VERA

Osnovno značenje


"Temelj, izvesnost, onoga čemu se nadamo, dokaz stvari nevidljivih" (Jevr. 11,1), ili predokusno dobijanje dobara budućega veka, poznavanje stvari zasad neobjavljenih. Za Apostola Pavla vera je delanje blagodati Božije koja palog čoveka privodi u stanje spasenja: "A pravednik će od vjere živjeti" (Rim. 1,17). "Mislimo dakle da će se čovjek opravdati vjerom bez djela zakona" (Rim. 3,28; Gal. 3, 24). Za Jevanđelistu Jovana, vera je otvaranje duha, silom blagodati, radi priziva i prisustva Boga ljubavi koji se otkrio u Hristu Raspetom i Vaskrslom (1. Jn. 5,1-2). Po Svetom Vasiliju, Duh daje svetlost koja omogućuje otkrivanje istine u srazmeri sa verom; a po Svetom Jovanu Zlatoustom, vera je temelj na kojem stoji Crkva, zato Crkva ne potvrđuje veru - istinu, nego vera potvrđuje Crkvu.

Eshatološko utemeljenje vere


To posedovanje nevidljivoga i približavanje budućega temelji se na očiglednosti, na izvesnosti jednoga događaja, a on je: manifestovanje Boga u ličnosti Njegovog Ovaploćenog Sina. Vaskrsenje Hristovo jeste "temelj" vere. "Jer ako ispovijediš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen" (Rim. 10,9). Zato vera dolazi od propovedanja ili neposrednog svedočenja onih koji su videli Logosa (1. Jn. 1,1-3); ona se ne izmišlja (Rim. 8,14-17).

Glavni aspekti


Ovde se mogu primetiti dva glavna aspekta vere: a) vera - kao način života, odnosno "vera koja kroz ljubav dela" (Gal.5,6), koja ima sotiriološki karakter: "Vera tvoja spase te" (Mt. 9,12); b) vera - kao način saznanja, temelj Istine, sa epistemološkim karakterom: "I ovo je obećanje koje smo čuli od njega javljamo vama, da je Bog svjetlost, i tame u njemu nema nikakve" (1. Jn. 1,5). Vera je dar milosti Božije. Zato ona pretpostavlja dijalog ljubavi, lični odnos sa Bogom. Pod ličnim odnosom sa Bogom ne misli se na intelektualno pristupanje egzistenciji Božijoj; u tom smislu i demoni veruju (Jak. 2,19). Lični odnos sa Bogom jeste prihvatanje, sažaljenjem u srcu (Dela 2,37), obećanjem Božjim, koje se manifestuje u Hristovom prisustvu, prihvatanje koje omogućuje ne samo novi način života, promenu duha kroz pokajanje (Dela 2,38), nego i određuje večnu sudbinu (2. Kor. 5,1). Crkveni oci se ne ustručavaju da dokažu da je početak vere strah Božiji, jer ona oslobađa dušu od strahote greha i smrti, pomažući joj da uđe pod okrilje blagodati (Lk. 12,5; Mt. 10,28). Spasenje počinje od vere i završava se verom: "A bez vere nije moguće ugoditi Bogu" (Jevr. 11,7). Vera je put poznanja kroz lično iskustvo, a ne kroz pokušaje. Po Apostolu Pavlu, ovde na zemlji nemamo jasno i konačno znanje, nego delimično i "kao kroz ogledalo" (1. Kor. 13,12).
Apostol Jovan više voli da veri da značenje "viđenja (gledanja)", otkrivanja Istine; stoga su njeni sinonimi svetlost (Jn. 3,20-21), sud, rasuđivanje. Isak Sirijanac razlikuje veru koja dolazi od onoga što se čulo, primljenu na osnovu reči, od vere zasnovane na ipostasi, primljene kroz kontemplativno viđenje stvarnosti u koju se veruje: "Jedna je vera opšta pravovernih, to jest dogmati o Bogu i o Njegovim inteligibilnim i čulnim tvarima, kao što ih je po blagodati Božijoj primila Sveta Saborna Crkva, a druga jeste vera viđenja, to jest znanja, koja se ne protivi onoj koja ga rađa, nego ga čini još izvesnijim. Jer smo o prvoj naučili iz čuvenja, nasledivši je od blagočestivih roditelja i od učitelja pravoslavne vere, a druga dolazi kroz to što pravilno verujemo i bojimo se Gospoda, u Kojega smo poverovali" (navedeno po Petru Damaskinu, Duhovne iouke).

