Lek za slomljeni mozak

Elden M. Chalmers
LEK ZA SLOMLJENI MOZAK
1
Zahvalnice
Srdačno se zahvaljujem velikoj grupi naučnika, kliničara, nastavnika, sveštenika i običnih čitalaca za sugestije kojima su ovu knjigu učinili korisnijom za grupu čiji su predstavnici.
Posebno “hvala” dugujem i doktorima Džordžu Akersu, Džeku Blanku, Leoni Guli i Šeri Skidmor za pažljivo čitanje rukopisa i sugestije koje su mi bile od neprocenjive vrednosti.
Najvažnija i najdublje priznanje ide mojoj supruzi, Esteri Vidmer Čalmers, za njenu posvećenost i pomoć u svim stadijumima stvaranja ove knjige, za njenu uređivačku pronicljivost, spisateljsku veštinu i mudro kritičko rasuđivanje.
Ne smem zaboraviti ni moju sada već odraslu decu, nastavnicu Donu Stin i kliničkog terapeuta Verlina Čalmera, koji su me toliko puta kroz odrastanje podsećali na važnost i istinitost osnovnih postulata prodiskutovanih u ovoj knjizi, a takođe i zbog toga što su sa mnom nesebično podelili svoja profesionalna iskustva.
Ovom prilikom želim da izjavim svoju zahvalnost i autorima knjiga iz kojih sam koristio istraživanja i ilustracije: J.C. Eklesu, R.B. Katelu, Vilder Penefildu, J. Ahterbergu i G. Franku Lavlisu, Džoan Borisenko, Ričardu Restaku, Danijelu Goldmanu, Vilijamu Sadleru i mnogima drugima čija imena se nalaze u referencama i zabeleškama.
Najzad, ova knjiga ne bi videla svetlost dana da nije bilo mojih klijenata čiji je doprinos u ličnim iskustvima i doživljajima koji su štivu dali boje i obogatili ga u mnogome.
Konačno, najveće priznanje odajem strpljivom prijatelju, Isusu Hristu, koji me je neumorno nadahnjivao svojim mislima i hrabrio svojom ljubavlju, sve vreme stvaranja ove knjige.
2
SADRŽAJ
1. Uvod……………………………………………………………………….1
2. Zapanjujuće činjenice o isceljujućoj sposobnosti vašeg mozga…………...7
3. Kako usmeriti mozak u pravcu isceljenja…………………………………13
4. Snaga volje i isceljenju…………………………………………………...19
5. Kako vaš mozak stvara navike……………………………………………27
6. Praktiči saveti u vezi sa započinjanjem “ isceljujućeg” ponašanja……….35
7. Kako pokoriti depresiju…………………………………………………...43
8. Unapređivanje psihološkog rasta………………………………………….55
9. Prevencija psihološkog sloma……………………………………………..87
10. Odgajanje procesa isceljenja……………………………………………...117
11. Moćna isceliteljska trojka…………………………………………………127
12. Samopomoć koja isceljuje………………………………………………...141
13. Utemeljivanje trajnih navika………………………………………………149
14. Isceljujući odnosi u porodici……………………………………………157
15. Planirajte unapred………………………………………………………….183
Reference i zabeleške………………………………………………………….205

Uvod
Tek što nismo stigli u Bejkersfild, CA na naš 23 sprat, Tioga Motor
višespratnice. Sunce je izlazilo sa naše desne strane, a jutro je bilo
prohladno osvežavajuće. Bio sam budan već nekih sat vremena i mozak mi
je bio krcat pitanjima.
Razmišljao sam o svojim postdiplomcima, koji su u sklopu svojih
doktorskih studija pohađali i moj kurs iz oblasti psihoterapije i
savetovanja, a koji su još uvek tako malo znali o savetovanju i
pomaganju ljudima u nevolji . Bili su žedni saznanja o umu i emocijama.
Razmišljao sam i o tome koliko je samo povređenih ljudi u ovome svetu –
razočaranih roditelja koji se hvataju u koštac sa lošim ponašanjem
svoje dece i delikvencijom svojih adolescenata; osoba sa poremećajem
pažnje; anksioznih, depresivnih, opsesevnih, kompulzivnih tipova
ličnosti; onih koji su unesrećeni paničnim poremećajima i fobijama i
još ko zna koliko njih sa drugim problemima.
Dok su moji postdiplomci pretraživali teoretske osnove učenja Frojda,
Skinera, Rodžersa, Maslovljeve, Elisove, Perlsa, Karkhufa i mnogih
drugih, nametnulo im se sledeće pitanje:” Da li su uspeli da pronađu
odgovore na pitanja koja su im se nametala, kako bi bili u stanju da
pomognu drugima u rešavanju njihovih životnih problema?”
I dok su oni rastezali svoje umove ne bi li razumeli moždane strukture,
kako hemijske tako i fizičke – i da na neki način dokuče bilo kakvu
vezu između strukture i funkcije, nametnulo im se novo pitanje:” Može
li sve ovo dovesti do valjanih zaključaka i odgovora na ljudske
probleme?”
Moć genetike – hemijski kodovi uposleni u svakoj ćeliji tela i mozga.
Nešto razmišljam, zabrinuti ljudi su sigurno puni pitanja. Na kraju
krajeva, da li ljudi jednostavno zaglave u ovaj svet rođenjem? I možemo
li im mi uopšte pomoći genetskim inžinjeringom? Da li jednostavno
odustajemo od pomaganja ljudima da se promene i rešavamo li probleme
prostim “genetskim čišćenjem”?
3
Ali šta ako su odgajanje i pažnja jači od gena? A šta ćemo reći o
kursevima utvrđivanja u roditeljskim veštinama, visoko obrazovnim
programima, hipnozi, … i
….i ispiranju mozga, ili restrrukturiranju zakonskog sistema i kontroli
medija? Jesmo li mi zaključani u svojim problemima zbog načina na koji
mislimo i onoga o čemu mislimo?
Ili smo mi ipak samo ono što jedemo? Da li se odgovor nalazi u reformi ishrane?
A da možda vedski sveštenici s’dalekog istoka nemaju odgovor? Oni su
vekovima tvrdili da mozak oslobađa posebne supstancije koje umu mogu
obezbediti mir.1 Neuro-naučnici sa zapada otkrivaju da um zaista
oslobađa hemijske supstancije koje direktno determinišu široku paletu
naših najrazličitijih osećanja.
Može li možda Biblija, koju smo vekovima proučavali i koja se kroz
istoriju ponosila time što je imala direktan uticaj na ljudske živote,
da pruži čoveku današnjice praktične odgovore na pitanja koja ga muče.
Mnogi renomirani naučnici kažu “da”. Ali mnogo je i onih koji kažu
“ne”. Ja lično ne vidim neslaganje između nauke i religije.
Naučna istraživanja su stalno puna iznenađenja. Ali ispravna nauka ne
otkriva ništa što se kosi sa ispravno shvaćenom Biblijskom istinom.
Ustvari, ja sam otkrio da često ispravna nauka obasjava Biblijske
tekstove novom svetlošću i da ispravno razumevanje Biblijskih tekstova
otkriva nove naučne vidike. Ako proučavamo otvorenog uma i nauka i
Biblija će nas poučiti zakonitostima, za koje verujem da ih je sam Bog
ustanovio i kroz koje On sam i radi!
Moji pacijenti su pronašli mir i oslobodili se svojih zebnji kad su
razvili druženje sa ovim Bogom, “kroz kojega”, kako u Bibliji piše,
“Jer kroz Njega živimo, i mičemo se, i jesmo.”2 Kad je Sokrat, mudri
grčki filozof podelio sa svojim učenim kolegama sledeću frazu “kakve su
ti misli, takav si”, on je samo bio eho mudrosti kralja Solomuna,
najmudrijeg čoveka na svetu, zapisane u Bibliji 700 godina ranije.3
Danas oni koji se bave neuro naukama, potvrđuju da je naše mišljenje
tako moćan proces koji može raspršiti milione hemijskih kesica
ispunjenih odgovarajućim hemijskim spojevima na odgovarajuće adrese u
mozgu i tako dubinski menjati naša raspoloženja, osećanja i delovanja.
Još neverovatniji od ovoga su nedavno obelodanjeni nalazi istraživanja
neuro-naučnika Džona Eklesa (John Eccles) i kolega, koji pokazuju kako
naše razmišljenje može modifikovati genetski materijal!4 Ova Biblijska
misao “kakve su ti misli, takav si” dobijaju novi i potpuniji smisao
kroz ovo istraživanje.
Opet se moje misli vraćaju na to mnoštvo povređenih napolju – nebrojene
mase onih koji nisu nikad zatražili stručnu pomoć. Jedni su se
jednostavno plašili. Drugi pak nisu znali kome da idu.
Mogu li ikako pomoći tim ljudima da prepoznaju put kojem je kraj
isceljenje slomnjenog mozga? Mogu li ih ikako inspirisati da stanu na
tu stazu? Ova knjiga moj pokušaj.
A onda se moje misli sele na moj tridesetogodišnji rad u psihoterapiji
i savetovanju i na dvadeset godina svešteničke službe pre toga. Kakvo
je to moje savetovanje i terapija?
Kako stvari sortiram tokom terapije? Šta odbacujem, a šta zadržavam? Na
osnovu čega vršim izbor gradiva za predavanje? Kako biram pravu tehniku
iz mnoštva? Kojim se principima rukovodim?...

4

Kad razmišljam o svojim pacijentima ne mogu a da ne mislim na neke
kojima nisam uspeo da pomognem. Stalno iznova preispitujem razloge
neuspeha. Preispitujem i lične frustracije i situacije u kojima sam
propustio priliku da motivišem nekoga. Dobro mi je poznato kako je lako
biti neosetljiv za tuđa iskrena osećanja i kako je lako fokusirati se
na pogrešne ciljeve ili primeniti pogrešne lekove.

Opet ne mogu a da ne razmišljam i o stotinama mojih klijenata koji su
pronašli spokoj uma i radost života u oslobođenju od teskobe, paničnih
poremećaja, depresije, kompulzivnih i opsesevnih radnji, poremećaja
ličnosti i seksualnog ponašanja i gomile drugih uznemiravajućih
poremećaja. Nameće mi se pitanje: ”Zašto su neki trajno izlečeni, a kod
drugih se bolest povratila”?

Razmišljam često i o mojim studentima, o onim apatičnim kao i o
borbenima; ali i o onima koji su nadvladali svoje krize i od loših đaka
postali nabolji u klasi. Kroz misli mi prolaze i svi oni isfrustrirani
roditelji koji sijaju od radosti i ponosa nad naučnim dostignućima
svoje dece.

Razmišljam takođe i o deci i adolescentima koji odjednom otkriju da je
besmisleno da zloupotrebljavaju čudo svog uma, zapanjujuće moćni mozak
i koji promene smer svoga života i polete putem neverovatnih otkrića.

Premda smo veoma zahvalni za eksplozivan i eksponencijalan rast
saznanja i merljiva iskustva kako u naučnom tako i u duhovnom carstvu,
ipak nas i dalje muči potreba za jasnim i dobro definisanim odgovorima
na mnoge aspekte slomnjenog mozga. Slomnjenog fizički i psihološki.

U tom traganju za odgovorima, mnoge glasove čujemo kako nas dozivaju u
različitim pravcima. Moramo priznati da je veliki izazov prepoznati i
odabrati pravi, na putu našeg traganja za obnovljenjem i celovitošću.
Stoga smo, ako dozvolite, uz put postavili mnoge ustaljene principe i
proverene teorije, poput saobraćajnih znakova.

Postoje sigurni i pouzdani načini izlečenja kao što postoje sigurni i
pouzdani putevi. Takođe postoje i nesigurni i opasni putevi. Na
nesreću, mnogi značajni ljudi su se odlučili za opasne staze i svoje
putovanje su završili nesrećniji nego li su bili na početku puta.

Principi i postulati izneti na sledećim stranicama, zasnovani su na
sigurnim osnovama i podrobno ispitani. Oni su bazirani na zdravim
naučnim dostignućima do kojih su došli naučnici u nezavisnim
istraživanjima, ali isto tako i na Biblijskim izveštajima čije poruke
su preneli različiti pisci Biblijskog teksta, kako bi nam osigurali
ispravno razumevanje.5 Sledeći ih, hiljade njih su pronašli put ka
psiološkom zdravlju i celovitoj ličnosti.

U ovoj knjizi mi definišemo reč princip kao osnovnu istinu, bazični
zakon, ili vladajući zakon ponašanja. Kad upotrebimo reč postulat mi je
definišemo kao aksiomsku pretpostavku, fundamentalnu hipotezu koja je
nužni preduslov koji vodi ka specifičnom rešenju.

