ИДЕНТИТЕТ РОМАН

Дра­ган БО­ШКО­ВИЋ
(Кра­гу­је­вац, Фи­ло­ло­шко-умет­нич­ки фа­култет ултет )

ИДЕНТИТЕТ РОМАН:

Про­ље­ћa Ива­на Га­ле­ба Вла­да­на Де­сни­це

Кључ­не реч еч и: идент и­тет , ро­ман, су­бјект-ро­ман, сте­ре­о­ти п.
Апстракт: Идент ент ент и­тет тет тет ко­ји се кононсти­ту­и­ше у Де­сни­чи­ном ро­ма­ну Про­ље­ћа Ива­на Га­ле­ба, иа ко „еди­па­ли­зо­ван” фројди­сти ч­ким пси­хо­ло­шким комомплексима, (ма­ло)гра­ђанском тра­ди­ци­јом, мо­дерни­сти ч­ким иде­а­лом ле­пог и обри­си­ма про­све­ти­те љ­ског мо­ра­ла, као да не до­пу­шта та да бу­де једедно­ставтавно укло­пље­но у оч оч е­ки­ва­не за­ко­ни­то­сти ти /предедра­су­де идент ент ент и­те­та та . На­су­прот от , да­кле, идент ент ент и­те­та та по­сре­до­ва­ног сте­ре­о­ти­пи­ма (гра­ђананство, есте­ти­ка, мо­дерерни су­бјект, ит ит д.), Иван Га­леб се кононсти­ту­и­ше као ао жа­нр, као ао ро­ман ко­ји омо­гу­ћа­ва да се ова­кав идент ент ент и­тет тет тет уопуопуопште те по­ја­ви. Свест ро­ма­на, чо­век-ро­ман, ја-фикикци­ја, структ укт укт у­ри­ра­ју (транс)хуума­ни, ме­та­при­по­ведедни и ме­та­на­ра­тивтивтивни Га­ле­бов идент ент ент и­тет тет тет , та­ко да се пред на­ма не на­ла­зи пси­хо­ло­шко-про­све­ти­те љ­ски су­бјект већ ро­ман-су­бјект, ми не ви­ди­мо свест ју­на­ка не­го свет ро­ма­на, и то то као свест о се­би, при­по­ве­да­њу, по­ети­ци, култ улт улт у­ри, мо­дерерни­сти ти ч­кој тра­ди­ци­ји, епо­хи. На­ша ист ист ист ра­жи­ва­ња по­ку­ша­ће, да­кле, да ододре­де два ме­ха­ни­зма (де)констру­и­са­ња идент и­те­та та у Про­ље­ћу Ива­на Га­ле­ба: 1. фикци­о­но констру­и­сан идент и­тет по­средедством сте­ре­о­ти­па (по­ре­кла, тра­ди­ци­је, умет­но­сти , ит д.), ко­ји се де­констру­и­ше у ко­рист 2. идент и­те­та та ко­га ме­та­фикци­о­но и ме­та­на­ра­тивно констру­и­ше по­е­ти­ка ро­ма­на.
Од Фри­дри­ха Ни­чеа чеа до са­вре­ме­них ми­сли­ла­ца гра­ди се и упорно разгра­ђу­је аут аут о­но­ми­ја мо­дерног ху­ма­ни­сти ч­ког су­бјекта екта екта , ко­ји се форорми­ра у једедној перерма­нент­ној игри ко­ју са њим игра­ју разли­чи­ти ти (онт онт онт о­ло­шки, иде­о­ло­шки, ме­та­култ улт улт у­ро­ло­шки, со­ци­о­ло­шки, пси­хо­ло­шки, ра­сни, кла­сни, рододни...) симбо­лич­ки и дискурзивни ре­ги­стри. Имперсо­налалност и трансперсо­налалност, као ме­ха­ни­зми форми­ра­ња идент и­те­та та , пот­вре­ђу­ју ви­ше­стру­ке обли­ке дискурзивног „едеди­па­ли­зо­ва­ња” мо­дерног су­бјекта екта екта . Пре­по­зна­ва­ње знача­ја и ме­ха­ни­зма дискурзивних пракси за консти­ту­и­са­ње ње­го­ве (вирт ирт у­елне) при­ро­де на­ме­ће се као ну­жност. Пододра­зу­ме­ва­ју­ћи, да­кле, једедну пре­ло­гич­ку те­ри­то­ри­ју ко­ја се скри­ва иза ут о­пијске са­мо­ра­зу­мљи­во­сти ти , идент ент ент и­тет тет тет се про­изизво­ди ци­ви­ли­за­цијијским, културултурултурултурултурним, ет­нич­ким, по­ли­ти ти ч­ким и на­ци­о­налалним предедра­су­да­ма, па се тра­га­ње за њим не мо­же ододи­гра­ва­ти у не­ком не­при­стра­сном про­сто­ру.
Идент и­тет – мо­дерни­сти ч­ки пре схва­ћен као упра­жње­но место то идент и­те­та та – увек је лаж, ви­шак, не­ста­билно ме­сто то на­ших

СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ

де­о­ло­шких, со­ци­о­ло­шких или пси­хо­ло­шких про­јекци­ја. Ње­га „еди­па­ли­зу­ју” тра­го­ви по­ла, по­ре­кла, ра­се, сексу­алалне енерги­је; он та­ко по­ста­је мно­го­стру­ки знак, не­сво­див на једедно зна­че­ње кроз ко­је би се­би при­ба­вљао љао љао ле­ги­ти­ми­тет тет тет . Постструкт укт укт у­ра­ли­сти ти ч­ки дисискурурси за­то то на­гла­ша­ва­ју от­пор пре­ма уна­пред де­фи­ни­са­ном, цеело­ви­то то м и ко­нач­но осми­шље­ном идент и­те­ту ту , у ко­ји је по­хра­ње­на транансце­нденталенталенталенталентална и те­ле­о­ло­шка хе­ге­ли­јананска иде­ја емананци­па­ци­је. Ме­ђу­ти ти м, ко­ли­ко год су, уга­сививши ху­ма­ни­сти ти ч­ки схва­ћен су­бјект, еманци­по­ва­ли идент и­тет , то­ли­ко су га за­тво­ри­ли у бесескрајни лави­ринт пост­де­ри­ди­јананске игре симимбо­лич­ких, се­манти анти анти анти ч­ких, се­миио­ло­шких, гра­ма­то­ло­шких скри­ва­ли­ца. Ако дискурзивне праксе по­зи­ва­ју по­је­динце у ододго­ва­ра­ју­ће уло­ге идент и­те­та та , онда сва­ка дисискурурзививна форорма­ци­ја има транансцененде­на­талталтална и те­о­ло­шка хе­геели­јанска иде­ја еманци­па­ци­је. Ме­ђу­ти м, ко­ли­ко год су, уга­сивши ху­ма­ни­сти ти ч­ки схва­ћен су­бјект, емананци­по­ва­ли идент ент ент и­тет тет тет , то­ли­ко су га за­тво­ри­ли у бесескрајајни ла­ви­ринт пост­де­ри­ди­јананске игре симимбоолич­ких, се­манти анти анти анти ч­ких, се­ми­о­ло­шких, гра­ма­то­ло­шких скри­ва­ли­ца. Ако дискурзивне пракаксе по­зи­ва­ју по­је­динце у ододго­ва­ра­ју­ће уло­ге идент ент ент и­те­та та , ононда сва­ка дисискурурзививна форорма­ци­ја има транансцененденталталтални симимбо­лич­ки про­сто то р ко­јим идент ент ент и­тет тет тет би­ва ододре­ђен. За­то то је пред на­ма да­нас оста­ло пи­та­ње: да ли ми – иако због ње­га мо­же­мо чак и живот изгубити – уопуопште по­се­ду­је­мо идент и­тет , да ли је мо­гу­ћа персо­налална са­мо­и­дент и­фи­ка­ци­ја, да ли је уопуопште мо­гу­ће да га про­изве­де­мо а да не бу­де­мо про­изве­де­ни, да ли у дру­штвеној распо­де­ли дискурзивних мо­ћи на­ше ЈА мо­же да пре­тенду­је да бу­де про­ту­ма­че­но, и ко­ју то то ма­ску мо­ра­мо на­ву­ћи на ли­це да би она по­ста­ла знак на­ше трајне дру­го­сти , на­ше сло­бо­де.
По­што то је не­мо­гу­ће при­сво­ји­ти ти те­ме­ље ље вла­сти­то то г идент ент ент и­те­та та , увек изно­ва кре­ће­мо у по­тра­гу за не­ким но­вим, дру­гим идентите­то то м, за не­ком дру­гом уло­гом, за не­ком дру­гом игром дискурса. Сто­га се у овом ра­ду – исто­вре­ме­но раст е­ре­ће­ном и опт е­ре­ће­ном аут аут аут о­ри­те­ти­ма и те­о­ри­ја­ма – ну­ди једедно ста­ро/но­во пре­зент ент о­ва­ње идент и­те­та та , идент и­те­та та као ро­ма­на, фикци­о­ног идент и­те­та та , и то то по­сре­до­ва­но ро­ма­ном Про­ље­ћа Ива­на Га­ле­ба Вла­да­на Де­сни­це. Мо­је инт инт инт е­ре­со­ва­ње та­ко је усме­ре­но ка опи­су два ме­ха­ни­зма (де)констру­и­са­ња идент и­те­та та у делу Про­ље­ћа Ива­на Га­ле­ба: 1. фикикци­о­но кононстру­и­сан идент ент ент и­тет тет тет по­средедством сте­ре­о­ти­па (по­реекла, тра­ди­ци­је, умет­но­сти , ит д.), ко­ји се де­констру­и­ше у ко­рист 2. идент и­те­та та ко­га ме­та­фикци­о­но и ме­та­на­ра­тивно констру­и­ше по­е­ти­ка ро­ма­на. Овде ћу, та­ко­ђе на­по­ми­њем, го­во­ри­ти не о ро­ману као жанру ко­ли­ко о ро­ма­ну као дискурсу, као једедној фи­гу­ри, функци­о­налалној фи­гу­ри ко­ја при­сва­ја мо­гућућно­сти ти устро­ја­ва­ња ху­ма­ног идент и­те­та та .
*
Фи­гу­ра ро­ма­на симбо­лич­ки ука­зу­је на је­дан ши­ри, исто­ријски, ци­ви­ли­за­цијијски, ако хо­ће­те те , европопски култ улт улт у­ро­ло­шки конте онте онте онте кст