Vera i razum


Pravoslavna tradicija nije ostala ravnodušna prema epistemološkom karakteru vere, odnosno intelektualnim implikacijama čina vere. Već Sveti Jovan Damaskin govori o veri koja potrebuje moć razuma; Anselmo Kenterberijski to naziva "vera u potražnji za razumevanjem"; a Sveti Maksim Ispovednik veli da svi sveti ištu prosvećenje ili logosnosti otkrivenih stvari: "Jer nije dopušteno reći da samo blagodat od sebe obdelava poznanje tajni, bez moći koje primaju znanje po prirodi. Jer, onda smatramo da sveti proroci ne razumevahu prosvećenja koja im je dao Presveti Duh. Ali, u tom slučaju, kako bi mogla biti istinita reč koja govori: "Mudri razume ono što izlazi iz usta njegovih" (Priče 16, 25). S druge strane, nisu ni primili pravo poznanje stvari samo tražeći ga po moći prirode, bez blagodati Svetoga Duha. Jer bi se tada pokazalo suvišno useljenje Duha u svete, ne pomažući im uopšte u otkrivanju istine" (Odgovori Talasiju, 59, Rum. f-lok., tom 3, str. 311).
Dok je rimokatolicizam, primenjujući načelo: vera podrazumeva racionalnu refleksiju, težio da u sistematizaciji doktrine Otkrivenje stavi u filosofske termine, Pravoslavlje nije insistiralo na artikulisanju tajne vere, nego je veru smatralo neodvojivom od bogosluženja i duhovnosti, od obožavanja tajne Boga i doživljavanja te tajne.Dobavljeno iz "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%92%D0%B5%D1%80%D0%B0"

" Istina je ono u šta veruješ" Odvajkada, ova rečenica je karakterna svim religijama sveta. Svakako , neosporivo je pravo svakoga da veruje u ono u šta smatra ispravnim, ali isto tako, da treba verovati ali, ponekad biti na oprezu, pitati se gde je greška a gde istina. Vrlo teško , zar ne?
Ničemu ne vodi slepo sleđenje mišljenja, i da li u opšte pravilno se tumače i slede te mude misli, koje zaista to jesu, ali u sebi kriju toliko toga da bi svaki čovek, iole intaligentan mogao na razne načine da ih protumači.
Kada neko kaše da sanjamo budni, mislim da se u prenesenom značenju poziva na neke stvari, koje govore o moći racionalizacije i socijalizacije, koje nas teraju da naučimo kako izgleda materijalni svet : da je stolica-stolica. da je drvo - drvo, itd. Ovde, mada ne bih to htela, moram reći da me sve ovo podseća na K. Kastanedu- o Tonalu i Nagalu. Pa, možda svakako postoji, ko je spreman da ga istraži, bez uticaja sa strane, samo svojim srcem.
Što se tiče Bude, tu se ne slažemo, jer Buda beše običan čovek, koji je uspeo da na sebi svijstven način, dostigne neverovatno stanje svesti. Mislite li da je to danas ne uzvodljivo?
Opet ću vam reći da je istina ono u šta veruješ, zato verujte u sebe, jer mudrost svog sveta je u čoveku , ane van njega, iskra Boga, Spasitelja, Stvaraoca, Alaha, Univerzalne intaligencije, Univerzuma je u nama, zato počnite da verujete u sebe ! :

"Temelj, izvesnost, onoga čemu se nadamo, dokaz stvari nevidljivih" (Jevr. 11,1), ili predokusno dobijanje dobara budućega veka, poznavanje stvari zasad neobjavljenih. Za Apostola Pavla vera je delanje blagodati Božije koja palog čoveka privodi u stanje spasenja: "A pravednik će od vjere živjeti" (Rim. 1,17). "Mislimo dakle da će se čovjek opravdati vjerom bez djela zakona" (Rim. 3,28; Gal. 3, 24). Za Jevanđelistu Jovana, vera je otvaranje duha, silom blagodati, radi priziva i prisustva Boga ljubavi koji se otkrio u Hristu Raspetom i Vaskrslom (1. Jn. 5,1-2). Po Svetom Vasiliju, Duh daje svetlost koja omogućuje otkrivanje istine u srazmeri sa verom; a po Svetom Jovanu Zlatoustom, vera je temelj na kojem stoji Crkva, zato Crkva ne potvrđuje veru - istinu, nego vera potvrđuje Crkvu.