Nadam se da će principi i postulati izneseni na narednim stranicama,
biti zvezde vodilje i nezalazeće sunce koje će nas održati na našem
kursu, ponekad i na olujnom moru, ne bi li sigurno doputovali u nebeski
mir – mir uma i duše; i u puninu radosti!

POGLAVLJE 2


Zapanjujuće činjenice o isceljujućoj sposobnosti vašeg mozga


Godine 1968, doktor Džon R. Plet (John R. Platt), eminentni neurolog,
biofizičar i socijalni psiholog, objavio je da naš mozak nema kako se
do tada mislilo dvanaest do četrnaest milijardi moždanih ćelija, već
sto.


5


Postoji oko hiljadu međusobnih veza ili sinapitčkih spojeva po ćeliji,
ili oko hiljadu triliona međuspojeva ukupno. Ako bismo koristili po
trideset hiljada novih spojeva svake sekunde našeg života, ne bismo
uspeli da ih sve iskoristimo.


Iznad svega ovoga, u svakoj pojedinačnoj ćeliji (ovo uključuje
otprilike deset triliona ćelija u ostatku tela) kapacitet informacija
zapisanih u DNA predstavlja broj koji je trideset puta veći od ukupnog
broja slova zapisanih u Enciklopediji Britanici. Za matematičara je to
oko 6 X 109. Ako bi se rastegnula DNA u svih deset triliona ćelija i
povezala da čini neprekidni niz, dobila bi se putanja koja nadmašuje
širinu celog solarnog sistema!6


Jednog dana, na kraju časa, upitao sam svog profesora inače zagovornika
organske evolucije sledeće pitanje: ”Kako teorija evolucije objašnjava
razvoj ljudskog mozga koji ima sposobnost da rešava probleme mnogo veće
od onih sa kojima će se za života susresti? Prema evolucionoj teoriji
organizam razvija samo onu opremu koja mu je neopodna.” Bio je iskren i
objasnio da evolucionistička teorija nema valjano objašnjenje za ovu
pojavu. A onda je on upitao: “Zašto veruješ da mozak ima kapacitet koji
ne možemo upotrebiti tokom celokupnog životog veka?”


Učinilo mi se da sam video iskricu u njegovom oku kad je postavio to
pitanje i pomislio sam da možda očekuje propoved budući da je znao da
sam sveštenik. Naravno, nisam imao srca da ga razočaram, pa sam
odgovorio: ”Verujem da kad je Bog stvorio prvog čoveka po sveme
obličju, nije imao nameru da ga poživi šezdeset, sedamdeset pa čak ni
sto godina. Bog je planirao da čovek živi večno. Zato ga je opremio
mozgom kojem ne bi bio problem da se fascinira beskonačnim univerzumom
kroz beskrajnu večnost!” Ljubazno, ali ozbiljno, profesor je rekao:
“Možda si u pravu.” i ja čvrsto verujem da jesam.


Slažem se sa autorom koji je napisao: “Svako ljudsko biće koje je
stvoreno prema Božjem obličju, obdareno je istorodnom silom kao i sam
Stvoritelj - individualnošću, silom da misli i čini. Ljudi u kojima je
ova sila razvijena jesu oni koji podnose odgovornosti, preuzimaju
inicijativu i imaju uticajan karakter. Cilj pravog vaspitanja je
razvijanje ove sile; obučavanje mladih da budu ljudi ljudi koji misle
svojom glavom, a ne da budu puki odsjaj ideja drugih ljudi.”7


Ta jedinstvenost i individualnost ljudskog bića je vodila čuvenog
neuro-istraživača Džona C. Eklesa da pred kraj predanog istraživačkog
života izjavi sledeće: “Pošto materijalistički pogled nije u stanju da
objasni našu jedinstvenost, prinđen sam da jedinstvenost sebe samog tj
svoje duše pripišem činu natprirodnog duhovnog stvaranja. Teološki
govoreći, svaka duša je neponovljiva Božja kreacija koja se implantira
u rastući fetus u vremenu između začeća i rođenja. To je činjenični
dokaz unutrašnjeg jezgra jedinstvene individualnosti koji nije moguć
bez “Božanske kreacije”. Priznajem da nijedno drugo objašnjenje meni
nije logično; niti genetska jedinstvenost sa svojom fantastično
neverovatnom lutrijom; niti diferencijacija pod uticajem faktora
sredine koja ne determiniše nečiju jedinstvenost, već je samo
modifikuje.


Zaključak je od neprocenjivog teološkog značaja. On iznova učvršćuje
naše verovanje u postojanje ljudske duše kao čovekove celokupnosti i
njenog čudesnog porekla u Božjem stvaranju. Po njoj prepoznajemo Boga
ne samo kao transcedentnog tvorca svemira, Boga u kakvog je Ajnštajn
verovao, već kao Oca punog ljubavi kome dugujemo sebe same.”8

6



Ovim izražavam svoje napore da sa dubokom poniznošću razumem ličnost
sebe samog, kao biće koje je u stanu da doživi sopstvenu stvarnost.
Nudim vam ovo u nadi da ćemo mi ljudi biti stanju da otkrijemo tu veru
koja preobražava u značenju i značaju ove predivne avanture koja je
svakome od nas darovana u našem malom mikrokosmosu; kroz naš predivni
mozak koji je naš kontrolni centar u procesima memorisanja,
kreativnosti i uživanja u odnosima sa drugim sopstvenim bićima”.9



Neki neuro-naučnici veruju da na rođenju mozak sadrži najveći broj
neurona u toku celog života. (Ovo je verovatno istina za mnoge osobe,
ali ne i za sve, što ćemo kasnije pojasniti). Od tada, kažu ovi
naučnici, moždane ćelije izumiru neverovatnom brzinom, posebno u nekim
delovima mozga. Ustanovljeno je da kora velikog mozga, uključujući
motornu koru i frontalne režnjeve, gubi oko pedeset hiljada neurona
svaki dan.



No ako odemo malo dublje u moždanu strukturu, gubitka ćelija nema. Iako
ne znamo pravi razlog smrti ovih ćelija, možemo načiniti naučnu
pretpostavku na osnovu sličnog procesa gubitka moždanih neurona u
poznim godinama.



Ono što zasigurno znamo jeste da ako prestanemo da koristimo moždane
ćelije, one izumiru. Ovo je rezultat dvadeset-osmogodišnje studije u
kojoj je praćeno četiri hiljade stanovnika države Vašington. Princip je
jasan: “Iskoristi ili izgubi”!



Naravno, neupotreba iako važan, nije i jedini činilac gubitka.
Destruktivne strane materije, nedostatak kiseonika, nedovoljna i
hranidbeno siromašna ishrana, infektivne bolesti, neodgovarajuće
oduženje i povrede glave, takođe u velikoj meri doprinose gubitku ovih
dragocenih ćelija. Ovaj gubitak za sobom vuče neizbežne posledice –
slomljeni mozak! Onesposobljenost, napredujuća degeneracija, mentalna
konfuzija, iskrivljeni doživljaj i gomila emotivnih poremećaja!



Naučnici su pronašli važnu stvar. Mozak ne voli da bude polomljen!



Ustvari kad neuron u mozgu umre, mozak istog momenta odašilje
“komunalnu posadu” makrofaga, da počiste mrtvo tkivo pre nego li ono
“zagadi” moždano okruženje. Mozak onda naredi armiji rezervista –
astrocitima da se pripreme za desant i ispuste tovare “faktora rasta
neurona” (nerve growth factor) čim za to dobiju zeleno svetlo.



Proučavaoci mozga su otkrili da mozak čeka da mi ili neko ko brine o
nama izda naređenje. Ovakvo naređenje izdajmo svaki put kad se nateramo
na razmrdavanje našeg tela i mozga. Baš tako! Mi sami ili neko ko nas
voli i brine o nama smo u stanju da isceljujemo!



Svojim očima sam video dete koje nije imalo centar za sluh, gledanje i
druge velike i važne moždane strukture; dete koje je trebalo da nikad
ne progleda, da nikad ne začuje zvuk, ili uradi išta sem da leži
paralizovano u krevetu do kraja života. Posmatrao sam njegovu majku
kako ga dugo vremena s’ljubavlju snažno masira. Gledao sam kako mu
pridržava glavu i grudni koš, dok ga ohrabruje da zapuzi – da pokuša da
upotrebi ruke i noge. Posmatrao sam je kako njegov svet ispunjava
predivnim zvucima i prizorima, sve vreme dok ga snažno masira. I video
sam njegovo puzanje! Video sam da je odgovorilo na prizore i zvukove
koje mu je uputila! Video sam, i to dobro!



Snimci njegovog mozga su pokazivali da je razvoj zaustavljen na nivou
primarnog moždanog tkiva, na samom početku. On je imao tako malo da
ponudi. No, kao odgovor na majčinu stimulaciju, taj jednostavni i
nerazvijeni mozak je izdao naređenje armiji astrocita da se raštrka
svud po mozgu i oslobodi faktor rasta neurocita, kako bi iznikli novi
moždani putevi i veze između nekolicine neoštećenih teritorija. Ove
nove veze, na novoj teritoriji, nastaloj kao odgovor na odgovarajući i
kontinuirani trud, oslobodile su nove hemikalije kako bi se električna
pražnjenja mogla prenositi i time omogućiti novonastalim enzimima da
ovom detetu omoguće da koristi svoje udove, oči i uši.



7



Posmatrao sam u čudu, kako mlada dama u svojim ranim dvadesetim prelepo
svira klavir, iako joj je pre toga “muzički mozak” i veći deo desne
hemisfere, hirurški odstranjen. Njeni hirurzi su verovali da će ostati
paralizovana i vezana za krevet u



ostatku svog života. Ali ona je insistirala da nauči da svira klavir. I
određenim, odgovarajućim i userenim naporima, naučila je.



Ima još mnogo toga da se nauči o misterioznom i strahopoštovanja
dostojnom mozgu. Čitajte dalje i otkrijte principe koje možete
primeniti u praksi ili podeliti sa drugima, kako bi zaista iscelili
slomljeni mozak i iskusili istinsku radost i život u izobilju!

POGLAVLJE TRI




Kako usmeriti mozak u pravcu isceljenja




Oči su im bile zatvorene. Bili su opušteni i neusmerene pažnje.
Elektrode elektroencefalografa (EEG) su ispravno bile plasirane na
glavu svakog studenta. U svakom pojedinom slučaju videli smo ono što se
zove dominantan alfa ritam. Nije bilo niti jednog zapisa specifičnog
moždanog pražnjenja. No, čim su ovi studenti pozvani da pogledaju ili
pomisle nešto, obrazac moždane aktivnosti se promenio. Svaki EEG zapis
otkrio je različitu formu aktivnosti mozga. Obrazac je bio definisan
time šta su studenti gledali. Šerington (Sherrington) je ovu mrežu
opisao kao




“očaravajući razboj u kome milioni sijajućih čunaka (nervnih impulsa)
tkaju skladnu tkaninu, uvek smisaonu, ali nikad trajnu, promenljivu
harmoniju sačinjenu od gomile pod-tkanina.”10




Svaki put kad userimo svoju pažnju, mi “istkamo” specifičnu fizičku i
vremensku tkaninu sačinjenu od brojnih nervnih impulsa u našem mozgu.
Naučnici koji se bave proučavanjem mozga se slažu oko ovoga.11




Mi želimo da upregnemo naše misli u pravcu isceljenja. Baš kao i kod
deteta sa orijenta iz prethodnog poglavlja, ako nam nedostaje ćelija i
mreže za određeni cilj, naš mozak će ih stvoriti. Možemo svoje misli
usmeriti prema cilju baš kao i ono. No ako već posedujemo potrebne
neurone i ciljnu mrežu u mozgu, odgovarajuće misli mogu ih staviti u
pogon.




Doktor Džon Ekles i B. Libet su utemeljitelji teorije po kojoj
specifične misli produkuju specifične obrasce moždane aktivnosti. Na
primer, jednostavna namera da se pomeri prst, uzrokuje spremnost dela
motorne kore koja odgovara prezentaciji tog prsta, da momentealno
promeni električni potencijal. Ova odluka je registrovana kao
potencijal spremnosti u polju odgovornom za pomeranje prsta u motornom
korteksu (kori pr.prev) već 0.2 sekunde pre nego li je sam prst
pomeren.12




Brojne druge studije su takođe zabeležile i druge specifične moždane
obrasce kao odgovor na druge namere.13 PET skenovi (Pozitronska
Emisiona Tomografija, metoda vizualizacije struktura organizma prema
potrošnji nekog metabolita, pr.prev.) su otkrili oštro preusmeravanje
protoka krvi u mozgu prema mestima koja su u tom trenutku odgovorna za
stvaranje namera i donošenje odluka.14 Ovo jasno potvrđuje mišljenje da
umne radnje kakva je i fokusiranje pažnje, mogu aktivirati specifične
nervne odgovore u našem mozgu.