ДРАГАН БОШКОВИЋ

ко­јем сам ро­ман при­па­да. Фи­гу­ра ро­ма­на нам расаскри­ва, пре све­га, једедну исто­ријску безезо­блич­ну стварност ко­ја је гурну­та та у врт рт лог умно­же­них кононстру­и­са­ња. У то то м сми­слу, не мо­ра се го­во­ри­ти ти са­мо о на­ра­тивном идент и­те­ту ту ко­ли­ко о ме­та­на­ра­тивном, ме­та­ди­скурзивном, ме­та­култ улт у­ро­ло­шком идент и­те­ту ту ро­ма­на. Ро­ман, да­кле, знак је исто­ријски усло­вље­ног интерди­скурзивног по­сре­до­ва­ња, он по­ста­је пре­кри­ти ч­ки при­хва­ће­на па­ра­дигма идент и­те­та та , кроз ро­ман ра­де култ улт у­ра, ци­ви­ли­за­ци­ја, епо­ха, иде­о­ло­ги­је. Ро­ман татако ни­је не­ви­ни про­сто то р пре­но­ше­ња зна­че­ња већ, раскла­па­ју­ћи зна­че­ња, он до не­пре­по­зна­тљ и­во­сти скри­ва ауторауторауторску интенци­ју, дру­штве­не, иде­о­ло­шке и културултурултурне контексте .
Про­ље­ћа Ива­на Га­ле­ба је­сте ро­ман ко­ји се, у хрват­ско-српском књи­жевевном контеконтеконтеконтеконтексту ту , мо­жда по први пут ут на­кон Дру­гог свет­ског ра­та та структ укт у­ри­ра као ме­та­на­ра­тивна фи­гу­ра: она ко­ја у са­мом тексту ту ро­ма­на не­пре­кидно сигна­ли­зи­ра но­ву епо­халалну при­по­ведедну и по­е­ти ч­ку си­ту­а­ци­ју и ме­сто то са­мог текста та ро­ма­на у њој; она ко­ја не­пре­кидно разо азо т­кри­ва сам по­ду­хват ат при­по­ве­да­ња као ао (не)мо­гу­ћи по­ду­хват ат , а сам чи чи н пи­са­ња као ао ут ут о­пијијски про­јект, не­да­ле­ко од гра­ни­ца пост­гра­ђанског и пост­ху­ма­ни­сти ч­ког све­та та . Ова­ко структ укт укт у­ри­ра­на ме­та­на­ра­тивтивтивна фи­гу­ра ро­ма­на ана­логогна ме­та­на­ра­тивној фи­гу­ри идент и­те­та та те­ме­љи се упра­во у све­сти о кра­ју једедног све­та та . Оту­да се ро­ман/идент и­тет са врховног ме­ста та аут аут аут о­ри­те­та та апапсо­лут­но Дру­гог, ко­ји да­је пра­во на го­вор и овла­шћу­је на­ра­тивни глас да по­ста­не на­ра­то то р, мо­ра по­ву­ћи у ме­та­по­зи­ци­ју са ко­је је до­зво­лу за на­ра­ци­ју мо­гу­ће да­ти са­мо по­средедно, кроз ука­зи­ва­ње на ње­ну крхкост, фрагагментарентарентарентарентарност, дисисло­ци­ра­ност. До­зво­ла за на­ра­ци­ју изизда­је се по­средедством интертекинтертекинтертекинтертекинтертекинтертекинтертекинтертексту­алалних ве­за и ме­та­фикци­о­ног ододсу­ства при­че , тј. уста­но­вља­ва­њем једног дисперзивног, но­мадског и бесеско­нач­ног си­сте­ма ре­фе­ренци европопске културултурултурултурултурне и књи­жевевне тра­ди­ци­је ко­ји су под ининди­рект­ном конт ро­лом фи­гу­ре ро­ма­на и са­мо пре­ко ододно­са са то то м фи­гу­ром и ра­зу­мљи­ви на­ра­то­ру Про­ље­ћа Ива­на Га­ле­ба.
*
Оно ЈА ко­је се консти­ту­и­ше у Де­сни­чи­ном ро­ма­ну Про­ље­ћа Ива­на Га­ле­ба – иа иа ко кли­ше­ти­зи­ра­но мо­дерерни­сти ти ч­ким пре­де­тертертермиинант­ним ре­перт ерт о­а­ром идент и­те­та та : фројди­сти ч­ким пси­хо­ло­шким комомплекекси­ма (ма­ло)гра­ђананском тра­ди­ци­јом, мо­дерерни­сти ти ч­ким иде­а­лом ле­пог, обри­си­ма про­све­ти­те љ­ског мо­ра­ла – као да не до­пу­шта та да бу­де једедно­ставтавно укло­пље­но у оч оч е­ки­ва­не за­ко­ни­тотости /предедра­су­де ант ро­по­ло­шки схва­ће­ног идент и­те­та та . Идент и­тет се, да­кле, „кри­ви” по­тенци­јалалним ви­шком на­ра­тивног текста та , он, да­кле, не пододле­же ми­ме­ти ч­ким предедра­су­да­ма. Ње­го­ва структ укт у­ра та­ко ододби­ја да бу­де схва­ће­на у ре­фе­ренци­јалалном сми­слу: оно је ису­ви­ше комомплексно, оно мно­го зна, пре­ви­ше ми­сли, опседеднуто то је со­бом, оно је ме­га­ло­манско, оно же­ли све и ни­шта та , оно је

