baš u zadnje vrijeme
da te volim
i ne gasim ti svijetlo u očima prije spavanja
ne govorim ti nešto nježno
i ne grlim ti dušu
ali... ovo
ti moram reći:
previše je gorkog i ljudi su grubi
pa,ako i ne govorim
još uvijek te ono najljepše
u meni
voli i ljubi...

od Funky Angel Ned Maj 31, 2009 6:44 pm

Kad me više nećeš voljeti
baš me zanima
kako će me boljeti
hoće li krenuti od srca
ili od prstiju
hoću li vikati
ili žalostan slušati
nekud otputovati
čitati novine isto kao prije
hoću li shvatiti tvoje riječi
hoću li biti očajan
i koji će to biti dan
jer ne znam koje dane biraš
za tužne vijesti
kad me pokretom ruke
svoje nježne ruke
pomakneš od sebe
koga ćeš izvijestiti o svojoj odluci
kome ćeš se pohvaliti
da si imala snage
i da si me pobijedila
kad mi kažeš da me ne voliš
budi nježna kao na početku
jer poraženi su puni tuge.

Zeljko Krznaric

od Funky Angel Ned Maj 31, 2009 6:45 pm

NEDOSTAJE MI NAŠA LJUBAV

- Djordje Balašević -

Na jastuku
bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik,
kom svaki put
od riznice neba jedva zapadne Mesečev zlatnik.
Pod oklopom
drhti košuta plaha, večno gonjena
tamnim obrisima straha, koja strepi
i od mirnih obronaka sna.

Nedostaje mi naša ljubav, mila,
bez nje se život kruni uzalud
nedostaješ mi ti kakva si bila
nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme ne voli heroje
i da je svaki hram ukaljalo
al meni, eto, ništa sem nas dvoje
nije valjalo.

Kad potražim
put u središte sebe staze bivaju tešnje i tešnje
i skrijem se
u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje,
al uspevam
da još jednom odolim da prošapućem
da te noćas ruski volim,
šta su reči - kremen što se izliže kad tad.

Nedostaje mi naša ljubav, mila,
a bez nje ovaj kurjak menja ćud
nedostaješ mi ti kakva si bila
nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme svemu menja boje
i da je silan sjaj pomračilo
al meni, eto, ništa sem nas dvoje
nije značilo.

Ponekad još
u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin
i tad sam svoj
jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin.
Ponekad još
suza razmaže tintu i ko domina
padne zid u lavirintu tako prosto
ponekad još stignemo do nas.

Nedostaje mi naša ljubav, mila,
bez nje uz moje vene puže stud
nedostaješ mi ti kakva si bila
nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme uvek uzme svoje
i ne znam što bi nas poštedelo
al meni, eto, ništa sem nas dvoje
nije vredelo.

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:13 pm

Jovan Ducic

LJUBAV

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova zelja plava,
Je li zelja srca mocnoga i cedna?
Ili napor duse koja malaksava?

Je li ovo zena koju ljubim, zbilja?
Il’ sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na medji toga sna i jave,
Vidim moje srce da cezne i pati.
I suze kad dodju, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog nista necu znati.

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:13 pm

Pablo Neruda

OVE NOCI

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: “Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini”.
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:16 pm

R.M. Rilke

LJUBAVNA PESMA

Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:18 pm

ZAGRLI ME DUSO…

Dodji, zagrli me, pomiluj po kosi
Sve dok ne dodju jutra u rosi …
Sto me pitas stalno, gde si i ko si?

Zagrli to telo sto me tebi nosi …
Napravi me svojim neznim robom
Da ne mislim stalno za tobom,
Da vidis sjaj i treptaj u oku tom

Da osetis, drhtaj u telu mom …
Da vidim, sjaj u treptavome oku tvom
pogledom da mi das do znanja da sam uzrok tom.

Zelim te vise nego sto slutis, kunem ti se sobom,
hteo bih ti sve reci, telom i rukom ovom …
Molim te dozvoli da te pomilujem rukom,
dozvoli neka ide sve svojim tokom…

Dok se ja pitam kako cu sa sobom?
Neko je sada, dusom i telom sa tobom? …
Milo moje, srce te zeli, telom i dusom,
samo nebo zna, koliko mislim za tobom.

Ne reci mi: sve je proslo. Kreni sa mnom.
Svetom, da idemo istim putom.

