Zasto? ... je hriscanstvo ubedljivo na pogresan nacin?

Zasto? ... je hriscanstvo ubedljivo na pogresan nacin?

> Zasto? Misao ne vezuje. To jest s-misao ne vezuje. Bar ne nuzno. ........
> Inace ja ne vidim kontradikciju ljudskoj slobodi i dostojanstvu u tvrdnji
> da nas je Bog ucinio smislenim, da nam je namijenio nesto u buducnosti sto
> mozemo postici ako zelimo i odbiti ako ne zelimo. Pa to je kao
> prijateljska gesta, a ne nametanje.

Ova dva citata mi sugerisu da se razlikujemo u shvatanju pojma "svrhe"
primenjenog na bilo koje inteligentno bice. Zbog toga prvo treba razmisliti
sta to ustvari znaci kada neko kaze da "ljudski rod ima svoju svrhu". Tvoje
interpretacija, da je to nesto "sto u buducnosti mozemo postici ako zelimo i
odbiti ako ne zelimo" je isuvise laka i neobavezna. Ako ljudi po
hriscanstvu imaju svoju svrhu, onda ne treba zaboraviti da pricamo o
samosvesnoj, inteligentnoj vrsti koja je STVORENA sa unapred definisanom
svrhom. Ispunjavanje te svrhe je onda nesto sto se od nas ocekuje da bi nasa
egzistencija imala opravdanja ili smisla, jer smo NAPRAVLJENI za to. Ako je
nesto unapred definisano, ako smo uobliceni tako da to obavljamo, onda se to
valjda od nas i ocekuje, to je onda jedan od razloga naseg postojanja. Ne
treba zaboraviti sta ceka one koje ne izaberu Boga. Cak i u modernoj,
revizionistickoj varjanti hriscanstva, gde pakao nije aktivno mucenje vec
pasivno odustvo Bozije pomoci, i dalje je "nagrada" za odustajanje od
"svrhe"samo patnja i smrt. U klasicnoj varjanti hriscanstva posledica
odustajanja od "svrhe" koja nam je unapred odredjena je bila aktivno i
jezivo mucenje. Djavoli te kuvaju u kazanima citavu vecnost, deru ti kozu i
slicno. Seti se samo grafickih - i veoma mastovitih - opisa koliko je
ustvari vecnost duga i sta ce ti se sve tokom nje desavati (hiljade godina
su samo tren, milenijumi su samo trptaj oka u na licu vecnosti ....). Ovde
nema ni traga "pozitvnog podsticaja", ili prijateljske geste, koju ti
opisujes. To bi znacilo da oni koji se posebno potrude dobijaju posebno
vrednu nagradu, a oni koji to ne zele, ne dobijaju nagradu, ali inace zive
relativno normalan zivot. Iako bi se hriscanstvo moglo i ovako tumaciti,
ovakva "neutralnost" je suprotna citavom tradicionalnom duhu ucenja.

Ako privremeno ostavimo po strani hriscanstvo, vidimo da i samo
pridruzivanje "svrhe" nekoj svesti, necemu sto ja vidim kao inherentno
slobodan entitet, predstavlja negaciju dela njegove prirode. Svrha, koja je
izabrana i pre nego sto je vrsta "dizajnirana", nije samo pridruzivanje
slucajne svrhe nekoj slucajnoj vrsti. Ocigledno je da ce onda buduca
inteligentna vrsta biti unapred PRILAGODJENA svrsi koja joj je namenjena.
Prilagodjenje ovde znaci potisnuti neke karakteristike a istaknuti druge, i
to ne samo tela nego i uma. "Svrha", ustvari znaci "namena". Kada su u
pitanju nezive stvari, sasvim je jasno da se to tada naziva alatka. Ako
napravite nesto ciji je svaki deo izbran tako da sto efikasnije obavlja
jednu izabranu operaciju, onda je to alatka. Sta se medjutim desava kada
jedna svest bukvalno napravi drugu i unapred joj odredi kako mora da provodi
zivot i sta tokom njega mora da misli i radi? Dobar primer za to imate u
knjizi koju sam spomenuo, Vrli Novi Svet Oldosa Hakslija.