Eshatološko utemeljenje vere


To posedovanje nevidljivoga i približavanje budućega temelji se na očiglednosti, na izvesnosti jednoga događaja, a on je: manifestovanje Boga u ličnosti Njegovog Ovaploćenog Sina. Vaskrsenje Hristovo jeste "temelj" vere. "Jer ako ispovijediš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen" (Rim. 10,9). Zato vera dolazi od propovedanja ili neposrednog svedočenja onih koji su videli Logosa (1. Jn. 1,1-3); ona se ne izmišlja (Rim. 8,14-17).

Glavni aspekti


Ovde se mogu primetiti dva glavna aspekta vere: a) vera - kao način života, odnosno "vera koja kroz ljubav dela" (Gal.5,6), koja ima sotiriološki karakter: "Vera tvoja spase te" (Mt. 9,12); b) vera - kao način saznanja, temelj Istine, sa epistemološkim karakterom: "I ovo je obećanje koje smo čuli od njega javljamo vama, da je Bog svjetlost, i tame u njemu nema nikakve" (1. Jn. 1,5). Vera je dar milosti Božije. Zato ona pretpostavlja dijalog ljubavi, lični odnos sa Bogom. Pod ličnim odnosom sa Bogom ne misli se na intelektualno pristupanje egzistenciji Božijoj; u tom smislu i demoni veruju (Jak. 2,19). Lični odnos sa Bogom jeste prihvatanje, sažaljenjem u srcu (Dela 2,37), obećanjem Božjim, koje se manifestuje u Hristovom prisustvu, prihvatanje koje omogućuje ne samo novi način života, promenu duha kroz pokajanje (Dela 2,38), nego i određuje večnu sudbinu (2. Kor. 5,1). Crkveni oci se ne ustručavaju da dokažu da je početak vere strah Božiji, jer ona oslobađa dušu od strahote greha i smrti, pomažući joj da uđe pod okrilje blagodati (Lk. 12,5; Mt. 10,28). Spasenje počinje od vere i završava se verom: "A bez vere nije moguće ugoditi Bogu" (Jevr. 11,7). Vera je put poznanja kroz lično iskustvo, a ne kroz pokušaje. Po Apostolu Pavlu, ovde na zemlji nemamo jasno i konačno znanje, nego delimično i "kao kroz ogledalo" (1. Kor. 13,12).
Apostol Jovan više voli da veri da značenje "viđenja (gledanja)", otkrivanja Istine; stoga su njeni sinonimi svetlost (Jn. 3,20-21), sud, rasuđivanje. Isak Sirijanac razlikuje veru koja dolazi od onoga što se čulo, primljenu na osnovu reči, od vere zasnovane na ipostasi, primljene kroz kontemplativno viđenje stvarnosti u koju se veruje: "Jedna je vera opšta pravovernih, to jest dogmati o Bogu i o Njegovim inteligibilnim i čulnim tvarima, kao što ih je po blagodati Božijoj primila Sveta Saborna Crkva, a druga jeste vera viđenja, to jest znanja, koja se ne protivi onoj koja ga rađa, nego ga čini još izvesnijim. Jer smo o prvoj naučili iz čuvenja, nasledivši je od blagočestivih roditelja i od učitelja pravoslavne vere, a druga dolazi kroz to što pravilno verujemo i bojimo se Gospoda, u Kojega smo poverovali" (navedeno po Petru Damaskinu, Duhovne iouke).