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:20 pm

ZELIM DA TI KAZEM…

Zelim da ti kazem, da ti pricam sapatom,
da ti pisem reci . Da ne vidis kako mucam
da ne osetis kako srce kuca.
Da ne dozvolim srcu da cuje ono sto ti imam reci…
Ti pripadas meni kao zvezde ovome nebu.
Hajde srce moje reci, da zelis samo njoj.
Dodji ja zelim samo tebi, Ja hocu samo tebi .
Tvoje reci, tvoje ruke to je sto hocu …
Ti mi trebas, time trebas, tebe hocu..
U ovoj noci u ovoj noci tihoj, zelim da ti kazem
Dusi bolnoj sve sto mi treba to je da zelim
da se tebi predam, da te dodirnem, da me dodirnes.
Zelim da ti kazem o mojoj dusi bolnoj o mojoj
ruci memirnoj o svemu tvome da mi trebas..
Da se ovako zeljni a ne dovoljeni ljubimo i volimo..
Svaki tren u ovome danu u ovoj tihoj noci,
svaki tren je tebi upucen.
Svaki delic me boli pomisao na tebe grudi mi lomi.
Moja daleka ljubavi. Moja zvezdo u svemiru.
Tebe hocu, ti mi trebas. Tebe zelim tebe volim…

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:20 pm

Rastanak

Tamo amo, s dvojke na cetvorku,
varkas se, a djetinjstvo mine,
prevari te Una cobanica,
odnese ti cetiri godine.
Oprastaj se s pustopasnom bracom,
pozdravljaj se zauvijek s Bihacom.

Zamukose sobe internata
i u njima smicalice djacke,
osta pusta cesta za Pritoku
gdje smo krali orahe seljacke.
Osta Murat, poslasticar stari
i njegovi kolaci "brdari".

A drugovi! Kome prvo prici,
dok okolo spomenari kruze?
Tihim glasom jedva progrguces:
- Daj mi sapu. Dovidjenja, druze!
Okrenes se, dok suze uminu,
stariji se cinis za godinu.

A sa kim se pozdraviti necu?
Zasto mi se oci rosom pune?
Osta Zora, moja ljubav tajna,
u kucici s druge strane Une.
I tamo sam lunjao, oprezan,
zbunjen, trapav, kao da sam vezan.

Cesto sam joj pisao zadatke,
saputao tablicu mnozenja,
a kad bi me milo pogledala,
osjecah se kao mladozenja.
Sanjao sam o njenome liku
pokraj Une, skriven u vrbiku.

Odoh kroz noc punu kreketanja
(zabe su me pratile u horu!)
i na zidu, blizu kuce njene,
zapiso sam "Branko voli Zoru…"
I danas me uvijek boli dusa,
kad se gdjegod javi kreketusa.

(Branko Copic)

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:22 pm

Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nezna
Tako ocajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ruzna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srecna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteci od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni covek u sred noci
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gazeni dotucavani poricani zaboravljeni
Zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Jos toliko ziva
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osecanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i zivo kao leto
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Nasa ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Ziva ko zelja
Svirepa kao secanje
Hladna kao kajanje
Nezna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nezna kao dete
Gleda nas smeseci se
I kazuje mnogo ne govoreci nista
A ja je slusam drhteci
I vicem
Vicem za tebe
Vicem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vicem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomici se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve vise
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si ziva
A mnogo docnije na ivici nekog siprazja
U sumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruzi nam ruku i spasi nas.

(Jacques Prevert)

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:25 pm

Bolest

Volim te kao svezi beli zalogaj seljackog znoja
i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proci ce proljece kao san razbarusen i cudan
sto lici crvenoj ptici.

Doletece i odleteti danas sva cvetanja.
Bicemo i meki i okoreli, i u radost i u setu
cemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti?

Proci ce proleca ... Ona nose trave i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke jeze.
Mir. Samo malo mira, malo kisa, saputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veze.

Mir radi buducih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih saka,
pa da dugo zvezdama masem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u prolece plavo
kao nesto cega se nikad setiti necu.
Nista ... Samo crvene ptice nad glavom
uzlecu.

(Mika Antic)

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:28 pm

Ne volim tebe tako strasno ja,
niti za mene sja tvoja lepota;
u tebi volim patnju svog zivota
i mladost koju satre sudba zla.

Kada u tvoje oci ponekad
moj pogled dugo, dugo upija se;
tajanstven mene razgovor zanese,
al' srce s tobom ne govori tad.

S negdanjom dragom pricom u cas taj,
u liku tvom lik trazim druge jedne,
na usnama ti - usne davno ledne,
u oku - oka ugasenog sjaj.

(Mihail Lermontov)

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:46 pm

I

Onaj slavuj koji celu noc je plak'o
za decom - il' mozda za draganom vene -
do nebesa cvili. On lici na mene,
jer i moja tuga bezmerna je tako.

Svirepa nam sudba slican udes sprema;
on, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
misljah za boginju da samrti nema.

Jer ko bi verov'o - ah ta vera vajna! -
Da dva oka sto su kao sunce sjajna,
zemljom pretvore se, zemlja da i skrije!

Sad znam sta u knjizi sudbine mi pise:
u jadima svojim uvidjam sve vise -
Da na ovom svetu nista trajno nije!