Haksli je tu bio inspirisan tada novootvorenim Fordovim fabrikama u kojima
je prvi put primenjen moderan, visoko efikasan nacin organizacije rada na
pokretnim trakama. Ovde se treba setiti Carlija Caplina u filmu Moderna
Vremena, kako polako ludi pritezuci ona dva zavrtnja na pokretnoj traci.
Haksli opisuje buduce drustvo u kome upravljaci pokusavaju da organizuju
zivot tako da ono sto ljudi moraju da rade bude istovremeno ono sto oni zele
da rade, i mogu da rade. Radnici se tu bukvalno uzgajaju na farmama, odnosno
radjaju, vaspitavaju i kondicioniraju tako da budu idealno prilagodjeni svom
buducem radnom mestu. Paklene, bucne i polumracne podzemne fabrike tako
bivaju naseljene radnicima koji cuju vrlo slabo, pa im buka ne smeta; koji
su fizicki veoma jaki, pa im je posao lak; koji su od detinjstva podvrgavani
jakim ponvljajucim ritmovima kojima su pridruzene samo prijatne senzacije;
koji sve rade uvek u grupi; koji su nauceni da ne podnose individualizam,
kojima su oci osabljene pa im svetlost dana smeta, koji ne znaju za
knjizevnost ni za pojmove kao sto su sloboda; koji misle da je njihova kasta
najbolja, a da svi drugi imaju posao koji je mnogo gori ... itd. Drugim
recima, imate ljude napravljene sa odredjenom svrhom na umu, kojima su i
telo, i um, i prateca kultura tako dizajnirani da savrseno funkcionisu u
okolini koja je za njih onoliko bliska raju koliko je to socijalni
inzinjering smatrao da je zdravo za njih. Ali, kada se ta civilizacija
pogleda sa nase tacke gledista, visi se samo totalna nehumanost, praznina i
otudjnost. Da li je to moralno? I da li je ovaj eticki sud uopste tacan?

Civilizacija koja zna tehniku genetske manipulacije na slican nacin moze,
naprimer, rekreirati robovlasnicki sistem. Dovoljno je napraviti robove koji
su na neki simbioticki nacin (psiholoski, bioloski ili kulturno) vezani za
svoje gospodare a prilagodjeni onome sto im je posao (ako ga nisu slobodno
izabrali onda je to namena ili svrha). Tako ce robovi biti prilagodjeni radu
koji im namenite, i jos biti vama zahvalni za zivot. Jer da vas nema, oni ne
bi ni postojali. A cak i kada jednom postoje, bez vas bi im zivot bio ili
prazan, ili nemoguc, ili bez svrhe. Bili bi vise nego srecni i da rade za
vas, i da vas iskreno vole.

Ovde je vazno uociti da problem nije samo u nemoralnosti jednog takvog
tvorca, tj sa kakvim je namerama on dizajnirao novu vrstu. Dobrim ili losim?
Na kraju krajeva, sa koje cete to tacke gledista ovde suditi o etici? Ovde
se gubi svaka tacka oslonca, sem one verske: hajde da bacamo kocku pa da
verujemo nekome (pocevsi od sebe) !!! Ne, stvar je dublja. Mislim da se
inherentna nemoralnost jednog ovako arbitrarnog i strogo hijerarhijskog
pogleda na svet moze ukloniti ako shvatimo da postoji elementarniji
kriterijum za eticnost po ovom pitanju. To je ono sto sam rekao na pocetku.
Da je priroda svesti sloboda, i da manipulacija necijom svesti tako da ona
bude prilagodjena bilo kakvoj nameni koju joj je dizajner izabrao nije
moralna.

Ovo se moze shvatiti ako napravimo jednostavnu analogiju sa racunarskim
procesorima i ostalim alatkama. Alatke su napravljene i optimizovane da bi
sluzile za jednu odredjenu svrhu. Procesor je revolucija u razvoju nasih
alatki zato sto je po prvi put napravljeno nesto sto nema nikakvu odredjenu
svrhu. Napravljen tako da moze da radi bilo sta, ono sto on zaista radi
zavisi samo od programa koga trenutno izvrsava. Ako se sada omoguci da taj
procesor ima mogucnost da menja sopstveni program (pod kontrolom istog tog
programa), onda imamo radjanje necega sto podseca na um (na osnovu cega je i
napravljen), ili na DNK kod samog zivota. Po prvi put smo napravili nesto
sto ima potencijal da stalno menja samo sebe reagujuci na okolinu. Ako se na
bilo koji nacin ogranici ova samoevolucija programa koji menja sam sebe, to
vise nije isto, ucinjen je zlocin prema necemu sto neodoljivo potseca na
samu sustinu zivota, negovu samoodrzivost, samostalnost, i sposobnost da
reaguje slobodno i neograniceno na bilo sta. A ako nesto sto potseca na ovaj
model treba da bude slobodno, onda je to sigurno pre svega drugog svest,
odnosno um. Vrlo je tesko da ona radi onako kako mi zamisljamo da ona treba
da radi, ako joj njen "dizajner" unapred zabrani da se bavi nekim mislima, a
aktivno podstice druge.