СТУДИЈЕ И
ЧЛАНЦИ

ни­шти­ло се­бе као ху­ма­ни и от от во­ри­ло као ро­ма­нескни/есте т­ски идент и­тет . Оно је, да­кле, пре­гло­ма­зно да би ододго­ва­ра­ло конвенци­о­налалној структ укт у­ри општестесхва­ће­ног ху­ма­ног идент и­те­та та јер га на­ди­ла­зи оно­ли­ко ко­ли­ко ро­ман на­ди­ла­зи би­ло ко­ји ху­ма­ни иденти­тет . Ова­кав идент и­тет за­пра­во је­ди­но мо­же би­ти успо­ста­вље н ро­ма­ном, што то зна­чи да ова­кав идент и­тет мо­же би­ги са­мо фи­гу­ра, као што то је то то и ро­ман: ту ту не тре­ба тра­жи­ти ре­а­лан су­бјект ко­ли­ко је­дан ви­шак, пре­лаз, укршта­ње, ко­ји од су­бјекта екта екта пра­ви фи­гу­ру. Пре­те­ра­не ре­флекси­је и на­ра­тивне игре ододре­ђу­ју идент и­тет нече­га што то је ви­ше од су­бјекта екта екта , а што то је бли­ско ро­ма­ну. Про­ље­ћа Ива­на Га­ле­ба, да­кле, не­ће пре­зент о­ва­ти са­мо ка­ко чо­век жи­ви у се­би, ко­ли­ко ка­ко Ја жи­ви сву­да осим у се­би. Уко­ли­ко са­вре­ме­не те­о­ри­је упа­да­ју у замамке ми­ме­ти­зма, ана­ло­шке ве­зе стварарност-фикци­ја или ни­хи­ли­ра­ју те разли­ке и акт акт и­ви­ра­ју ре­зо­ве, пу­ко­ти­не, ми­мо­и­ла­же­ња гра­ни­це ре­алалност-фикци­ја, идент и­тет (као ) ро­ман оста­је је­ди­но ут о­чи­ште за су­бјект ко­ји се искљу­чи­во у ро­ма­ну са­мо­от­кри­ва и са­мо­пре­по­зна­је.
За Ива­на Га­ле­ба ни­је ка­ракт акт е­ри­сти ч­на ме­то­дич­ка скепса у кла­сич­не појојмо­ве исти­не, ра­зу­ма, идент ент ент и­те­та та , објективективективективективно­сти ти , на­ра­ци­је, про­гре­са – још увек млад, мо­дерни­зам у Ива­ну Га­лебу на­ста­вља ља да игра сво­ју ви­ше­стру­ку егегзи­стентентенци­ја­ли­сти ти ч­ку ди­ја­лект ект и­ку (би­ће – не-би­ће, све­тло – та­ма, ја – не-ја, по­сто­ја­ње – не­по­сто­ја­ње, ит д.) – па се још увек не­ће осе­ти­ти као пост­модерерни­сти ти ч­ки не­предедви­див, не­за­сно­ван, ди­верергента ента ента ента н, не­ста­би­лан, нео­дре­ђен. Ме­ђу­ти м, у Про­ље­ћима Ива­на Га­ле­ба по први пут у срп­ској-хрвататској-на­шој-ме­ђу књи­жевевно­сти ти истакистакистакистакну­те те су гра­ни­це исиспо­ведедног го­во­ра у ко­рист по­е­ти­ке ро­ма­на. Ро­ма­нескни дисискурс за­тво­рен уну­та та р су­бјекта екта екта као да не до­зво­ља­ва да по­е­ти ч­ка свест про­дре у обоблик/дисискурс/свет ет ро­ма­на. Једедна не­мо­гу­ћа при­по­ведедна и по­е­ти ч­ка, епо­халална и егзи­стенци­јалална си­ту­а­ци­ја ко­ју у први план ист ист ист у­ра Де­сни­чи чи н ро­ман пододра­зу­ме­ва да перерма­нент­но на­глааша­ва­ње апапсо­лут­не артифицијелелно­сти идент и­те­та та је­сте не­ка­кав, ре­ле­ванта анта анта анта н ододго­вор једедног су­бјекта екта екта екта , једедног ро­ма­на. Са­мо­свест при­по­ве­да­ча по­ста­је свест о обли­ко­ва­њу ро­ма­на, за­пра­во о обли­ко­ва­њу се­бе, сво­га гла­са, идент и­те­та та , једедна упорна предедста­ва су­бјекта екта екта на осве­шће­ним марги­на­ма по­е­ти­ке.
Пре­у­зи­ма­ње ја-по­зи­ци­је и то то као ао афирма­ци­је инди­ви­ду­алалности су­бјекта екта екта иска­зи­ва­ња, у Про­ље­ћима Ива­на Га­ле­ба за­ти­че се­бе већ уба­че­ног у озна­чи­те те љ­ски ла­нац дисискурурса. Су­бјект, на­и­ме, по­ста­је ододсут­ни за­сни­ва­ју­ћи узрок дискурса, а не ње­гов вла­сник, он не вла­да дискурсом већ дискурс вла­да њи­ме. Субубверзивни инди­ви­ду­алални су­бјект, ко­ји де­лу­је у име дру­штве­ног симбо­лич­ког по­рет­ка (ро­ма­на), да би разгра­дио /уч врстио има­ги­нарне идентифи­ка­ци­је ма­три­це са­мо ододра­жа­ва „до­брог” уни­верзалалног су­бјекта та . При­по­ве­дач ач Де­сни­чи­ног ро­ма­на са­мо на­вододно по­ку­ша­ва да се осло­бо­ди ци­ви­ли­за­цијских предедра­су­да не­ким субубверзивним го­во­ром. Ње­го­ва по­тре­ба да оста­не у сте­ре­о­ти­пу, ме­ђу­ти м, оспо