II

Ja zamisljen duh koji se trudi,
da i korake svoje usporava:
pazec da ona mesta izbegava
kud peskom stope ostavljaju ljudi.

No, ko drukciju zastitu da stvori:
onu sto svet je primetiti nece?
Jer u pokretu ugasene srece -
spolja se cita sto unutra gori.

I uveren sam: brda i sume
obale, reke… sve zna i razume
moj zivot koji tajna je za druge.

Puteve divlje nije trazit lako
al' dodje Amor i pocnemo tako:
on i ja o tom razgovore duge.

III

Zivot u toku zastajanja nema,
a smrt nam krupnim koracima ide;
muci me sve sto ja do sada vide`,
jos vise ono sto buducnost sprema.

Ka meni kao sen jedine srece,
prilaze dani proslosti secanja -
i da njih nema, i s njima cekanja -
ja bih van ovih misli bio vece.

Vracaju mi se prijatnosti znane
sto jadnom srcu sladile su dane;
u luci vidim brod - lik srece svoje.

Zamorene su ruke kormilara,
slomljeni jarbol oluja obara,
a svetiljke su ugasene moje!

IV

Sto se vise priblizuje meta,
dan kada se razresimo zemnog jada -
i brzi bol vremena - bole zada -
sve vidnije tastine su ovog sveta.

Sebi kazem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo vise sada.
Zlo zivota ko sneg dodje i otpada.
Mi cemo se osobodit svih tereta.

I mir tu je: jer ni nade biti nece -
nade koja sve nas vara tako vecno:
dusu, osmeh, suze - sve sto zivot krece!

Mi vidimo da je cesto zalud muka
da lecimo ono sto je neizlecno
i da zalud uzdise se, zalud kuka!

(Francesco Petrarca)

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:47 pm

Sjaj u travi

Sada,
kada nista na svetu ne moze
vratiti dane prohujalog leta
nas sjaj u travi i blestavost sveta,
ne treba tugovati, vec traziti snage
u onom sto je ostalo i s tim ziveti.

Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svadjali i
da smo bili krivi.

Pozurimo,
s danima i danima sto ce doci,
pozurimo sa shvacanjima,
sa svim sto me odvaja od tebe.

Jednom,
ces se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke bit ce prekratke,
a noge premorene da se vratis.

Bit ce kasno,
mozda cemo se naci jedanput
na malom vrhu zivota i neizrecene tajne
hteti jedno drugome da kazemo
al' proci cemo jedno kraj drugog kao stranci.

Jedan skrenuti pogled bit ce sve

sto cemo jedno drugome moci dati...

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:48 pm

Citavog njezinog zivota

Prilegao sam nakratko. Ali svaki put kad
sklopim oci, macji repovi prolaze polako duz Strejta
prema Kanadi. I ti talasi. Valjali su se na plazu
pa onda nazad. Znate da ne sanjam.
Ali prosle noci sanjao sam da gledamo
sahranu na moru. Isprva bejah zapanjen.
I zatim ispunjen zaljenjem. Ali ti
dodirnu moju ruku i rece: „Ne, u redu je.
Bila je vrlo stara, i on ju je voleo citavog njezinog zivota.“

Rejmond Karver

od **Admin** Čet Jun 04, 2009 11:49 pm

Neznosti

Smisao reci meri se
vestinom precutkivanja
lepotom neizgovorenog

sustina kazivanja samo je tisina
onog najglasnijeg u nama
jedina prava vecnost
samo velicina prolaznosti

da li je vaznije kako TE reci
ili kako precutati

Uvek smo
samo ono sto nam nedostaje
ali
moze li ista
tako da se razlikuje od nas
kao mi sami

Nismo li samo neka granica
sustine i smisla
ono malo beskraja
izmedju nenadjenog i trazenog
neka najcudnija pogodba
UZROKA i POSLEDICE
u izazivanju postojanja
da li je neizvesnost - mogucnost izvesnog
da li je sreca - ne znati mnogo

Nista nije slucajno ili je slucajno sve
covek je ono sto cini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)
da li je jednostavnije biti izuzetak
ili pravilo

Umetnost vode nije u izvoru
vec u zedji
mudrost hleba nije u psenici
nego u gladi

(lepota razumevanja pociva u sumnji)

opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju necega sto je najvise TI

da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja

da li je vaznije - nadvladati daljine ili znacenja

Ono najvece sto se moze doziveti nije vecnost
vec trenutak

lepota beskonacnosti - mudrost je konacnog

Najvece zadovoljstvo nije u posedovanju vec davanju

da li je sramota biti nesrecan

Znam:
najepse JA nikada nece biti i jedino ja
najlepse OVDE nikada nece biti
i jedino ovde
i TAMO je ovde
sve
samo po sebi ponavljajuci se
ostaje neponovljeno

da li je postojanje - mudrost moguceg
da li je sreca - voleti mnogo.