8




Stoga možemo pretpostaviti da um ima mogućnost da jednostavnim
namerenjem, ciljano aktivira određeni deo mozga. Tada ovi moždani
centri stvaraju osećaj o tome šta treba da se uradi u određenoj
situaciji. Ovi osećaji tada postaju osnova našeg karaktera i ličnosti.
Ovo je možda ponajbolje izraženo u savetu apostola Pavla, zapisanom u
Svetom Pismu u poslanici Rimljanima: “Ne vladajte se prema ovome
vijeku, nego se promjenite obnovljenjem uma svojega, da biste mogli
kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Božija” (12 glava, 2
stih).




Uplašeni sveštenik mi je došao na terapiju. Čuo je glasove. Nije bio
siguran jesu li to realni glasovi ili jasne zapovedne misli, -
halucinacije ili opseseje. Ove glasove nije mogao da poveže ni sa čim
iz svoje okoline. Nikako mu nije polazilo za rukom da oslobodi tih
zapovedajućih misli. Bio je prestrašen. Iznova i iznova, bombardovala
ga je zapovest: “Prokuni Svetog Duha, prokuni Svetog Duha”. Kako da
ovaj sveštenik kontroliše svoj mozak?




Biblija nam daje veoma jasno uputstvo. Pre svega Bog nas poziva da:
“dovedemo svaku misao u pokornost”.15 Ovo je moguće jer nas je sam Bog
stvorio sa sposobnošću da to uradimo. Dakle kao što smo uvideli, snagom
naše volje, kao sile našeg izbora, mi možemo svome mozgu narediti da se
odupre i najdubljim željama.




Zatim, upozoreni smo na to da ovaj rat nije rat u kome se bitke vode
oružjem ovoga sveta, već “ silno od Boga na raskopavanje gradova, da
kvarimo pomisli i svaku visinu koja se podiže protiv poznanja Boga”.16




Mi smo u duhovnom ratu. Eminentni Bog u koga su Džon Ekles i Abert
Ajnštajn verovali, naoružao je naš duhovni um onog trenutka kad smo
odlučili da Mu podčinimo svoju volju. Apostol Pavle, pod Božanskim
nadahnućem nas podseća na to da: “…je Bog (taj) što čini u vama da
hoćete i učinite kao što mu je ugodno”.(Filibljanima poslanica 2:13)




U poslanici hrišćanima u Kolosu, Pavle govori o ovom prebivanju
Hristovom (“Hrist u vama”) kao o velikoj tajni. (Kološanima poslanica
1:26-29) Neuro-naučnici kao poput J.C.Eklesa, Karla Popera (Karl
Popper) i drugih, potrošili su godine razmišljanja i iscrpnog
istraživanja da bi dokučili ovu tajnu.




Treća važna stvar je da smo mi pozvani da svoje misli zarobimo “za pokornost Hristu”.18




Duhovni deo ličnosti može izabrati da se potčini ili Hristu ili
Njegovom suparniku, nekad nebeskom anđelu Luciferu, a sada prognaniku
na Zemlji, Sotoni.19 I jedan i drugi mogu prožimati naš um svojim
idejama i mislima, boreći se za našu vernost i pripadnost. Izbor je
naš. Slobodni smo da izaberemo svojom voljom. Ona nije predodređena na
određene izbore, kako tvrdi B.F. Skiner.20

Da odemo još korak dalje, nama je omogoućeno da koristio sledeću strategiju:





“Ne daj se zlu nadvladati, već nadvladaj zlo dobrim.”21





Na ovom principu sam zasnovao lečenje malopre pomenutog sveštenika,
čiji je um bio bombardovan neprijatnim mislima i idejama. Zamolio sam
ga da preventivno nauči i ponavlja sledeći biblijski stih za koji
verujem da je totalna antiteza njegovim uznemiravajućim mislima:





“Blagosiljaj dušo moja Gospoda i ne zaboravljaj nijedno dobro što ti je učinio”22





Kao što rekoh, trebalo je da ponavlja ove reči kad god bi crne misli
naišle u njegov um. Uveravao sam ga da ako to bude radio s’verom, da će
uskoro početi da se oseća čudesno prijatno svaki put kad neprijatne
misli nadođu. Prijatnost koju bude osećao, vremenom će rasti. Tako će
posle izvesnog vremena moći da predupredi napad ponavljanjem ovog i
njemu sličnih biblijskih stihova.





Naravno da su mu bili poznati ovi stihovi, ali nikad nije razmišljao o
tome da ih upotrebi u terapeutske svrhe. Pozvao sam ga da stalno
prelistava značenja i smisao reči iz stihova u svome umu. Dok je on
tako razmišljao o svim blagoslovima i prednostima koje ovi tekstovi u
sebi nose, njihova smislenost i svrsishodnost je aktivirala emotivne
obrazce u mozgu. U poniznosti on je počeo da gleda na Boga kao
Darovatelja tih blagoslova.





9





Obrazac reagovanja njegovog mozga, vremenom će pojačati osećaj
slavljenja i duh službe njegovom Bogu. To će ga regrutovati u Božju
armiju u duhobvnom ratu. Predložio sam mu i da redovno čita ceo 103
psalam kojega su prethodni stihovi deo.





Ovo će sigurno povećati njegov osećaj zahvalnosti Bogu za njegove
blagoslove. Povećaće i njegovu spontanost u slavljenju i blagosiljanju
Boga. Ovo će opet sa svoje strane učvrstiti njegovu veru u Tvorca. Na
kraju će ga sve ovo obnoviti i učvrstiti u odnosu sa Bogom. Biblija
obećava:





“Anđeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se njega boje i izbavljaju ih.”23





I bilo je tako. Vremenom su se napadi proredili i nestali. Njegova
strepnja je nestala. Uračunljivost mu je porasla. Njegova supruga je
osetila ogromno olakšanje i radost zbog promene koju je doživeo. Nakon
samo nekoliko dana intenziviranja i praćenja terapije, više mu nije
bila potrebna moja pomoć.





Čini se da ništa drugo ne može unprediti zdravlje tela i duše kao što
to može duh zahvalnosti i slavljenja. Zakon je prirode da se naša
osećanja i misli mogu biti osnaženi dok ih izražavamo.24





Postoji isceljujuća sila koju poseduju obećanja Tvorca zapisana u
Bibliji, a koja tek treba da se pronađe. Upoznajmo ih što više. Neka
ova obećanja preusmere našu pažnju na Božanskog Tvorca koji je ujedno i
jedini pravi lekar i savetnik. Hajde da proučavamo Bibliju sa ciljem da
bolje upoznamo Boga i da iskusimo Njegovo stalno prisustvo. Verujem da
ćemo tada iskusiti isceljenje koje je iskusilo nebrojeno mnoštvo onih
koji su se susreli sa Bogom Sinom dok je hodao Zemljom i koje i danas
svakodnevno oseća na hiljade njih.





U sledećem poglavlju, još dublje ćemo sagledati veličanstvenost slobode volje i njenu moćnu ulogu u isceljenju slomljenog mozga.





POGLAVLJE 4





SNAGA VOLJE I ISCELJENJE





Pre izvesnog vremena, jedan mladi student je došao u moju kancelariju
da traži savet. Bio je na završnoj godini studija, ali nije umeo da se
odluči u vezi posla kojim bi se bavio. Malo smo proćaskali, uradili par
testova i zajedno nacrtali profil ličnih interesovanja i sposobnosti.
Rezultati njegovog ličnog integrisanja su bili više nego li loši.
Njegovo sagledavanje sopstvene ličnosti je bilo bolesno definisano. On
jednostavno nije znao ko je on zapravo. Nije imao definisane planove,
niti dugoročne ciljeve. Bio je kao brod bez kormila na moru i bez luke
na pameti. He had no will to become – only a wish – a fleeting fancy,
now and again.





Poslao sam ga natrag u studentski dom da razmisli o svom sistemu
vrednosti i zamolio da se vrati iduće sedmice sa spiskom vrednosti za
koje je osećao da su vredne života u bilo kojim uslovima. Sledeće
sedmice vratio se sa listom ali mu je lice odavalo osećaj duboke
zabrinutosti. Sve na listi je bilo prežvrljano. Pružajući mi je, rekao
je: “Ovo je strašno. Morao sam da prekrižim svoje vrednosti zato što
nisam mogao da se vidim zalepljen uz njih sve vreme. Ostavio sam samo
dve, iskrenost i poštenje i na putu dovde morao sam i njih da
prežvrljam.” Njegov problem je bio što nije imao volje “za postajanjem”.





10





Drugom jednom prilikom, jedan mladić mi se obratio zbog insistiranja
svoje majke. Iz nekoliko škola je bio izbačen i već je imao uslovnu
kaznu zbog neodgovornog vladanja. Nacrtali smo njegov profil – njegove
jake strane i njegove slabosti – i razgovarali o njima. Oči su mu se
zacaklile, a snaga ispunila telo kad je video rezultate. Tada mi je
rekao: “Ovo sam doista ja, zar ne – i zaista ima dobrih osobina koje
izviru iz mene, samo kad bih obuzdao ovih par loših – čoveče one su baš
loše, zar ne? – ali kad bih samo mogao da ih pobedim, mogao bih postati
neko i nešto,





zar ne?” Tog momenta želja za postajanjem je rođena i danas je on
inžinjer elektronike koji i dalje koristi svoju volju da postane.





VOLJA. Šta je to? U čemu joj leži snaga? I kako da je ojačamo?





Dr. Vilijam Sadler (William Sadler) je rekao: “Volja je zbir svih
pozitivnih mentalnih aktivnosti, sumacija psihičkih izbora i odluka!”25





Dr. Vilder Penfild (Wilder Penfield), čuveni svetski neuro hirurg je izjavio: “Volja je duh čoveka.”





Elen Vajt (Ellen White) je napisala: “Volja je vrhovna sila koja
upravlja čovekovom prirodom i kojoj se sve druge sposobnosti
pokoravaju. Volja nije ukus ili skolonost, već sila koja odlučuje u
sinovima ljudskim.”26





“Onaj koji se kuša treba da razume pravu snagu volje. To je sila koja
upravlja ljudskom prirodom, - sila odlučivanja, izbora. Sve zavisi od
ispravnog poteza volje. Želja za dobrotom i čistoćom su ispravne, sve
dok se ispoljavaju, ali ako se zaustavimo samo na njima, nemaju
koristi. Svi oni koji se samo nadaju i iščekuju da će pobediti svoje
naklonosti, će propasti. Oni se ne potčinjavaju Božjoj volji. Oni ne
biraju da Mu služe.





Bog nam je podario moć izbora, a na nama je da je vežbamo. Mi ne možemo
promeniti svoja srca niti možemo kontrolisati svoje misli, nagone i
naklonosti. Mi ne možemo sami sebe učiniti čistima, po volji Bogu,
Njemu na slavu i za službu. Ali mi možemo odlučiti da služimo Bogu, mi
mu možemo predati svoju volju; i onda će On činiti kroz nas da možemo i
hoćemo da učinimo kako je Njemu ugodno. Ovako će celokupna naša priroda
biti potčinjena Hristu.





Kroz pravilnu upotrebu volje, u životu može nastati sveobuhvatna
promena. Pokoravanju volje Hristu, mi se sjedinjujemo s’Božanskom
silom. Mi primamo snagu odozgo da ostanemo postojani. Čist i plemenit
život, život pobede nad apetitom i požudom, omogućen je svakome ko bude
ujedinio svoju slabu, kolebljivu ljudsku volju sa svemogućom,
nekolebljivom voljom Božjom.”27





Moja supruga i ja ćemo dugo pamtiti posetu Dr.-u Vilderu Penfildu.
Proveli smo šest i po sati u razgovoru s’njim. Opisivao nam je neka od
svojih ispitivanja koja je sprovodio na otvorenom mozgu svesnih
pacijenata koji su se podvrgavali operaciji zbog epileptičkih napada. U
trenutku kad bi dotakao površinu slepoočne kore slabim izvorom
električne energije, njegov pacijent bi razvio osećanje koje je doživeo
nekoliko godina ranije. Pacijent bi nanovo proživljavao to iskustvo.
Jasno je video ljude, ulični ćošak, svoj ambar i čuo zvukove, muziku
ili razgovor koji se odvijao pre nekoliko godina. Sve je bilo tu,
trajno zapisano u mozgu i spremno za ponovnu reprodukciju čim se
dodirne slabim električnim stimulatorom.