ДРАГАН БОШКОВИЋ
со­бља­ва га да на­ди­ђе сте­ре­о­ти ти п, да се­бе пре­по­зна као ао ро­ман. Ка­да ка­же:
„Чи­та­вог сам се свог жи­во­та та од не­че­га осло­ба­ђао . Жи­вот от ми и ни­је био дру­го до низ су­сљедљедних осло­ба­ђа­ња. (...) Вје­ро­вао сам да та­ко поста­нем цје­ло­купни­ји, ви­ше свој, ви­ше ја...”
са­мо је предедра­су­да ко­ја нам по­ка­зу­је да су и ро­ман и су­бјект у вла­сти иде­је еманци­па­ци­је, као и да про­ду­же­ње су­бјекта екта екта мо­ра да кре­не не­где ван ње­га, или баш у ње­га као дру­гог, у ње­га-ро­ман јер „при­лич­но ми је при­хва­тљ и­ва ми­сао да је основни, или бар најајглававни­ји по­ти­цај на пи­са­ње те­жња за осло­бо­ђе­њем”. Са­мо­и­денти­фи­ка­ци­ја при­по­ве­да­ча раскри­ва га као оног ко­ји је за­ро­бље н у се­би и ро­ма­ну, изизнад све­га у ро­ма­ну ко­ји ми­сли на ње­га, про­изизвооди га и ана­ли­зи­ра без ње­го­вог зна­ња.
Иде­је Бо­га, дру­гог, зна­ња, умет­но­сти , бе­смрт­но­сти , исти­не, му­зи­ке, вре­ме­на, смрти рти рти , при­ро­де, ле­пог – ко­ји­ма је опопседеднут ут при­по­ве­дач ач Де­сни­чи­ног ро­ма­на – је­су „ре­кви­зи­ти ” са ко­јим се тра­ди­ци­о­налално предедста­вља ху­ма­ни аут аут о­ри­тет : то то су она обе­лежја ко­ја ододре­ђу­ју идент и­тет пре ње­го­вог са­мо­пре­по­зна­ва­ња као ододре­ђе­ног идент и­те­та та , опре­де­љу­ју­ћи та­ко ње­гов идент и­тет као -већ-пре­по­знат ат , тј. као -већ-уста­но­вље н. Уто­ли­ко је у Про­ље­ћима Ива­на Га­ле­ба до гра­ни­ца до­ве­де­на по­зи­ци­ја гра­ђананске кононцепепци­је идент и­те­та та као сво­ји­не и про­це­са при­сва­ја­ња, и на­чет конте кст но­вих иде­ја о идент и­те­ту ту . Ако при­по­ве­дач ач увек ви­ди ле­по, смисао , предедра­су­ду, онда се он у све­му то­ме пре­по­зна­је и са­мо­о­смишља­ва: ако у не­де­љи ви­ди „надљудадљудски дан” ко­ји је упи­сан и у при­ро­ду и у мрт рт ве ства­ри, а у „по­ха­ној пи­ле­ти­ни”, као бололнич­кој по­ну­ди, ви­ди „гра­ђанско (за­што то баш гра­ђанско?, вје­ро­ват­но је то то опште­људљудско)”, ви­ди „је­дан апапсо­лут по­ну­де”, онда нам он, супстантанци­ја­ли­за­цо­јом конвенци­ја, от­кри­ва сопстве­ну за­ро­бље­ност сте­ре­о­ти­пи­ма. Оно што то је, да­кле, за при­по­ве­да­ча , при­ро­до то то је за­пра­во супстантанци­јалално; оно што то је гра­ђанско, ци­ви­ли­за­цијско, то то је опште­људљудско, да­кле, опет супстантанци­ја­ли­зо­ва­но.
Отва­ра­ње пи­та­ња по­че че т­ка и кра­ја тектектекста та , структ укт укт у­ре фрагагме­наата та , елипти ч­них па­са­жа, ододсу­ства хро­ни­калалног на­че­ла дневнич­ке про­зе, ко­ја се укљу­чу­ју у ро­ман ка­сног мо­дерни­зма, по­ста­вља­ју гра­ни­це су­бјективективног гла­са као по­е­ти ч­ке ре­зо­ве ро­ма­на. Ту се пре­ла­ма­ју „та та ч­ке гле­ди­шта та ” по­е­ти­ке, ро­ма­на и су­бјекта екта екта . Оне су још дра­сти ч­ни­је изра­же­не у аут аут о­по­е­ти ч­ким де­о­ни­ца­ма у ко­ји­ма се при­по­ве­дач ач пи­та та о пи­са­њу као о ни­ка­да до­сегну­то то ј мо­гућности јер, ре­ћи ће, „Да ја пи­шем књи­ге...” или „Да сам пи­сац...” Да је Иван Га­леб, да­кле, пи­сац, пи­сао би књи­ге у ко­ји­ма се „не би до­га­ђа­ло ама баш ни­шта та ”. Де­фа­бу­ли­за­ци­ја као да по­ста­је дру­го име за де­ху­ма­ни­за­ци­ју и дена­ра­ти­ви­за­ци­ју идент и­те­та та и на­го­вешта та ј ње­го­вог ра­си­па­ња. Ка­да Иван Га­леб конста­ту­је „Ју­трос сам ли­стао тао све ове би­ље­шке и опет се на­сми­јао над са­мим со­бом”, ни­је ли то то мараркер по­ра­за су­бјекта екта екта екта . Ко­ме при­па­да чи­та­ње бе­ле­жа­ка и „смех над са­мим со­бом”: су­бјекту екту екту и/или ро­ма­ну?