Odlomak iz knjige pesama "Neznosti" Mokrincanina i pesnika Mite Golica

od **zamisljena** Čet Jun 04, 2009 11:51 pm

MOSTARSKE KIŠE-Pero Zubac

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije jos nedozrele

Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše

Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundžiluku po
Ašcinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlaznom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene

Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao

Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete

Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo

Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio

Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skaču baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugacke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izadji eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Zurila kroz prste

Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu veruje
Li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće
A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da bas on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muskarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi’ znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi’ znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi’ znao ko to
U meni bere kajsije jos nedozrele.

od **zamisljena** Čet Jun 04, 2009 11:53 pm

Deset obraćanja
Bogorodici Trojeručici -Ljubomir Simović

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!

od **Admin** Pet Jun 05, 2009 12:23 am

Ulovili ste me gospodjo u zamku

ulovili ste me gospodjo u zamku
priznajem

priznajem to u trenutku nekom cudnom
i maglovitom
u sjeni meni nepoznatih rijeci
u trenutku malog nocnog razgovora
i dalje sve do onog dana
one godine nepresusnog ljeta
koje nam je udarilo vrelim kapljama po licu

gospodjo

to je bila pjesma koja se radjala
na mojim dugim putevima
koja je zapocela jos tamo u Varazdinu
ne znam u kojoj je to bilo eri
modernizam ili nesto drugo
ali bit ce ipak da je tako moralo biti
to nisam mogao izbjeci
jer moje su me pjesme na to navele

i danas eto ja priznajem

ulovili ste me u zamku gospodjo

vas stas nepobitno divan
vas pogled ruke grudi i sve ostalo
da ne pricam kako je bilo
ljubiti se u toplom krevetu
dok su se zore plave gnijezdile u zjenama
zaista je prekrasno bilo

ali kazem vam

nikad vise nije bilo tako toplih kisa
u prostranim krajolicima

nikad nije bilo tako toplih pogleda
na mom licu koje se topilo u vatri
vasih suncanih dlanova

pa priznajem

ulovili ste me u zamku gospodjo
iz koje se tesko izlazi

Željko Krznaric

od **Admin** Pet Jun 05, 2009 12:24 am

Bilo je nečeg tajanstvenog

Bilo je nečeg tajanstvenog
u tom plamenu vaših pogleda
u toj neprestanoj borbi
cvijetova i nesigurnih riječi
taj mali rat ljubavi izmedju dvije tuge
vino izmješano u čašama
muzika poslije ponoćnih vijesti na uzglavlju
u toplini vašeg tijela
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost taj zrak mirisnih naranči
i bilo je nečeg
znam da je bilo malo ljubavnog
u toj kratkoj epizodi
koja je živjela na vašim usnama
predivna gospodjo
vi ste taj ulazak u ozbiljno neozbiljno shvatili
a meni su se otvarali vidici
meni su u očima planule zore lomeći mi srce
na beskrajnim zvucima
vasa lomna bojažljivost u velovima snova
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost svaki vlak
koji donosi mirise juga
u ovu mirnu sliku davnine
i nema više toga kao nekad

ovo je druga mladost
ovo više nisu hrabri vulkani

i ne govori se kao nekad
predivna jasnoća mojih retrospektivnih lutanja
očajničkih pokusaja bjekstva
noć
i eine kleine nacht musik
kao zvono nad čelom
kao luna nabrekla nad površinom oceana koji umiru
i još ima neotvorenih strana
i tajanstvenosti u pogledima
kao da nismo oboje poraženi
u tom malom ratu ljubavi
izmedju dvije tuge

Z.Krznaric

od **Admin** Pet Jun 05, 2009 12:25 am

NA DAN NJENOG VENČANJA

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!''...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek uvek sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Velimir Rajić

od **Admin** Pet Jun 05, 2009 12:25 am

Trag

Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.

buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.

Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Momčilo Nastasijević

od **Admin** Pet Jun 05, 2009 12:26 am

ЉУБАВ

Да ли си, сестро, расла на ливади
с ветром који се млад замрси у цвеће,
па ти је лице као да глади
крилом сенке лептир што се у сну пролеће.

Да ли си, сестро, расла крај жала,
па су ти очи шумне као море,
па су ти дојке као два вала
што се играња не уморе.

Или си дошла из топлих руда,
из бакарних жица, из тамне лаве;
па ти је глас тунел пун чуда
а суза тела, немир поплаве.

Или си расла међ песком злата,
на дну реке, у корењу воде,
па су ти руке око мог врата,
два мала извора жедна слободе.

(Оскар Давичо)

od Sponsored content

Najdraži stihovi

Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi

Re: Najdraži stihovi