Dr. Penfild je naglasio sledeće: “ove studije pokazuju da sve ono na
šta smo obratili pažnju, je ostalo trajno upamćeno u našem mozgu.” A
onda je počeo da govori o volji. Rekao nam je da iako je uspeo da
stimulacijom strujom pacijenta zadobije za razgovor, ovaj je pomoću
svoje volje bio u stanju da ugasi efekte stimulacije, da ne vidi i ne
čuje bilo kakve senzacije iz prošlosti, već da prati u miru razgovor
koji vodi sa lekarom. I onda je Dr. Penfild izjavio: “Čovekova volja je
slobodna. Ona koristi obrazce i puteve koji već postoje u ljudskom
mozgu, ali nije kontrolisana s’njihove strane.Volja je slobodna.”

11






Izborom da se zadrži u konverzaciji sa doktorom, pacijent je bio u
stanju da poništi sve efekte električne stimulacije. Moždane zone
pogođene električnim pražnjenjem odbile su da na njega reaguju. Sve ovo
je bila posledica jednostavne odluke pacijenta da svoju pažnju usmeri
na nešto drugo, u ovom slučaju na razgovor sa Penfildom.






Elen Vajt to opisuje sledećim rečima: “Snaga volje može se odupreti
utiscima uma i u stanju je da dokaže a grand soother nerava.”28






Koliko je doista moćna volja?






Volja jeste moćna. Ona je moćno oruđe koje kontroliše maštu i odoleva
bolesti.29 Um i nervi jačaju tonus i snagu vežbanjem volje.30 Moć volje
se ne vrednuje onako kako bi trebala.






“Neka vaša volja bude budna i ispravno usmerena i onda će prenositi
energiju celom biću i biti čudesan pomoćnik u očuvanju zdravlja. Ona je
takođe moć koja se hvata u koštac sa bolešću.”31






Jeli volja apsolutni vladar?






Psihijatar Vilijam Sadler kaže: “Volja nije svemoćni vladar – ona vlada
tronom uma kao vladar OGRANIČENE MONARHIJE – ograničene hemijskom
građom i biološkim zakonima. Osam od deset endokrinih žlezda grade ono
što bismo mogli nazvati “odbor hemijskih direktora”.






Nemam nameru da privlačim svu pažnju na ulogu endokrinih žlezda u
ljudskom ponašanju i organizaciji ličnosti, niti da umanjujem i
omalovažavam područje delovanja volje ili moći odlučivanja nad
najvažnijim nervima i sposobnosti da kotroliše ljudsko ponašanje.
Napokon, voljne odluke su odlučujući faktor u svim ovim borbama. Kad je
endokrini sistem funkcionalan i kad njegovi sekreti vrše povoljan
uticaj na nervni sistem, individua će shvatiti da je u stanju da BRZO
porobi svoje obolele nerve.






S’druge strane, kad su endokrine žlezde nefunkcionaln i kad njihovi
hormoni iritiraju, prenadražuju ili preterano iscrpljuju nervni sistem,
pacijent je u teškoj borbi; njegov cilj je sve teže ostvariv i moraju
se primeniti produženi napori kako bi se postiglo porobljavanje
nerava.”32






Postoje neki koji koriste droge i koji popuštanjem ohrabruju loše
navike da preuzmu kontrolnu moć nad voljom. Drugi pak povlađuju svojoj
okolini na takav način da dozvoljavaju svakom uticaju ili utisku da im
određuje izbore. Njihova volja, čak i ovim slučajevima, je još uvek
činilac koji odlučuje. Oni su izabrali da slede ove uticaje.






Zato što je ljudski mozak postao poprište duhovne borbe, mnogi koji
nisu uspeli da predaju svoju volju Božjem Duhu, potpali su pod vlast
Sotone. Kad Sotona preuzme vlast nad nečijom voljom, odluke koje ta
osoba donosi, nužno vode u patološki ishod. Mozak će bolovati od
poremećaja koji su strani mentalnom zdravlju.






Primer takve jedne avenije kroz koju Sotona pokušava da pristupi
ljudskom umu jeste hipnoza. U ovoj praksi, nečiji um se dovodi pod
kontrolu druge osobe tako da se individualnost slabije stopi
s’individualnošću jače. Slabiji sprovodi volju jačeg, posebno ako mu
vrednosni sistem nije ustanovljen na čvrstom temelju. Bogu ovo nije po
volji. Ova procedura samo priprema osobu sa slabom voljom da u
budućnosti bude još slabija i da se još lakše predaje procenama drugih.
Volja propušta da izabere najviše sopstvene vrednosti i naginje ka
praćenju linije manjeg otpora. Takva osoba se pre odlučuje za
trenutačna zadovoljstva. Sa terapeutske tačke gledišta, mi želimo da
ohrabrimo pojedinca da ojača svoju volju, a nikako da je oslabimo.






Šta možete da uradite da bi ojačali volju?






12






1. Vežbajte se u odlučivanju – čineći svoj um pozitivno nastrojenim,
odmah nakon što ste odmerili činjenice – i držite se svojih odluka,
spremni da ih promenite samo kad ih protivne činjenice osporavaju.
Često je bolje načiniti grešku, nego li oklevati u neodlučnosti.
Ponekad zapisivanje odluke pomaže osobi da se čvrsti drži odluke koju
je donela.






2. Završite prethodni posao pre nego li otpočnete novi. Nemojte skakati
sa jedne stvari na drugu i iz jednog okruženja u drugo, vrteći se sve
vreme u krug.






3. Ponekad igre mogu pomoći u raznoju sposobnosti odlučivanja. Imao sam
mladog pacijente koji je među bolničkim osobljem imao reputaciju
odličnog sotno-tenisera. Ali kad bih ja igrao sa njim, stalno se
pomerao napred nazad oklevajući da servira. Kad bi jednom servirao,
mogao je da normalno nastavi sa igrom. Igranje mu je pomoglo da donosi
odluke brzo dok jednog dana nije počeo da servira sa potpunom
odlučnošću.






4. Dopusti sebi pogreške.






5. Ustani iz kreveta u ono vreme kad si sebi to zacrtao. Odluči to uveče i ostani pri tome ujutru.






6. Čitaj duboko i smisleno i nateraj svoj um da razume i zapamti ono
što si pročitao. Prekomerno čitanje emotivnih maštarija slabi volju.






7. Volja se jača vežbanjem – samo-odricanja i samo-kontrole. Vežbaj odbacivanje popustljivosti samom sebi.






8. Poveži svoju volju sa Božanskom Energijom tako što ćeš od Boga tražiti da ti ojača volju.






9. Praktikuj zdrav način življenja sa dobrom ishranom, vežbanjem i odmorom.






10. Nauči se da planski radiš stvari u životu, a ne impulsivno.






Ako ti se učini teškim da bilo koju od gore navedenih vežbi primeniš u
praksi, počni od najjednostavnijih dok ih potpuno ne savladaš. Onda
pređi na sledeću po teškoći i tako nadalje. Ako ti je i dalje preteško,
probaj da sa Bogom pričaš o tome i traži da te osnaži svojom Silom. Kad
ojačaš svoju volju, doista ćeš vladati svojim životom.

POGLAVLJE 5

Kako vaš mozak stvara navike


Koju cipelu ste prvu obuli jutros? Morate da razmislite? Ali jutros
niste morali, a verovatno je to ona ista koju obuvate prvu već nekoliko
godina – jer ste jednostavno tako navikli. Zamislite kako bi to strašno
bilo kad bi svaki put kad se obuvate morali da zastanete i postavite
sebi pitanje: “Koja ono beše ide prva?”

A možda da zamislite ovu situaciju. Probajte da pitate daktilografkinju
gde se nalaze slova M i R bez da gleda u tastaturu. Šta mislite koliko
bi joj vremena trebalo za razmišljanje? Naime, dok kuca ona uopšte ne
razmišlja o rasporedu slova – jer kako mi to kažemo ima “naviknute
prste”.

Navike mogu da uštede mnogo vremena i energije. Ove su stvorene
mnogobrojnim ponavljanjima. Osim u slučaju par refleksa, navike su prvo
pohranjene u mozgu, a tek onda u ostatku tela.

13

Ceo mozak funkcioniše na svega 10-ak vati. Kakvi neverovatni podvizi se
postižu sa tako malo snage. Sa samo 10 w snage, mozak može da
preračunava više matematičkih operacija nego li i najveći kompjuteri na
svetu.
Koji je to mehanizam u jednoj moždanoj ćeliji kojim ona odluči da okine
ili ne okine impuls? Zamislite samo, upravo je završila algebarski
problem. Izanalizirala je sve pozitivne i negativne minivoltne impulse
pristigle iz drugih ćelija i donela odluku da generiše impuls ili da
ostane u miru. I sve je to završeno za manje od hiljaditog dela sekunde.

Dakle, kako se navike stvaraju u mozgu? Kako misli, reči i dela koje ponavljamo iznova, postanu stalni deo mozga?
Danas mi znamo da mozak procesira informacije koje se dalje prenose u
ostatak tela putem nerava. Svaka nervna ćelija je izgrađena iz
centralnog dela koji se zove nukleus (jezgro pr.prev), koga okružuje
tečnost pod nazivom citoplazma i od granične strukture koja se zove
ćelijska membrana.
rodužeci ove membrane u vidu finih niti pod imenom dendriti, zaduženi
se za prijem informacija, a jedan izraštaj, znatno duži od ostalih, pod
imenom akson ili neurit prenosi informacije sa ishodnog na drugi/e
neuron/e.
Između produžetaka dveju ćelija, ostvaruje se veza pod nazivom sinapsa.
Kada je Dr. Ekles ispitivao sinapsu pod elektronskim mikroskopom,
primetio je da postoje sićušna uvećanja na aksonu presinaptičkog
neurona, po izgledu slična dugmićima. Zato ih je nazvao boutons jer je
to reč za dugmad na francuskom. (slika 5.1)
Danas mi znamo da se ova majušna dugmad mogu naći u različitim oblicima
i veličinama. Mi takođe znamo da se kroz njih sekretuju različita
hemijska jedinjenja. Jedno takvo je i acetilholin. Ovo jedinjenje
zatvara sićušne pore ili sinapse i stimuliše narednu ćeliju da prenese
poruku dalje.
Naučnici su otkrili da svaka misao ili akcija koja se često ponavlja,
ustvari izgrađuje ove sićušne dugmiće na krajevima nervnog vlakna, pa
je prenošenje iste misli ili akcije postaje sve lakše u budućnosti.
Dr. Vilijam Sedler nas uči da naše ustanovljene navike u bukvalnom
smislu predstavljaju putanje u našem nervnom sistemu. On nas takođe
podseća da često ponavljanje iste misli, osećanja ili akcije učvršćuje
ovu stazu, baš kao što i koraci utabavaju stazu u snegu.33
Prilikom posete Dr.-u Vilderu Penfildu, saznao sam da svakom narednom
stimulacijom otvorenog mozga niskovoltažnom strujom, odgovor nervnog
tkiva postaje sve brži. Kao rezultat stimulacije, nastale su fizičke
promene u nervnom tkivu.
Logičan zaključak je dakle da svaka misao, osećanje ili akcija koja se
ponavlja, produkuje fizičke i hemijske promene u našim nervnim
putanjama, bilo na blagoslov bilo na prokletstvo nama kad se jednom ove
navike učvrste u mozgu. Razmislite samo o implikacijama ove činjenice
na naše mentalno i emotivno zdravlje i na obrazovanje našeg karaktera.

“Ono što dete gleda i sluša, ostavlja duboke tragove u nežnom dečijem
umu, koje nikakve kasnije životne okolnosti ne mogu u potpunosti
izbrisati… Ponavljanje određenih dela stvara navike. One se mogu
modifikovati ozbiljnim vežbanjem, u nastavku života, ali retko kad u
potpunosti promeniti.”
Uvek kad pričam o ovoj temi, neko me upita: “Da li ovi dugmići ikad
nestanu?” Na današnjem nivou saznanja, čini nam se da bi oni mogli
nestati ako se godinama ne bi koristili ovi moždani putevi.

14
Izgled da navike stvaraju poprilično trajne puteve u mozgu. Osim u
slučaju da se dotični put ne koristi nekoliko godina, navika se iz
mozga izbrisati ne može. Navike se mogu savladati stvaranjem drugih
navika koje su snažnije od onih kojima se želimo odupreti.