Ukratko.

1. Izgleda mi cudno ako se "svrhe" arbitrano dodeljuju raznim inteligentnim
vrstama koje su inace istih pocetnih potencijala. A i kad bi se tako
dodeljivale, kako opravdati cinjenicu da citavoj vrsti namecete smisao
postojanja i delatnost, a da se pri tome odredjuju izrazito drasticne i
polarizovane kazne i nagrade za poslusnost. Mogu da zamislim zabrane da se
aktivno smeta drugima, dakle sta ne sme da se radi, ali tesko mogu opravdati
usmeravanje, tj odredjivanje sta mora da se radi (a to je svrha), necega
cija je nadublja priroda nedeterminisanost, kreacija i slobodan izbor.

2. Ukoliko se pak svrhe ne dodeljuju arbitrarno, vec se vrsta unapred
dizajnira prema izbaranoj svrsi, onda je tesko opravdati namerno
ogranicavanje slobode i mogucnosti uma, buduci da mi izgleda da on moze
funkcionisati samo kad ima slobodu da se krece tamo gde ga njegova
individualnost vodi.

Ovde moram da dodam jednu mogucu primedbu na ovu logiku. Moze se reci da smo
mi, ljudi, nesto kao deca koju Bog poducava. Tako bi donekle bilo moguce
opravdati i neku vrstu pozitivnog usmeravanja, a ne samo zabrana koje iz
nekog razloga smetaju drugima. Medjutim, onda treba uociti da "poucavanje"
nikako ne moze biti isto sto i "svrha" zivota ili ljudske vrste. To se ne
moze nametati cak ni deci. Isto tako ideja "poucavanja" onda nije
kompatibilna sa drakonskim kaznama za neposlisnost ili sa iskljucivoscu i
dogmatizmom koji su u praksi toliko vidljivi.

> Kakva je to sloboda kvalitativno razlicita
> od one nametnute prilikom dizajna kao alatu ako umjesto jedne opcije
> mozemo izabirati izmedju nekoliko? Pa to je opet jedno te isto - samo
> maskirano kolicinom materijala za obradu. Nisi ni definirao ili uopce
> dotaknuo bilo kakav koncept slobode i cinjenicu da o slobodi nema ni
> smisla pricati kad se radi o takozvanoj ljudskoj slobodnoj volji kod koje
> mozemo birati izmedju vise vec zadanih opcija.

Nije bitno koliko opcija imamo, nego je bitno da nam onaj ko nam "pravi um"
unapred ne ogranicava njegove mogucnosti. Ako se um vec dizajnira, onda bi
se to moralo raditi najbolje sto je moguce. Ako se moze napraviti nesto
bolje, ali se to namerno ne uradi, to je onda kriterijum koji odvaja alatku
od druga. Ovo prvo, sto je ograniceno po dizajnu, je vec zamisljeno tako da
bude ograniceno, usmereno i vodjeno, da ima svoju svrhu i namenu. Razlika je
u tome da li reprodukujes ono najbolje od sebe, ili pravis radnike za
planiranu fabriku.

> Druga crna
> tocka je drugi dio objasnjenja misljenja, gdje se tvrdi da je
> fundamentalna kvaliteta misljenja razdvojenost objekta misljenja od same
> misli o njemu, i da je stovise misao o objektu nuzno u subjektu. Tu ne
> tvrdim da se subjekt i objekt kao dva ljudska jastva mogu stopiti u
> jedno, nego da je objasnjenje manjkavo. Jer ako sam ja sam objekt mojeg
> misljenja, onda su i misao i ono o cemu se misli na istom mjestu, ili
> kako bi ti rekao - model objekta vise nije u nekom subjektu izvan
> objekta, nije na dva mjesta, nego u samom objektu. Subjekt, objekt i
> model objekta se poklapaju. Dakle fundamentalna kvaliteta misljenja ne
> moze biti razdvojenost misli i onoga o cemu se misli. Ta razdvojenost je
> samo funkcija okolnosti neovisnih o misljenju.