СТУДИЈЕ И
ЧЛАНЦИ

„Ире­алални дневник” или „Је­дан нео­сми­шље­ни жи­во­то­пис”, ка­ко при­по­ве­дач ач на­зи­ва овај свој на­ра­ти в, је­сте у пот­пу­но­сти хипо­те­ти ч­ки те кст чи­ја је по­у­зда­ност, као сва­ког дру­гог дневни­ка, увек са­мо при­видидна. Уто­ли­ко се су­бјект го­во­ра ово­га ро­ма­на, ко­га би Де­ри­да ододре­дио као инстантанцу „за­бо­ра­ва, ододно­сно памћења” за­падне култ улт у­ре, та­ко­ђе на­ла­зи у са­бла­сној по­зи­ци­ји муч­ног пре­по­зна­ва­ња и не­изизве­сног кононсти­ту­и­са­ња вла­сти­то то г на­ра­тивтивтивног идент ент ент и­те­та та . Тај идент ент ент и­тет тет тет је, ре­ћи ће ро­ман, „пун конт онт онт ра­дикикци­ја”, јер су и Иван Га­леб и по­е­ти­ка ро­ма­на за­сно­ва­ни на па­ра­докси­ма конт ра­дикци­ја. Јер оно што то се „зо­ве чо­вјек”, а не оно што то је­сте чо­век, „скуп је интимних конт ра­дикци­ја за­ши­ве­них у људљудску кожу”, па, са­гла­сно то­ме, „Да сам пи­сац”, тврди Га­леб, „ни­ка­да не бих стра­хо­вао да не упаднем у конт ра­дикци­ју и не­до­сљедљедност”. По­е­ти­ка ро­ма­на са­о­бра­жа­ва се по­е­ти­ци идент и­те­та та , иа ко нас Десни­ца до­во­ди до си­ту­а­ци­је у ко­јој се ви­ше не зна шта та је идент ент ент и­тет тет тет , а шта та ро­ман, већ нам сигна­ли­зу­је да се не­што то , већ пре­ли­ве­но у дру­го, са­мо зо­ве су­бјект или ро­ман.
На­су­прот от , да­кле, идент и­те­та та пре­де­терми­ни­са­ног сте­ре­о­типи­ма (гра­ђанство, есте­ти­ка, мо­дерни су­бјект, ит д.) – што то су тропи ко­је пи­сци Де­сни­чи­не епо­хе не­све­сно би­ра­ју – Иван Га­леб консти­ту­и­ше се као жа­нр, као ро­ман ко­ји омо­гу­ћа­ва да се ње­гов идент ент ент и­тет тет тет уопуопуопште те по­ја­ви. Свест ро­ма­на, чо­век-ро­ман, ја-фикикци­ја, „еди­па­ли­зо­ва­ни” жа­нр, структ укт у­ри­ра­ју овај (транс)ху­ма­ни, (мета та )на­ра­тивни Га­ле­бов идент и­тет , та­ко да се пред на­ма не на­ла­зи зре­ли пси­хо­ло­шко-про­све­ти­те