Mi možemo izgraditi nove puteve u mozgu svesnim biranjem da, drugačije
nego li što smo navikli, odgovorimo na neku situaciju. Mi moramo ovu
odluku doneti veliki broj puta, kako bismo izgradili više dugmića na
novom putu nego li ih je na starom.
Tada će nervni impulsi koji putuju mozgom, radije izabrati novi put
umesto starog. Od glavnog odvodnog vlakna u neuronu postoje mnoga
alternativna vlakanca koja se odvajaju. To su ujedno i alternativni
putevi. Drugim rečima mi biramo drugu maršutu – da budemo ljubazni
umesto grubi, da pohvalimo umesto da kritikujemo, da pomognemo umesto
da povredimo. I kad se odupremo iskušenju da pogrešimo, drugo hemijsko
jedinjenje poput GABE se luči i “povlači ručnu u trenutku”.
Tako mnogo puta suprostavljene poruke bombarduju moždani neuron. Neke
kažu: “Uradi to.” Druge pak: “Bolje nemoj.” Okinuti ili neokinuti
impuls, to je pitanje. Kako bilo koja nervna ćelija zna šta treba da
uradi?
Da li vas je ikad iskušavalo parče torte u periodu kad ste obećali sebi
da ste na dijeti? Verovano ste tada pomislili: “Kako samo lepo
izgleda?” Odmah zatim 30 milivolti pristiže u nervnu ćeliju i kaže:
“Okidaj bre taj impuls”!
No u istom trenutku nadolazi vam misao: “Bolje ne.” Tada se na nervnim
završecima stvara GABA i snažno bombarduje “ćeliju odluke”. Ona je
praćena sa recimo 40 milivolti napona porukom: “Batali okidanje.” (Što
je jača vaša odlučnost, to veći napon koji pogađa ćeliju)
Domaćica vam prinosi kolač, ali vi ste doneli odluku, sa samo 10 milivolti prednosti i polu neodlučno kažete: “Ne hvala.”
Vidite, potrebno je najmanje 10 milivolti energije da izazove u mozgu
stvaranje impulsa. U ovom slučaju vaš mozak je izveo brzinsku
algebarsku jednačinu, 30 milivolti da okinem ili 40 da ne okinem.
Rezultat: 10 milivolti, ne okidam!
I ako je đavo bio iza ovog iskušenja, sa negodovanjem zaključuje: “Ok,
ovu bitku sam izgubio, ali ne sa mnogo razlike.” I za idući put pravi
bolje planove. On nije u stanju da vam čita misli. Ali svakako razume
kolebljivo ponašanje.
Pre oko sto godina, cenjeni psiholog Vilijam Džejms (William James) je
nagovestio molekularne osnove navike sledećim rečima: “Kad bi mladi
samo mogli znati kako će brzo dobiti pun naramak navika, obratili bi
više pažnje na svoje ponašanje u konkretnim slučajevima. Mi smo ti koji
tkamo sopstvenu svoju sudbinu, dobre ili zle, ali nikad neutralne.
Svaki, čak i najmanji potez vrline ili pak poroka, ostavlja svoj trag
koji nikad nije beznačajan. Pijani Rip Van Vinkl (Rip Van Winkle), iz
Džefersonovog (Jafferson) komada, izgovara se za svaku novu
zapostavljenu dužnost rečima: “Ovu ne brojim.” Pa! On je ne mora
brojati, a ni ljubazno Nebo ne mora, ali ona je i pored toga ubrojana.
Negde među njegovim nervnim ćelijama i vlaknima, molekuli su je
ubrojali, registrovali i pohranili, kako bi je upotrebili protiv njega
kad naiđe sledeće iskušenje. Ništa, što smo ikad uradili, u doslovnom
naučnom smislu, nije isparilo iz mozga.
Ovo naravno ima svoje kako loše tako i dobre strane. Kao što
ponavljanim pijenjem postajemo alkoholičari, tako isto postajemo sveci
u moralnom i autoriteti i eksperti u praktičnim i naučnim sferama,
mnoštvom pojedinačnih dela i sati provedenih u radu.”
15
Zatim, Dr. Džejms dodaje: “Neka nijedan mladi čovek nema neizvesnosti u
vezi ishoda svog obrazovanja, koje god ono branše bilo. Ako ostane
veran poslu svakog sata u radnom danu, rezultat slobodno može
prepustiti samom sebi. Može sa sigurnošću računati na to da će se
jednog predivnog jutra probuditi kao kompetentan stručnjak u svojoj
generaciji, bilo kojom oblašću da se bavio. Tiho i neprimetno, između
svih elemenata njegovog posla, u njegovom umu se izgradila moć procene,
poput dragocenog poseda koji ne može nestati. Mladi bi trebali unapred
da znaju ovu istinu. Ignorisanje iste je verovatno zaslužnije za obeshrabrenje i
malodušnost kod mladih pri izboru zanimanja, nego li svi ostali uzroci
zajedno.”
Kako je to jedan vizionar i napredni učitelj morala rekao: “Bićemo
onoliko samostalni, za vreme i večnost, koliko su nam to omogućile naše
navike.”37 Nema ničeg tajnog u prirodi nečijeg karaktera. “Karakter se
otkriva ne povremena dobra ili loša dela, već kroz namere koje se
ispoljavaju kroz naučene reči i dela.”
Pretpostavimo sad, da u toku učenja novih puteva u mozgu, skliznete
opet na stari drum. Možda ste imali ovakvo iskustvo. Možda ste živeli
novim životom mesecima i onda odjednom počnete opet da se ponašate kao
i ranije (pre novog iskustva). Izgubili ste kontrolu. Stari đavo vam
opet šapuće u uvo, “Aha! Ništa nisi postigao. Nisi se ni malo promenio.
Ostao si isti.” Nikad ne slušajte taj glas, jer on vas nije podsetio ni
na jednu bitku koju ste idući novim putevima izvojevali niti vam je
išta rekao o fizičkim i hemijskim promenama koje su se desile na
novonastalim moždanim putanjama. Dakle, kad padnete, ustanite i
nastavite da radite na novom putu. Niste izgubili tlo na novom putu –
novi dugići nisu izbrisani slučajnim padom!

POGLAVLJE 6
Praktiči saveti u vezi sa započinjanjem “ isceljujućeg” ponašanja
Da li vam ikad dojadi pokušavanje da se prisetite svega onoga što treba
da bude urađeno? Jeste li poželeli ikad da drugi malo više povedu
računa o svojim brigama – da se sami prisete gde su ostavili ključeve,
da sami pamte svoje sastanke, da sami završe svoje obaveze? Jedva da
imate vremena da razmišljate za sebe, a morate da mislite i za druge!

Pa, izgleda da vam je potrebno da stvorite dosta navika. Navike mogu da
uštede mnoštvo energije vašem umu. Dobro ustanovljene navike se
odvijaju skoro potpuno automatski. One jedva da iziskuju razmišljanje.

Skoro svaki rutinski zadatak može postati navika. Sedite i popišite sve
stvari koje radite ili bi trebalo da uradite. Napravite listu i
rasporedite zadatke tako da za svaki nađete najlogičnije mesto. Spojite
one koji se po svojoj prirodi slažu. Vežite one koji se najlakše
zaboravljaju sa onima koje nikad ne propustite da uradite.
Porodično bogosluženje i vreme odvojeno za porodicu, vežite sa dnevnim
obrocima ili sa pranjem zuba. Garderoba nikad neće morati da se podiže
sa poda ili stolice ako je tamo i ne ostavite. Naviknite se da je
vraćate na vešalicu i u plakar odmah po skidanju.
Napravite naviku od bilo kog svakodnevnog zadatka – dnevnog, sedmičnog,
mesečnog i godišnjeg. Vežite ih sve za nešto drugo što nikad ne
zaboravljate. Vizualizujte tu radnju – zamislite sebe kako izvodite
određenu naviku u određeno vreme. Vaš mozak će se postarati da se sve
odvijaju po planu, a vi ćete uštedeti sebi obilje energije.
Navike mogu biti stvorene bilo kad u životu. Rano detinjstvo je,
naravno, najbolje vreme za početak. Moždane ćelije koje se tada udruže
u izvršavanju zadatka, ostaju udružene i u budućnosti.

16
Asocijativne mreže sačinjene od specifičnih neurona koji izvode
određeni zadatak, veoma se brzo ustanovljavaju. Ove mreže se odupiru
rearanžirenju za potrebe drugih zadataka. Ovo je jedan od razloga zašto
su prvostvorene mreže ujedno i najtrajnije. Ponavljanje je svakako još
važniji razlog.
Neke navike je lakše stvoriti od drugih, jednostavno zato što
nasleđujemo drugačije sklonosti. Zbog široko-rasprostranjenog
praktikovanja loših navika tokom vekova, one se mnogo lakše formiraju
od dobrih i teže ih je se osloboditi kad su jednom uspostavljene.
Ako su mala deca prepuštena sama sebi, lakše će naučiti da čine loše
nogo li dobro. Kao što Biblija kaže, mi smo “rođena deca gneva”-
“sinovi protivljenja.”
Navike, kao i bilo koje druge moždane aktivnosti, usklađuju se sa
ritmičkim obrazcem nervnog sistema. Lako je utonuti u san i probuditi
se iz njega u određeno vreme dana – ogladneti u vreme obroka… Čak se i
dobovanje prstima po stolu ili regularna terevenka pijanca odvija po u
nekom ritmu.
Verujem da ste razumeli šta sam želeo da kažem. Tajna u pobeđivanju
navike jeste poremetiti joj ritam. Ili još bolje, zameniti je dobrom
navikom i to u istom ritmu.
Imao sam pacijentkinju koja je svakog aprila imala napad gušenja.
Silovatelj ju je gušio nekoliko godina pre toga i to baš u mesecu
aprilu, pa sada njen autonomni nervni sistem40 ponavlja isto iskustvo
iz godine u godinu. Izlečenje je nastalo onog trenutka kad smo uspeli
da razbijemo začarani ciklus, zamenivši ga predivnim odgovorom
autonomnog sistema.
Hajde da sada pogledamo par stvari pomoću kojih u toku nekoliko sedmica
možemo promeniti navike. Pre svega, delujte odlučno. Recite
nedvosmisleno “NE, NEĆU” ili pozitivno “DA, JA ĆU TO URADITI” i dugmići
o kojima smo u prethodnom poglavlju pričali će se brzo formirati.
Nervna struja putuje brže ako je okidajuća draž jača.
Da li znate koliko je potrebno neuronu da sintetiše proteinski molekul
poput onih koji čine dugmiće? Samo jedna sekunda. Kad dovoljno jak
stimulus pobudi neuron, njegovo jedro šalje signale u okolnu citoplazmu
ka specifičnim strukturama sa instrukcijama za izgradnju molekula
proteina od odgovarajućih amino kiselina. I sve se to dešava u samo
jednoj sekundi.
Naravno, potrebno je hiljade molekula da bi se formiralo dugme. Ali što
je veća vaša odlučnost, više energije ulažete u svoje delovanje i brže
nervni impuls putuje kroz nervni sistem sa ciljem da izgradi novu
naviku ili zaustavi staru. (slika 6.1) Ne treba se čuditi što je
Solomon, inače najmudriji čovek koji je ikad živeo, izjavio sledeće:
“Sve što ti dođe pod ruku da činiš, čini u svojoj sili.”
Dalje, zaustavi svoj impuls u pupoljku, tj. dok se još formira, a ne
kad je potpuno formiran. To možeš postići samo ako ne dozvoliš nitima
misli da se zadržavaju u tvome umu, sve dok tvoji nervni impulsi ne
naprave celokupnu sliku i otputuju putem motornih neurona tvoga mozga i
tela, da učvrste lošu naviku.
Mnogi ljudi sagore mnogo nervne energije pokušavajući da se odupru
nečemu što ne žele da rade, samo zato što su dozvolili nitima loših
misli da se zadrže suviše dugo u njihovom umu. Oni se igraju sa njima
sve dok ove ne izgrade dugmiće na krajevima motornih puteva. Oni nisu
ni svesni da na taj način sami sebi pripremaju pad u budućnosti u nekim
trenutcima nepažnje.
Najbolji način za zaustavljanje impulsa u pupoljku jeste da odemo nazad
u um i iskorenimo ove motive koji uništavaju karakter, zasadimo seme
nove namene i uzgajamo tu novu naviku u razmišljanju.