Vera i razum


Pravoslavna tradicija nije ostala ravnodušna prema epistemološkom karakteru vere, odnosno intelektualnim implikacijama čina vere. Već Sveti Jovan Damaskin govori o veri koja potrebuje moć razuma; Anselmo Kenterberijski to naziva "vera u potražnji za razumevanjem"; a Sveti Maksim Ispovednik veli da svi sveti ištu prosvećenje ili logosnosti otkrivenih stvari: "Jer nije dopušteno reći da samo blagodat od sebe obdelava poznanje tajni, bez moći koje primaju znanje po prirodi. Jer, onda smatramo da sveti proroci ne razumevahu prosvećenja koja im je dao Presveti Duh. Ali, u tom slučaju, kako bi mogla biti istinita reč koja govori: "Mudri razume ono što izlazi iz usta njegovih" (Priče 16, 25). S druge strane, nisu ni primili pravo poznanje stvari samo tražeći ga po moći prirode, bez blagodati Svetoga Duha. Jer bi se tada pokazalo suvišno useljenje Duha u svete, ne pomažući im uopšte u otkrivanju istine" (Odgovori Talasiju, 59, Rum. f-lok., tom 3, str. 311).
Dok je rimokatolicizam, primenjujući načelo: vera podrazumeva racionalnu refleksiju, težio da u sistematizaciji doktrine Otkrivenje stavi u filosofske termine, Pravoslavlje nije insistiralo na artikulisanju tajne vere, nego je veru smatralo neodvojivom od bogosluženja i duhovnosti, od obožavanja tajne Boga i doživljavanja te tajne.
Dobavljeno iz "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%92%D0%B5%D1%80%D0%B0"[/quote]

Владета Јеротић

Шта је Вера

У свакој прилици човековог свакодневног живота, оној наизглед најбезначајнијој, као и оној у којој се од човека траже крупне одлуке, вера човекова одлучује. Вера је у само језгро човекове личности усађена већ рођењем, а за религиозне људе од када је човека Бог створио. У мајчиној утроби дете верује да га мајка воли и да ће му пружити сву потребну душевну и телесну храну да би мо-гло да се здраво роди. Одојче верује мајци да ће га нежношћу и љубављу, наравно и млеком и другом хрансш довести до хода и говора. Дете које је проговорило и про-ходало верује мајци и оцу да ће га они у љубави даље хра-нити душевном и телесном храном, како би порасло, постало самостално биће које ће вером рађати иста таква људска бића, намењена од Бога да духовно расту и у дру-гим људима јачају веру.
Вера нам помаже и када смо одрасли и већ изабрали животно занимање да га вредно и савесно обављамо, у нади да ће нам такав рад донети плода а другим људима радост. Када заволимо жену или мушкарца и једног дана се оженимо, опет је вера та која држи брак хармоничним и срећним. Када се разболимо, останемо без посла, осиро-машимо, вером се спасавамо од очајања и самоубиства. Када смо смртно болесни или стари, пред смрћу и страхом од смрти, вера нас заштићује од ништавила.
Намерно не говорим сада ο вери религиозних бића и православно верујућих, већ ο вери апсолутно свих људи на Земљи, и оних који верују у Бога, и оних који сумњају или су равнодушни према питањима вере, као и оних који мисле или тврде да не верују у Бога. Нико не може да оспори да сваки човек живи захваљујући вери која је, као клица, биолошки усађена у људско биће, од самог његовог зачетка, не само рођења. Ко је усадио ову клицу људима? Зар је довољно ову веру објаснити нагоном самоодржања који имају и животиње? Човек не живи ннстиктима, већ најпре разумом, свешћу и самосвешћу које немају животиње.
Човек, дакле, живи Богом, јер и вером, а да то многи људи не знају, мада cлутe. Неки људи свесно не желе да изједначе веру са Богом. Зашто? Свака клица, свако семе природно тежи да се развије, и узрасте у плод. Плод вере као клице, свесна је вера човека у Бога. Ако је нема у човеку, онда су криви рђави услови земљишта у које је семе бачено. Тачно је да семе пада на различито тле, али Бог даје сунце и кишу сваком тлу, јер како би оно без Бога донело плода у земљама света у којим у току године киша ретко пада, или тамо где нема довољно сунчеве топлоте? Бог је зато и дао човеку разум да њиме поправи рђаве природне услове за раст семена. Човек је, дакле, својом слободом, добијеном такође од Бога, одговоран да ли ће се и како семе, она клица вере у новорођеном детету, развити. Велика је, отуд, одговорност родитеља за раст вере у детету, а не само за његов физички и ментални раст. Нере-лигиозни, нехатни, равнодушни, некад и беспризорни ро-дитељи не пружају прилику детету да његова природна вера постане у њему натприродна, значи свесна, религиозна. Због оваквих родитеља, којих је све више у данашњем свету, никада не смемо осуђивати њихову децу која када одрасту нису религиозна; не би требало осуђивати ни родитеље, јер су, вероватно, и сами расли у породици без љубави и освешћене вере.

