Ivo Andric

Pismo iz 1920. godine
- deo -


Dragi prijatelju,

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva,
nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što
se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije
nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih
sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš,
ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da
uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali
da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen
prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se
instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na
stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A
stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I
nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna
karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan
mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi
svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i
Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne
mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu
ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim
slovenskim i neslovenskim zemljama.

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku
društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i
duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i
gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu,
ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide
mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti
samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao
u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat
u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa,
nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi
svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako
baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja
kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama
ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog
života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem,
samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog
uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu,
koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao
lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima
ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i
ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive
odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u
neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih
mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše
mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta
većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I
tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se
s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene
i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i
ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama
i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem
atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i
određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako
isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek
ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke.
Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne
grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često
mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju
na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se
javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze
one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na
žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj
mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja,
manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije,
unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i
ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi,
ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po
njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i
tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da
svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene
svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti
i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg
avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja
prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko
volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju,
smrtno mrze i često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća
koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo
izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“
Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u
svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene,
nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj
žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi,
međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni
je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju,
gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su
tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na
to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak
primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje,
a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i
brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo
nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima
raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se
svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se
ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim
se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni
plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima
bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih
zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju,
ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom
svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i
kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene
osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i
ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što
sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide.
Naprotiv.

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se
još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne
spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored
otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela
Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje
glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj
katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno
sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim
ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva
sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom
sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih
turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji
nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati
kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i
noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika
koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i
poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje
želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta
razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo,
uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.

"Dobri čovječe, nijesam ti ja bolestan nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti..."

Ivo Andrić, Prokleta avlija

"Pravi pakao to su sivi predeli nesanice po kojima kao munje i azdaje neprestano prelecu nase pogresne predstave i jalove misli o svetu i o sebi u njemu, bez nade na neko razumno resenje ili spasonosnu promenu.

...

Ima nesto sto moju nesanicu cini jos tezom i gorcom. To je misao da je ona, ovakva kakva je, stvar na svom mestu; da moja nocna muka odgovara sasvim nesreci moga dana; da sam tako vocka koja trune sa dva kraja; da je potpuno u redu i pravedno da nocu ne spavam kao sto danju ne volim, ne verujem, ne radim ono sto bi trebalo.
Tako sam lisen svega, i onoga sto ostaje najbednijima i najnesrecnijima: prava da se zalim ili bunim na svoj zao udes. I ostaje mi samo da bez nade i misli, koja bi me utesila, cekam da se moj dan i moja nesanica sastanu i sklope, kao dve planine, i da me smrve bez traga.

...

Sve sto nikad nisam mogao ni u snu naslutiti ni na javi videti, kazala mi je nesanica svojim nemim i mracnim govorom.
Ni meni koji ne mirujem danju i ne spavam nocu nije sakrivena potpuno ljudska sreca. Nemam je i ne vidim, ali naslucujem jasno i znam pouzdano da postoji. Nikad nisam uspeo da stignem i dohvatim radost, ali sam celog veka za njom posrtao. I po tome sam vise nego sto jesam, nesto bolje, lepse i vrednije nego ova zgrcena gomila misica u ljudskoj kozi koja ne moze da spava. Po tome cu, cini mi se, ziveti duze i dostojnije nego ovo telo koje sa svakim dahom, pogledom i pokretom nestaje, i u isto vreme biva gore, slabije i ruznije.
Bicu svuda gde bude pesme, u svakoj melodiji, na putevima, pri radu, i u stanovima ljudskim."


"Znakovi pored puta"