Kada ja mislim o sopstvenim mislima, to ne znaci da moje misli misle same
sebe. Nasa misao je potpuno nedostupna sama sebi. Desava se nesto drugo. Kad
se misli o necemu drugom, izvan nas, u nasim mislima se pravi slika (model)
tog spoljasnjeg predmeta. Kada misao (pokusava da) misli samu sebe, ona isto
tako u sebi pravi model necega sto ona zamislja da je ona sama. Ona ne
pristupa sama sebi stvarno, buduci da ne moze. Misao je zato za samu sebe
isto tako neki - u odnosu na nju - spoljasnji, nepoznati objekt. Misao
uopste ne moze pristupiti sama sebi. Ona o sebi ne zna skoro nista. Ona
nagadja neke stvari na osnovu specijalizovanih unutrasnjih senzora (i cula)
koje ima. Tako se u nasim mislima pojavi osecaj toplote, glavobolje, jedan
deo mozga joj isporuci neko secanje, itd. U nama postoji nesto sto mi
osecamo kao JA, kao svest. To bismo mogli nazvati misljenjem u uzem smislu,
nama samima. Ovaj deo je nedostupan sam sebi, ali on ima pristup svojim
servisnim delovima, pamcenju, osecajima za bol, vizuelnom procesoru itd. Ti
njegovi delovi su objekti, tj "spoljasnji" su u odnosu na ovo JA, iako se
nalaze u istoj glavi. Ukratko, ovo sto mi nazivamo nasom svescu nikada ne
pristupa samo sebi vec samo zamislja kako bi neka apstrakcija zvana "moja
svest" mogla izgledati na osnovu svih informacija kojima JA ima pristup. JA
nema ogledalo i moze samo da zamislja kako ono samo izgleda. Kada se necega
secamo, ili osecamo nesto, to ustvari nasa misao pristupa nekim "perifernim
jedinicama" u odnosu na nju samu, koje joj prikazuju sadrzaj neke memorijske
jedinice. Ukoliko mislimo o nekoj nasoj tekucoj misli, prvo se neka
transformacija te misli izvadi iz JA, pa iskopira u deo memorije kojem JA
ima pristup. Tek onda postajemo svesni te misli. Programerskim recnikom
receno napravi se pogodna reprezentacija misli za aplikativni nivo
operativnog sistema. Sam PROCES iz koga se svest sastoji je sam sebi
nedostupan. Na koji nacin je tekuca misao stvarno predstavljena u JA niko ne
zna, ali je veoma mala verovatnoca da ona iole lici na ono sto mi osecamo
kad postanemo svesni neke nase misli. Svest o toj misli je tek posledica
svesnog napora da se ona izdvoji iz okoline, prevede, verbalizuje i ucini
dostupnom na svesnom nivou. Pristup nekoj misli sasvim je posebna akcija
koja samo to ima za svrhu. Tada je "prevod" (reprezentacija) vec odradjena,
isto kao i kopiranje u deo mozga kome JA ima pristup. Zbog toga se ni ovde
subjekt, objekt i model objekta ne poklapaju.

> Da ti ispricam jednu pricu! Zivljase jednom u Beograd gradu jedan
> interesantan filozof po imenu Ged, koji je hitno trebao nesto keshovine za
> svoj internetski projekt, te nazove poznanika zelenasa Joea da mu posudi
> 10 000 dolara na deset dana. Ovaj pristane i posalje mu 10 000 zelembaca u
> vrijednosnom pismu, a Ged prione na posao.