Ono što je so za svaku hranu to je smirenje za svaku vrlinu...“ (Sveti Isak Sirin)
Život Avrama i Sare


Jovan Mrđenovački


Nestrpljenje
je stanje u koje čovek često zapada, kao u zamku. Čovek zaboravlja da
Bog odlaže ispunjenje i njegovih najboljih želja da bi u vremenu
odlaganja duhovno sazrevao, da bi se duhovno izgrađivao do one mere
duhovnog rasta kada primanje dara od Boga - uslišenje želje - neće u
njemu proizvesti duhovnu štetu.
Kada je nestrpljiv, čovek
nerazumno koristi vreme i rasipa darove dobijene od Boga. Umesto da
vreme u kome Bog odlaže da ga usliši bude period njegovog duhovnog
uzrastanja - duhovnog zaodevanja u krotost, bez koje je nemoguće da
primi od Boga najvažniju blagodat - smirenje, nestrpljiv čovek često
čini grešku: on negoduje, kao da mu Bog čini nepravdu.„Kada moliš
štogod od Boga i On okleva da te brzo čuje, nemoj se žalostiti, jer ti
nisi mudriji od Njega. Ovo se dešava ili stoga što si ti nedostojan da
dobiješ ono za šta moliš, ili stoga što putevi srca tvoga ne
odgovaraju, nego se protive molbama tvojim, ili najzad što nisi još
došao do mere da dobiješ dar za koji moliš. Jer nam ne treba pre
vremena dirati se velikih mera, da ne bi dar Božiji, usled brzine
njegovog dobijanja, postao nekoristan, jer ono što se lako dobije brzo
se i gubi.“ (Sv. Isak Sirin)
Nestrpljiv čovek, oslepljen gordošću,
zaboravlja da Bog uslišava istrajne molitve čvrsto verujućih, krotkih i
smirenih ljudi koji se klone svakog negodovanja i osuđivanja.
Krotak
i smiren sluga Božiji je i praotac Avram, u veri istrajan duhovni borac
o čijim vrlinama govori i Gospod Isus Hristos i apostol Pavle.
Avramovo
i Sarino dugo čekanje da Bog ispuni njihovu želju za potomstvom nije
moglo biti podržano nadom u prirodne moći čoveka i žene da rađaju decu
jer „Avram i Sara behu stari i u godinama, i u Sare beše prestalo što
biva u žena“ (Prva knjiga Mojs. 18,11). Ali, uprkos starosti Avrama i
Sare, Gospod obećava Praocu ne samo da će ga uslišiti već mu o
potomstvu govori tajanstvene reči podstićući ga da nepokolebivo veruje
Njegovom obećanju. „Pa ga izvede napolje i reče: „Pogledaj na nebo i
prebroj zvezde, ako ih možeš prebrojati. I reče:“Tako će biti potomstvo
tvoje.“ I poverova Avram Bogu, a on mu primi to kao pravednost“ (Prva
knjiga Mojsijeva 15;5-6).
Kakvu je veru Bog gradio u duši Praoca
kada je dopuštao da on i Sara dugo čekaju ispunjenje datog im
obećanja? Kako je praotac Avram verovao Bogu?
Verovao je istrajno,
rvući se sa maloverjem, postepeno uzrastajući u smirenju. I kada se
čini da snaga njegove vere ponekad slabi, kada se senka kolebljivosti
preteći nadvija nad Praočevom verom, Bog je svojom silom podupire. Na
različite načine Bog pomaže Praocu da izoštrava duhovnu pažnju, da
uočava slabosti svoje duše - skolnost ka maloverju i očajanju - čime i
započinje Praočevo suprostavljanje njihovoj tiraniji. Uvećavanjem
bistrine Avramovog duhovnog vida jača i njegova spremnost da razume
slabost drugih ljudi, da sa njima saoseća, što je pouzdan znak
plemenitosti milostve duše koja hoće da prašta. Bog često javlja
Avramu svoju Volju podsećajući ga na primljene i buduće darove kao i
na Božije svemogućstvo. Bolno životno iskustvo i Božije starnje
razgorevaju u Avramovoj duši nadu, trpljenje, revnost, krotost,
poštenje i krunišu njegovu ličnost najblistavijom osobenošću vere -
smirenjem.
Pre nego što osmotrimo postupke praoca Avrama u kojima se
zapaža njegova smirenost, razmotrimo šta o značaju smirenja kaže Sveti
Isak Sirin:
„Smirenje i bez dela čini te se mnogi grehovi praštaju.
Naprotiv, bez smirenja i dela su nekorisna, šta više spremaju nam mnogo
rđavog... Ono što je so za svaku hranu to je smirenje za svaku vrlinu,
ono (smirenje) može slomiti snagu mnogih grehova. I ako ga steknemo ono
će učiniti nas decom Božijom, i bez dobrih dela predstaviti Bogu; jer
bez smirenja uzaludna su sva dela naša sve vrline i svaki rad“ (Sveti
Isak Sirin: „Podvig-askeza u našem životu“, Beseda XLV; 202, 203;
strana 44).