17

Ovo znači, nastaniti je u našem umu peranentno, tako da umesto da
kažemo: “Tako bih voleo da mogu da uradim to, ali neću”, mi
istinoljubivo uzviknemo: “Ja zaista ne želim to da uradim, zato i
neću..” Ako imaš problema sa istinoljubivim izgovaranjem ovoga, traži
pomoć od Boga. Možda ustanoviš da je izveo trenutno čudo milosti i
podario ti tu svetu žudnju. Nakon svega, Njegova milost je izvor sile
koja je u stanju da nadvlada svaku našu nemoć.
Nemoj praviti izuzetke! Filozofija “samo ovaj put” duboko učvršćuje naviku. Novoj navici je potrebno da je osnažiš, a ne staroj.
Probaj da se prisetiš starih vremena kad te je loša navika zamalo u
potpunosti savladala i namerno nađi zamenu za te navike. To je
kombinovana strategija razbijanja ritma stare navike i njena zamena
novom, dobrom.
Uzgred budi rečeno, velika je stvar staru naviku zameniti, njoj veoma
različitom novom. Na primer, umesto da besposličite, isplanirajte da
odete na plivanje, da oplevite baštu ili odradite dobar trening. Umesto
kritikovanja, kompliment. Umesto durenja, smešak. Umesto prigovaranja,
pesma. I planirajte ove borbene taktike unapred.
Praktikujte svoju novu naviku kao odgovor na emotivne izazove, kad god
vam se za to ukaže prilika. Nove navike izumiru bez vežbanja. Takođe i
emotivni izazovi na koje se ne odreaguje na vreme, ispare i ubrzo se
više i ne pojavljuju.
Ne zaboravite moć molitve u svojim naporima da savladate loše navike i
formirate dobre. Ali budite sigurni da se molite sa sigurnošću i u
veri. Kad od Boga zatražite pobedu nad nekom lošom navikom, ne
zaboravite da zatražite i da vas blagoslovi darovima koji su u
suprotnosti sa navikom koju ste rešili da savladate. Nemojte se u
molitvi zadržati samo na lošim navikama.
Umesto da se u molitvi koncentrišete na to kako nasilan temperament
imate, jednostavno ga priznajte, ali onda tražite od Boga da vas učini
mirnima, spokojnima, ljubaznima, uljudnima, smislenima, strpljivima,
spremnima da pomognete… Dok se molite, zamislite emotivna iskustva
povezana sa ovim rečima. Tražite od Boga ove darove i očekujte da ćete
ih iskusiti.
Ponekad bogu nije lako sa nama. Mi tražimo od Njega da nam pomogne da
se oslobodimo svog nasilnog temperamenta i onda se u molitvi
skoncetrišemo samo na gadosti takvog karaktera i tako nesvesno naše
loše moždane putanje opet hranimo impulsima. Suprotne navike tako ni ne
dobiju impulse.
Skoncentrišite se samo na svoje mane i pobednički putevi neće ni
postojati u vašem mozgu. Kad putevi promašenih navika funkcionišu,
kočnica je na pobedničkim stazama. A Bog ne može da pomogne jer je noga
sve vreme na kočnici. To je razlog zašto nas Biblija uči da se molimo
“u veri bez sumnjanja i dvoumljenja.”45 Molitva u veri, znači
fokusirati se na pozitivna Božja obećanja, a ne jadikovanje nad
slabošću našeg tela. Dakle, kad se molite, molite se u veri za novu
naviku koju želite da usvojite, a ne za staru koju želite da pobedite.
Ako imate poteškoća u moljenju u veri, poput očajnog oca koji je molio
Hrista da isceli njegovog sina, molite Bog njegovim rečima: “Verujem
Gospode, pomozi mome neverovanju!” Bog će tada pomoći da skinete nogu
sa kočnice.
Pronaći ćete da je od velike pomoći provođenje vremena u ispunjavanju
uma Božanskim osobinama. Razmišljajte o smislu ljubavi, milosti,
dobrote, radosti, mira i umerenosti. Ovo su darovi Duha Svetoga i mogu
biti vaši ako ih samo zatražite. Odlučite da ih primenite u svome
životu.47 Proučavajte živote Hrista i drugih Biblijskih ličnosti u
trenuticima kad su pobeđivali. Dok se molite zamislite da ste Božji
saradnik u generisanju ovih plemenitih osobina. Bavite se njima. Vaš
mozak će odašiljati impulse do svih delov vašeg tela i pozitivne navike
će se stvarati u skladu sa vašim mislima i namerama.
Psiholozi su pronašli da se veštine bolje razvijaju, kad su prethodno
izvedene u umu. Sportski psiholozi su pomogli olimpijskim šampionima da
na taj način pobede svoje nedostatke. Fizijatri su istim metodom
pomogli svojim pacijentima da ponovo zadobiju kontrolu nad svojim
paralizovanim rukama ili drugim delovima tela. Panični napadi, fobije i
opsesevni
poremećaji su takođe otklonjeni ovakvim radom. U svim ovim slučajevima
telo se sprema da odgovori na nešto na šta se um već pripravio. Putevi
koji su se razvili u umu, stvaraju lako nameravane
navike. Novi nirvni završeci izrastaju i novi dugmići se stvaraju
svakim novim ponavljanjem ovog procesa. Zato, isprobavajte u umu vaše
dobre namere.
Još nešto što se pokazalo veoma delotvorno u menjanju navika, jeste
ostvarivanje i zadržavanje ravnoteže u životu. Izbegavajte
istovetnosti, ali i ekstremnosti u životu. Podarite svome telu i umu
uravnoteženu promenu. O ovome ćemo reći nešto više kad budemo
razgovarali o osnovnim postulatima.
Napravite raspored. Pogledajte prošlu nedelju. Kakva je bila? Je li
bila uravnotežena? Posao, igra, obroci, vežbanje, odmor, učenje,
razmišljanje, obožavanje i nesebična služba – jesu li bili u ravnoteži?
Uvedite ravnotežu u svoj dan; u svaki dan i bolje ćete biti opremljeni
da pobedite u fascinirajućem izazovu promene navika. Postoji obostrana
veza između naših navika u razmišljanju, osećanju i ponašanju – i
uzmeđu mentalnog i emotivnog zdravlja.
U sledećem poglavlju ćemo ilustrovati ovaj dvosmerni odnos onako kako
se on odražava na širokorasprostranjen problem depresije. Daćemo vam
specifične predloge za to kako da se izborite sa depresijom: kako da je
izbegnete i kako da je se rešite.

POGLAVLJE 7











Kako pokoriti depresiju











Depresija može nastati u svako doba, od kolevke pa do groba. Čak i bebe
stare svega sedam do petnaest meseci, mogu biti depresivne. To se
događa kad su razdvojene od majčinske ljubavi, kad osećaju emotivno
zanemarivanje ili zlostavljanje, ili pak kad je majka potištena i
utučena.











Bebe postaju povučene i slabije aktivne nakon inicijalnog nastupa besa
ili perioda plakanja, ne zahtevajući ništa od svog okruženja i
pokazujući pojačanje osećanja beznadežnosti i tuge. Ponekad one
povremeno plaču, ali većinu vremena su nezainteresovane i ravnodušne.
Takođe pokazuju poremećaj u hranjenju, često povraćaju pojedeno i
spavaju prekomerno.











Jedna beba je razvila depresiju jer je majka izbegavala da je nosi,
plašeći se da je ne ispusti. Zato je uzimala samo u jasnim fizičkim
potrebama. Nakon razgovora sa pedijatrom, opustila se i počela da više
grli svoje dete i da mu pruža svu onu brigu i ljubav koju je beba tako
očajnički želela. Ubrzo je beba počela da se smeši i depresija je bila
pobeđena. Srdačna i topla, brižnost iz ljubavi je obnavljajuća sila.
Ona isceljuje svaki deo kako mozga tako i tela. Njen izvor je naš Bog
pun ljubavi.











Hajde da se sad malo bavimo depresijom kod odraslih. Samoubistvo, kao
najteži ishod depresije, najviše se događa kod muškaraca koji su prešli
šezdesetu. Kod žena je učestalost dosta niža. Gubitak osećaja sopstvene
vrednosti, u kombinaciji sa beznadežnom perspektvom u budućnosti, lako
mogu deklanširati depresiju. Starije osobe često ne mogu da prihvate
svoju novu rolu rastuće nesamostalnosti, opadanje fizičke snage i
pokretljivosti, gibitak drage osobe ili pak prividnu ili realnu
finansijsku nesigurnost. Bliskost novog bračnog druga ili iskrena
brižnost i radosno staranje od strane sina ili ćerke ili možda mlađeg
brata ili sestre, mnogima od ovih je pomoglo da izađu iz depresije.
S’druge strane, iste ove mere su mnoge spasile od ulaska u istu.











19











Čak ni pobožni ljudi nisu izuzeti od depresije. Jov, jedna od
najupečatljivijih ličnosti starog zaveta, vapio je na sledeći način:
“Zašto si me izvadio iz utrobe? O da umrijeh! Da me ni oko ne
vidje!...bijah miran i zatr me…prosipa na zemlju žuč moju…sašio sam
kostrijet po koži svojoj i uvaljao sam u prah slavu svoju. Lice je











moje podbulo od plača, na vjeđama je mojim smrtni sjen…ako li govorim,
neće odahnuti bol moj; Ako li prestanem, hoće li otići od mene?... duh
je moj slomljen, dani su moji ugašeni…zašto sakrivaš lice svoje i
gledaš na mene kao na neprijatelja?...i gde je sada moja nada?48











Nakon jednog predavanja o emotivnom zdravlju, neko je upitao: “Da li bi
starozavetni prorok Ilija prošao i jedan od vaših psiholoških testova
kao emotivno zdrava ličnost?” Ostatak pitanja izdavao otkrivao je znake
skepticizma sa dubokim predrasudama prema psihologiji i psiholozima.











Odgovorio sam: “Ako bi ti uspeo da preživiš tri godine gladi i da te za
to vreme hrane gavrani i da pri tom stalno na umu imaš da su napolju
carevi ljudi koji traže tvoju glavu; ako bi mogao da licem u lice
staneš sa 450 Valovih proroka koji su žedni tvoje krvi, a onda da nakon
izvođenja izvanrednog čuda kojim si opravdao Boga shvatiš da se careva
žena zaklela da ti neće ostati glava na ramenima; ako si shvatio da je
sav tvoj trud bio uzalud; i ako bi nakon svega ovoga iskusio
kratkotrajnu depresiju, verovatno bi prošao moje psihološke testove za
procenu emotivnog zdravlja sa viorenjem zastava i fanfarama!” Da, čak
je i Ilija bio depresivan. Ali, Bog je voleo Iliju i poslao je svog
anđela da ga ohrabri i podrži u njegovoj depresiji.











Život gubi svoj smisao. Bilo ko, ko je iskusio patnje depresije, zna
kolko je to okrutna bolest. Osećaš se sasvim sam, a čini ti se da te
niko ne razume. Ako neko i uspe da te ozari ozari nadom, ta nada brzo
iščezava. Čini se da nema pomoći. Ostali simptomi su mnogobrojni i
drugačiji kod različitih osoba i u različitim okolnostima. Nekima je
teško da se koncentrišu dok je drugima jutro najgori deo dana.











Sve iziskuje ekstremni napor. Osećaš se ispran i krajnje, krajnje
umoran. Kao da ni jednu odluku ne možeš doneti. Nemaš nikakva
interesovanja za ono što se oko tebe zbiva, niti ti pada na pamet da se
u bilo šta uključiš. Može sa desiti i da se osećaš krivim, a da ne znaš
uzrok – ili pak znaš da ti je oproštena krivica ali to ne možeš da
osetiš. Jednostavno osećaš da te je Bog zaboravio i možeš čak biti
uplašen i plakati mnogo ili jednstavno postati preosetljiv na sve
uticaje. Možda osećaš i da polako skrećeš s’uma.











Ponekad depresivci spavaju u grču i bude se veoma rano, mnogo pre nego
li se osete odmornima. Neki imaju problema sa zaspivanjem. Odbijaju
hranu. Imaju prolazne vrtoglavice i uznemiravajuća preskakanja srca.
Simptoma ja mnogo i mnogi od depresivnih pacijenata ih ne doživljavaju
sve. Kao što smo rekli oni se razlikuju od čoveka do čoveka i od
situacije do situacije.











Šta uzrokuje ove simptome kod depresivnih ljudi? Obično postoji više
uzroka. Nivo šećera može biti prenizak, takođe i nivo hemoglobina ili
tiroidnih hormona. Neki autori smatraju da je posredi poremećaj u
metabolizmu amina. Problem uopšte i ne mora biti fizičke prirode.