Kada ja mislim o sopstvenim mislima, to ne znaci da moje misli misle same
sebe. Nasa misao je potpuno nedostupna sama sebi. Desava se nesto drugo. Kad
se misli o necemu drugom, izvan nas, u nasim mislima se pravi slika (model)
tog spoljasnjeg predmeta. Kada misao (pokusava da) misli samu sebe, ona isto
tako u sebi pravi model necega sto ona zamislja da je ona sama. Ona ne
pristupa sama sebi stvarno, buduci da ne moze. Misao je zato za samu sebe
isto tako neki - u odnosu na nju - spoljasnji, nepoznati objekt. Misao
uopste ne moze pristupiti sama sebi. Ona o sebi ne zna skoro nista. Ona
nagadja neke stvari na osnovu specijalizovanih unutrasnjih senzora (i cula)
koje ima. Tako se u nasim mislima pojavi osecaj toplote, glavobolje, jedan
deo mozga joj isporuci neko secanje, itd. U nama postoji nesto sto mi
osecamo kao JA, kao svest. To bismo mogli nazvati misljenjem u uzem smislu,
nama samima. Ovaj deo je nedostupan sam sebi, ali on ima pristup svojim
servisnim delovima, pamcenju, osecajima za bol, vizuelnom procesoru itd. Ti
njegovi delovi su objekti, tj "spoljasnji" su u odnosu na ovo JA, iako se
nalaze u istoj glavi. Ukratko, ovo sto mi nazivamo nasom svescu nikada ne
pristupa samo sebi vec samo zamislja kako bi neka apstrakcija zvana "moja
svest" mogla izgledati na osnovu svih informacija kojima JA ima pristup. JA
nema ogledalo i moze samo da zamislja kako ono samo izgleda. Kada se necega
secamo, ili osecamo nesto, to ustvari nasa misao pristupa nekim "perifernim
jedinicama" u odnosu na nju samu, koje joj prikazuju sadrzaj neke memorijske
jedinice. Ukoliko mislimo o nekoj nasoj tekucoj misli, prvo se neka
transformacija te misli izvadi iz JA, pa iskopira u deo memorije kojem JA
ima pristup. Tek onda postajemo svesni te misli. Programerskim recnikom
receno napravi se pogodna reprezentacija misli za aplikativni nivo
operativnog sistema. Sam PROCES iz koga se svest sastoji je sam sebi
nedostupan. Na koji nacin je tekuca misao stvarno predstavljena u JA niko ne
zna, ali je veoma mala verovatnoca da ona iole lici na ono sto mi osecamo
kad postanemo svesni neke nase misli. Svest o toj misli je tek posledica
svesnog napora da se ona izdvoji iz okoline, prevede, verbalizuje i ucini
dostupnom na svesnom nivou. Pristup nekoj misli sasvim je posebna akcija
koja samo to ima za svrhu. Tada je "prevod" (reprezentacija) vec odradjena,
isto kao i kopiranje u deo mozga kome JA ima pristup. Zbog toga se ni ovde
subjekt, objekt i model objekta ne poklapaju.

> Da ti ispricam jednu pricu! Zivljase jednom u Beograd gradu jedan
> interesantan filozof po imenu Ged, koji je hitno trebao nesto keshovine za
> svoj internetski projekt, te nazove poznanika zelenasa Joea da mu posudi
> 10 000 dolara na deset dana. Ovaj pristane i posalje mu 10 000 zelembaca u
> vrijednosnom pismu, a Ged prione na posao.

Vidim jedino da sam u ovoj prici tesko postradao, a na pravdi Boga. Nisi
razumeo ono sto sam pricao. Ovo je valjda poenta:

> Prema tome i misao o Bogu i isceljivanju mojih nogu nije
> samo u mojoj glavi, nego i u glavi Svetog Petra. A ako je istina da ga je
> Bog opunomocio, onda je ta misao bila i u Bozjoj glavi... i ponasa se kao
> realnost, iako ja znam da su i misao i Bog nerealnost, posto nema takvog
> Boga cija misao bi bila moja realnost...

Ja uopste nisam rekao da misli u tudjim glavama, pa i "glavi" Boga nisu
realne za mene, u smislu da nisu vazne ili da ne ostavljaju posledice. Kada
covek zamisli nesto, on tu zamisao moze opredmetiti i uciniti bitnim za mene
posredovanjem svog tela, koje izvrsava naloge njegovih misli. Od dakle uradi
ono sto misli, pa to postaje realno i za mene - ali samo zato sto ima telo
koje prevodi misli u materjalni svet koji je onda u stanju da utice na mene.
Ne uticu misli direktno, bez posrednika. Medjutim ono sto idealizam kaze
jeste da je misao DIREKTNO supstancija realnosti. Sama ideja je osnova
materije, a materija se sastoji od ideja. Tako je sama misao u Boga jednaka
realnosti, a sama njegova zamisao predstavlja kreaciju koja se vec odigrala.
Ovo je nesto sasvim drugo, a prica nema veze sa tim.

>> Ali ja to nisam rekao. Misao se moze stvoriti iz nicega.

> Ali to je onda cudo, stvaranje iz nicega! To je apsolutno neznanstveni
> pristup! Moderna znanost na koju si tako ponosan je vec odavno istjerala
> iz svojeg okrilja cuda i objasnjenja stvaranjem iz nicega, zato sto
> objasnjenja cudom ne objasnjavaju nista, ne posreduju nikakav spoznajni
> sadrzaj, pa ne mogu biti znanost, nego samo vjera.