STICANjE SMIRENjA
O načinu sticanja smirenja Sveti Isak Sirin govori:
„Duša
koja je na sebe uzela brigu o vrlini i koja živi u strogosti i strahu
Božijem ne može biti bez tuge ni jednog dana; usled toga što su vrline
skopčane sa tugom. Ko beži od teškoća taj se zaista nesumnjivo rastaje
sa vrlinom. Ako zaželiš vrlinu to budi spreman na svaku teškoću. Jer
teškoće rađaju smirenje. Bog neće da duša bude bez briga. Ko želi da
nema briga, taj je mudrovanjem svojim van volje Božije. Ovde razumem ne
brigu o onome što je telesno, već o onome što je teškoća posledovačima
dobrih dela. Dok ne postignemo pravo znanje, tj. otkrivenje tajni,
dotle se posredstvom iskušenja približujemo k smirenju. Ko bez teškoća
prebiva u vrlini svojoj, tome su otvorena vrata gordosti“(Sveti Isak
Sirin: „Podvig-askeza u našem životu“, str.71).

Smirenomudar
čovek, koji je stekao Božansku mudrost, ne žalosti se, u njegovoj duši
nema meteža zbog bilo kakvih optužbi ili nepovoljnih dešavanja i on
zbog njih ne ropće. Blagodaću Božijom smiren čovek savladava svaki
nemir u duši jer u svim okolnostima života sagledava premudru
promisao Božiju o njemu i o svetu i pred ovim sagledanjem stoji
zadivljen.
Sveti Isak kaže:
„Kad Bog dopusti, i dođu nevolje i
brige, ne budimo zlovoljni, nego sa smirenjem ispovedimo da smo
dostojni kazne“ (Sveti Isak Sirin, beseda XXXIV).
Ovakvo duhovno
opredeljenje, koje krasi smirenomudrenog čoveka, jedini je put sticanja
mira Božijeg o kome apostol Pavle u Poslanici Filipljanima kaže:
„Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se! Blagost vaša
neka bude poznata svim ljudima. Gospod je blizu. Ne brinite se ni za
što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu
želje vaše. I mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša
i misli vaše u Hristu Isusu.“