Ponekad nemili događaj može da pokrene čitav lanac misli koje
preuveličavaju našu grešku i tad se osećamo potpuno nesposobnima i
bezvrednima. Slom naših najviših moralnih principa, u trenutku slabosti
može deklanširati najdublju depresiju sa osećanjem duboke griže savesti
i beznačajnosti. Uvideo sam da takve osobe često imaju stalan osećaj
mučnine praćen povraćanjem. Ponavljane finansijske poteškoće,
pritiskajuća dugovanja, neuspeh u braku ili odgoju dece – bilo koji od
ovih faktora nastoji da iscrpi snagu nervnog sistema, što izaziva
poremećaj hemijske ravnoteže i vodi u osećanje depresije.











20











Kako da izbegnemo čini depresije? Niko nema sve odgovore i ponekad, kao
poput nesrećnog Jova i mi joj postanemo podanici. No, evo sada nekoliko
veoma važnih predloga: Postarajte se da svoje obroke pojedete u pravo
vreme, sa razmakom od bar pet časova i neka oni budu umereni.
Regularnost u obrocima je važna u











održavanja nivoa šećera u krvi i u obezbeđivanju neophodnog odmora digestivnom sistemu.











Mnoga uznemirena i lako deprimirajuća deca, potiču iz domova u kojima
se između ostalog nije vodilo računa o malo pre rečenom. Ona su razvila
navike jedenja “junk food” -a (hrana bez hranljivih sastojaka pr.prev)
u bilo koje doba dana i noći.











Poslastice od rafinisanog šećera, ako se uopšte upotrebljavaju (a ne bi
trebale), treba uzimati veoma štedljivo. Ugljeni hidrati (šećeri
pr.prev) bi trebalo da potiču iz voća i integralnih žitarica, kakve su
pšenica, kukuruz, ovas i proso. Nizak nivo hemoglobina se može sprečiti
konzumiranjem namirnica bogatih gvožđem, vitaminom C i vitaminom B12.
Najviše koncentracije gvožđa, za ovo-lakto vegeterijance (one koji jedu
jaja i mlečne proizvode) se nalaze u sušenom voću, tamno zelenom
lisnatom povrću, integralnim žitaricama, jajima i siru. Jaja i sir
naravno, treba upotrebljavati sporadično. Adekvatan unos vitamina B12
može se obezbediti malim dnevnim unosima mleka, krem sira ili belog
kravljeg sira. Vegani (vegeterijanci koji ne koriste nikakve namirnice
životinjskog porekla) sebi mogu unos vitamina B12 obezbediti
konzumiranjem sojinih proizvoda kao što su vege-burgeri i nemlečni
jogurti.











Da bi obezbedili telu dobru krv, obroci moraju biti pojedeni sporo jer
hrana mora biti dobro sažvakana i fino natopljena sokovima pljuvačnih
žlezda u kojima se nalazi pregršt važnih enzima. Delimično svarena
hrana ostaje dugo u želucu i tamo može da formira alkohol u procesu
vrenja. Ovo se događa kad se prejedemo, pijemo puno tečnosti za vreme
obroka ili kombinujemo hranljive materije koje bi trebalo jesti u
razdvojenim obrocima. Mnogi prepisani ali takođe i lekovi koji se
kupuju bez recepta, uključujući tu i sirupe na bazi alkohola, imaju
značajan učinak u nastanku depresije. Depresijama koje su izazvane
stimulansima ćemo se baviti nešto kasnije. Nizak nivo tiroidnih hormona
može biti korigovan od strane vašeg lekara opšte prakse. Eto toliko o
mogućnostima izbegavanja depresije.











Naučite se da mislite pozitivno











Kad bi svaki član porodice praktikovao pozitivistički stav u životu
(vidi antrefile na kraju poglavlja), svi bismo veoma napredno
izgrađivali osećaj sopstvene vrednosti i osećanja vezana za depresiju
bi bila svedena na minimum, a kod nekih ljudi se nikad ne bi ni
ispoljila. Kod ovih prvih, čak iako su se pojavila, vrlo brzo bi
nestala.











U svojim tinejdžerskim godinama upamćivao sam sledeće stiove iz Biblije
i oni su polako postajali vodeći principi mog život: “Sve mogu u Isusu
Hristu koji mi moć daje.”49











“Sve što ti dođe pod ruku da činiš, čini po svojoj moći.”50











“Svaku radost imajte, braćo moja, kad padate u različne napasti,
znajući da kušanje vaše vjere gradi trpljenje; A trpljenje neka djelo
dovršuje, da budete savršeni i cijeli bez ikakve mane.”51











“A Bogu hvala koji nam dade pobjedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista.”52











Ohrabrujte članove svoje porodice da pronalaze moćne Biblijske citate
poput ovih, pamtite ih i delite tokom porodičnih bogosluženja. Time
ćete na najbolji način izgrađivati emocionalno blagostanje svoje
porodice. Ovi predlozi će ojačati vaše emotivne veze.











Promena okruženja ili aktivnosti

21












Ali šta da činimo kad nas depresivna osećanja i misli ipak pogode?
Istog trenutka kad osetite da se ovo događa, reagujte odlučno na njih.
Ako je to moguće pomerite se sa mesta gde se nalazite i setite se
nečega što možete da uradite svojim rukama. Promena okruženja će vam
pomoći da promenite i svoje misli. Ciljano prenesite svoje misli nešto
drugo; ribanje, okopavanje ili sađenje. Popijte čašu vode. Izađite na
svež












vazduh i udahnite duboko. Energično istrljajte lice i zadnji deo vrata
hladnom vodom. Tuširanje započnite toplom, a završite hladnom vodom.












Svaka od ovih mehaničkih metoda ima za cilj da preusmeri krv u vaš
nervni sistem i obezbedi dovoljno krvi voljnom delu mozga da se odupre
depresivnim mislima i da počne da misli na pozitivna, radosna i
nagrađujuća iskustva iz vašeg života.












Dok činite ove stvari mislite o novim, okrepljujućim temama. Misli su
često povezane sa našim okruženjem i aktivnostima. Mesta na kojima ste
imali nadahnjujuće, pobedonosne misli, težiće da ih ponovo izmame.












Dr. Vilder Penfild mi je jednom prilikom rekao da su moždani centri
koji okidaju misli i osećanja jedni do drugih, pa se često dešava da
kad se jedni pobude i drugi su spremni kao zapete puške. U svetlu
ovoga, jasno je zašto jedna obeshrabrujuća misao lako povlači drugu i
za njom još jednu i tako sve dok sve misli naše ne postanu samo
obeshrabrujuće.












Dakle, kad se ovo dogodi, bežite s’tog mesta gde se roje loše misli na
neko drugo za koje vas vežu prijatna osećanja. Promenite nešto u svome
životu i budite odlučni da promenite tok svojih misli. Zaista iziskuje
napora i rešenosti da promenimo naše misli i osećanja – ali ovi
mehanički pokreti će biti trik od velike pomoći.












Depresija izazvana krivicom. Ako je misao koja je deklanširala
depresiju proizvela osećanje krivice i bezvrednosti, pratite Biblijske
korake da biste otklonili ova osećanja. Ako ste u grehu koji vam je
poznat, priznajte ga Bogu. Izvinite se ako ste nekome nešto nažao
učinili; i donesite krajnju odluku da ma koliko vas to koštalo, da ćete
upotrebiti svu svoju snagu i moć i bogom danu životnu silu da se sa tim
grehom jednom za svagda razračunate. U potpunosti se pokorite i
predajte Bogu na službu, onako kako je to opisano u Bibliji.












Ako su vaša osećanja depresije udružena sa osećanjem promašenosti i
bezvrednosti, pozabavite se u mislima nekim od svojih životnih uspeha i
dostignuća. Ustvari u trenucima obeshrabrenja, bavljenje ovim stvarima
iz sopstvenog života, veoma je dobar izbor. Upamtite, vi ste stvoreni
da uspete. I kao što dete iznova ustaje posle pada i tako uči da hoda,
tako je i vama uspeh zagarantovan samo ako ustajete i počinjete iznova.
Roditelji bi trebali da nauče da se deca uče uspehu i putem malih
stvari. Ona se moraju naučiti da uživaju u uspehu. Učite ih kako da
rade stvari koje će im pružiti osećaj uspešnosti i lične vrednosti.
Minimizirajte njihove poraze i veličajte njihove uspehe.












Ako se depresija razvila zato što ste bili odbačeni od strane neke za
vas značajne ličnosti, bacite se na posao da pružite ruku nevoljnome i
potrebitome. Činite dobro kako deci tako i odraslima. Oni će ceniti
vašu pomoć i osećaćete radost što ste je mogli pružiti.












Depresivna osećanja se uvek mogu prepoznati po negativnim mislima – o
samom sebi, o okolnostima u kojima se trenutno nalazite i o budućnosti.
I baš zbog toga što su ove negativne misli često preuveličane i što se
tiču najdubljih emocija, one teže da vas ubace u začarani krug nervnog
sistema, ustanovljavajući se kao navika ili normalan način reagovanja.












Ako depresivne emocije narastu do takvih razmera da se više sa njima ne
možete da izađete na kraj, potražite dobru profesionalnu pomoć. Što pre
to uradite, lakše će terapeutu biti da vam pomogne u razbijanju
neželjenog misaonog obrasca.












Antrefile: Kako razmišljati pozitivno 22

KAKO DA izbegnemo misli koje nas čine depresivnima?













• Prvo, razvijte naviku da mislite o dobrim stvarima – interesantnim
stvarima: ličnom uspehu, dostignućima, mogućnostima službe drugima,
ljudima u potrebi čije živote možete da prosvetlite.













• Drugo, razvijte naviku da na svaki problem i poteškoću gledate kao na
jednu od prepreka ka cilju. Nikad neću zaboraviti crtež koji sam video
kao mladić. Dečak je držao testeru u ruci i sa očajanjem je gledao rez
koji je napravio na dasci. Očigledno je da je isekao pogrešnu stranu
daske, ali naslov crteža nikad neću zaboraviti. Stoji ovako: “Čak i
pogreška svedoči o tome da ste pokušali.” Sagledavajte svaku pogrešku
kao nešto od čega možete mnogo da naučite.













• Treće, razmišljajte o tome da učvršćujete mišiće svoga karaktera, dok
se hrvete sa neugodnim ciljevima i teškim poslovima. I onda usvojite
sledeću misao kao svoj moto: “Uvek ću biti čiste savesti.”













• Četvrto, naučite da se smešite unutrašnjem čoveku i vežbajte da mislite lepe misli o ljudima sa kojima se srećete.













• Peto, zapamtite ključna Biblijska obećanja, koja će vas nositi kroz period obeshrabrenja i utučenosti.













Lek za slomljeni mozak













Principi i postulati













POGLAVLJE 8













Unapređivanje psihološkog rasta













Postulat 1. Prepisani lekovi mogu se odraziti na psilološki rast.













Moj telefon je zazvonio. S’druge strane je bio zabrinut suprug:
“Doktore, živci moje supruge su u sve gorem stanju. Hiljade dolara sam
potrošio na psihijatre, ne bi li joj olakšali muke, a njoj je sve gore
i gore. Nije mi ostalo mnogo novca, ali volim svoju suprugu i ne želim
da je odvedem u državnu bolnicu. Ne znam šta da radim. Stalno plače ili
se veoma uznemiri na ono što meni izgleda čak beznačajno. Stalno se
nipodaštava. Upada u strašne depresije.”













Dogovorili smo sastanak s’ciljem da utvrdimo činjenice. Prethodni
izveštaju otkrili su da postoji duga istorija napada kakve je suprug
opisao. U izveštajima je stajalo da je lečenje pokušavano mnogim
lekovima kojima se želelo odstraniti pacijentkinjine simptome –
anksiozne i depresivne reakcije.













Nažalost, kako to veoma često biva, iako je na početku pacijent veoma
povoljno reagovao na terapiju, vremenom bi se njen psihološki sistem
adaptirao na terapiju i ubrzo bi trankilizatori (lekovi primenjeni sa
ciljem smirenja pr.prev) počeli da deluju kao stimulansi, a
antidepresivi kao depresanti.













Setio sam se svog profesora iz psiho-farmakologije, kako nam pokazuje
slajdove medicinskih kartona pacijenata u kojima je na grafički način
prikazano stimulantno dejstvo trankilizatora i antidepresiva, kod
prolongirane upotrebe.