те љ­ски су­бјект већ ро­ман-су­бјект, ми не ви­ди­мо свест ју­на­ка не­го свест ро­ма­на и то то као свест о се­би, ју­на­ку, при­по­ве­да­њу, по­е­ти­ци, култ улт у­ри, мо­дерни­сти ч­кој тра­дици­ји, епо­хи. То украт­ко зна­чи да је (не)мо­гу­ће по­зи­ва­ти се на изри­чи­ту ту , апри­орну ве­зу изме­ђу ро­ма­на и чо­ве­ка, али да је мо­гу­ће ми­сли­ти изве­де­ни на­ра­тивно-симбо­лич­ки идент и­тет . Ука­зи­ва­ње на при­ро­ду ове ве­зе субубверзи­ја је сва­ког по­ку­ша­ја да се концепт идент и­те­та та структуруктуруктури­ра есенци­ја­ли­сти ч­ки, у скла­ду са иде­јом о по­сто­ја­њу не­ка­кве за­да­те и не­про­ме­њи­ве су­шти­не. Јер, ако је идент и­тет ро­ман, онда је идент и­тет фикци­ја, а то то зна­чи да ро­ман не по­сто­ји као ао „нулти улти улти улти ” или ре­ла­ни идент ент ент и­те­ти ти као ао што то не по­сто­ји ни ње­гов по­то­мак, при­по­ве­дач ач , ододно­сно чо­век. Фикци­ја/ро­ман, да­кле, кононстру­и­ше идент ент ент и­тет тет тет као ао (не)ко­хе­рента ента ента ента н, и омо­гу­ћа­ва му да се­бе у то то м сми­слу пре­по­зна и име­ну­је. Оту­да се у ант ро­по­лошким, со­ци­о­ло­шким и култ улт у­ро­ло­шким про­ми­шља­ји­ма концепта епта идент ент ент и­те­та та и су­бјект ект ект и­ви­те­та та ни­ма­ло слу­чајчајчајно по­ја­вљу­је ро­ман као ао ка­те­го­ри­ја ко­ју је нео­пхододно ре­де­фи­ни­са­ти и ре­структ укт у­ри­са­ти у ци­љу разу­ме­ва­ња мо­гу­ће по­ли­ти­ке ре­пре­зент а­ци­је идент и­те­та та .
Пододсе­ти­мо се: сва­ка по­ли­ти­ка предедста­вља­ња идент ент ент и­те­та та пододра­зу­ме­ва не­пре­кидно трансформи­са­ње једедне фи­гу­ре у дру­ге, чи­ме се оне ме­ђу­собно „ту­ма­че ”, „де­ши­фру­ју” и „уса­гла­ша­ва­ју”. Овај про­цес (де)ко­ди­ра­ња фи­гу­ре за­пра­во је бесеско­на­ча ча н па се та­ко фи­гу­ра ро­ма­на мо­же са­гле­да­ти као не­пре­кидно трансформи­са­ње у фи­гу­ру Ива­на Га­ле­ба, и обрат­но. У Де­сни­чи­ном ро­ма­ну ове