Mada
je Praotac živeo pre istorijskog vremena Spasiteljevog Ovaploćenja, te
zato, razumljivo, ne poznaje Hristov život i Njegovu nauku, Sveta
Trojica ga posle mnogih nevolja ovenčava smirenjem i duhovnom
prosvećenošću. U času kada mu se Sveta Trojica objavljuje i kazuje da
će Sara dogodine roditi sina, Avram je duhovno sazreo i zato može i da
prepozna i da dostojno ugosti Boga - Svetu Trojicu vrlinama svoje duše.
Gospod otvara njegov duhovni vid i on zna da ga u obličju tri čoveka
posećuje Bog - nerazdelna Sveta Trojica. On Svetu Trojicu najpre
oslovljava u jednini: Gospode. „I reče: „Gospode, ako sam našao milost
pred tobom, nemoj proći sluge svoga“ (Prva knjiga Mojsijeva, 18;3).
U
Praočevim rečima nema nestrpljenja zbog dugog čekanja na ispunjenje
Božijeg obećanja. Smernost u Avramovim rečima vidljiv je izraz ne samo
njegovog duhovnog prosvetljenja - smirenog i trezvenog uma i već i
pročišćenog srca. Zato Sveta Trojica i prihvata Praočevu molbu da bude
gost njegovog doma - da sedne za čistu trpezu njegovog smirenog uma i
čistog srca.
Ovaj jedinstven događaj u životu praoca Avrama opisan
u Prvoj knjizi Mojsijevoj - vidljiva objava Boga - Svete Trojice praocu
Avramu ikonografski je sadržaj prema kome će brojni ikonopisci
izobražavati objavu Boga - Svete Trojice Praocu i Sari. Među njima,
snagom duhovnog i umetničkog podviga posebno se ističe prepodobni
Andrej Rubljov. Pre nego što uskoro započnemo sa detaljnim razmatranjem
simboličkih vrednosti kompozicije ikone „Sveta Trojica“ Andreja
Rubljova kojima nam ikonopisac na jedinstven način tumači smisao
Praočevog duhovnog podviga, razmotrimo još neke detalje u teksta Prve
knjige Mojsijeve da bismo svestranije sagledali Praočevo duhovno stanje
kojim je ugostio Boga - Svetu Trojicu.
AVRAMOV SUSRET SA GOSPODOM
Avramovo
smirenje pokazuje se i u činjenici da on svoj lični duhovni trud ne
posmatra kao da je izdvojen i nepovezan od duhovnog razvoja i duhovnog
stanja svoje žene Sare. U naznačenom susretu sa Avramom Gospod pita
Avrama gde je Sara (Isto 18;9-15). Ovim pitanjem Bog pokazuje da je
došao da poseti njihovu bračnu zajednicu, da milost, koju je tokom
prethodnih godina obećavao Avramu, sprema njihovoj bračnoj zajednici, a
istovremeno naglašava važnost međusobnog duhovnog staranja i
povezanosti supružnika - naglašava važnost njihovog međusobnog
duhovnog preispitivanja i podržavanja - jer je u tome smisao i tajna
duhovnog prebivanja bračnika pred Bogom. Avram ispravno razume značenje
pitanja koje mu Gospod postavlja: „Gde je Sara?“. Dok sluša prekor
koji Gospod upućuje Sari zbog njenog maloverja, priseća se da je i on
zapadao u isto iskušenje - da je i on bio maloveran. Zato ne osuđuje
Saru već uviđa veličinu njegovog i Sarinog greha, maloverja. Božiji
prekor upućen Sari odnosi se, dakle, i na Praoca, i zato Avram, bez
negodovanja - smireno prima opravdan, otrežnjujući, očinski, blago
izračen ukor Gospoda: „Imali što teško Gospodu?...“(Isto 18;14).

Od
tog trenutka Avram razume da čovek vređa Boga svojim maloverjem. I dok
Sara, slično pramajci Evi, pred svevidećim Bogom uzaludno poriče svoje
maloverje, Avram, strahujući da ne prognevi Boga lažnim
samoopravdanjem, ne ponavlja Adamovu grešku. Zato što je pošten, što u
duši priznaje da je i on, kao i Sara, bio maloveran, zato što za svoj
greh ne traži opravdanje, na Avrama dolazi nova milost Božija. Silazak
ove blagodati Božija prepoznaje se na kraju posete, kada Avram polazi
da isprati Gospoda. Prepoznaje se u iskazu radosnog, očinskog obraćanja
Gospoda svom vernom i smirenom slugi.
„ Potom ustaše ljudi odande,
i pođoše put Sodoma, a Avram pođe s njima da ih isprati. A Gospod reče:
Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti, kad će od Avrama postati velik
i silan narod i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji? Jer
znam da će zapovediti sinovima svojim i domu svojemu nakon sebe da se
drže puteva gospodnjih i da čine što je pravo i dobro, da bi Gospod
navršio na Avramu što mu je obećao.I reče Gospod: vika je u Sodomu i
Gomoru velika, i greh je njihov grdan. Zato ću sići da vidim da li sve
čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako da znam“ (Isto
18,16-21). Tajne se otkrivaju samo unutar porodice i vernom prijatelju.

Stoga se u naznačenom događaju posebno izdvajaju reči koje Bog
upućuje Avramu: „...Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti...“ Njima
Gospod izražava potpuno poverenje prema Avramu - u njima je mir očinske
radosti. One pokazuju ne samo da Bog poznaje Avramov svestran duhovni
rast već da mu se i veoma raduje.
Zbog rešenosti da odlučno
odbaci svaku pomisao sumnje u mogućnost ispunjenja datih mu Božijih
obećanja, zbog krotosti, poštenja i revnosti u vaspitanju potomstva,
zbog jačanja vere i uzrasatanja u smirenju praotac Avram se udostojio
najveće časti - da mu se Bog očinski obraća.






Православље, Сва права задржана.
Адреса овог текста на интернету је http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/990/tekst/zivot-avrama-i-sare/