Ovo sam vec objasnio u prethodnoj poruci. Mislio sam da moze nastati nova
misao koja nije kauzalna posledica prethodnog stanja, pa je tako u
odredjenom smislu "stvorena iz nicega" jer se ne moze naci nista sto bi joj
prethodilo. Ovo moze biti zasnovano na nekim kvantnim fenomenima
neodredjenosti. Ne stvara se tu neka potuno nova supstancija iz nicega, vec
kod zaista nove misli sistem prelazi u stanje koje nije kauzalna posledica
prethodnog stanja. Transformacija nije kreacija. Isto kao sto se kod
kvantnog eksperimenta nije desila kreacija univerzuma u malom, a ipak niko
ne moze da predvidi u kom ce stanju cestica biti. Informacija je nova,
materija je stara.

> Ovo je zbilja da ne mres bilivit! Vi moderni materijalisticki
> znanstvenici i filozofi se smatrate jako prosvijetljenima i naprednima,
> ali ste doista moderni vjernici, bas kao i kreacionisti. Vjerujete u cuda
> na svakom koraku kao i oni. I jedina razlika izmedju vas i njih je da oni
> iskreno priznaju svoje uvjerenje, dok vi blagog pojma nemate da ste zrtve
> najgoreg praznovjerja

Na internetu imas citav niz faq-ova gde se detaljno objasnjava zasto nauka
nije religija, cak i kad se povremeno drzi necega sto nije tacno. Razlika je
drasticna u skoro svakom zamislivom aspektu.

>> Svrha je
>> licni izbor, a slobodna volja i mogucnost izbora, kao sto sam rekao,
>> postoji. To znaci kojom profesijom, kojom delatnoscu se zelis baviti?
>> Sta je ono sto to mislis da je vredno tvog vremena i tvog zivota?

> Kao sto sam vec rekao gore: "Kakva je to sloboda kvalitativno razlicita od
> one u kojoj nam je Bog nametnuo jednu nepromjenjivu svrhu kao alatu ako
> umjesto jedne opcije mozemo izabirati izmedju nekoliko? To je opet jedno
> te isto, samo maskirano kolicinom materijala za obradu."

Trazena kvalitativna razlika se sastoji u razlici izmedju beskonacnog i
konacnog broja opcija. Ako ti niko ne namece svrhu, to je kao da ih imas
beskonacno, a to je sasvim razlicito od prividnog izbora kad imas jednu ili
par opcija od kojih ti mozda ni jedna ne odgovara. Cinjenica da ti fizicki
nije dostupan beskonacan broj opcija je nesto sasvim drugo od namernog
ogranicavanja broja opcija koji ti je nametnut od strane svesnog bica kroz
dizajn i namerno ogranicenje tvojih mogucnosti koje se naziva "zivotna
svrha". Jedno je slepa slucajnost. Drugo nije. Mi mozemo da diskutujemo da
li je ogranicenje nametnuto od strane Boga mozda za nas privremeno dobro,
ali ne mozemo tvrditi da je to isto, ili da je biti ogranicen nesto samo po
sebi dobro. U religijama je uvek problem neka vrsta namernog manipulisanja
jasnim izrazavanjem "za nase dobro", ono sto je stara pedagogija smatrala da
je idealan vaspitni metod za decu. "Sto ne znaju ne moze da ih boli". Zato
se posle neistine, nesporazumi i nerazumevanja reprodukuju, ali nekako uvek
iz dobrih namera, sto pomaze jedino u tome da ih ucini jos destruktivnijim.

Ali, da se na kraju sa ove grozne filozofije o svrhama vratim na jednostavnu
i intuitivnu istinu. Kad volite nekoga, kako se odnosite prema njemu? Tako
sto cete mu odrediti svrhu u vasem i njegovom zivotu, odrediti cemu treba da
tezi? Naravno da ne. Tek tu, uz potpuno poverenje, potpuna sloboda svakog
partnera pokazuje svoje pravo bogatstvo. Tada se ljudi vole, ne zbog nas
samih, ili zbog veze, ili zbog ljubavi, vec iskljucivo zbog te druge osobe i
njenog unutrasnjeg bogatstva koje se najzad moze videti u svoj svojoj
jedinstvenosti. Samo tada svako od nas moze da pokaze sve ono sto je kod
njega najbolje. Ne vidim zasto ova elementarna istina o vrednosti slobode ne
bi smela da bude i univerzalna istina o besmislenosti bilo kakvih unapred
datih odredjenja i sudbina - i na nebu isto kao i na zemlji.