ДРАГАН БОШКОВИЋ
фи­гу­ре се да­ље ље транансфорорми­шу у конте онте онте онте кст култ улт улт у­ро­ло­шке и про­свеети­те љ­ске на­ра­ци­је, ху­ма­ни­сти ч­ког је­зи­ка и ка­сно­мо­дерни­сти ч­ке по­е­ти­ке. Иако је мо­жда мо­гу­ће бра­ни­ти иде­ју о пре­ва­зи­ла­же­њу културултурултурултурултурно-исто­ријијских ко­до­ва у ро­ма­ну, о ро­ма­ну као ао над-су­бјекту екту екту екту , она нам се вра­ћа као бу­ме­ранг. Су­бјект-ро­ман је по­средедник не­че г дру­гог/исто то г јер и ро­ман, као и су­бјект, структуруктуруктури­ра гра­ђанска свест, за­падна култ улт у­ра, диску­ризвне праксе, на­ра­тивни сте­ре­о­типи, фикци­о­не игре... По­ме­ра­ња у идент и­те­ту ту , да­кле, до­га­ђа­ју се исто­вре­ме­но на пла­ну су­бјект ект и­ви­те­та та ко­ли­ко и на пла­ну по­е­ти­ке ро­ма­на, па ро­ман и су­бјект та­ко оста­ју от от во­ре­ни за но­ве конте ксту­а­ли­за­ци­је, знак једедне борбе за при­чу /дискурс као си­но­ним за власт над со­бом, све­то то м, идент и­те­то то м.
Па ипак, це­ло­купупни опопсег кри­ти­ке ма­ло­гра­ђананске све­сти ти ху­мааног су­бјекта екта екта мо­же­мо пре­ме­сти­ти и на ро­ман. Иза текста та ро­ма­на, као ао и иза тектектекста та су­бјекта екта екта екта , мо­гу се пре­по­зна­ти ти умно­же­не структ укт укт у­ре мо­ћи (по­ли­ти ти ч­ка, дру­штве­на, кла­сна, ко­ло­ни­јалална, културултурултурултурултурна, ит ит д.). Она мо­же би­ти идент и­фи­ко­ва­на као све­про­жи­ма­ју­ћа моћ ко­ја у сво­ју мре­жу укљу­чу­је и дискурс ро­ма­на: уко­ли­ко су сте­ре­о­ти­пи идент и­те­та та би­ли пододри­ве­ни ро­ма­ном, ро­ман са­да би­ва пододри­вен сопстве­ним ху­ма­ни­сти ч­ким, про­све­ти­те љ­ским, по­е­ти ч­ко-на­ративним сте­ре­о­ти­пи­ма. Моћ упра­во тра­жи субубверзивна пододруч­ја, ка­кво је ро­ман, умет­ност, ко­ја на­изглед по­чи­ва­ју изван ње­не надле­жно­сти , не би ли се­бе са­му ма­ски­ра­ла, уч и­ни­ла пододно­шљи­вом и га­рант ант ант о­ва­ла сопопстве­ну про­дукукци­ју. Да ли нас, кононсе­квент­но то­ме, ро­ман за­во­ди уни­верерзалалним/парт арт арт и­кулулра­ним сте­ре­о­ти­пи­ма, ут врђу­ју­ћи нас у иде­о­ло­шки конт ро­ли­са­ним про­сто­ри­ма или се ми са­мо се­ли­мо са равни на ра­ван, са дискурса на дискурс, ника­да не са­гле­да­ва­ју­ћи крај ху­ма­ни­сти ч­ког пи­сма, гра­ни­це игре идент ент ент и­те­та та ? Да ли је, да­кле, ро­ман про­сто то р емананци­па­ци­је или наашег за­тва­ра­ња у је­дан безизезизла­зни ла­ви­ринт предедра­су­да и илу­зи­ја еманци­па­ци­је? Да ли по­средедством ро­ма­на на­ма вла­да дру­штве­на моћ? Ве­ро­ват­но да, али исто то та­ко знам да бих во­лео ео да мно­ме влаада искљу­чи­во по­средедством ро­ма­на, и то то та­квих ка­кав је, изме­ђу оста­лих, Про­ље­ћа Ива­на Га­ле­ба Вла­да­на Де­сни­це.

Dra­gan Bo­ško­vić