23













Dok su ovi lekovi veoma korisni u uklanjanju onesposobljavajućih
simptoma, mnogi od njih imaju i štetne neželjene efekte. Neki od ovih
neželjenih efekata pretnja su za život onoga koji ih upotrebljava,
oslabljuju ili uništavaju telesno i moždano tkivo i poremećuju
delikatnu hemijsku i električnu ravnotežu naših fizičkih i mentalnih
procesa. Pored toga, brojna istraživanja su pokazala da ako se uz njih
ne













koristi i adekvatna psihoterapija i savetovanje, isceljenje i
obnovljenje ličnosti će se retko desiti. Nije li to možda zato što neko
mora da se nauči da ispravno razmišlja da bi mogao iskusiti blagodat
isceljenja? Na sledećim stranicama ćemo obezbediti obilje dokaza koji
govore u prilog ove teze.













U slučaju koji sam opisao, tragao sam za uzrokom ili uzrocima problema
ove žene. Da li je posedovala fiziološke i psiološke odbrambene
mehanizme? Ako jeste, je li ih koristila ispravno? Ako ih nije ni
imala, možemo li joj pomoći da ih stekne? Da li bi promena njenih
navika mogla da utiče na sticanje ovih mehanizama? A šta ako je ona
svoje psihološke i fiziološke navike prerano spržila, preopteretivši
ih? Je li bilo perioda u njenom životu u kojim se osećala puna vere,
nade i ljubavi? Trebalo je pronaći odgovor na svako od ovih pitanja!













Studije su jasno pokazale da telo i mozak konstantno ostvaruju uticaj
jedno na drugo. Zajedno, i telo i mozak su zavisni od dobre ishrane,
adekvatnog fizičkog vežbanja i perioda odmaranja.













Pozitivno razmišljanje ima podjednako isceljujuć efekat kako na telo
tako i na mozak. Duhovna gimnastika u vidu molitve, bogosluženja, vere,
nade i nesebične ljubavi, ima od strane nekoliko nezavisnih studija i
nekolicine Biblijskih pisaca potvrđen isceljujući efekat na telo i um.53













Da li je trebala da nauči da opaža svet na nov način? Često klinički
psiholozi koriste nešto što zovu kognitivno ukalupljivanje, da pouče
pacijente da svoju situaciju sagledavaju iz drugačije, pre svega
pozitivne perspektive. Mnogo pre Frojda, Brojera i Helmholca, Biblija
je izjavila da naša opažanja oblikuju i ukalupljuju kako nas tako i
naše ponašanje!: “Mi pak svi koji otkrivenijem licem gledamo slavu
Gospodnju, preobražavamo se u to isto obličje iz slave u slavu, kao od
Gospodnjeg Duha.”54













“Kako misliš… takav i jesi”55













Da li je ona možda trebala da nauči da drugačije reguje na svet oko
sebe? Opet, koliko nas je iskusilo moć bilo samo-destrukcije ili
samo-isceljenja, putem naših izbora u rečima i delima.













“Jer ćeš se svojim rečima opravdati i svojim ćeš se rečima osuditi.”56













Kontekst ovih dveju Isusovih izjava otkriva dve veoma bitne činjenice
podržanje i skorijim rezultatima eksperimentalnih studija: (1) Naše
reči odražavaju i otkrivaju naše duboko pohranjene misli i osećanja.
Zigmund Frojd (Sigmund Freud) je dokazao da je ovo istina čak i za
omaške u govoru. (2) Naše reči čine pozitivnu povratnu spregu sa
centrima u našem mozgu i telu, a onda oni pojačavaju i intenziviraju
naša duboka osećanja i misli.57 Tako se naše odluke kao i karakterne
crte učvršćuju na bolje ili na gore.













Želeo sam da iscelim ovu pacijentkinju, a ne samo da se pobrinem za njen simptom. Priču o njoj ćemo nastaviti nešto kasnije.













Kako smo to ranije naznačili, sa sto milijardi nervnih ćelija,
trilionima međuspojeva i nedokučivim potencijalom za razvoj još
triliona međuspojeva, ne možemo a da ne zaključimo da je mozak
dizajniran da raste. Ova mogućnost je limitirana samo sadašnjim stanjem
smrtnosti ali i stilom života koji vodimo.













Prisetite se samo da svake godine umire više od osamnaest miliona
moždanih ćelija, kako zbog zloupotrebe tako i zbog neupotrebe. Zbog
toga što je gubitak manji u dubljim partijama mozga, mi zaključujemo da
je neupotreba ovih ćelija ustvari i glavni razlog njihovog gubitka.
Dublje moždane strukture koristimo skoro sve vreme naših života. Od
ovog treba izuzeti paralizovane.













24













Da bi psihološko zdravlje cvetalo, konstruktivni metabolizam,58
poznatiji kao anabolizam, mora prevazilaziti destruktivni metabolizam –
katabolizam. Biološka













distribucija i aktivnost, kao i hemijska distribucija i aktivnost moraju zajedno doprinsiti konstruktivnom metabolizmu.













Stil našeg života određuje da li će ovaj metabolizam biti konstruktivan
ili destruktivan. Besmisleno je glupo braniti naše, po zdravlje štetno
ponašanje, rečima: “Od nečeg mora da se umre.” Ovakva filozofija
direktno nas sprečava u tome da svoj život proživimo što kvalitetnije.













Jednog dana u Avondejl koledžu, dok sam išao na predavanje, prišao mi
je mladić u kasnim tinejdžerskim godinama i upitao me: “Dr., jeste li
vi Dr. Čalmers koji je napisao članak o mozgu u Insajt (Insight)
magazinu pod naslovom “Programiranje vaše banke podataka”? Nakon što
sam odgovorio potvrdno, on je dodao: “Taj članak mi je promenio život.
Bio sam narkoman.”













Nastavili smo zajedno prema amfiteatru i on je nastavio: “Moja majka je
ostavila Insajt na stolu i jasno se videla slika mozga sa naslovom
članka. Kad sam pročitao članak, pomislio sam, “čoveče, moj mozak
postaje takav. Ima odmah da prestanem da se drogiram.” I prestao sam.
Doneo sam okluku da pođem na koledž i napravim nešto do sebe. Zato sam
ovde danas.”













Mi danas znamo da putem fokusiranog mišljenja i odgovarajućeg
delovanja, u mozgu može nastati novi rast. Uprkos starenju, pronađeno
je da mozak može stvarati nove veze i mreže i tako obezbediti mogućnost
novog učenja. Izgubljene mogućnosti kao posledica moždanog oštećenja,
ponovo su uspostavljene dobro usmerenim psiološkim i fizičkim vežbama.
Psihološki i fizički oštećen mozak, može iskusiti istinsko isceljenje.













Ophodite se zdravo prema svom mozgu i njegove ćelije će nabujati, a
međusobne veze će se umnožiti. Vi ćete tada iskusiti povećanje
produktivnosti i zdravlje u izobilju. S’druge strane, ako svoje moždane
neurone ostavite neaktivnima ili ih zloupotrebite, može se desiti da
ćete ostati kako bez njih tako i bez njihovih veza koje život znače.













Psihološko zdravlje implicira rast, a ne samo preživljavanje ili
zalečenje, usled privremenog uklanjanja simptoma psihološkog poremećaja.













Često mi moramo da pribegnemo vanrednim procedurama da bi odereagovali
na neposredni problem. Možda će nam zatrebati pomoć kliničkog lekara
ili psihijatra zbog prepisivanja lekova u cilju privremenog uklanjanja
onesposobljavajućih simptoma. Skoro je nemoguće da iskontrolišete svoje
misli, da naterate sebe da doživite pozitivne emocije ili da se
podvrgnete neophodnim vežbama za produkovanje zdravlja, ako ste u
maničnoj ili depresivnoj epizodi ili kad ste preplavljeni osećanjem
unutrašnje napetosti, dodatno opterećene recimo osećanjem krivice, ili
pak kad ste opsednuti neželjenim mislima i tako dalje.













Bilo kako bilo, važno je sačuvati na pameti to da premda je ponekad
neophodno da posegnemo za ovim sredstvima, ona mogu iziskivati kasnije
dodatni napor tela kako bi obezbedilo sebi preživljenje. Telo se često
privikne na lekove, ali to privikavanje zna ne-retko da bude samo
privremeno. Prepisani lek može da ošteti hemijsku ravnotežu i da
postane značajna pretnja vitalnim procesima u mozgu, kako hemijskim
tako i psihičkim.













Medicina daje sve od sebe, ali biohemija i dalje traga za boljim
odgovorima. Zato je dobro, kad god je to moguće, izbegavati lekove koji
samo ublažavaju simptome.

25


Ja aplaudiram svim onim neuro-istraživačima, koji nastavljaju sa svojim
istraživanjima u cilju zamene lekova sa štetnim efektima, onima koji ih
izazivaju u manjem broju. Aplaudiram takođe i onima koji dokumentuju
moćne isceljujuće efekte odgovarajuće usmerenog mišljenja i fizičke
stimulacije.






Ne smemo smetnuti s’uma činjenicu da postoji još mnogo toga što treba
da se nauči o delikatnoj i savršeno uravnoteženoj neuro-hemijskoj
aktivnosti u zdravom mozgu. Lekari su dobro upoznati sa neželjenim
dejstvima lekova koje prepisuju. U stvari pored glavnog dejstva,
neželjeno je često jedan od aršina prema kojem se izbor leka i vrši.


Na primer, ako je potrebno prepisati antidepresiv pacijentu koji se
žali da je depresivan ali se uz to žali i da ne može da spava, lekar će
mu prepisati lek kome nesanica nije neželjeno dejstvo. Takav lek pored
antidepresivnog ima i hipnotičko (uspavljujuće pr.prev) dejstvo. Jasno
je da na ovaj načina lekar pokriva dva simptoma, ali ne i depresiju.
Depresija ostvaruje svoje dejstvo na ceo sistem. Lečenje izdvojenih
simptoma na koje lek deluje u smislu privremenog izlečenja, maskira
druge simptome koji nastavljaju da perzistiraju. Isceljujući proces je
ovim onemogućen i neuro-hemijski sistem pati od pogoršavajućeg
neuravnoteženja koje u pitanje dovodi njegov opstanak. Mudro je oprezno
ići kroz proučavanja dejstva lekova da se ne bi došlo do uznemirenja
procesa isceljenja u meri u kojoj bi on postao potpuno nedelotvoran


Mozak ima svoju sopstvenu farmaceutsku laboratoriju. Osim u genetskim
anomalijama, ako mi preuzmemo brigu o njemu u smislu da ga održavamo
zdravim, naš mozak će isporučiti pravi lek na pravu adresu kad god je
to neophodno. Ova dinamika doprinosi psihološkom zdravlju i kvalitetnom
rastu.




Princip: Bilo koja psihološka mera ili tehnika koja će doprineti
kvalitetnom psihološkom zdravlju, doprineće i kvalitetnom rastu.




Mnogi lekari su pokušali da nagovore svoje pacijente da se se odluče za
program učenja zdravog stila života. Pacijenti koji su se
disciplinovali i sarađivali sa programom, napredovali su zapanjujuće.
No neki su se ipak odlučili za brzo-potezno rešenje pilulom. Napustili
su program i svoje lekare zamenili onima koji su im obezbedili ovo
instant rešenje. Na nesreću, veoma često, lek koji je otklanjao
simptome koji su najviše uznemiravli, svojim neželjenim efektima su
radili protiv zdravog funkcionisanja mozga i tela.


Tradicionalno, kako za medicinu tako i za psihoanalizu, zdravlje je
jednostavno odsustvo bolesti, defekta ili poremećaja. Na sadašnjem
nivou napretka medicinskog lečenja emocionalnih poremećaja, u najvećem
broju slučajeva čak i psihijatri59 se moraju odlučiti za menjanje toka
bolesti, jer leka nema. U klasičnom, a i u Biblijskom jevrejskom
jeziku, pojam zdravlja je podudaran sa pojmovima obnovljenja,
celokupnosti, dubinskog izlečenja. Kad su Biblijski pisci koristili
termin medicina, pod njim nisu podrazumevali lečenje simptoma, već
potpuno obnovljenje, dubinsko isceljenje, dokvođenje u savršeno stanje.
U ovoj knjizi mi ćemo termin zdravlje koristiti sa Biblijskim
jevrejskim značenjem.



Principi lečenja izneseni napred u ovoj knjizi, ako ih čitalac primeni,
mogu mu pružiti putovanje ka istinskoj celovitosti60 i potpunom
obnovljenju.61 U našem smrtnom stanju možda nećemo iskusiti potpuno
izlečenje, ali svakako ćemo se usmeriti ka njemu. Idemo na putovanje
prema potpunom zdravlju. Za neke slučajeve koji zahtevaju tretman
simptoma, mi ćemo tražiti trenutno olakšanje kako bi se što jasnije
mogli usmeriti na delovanje koje će doprineti obnovljenju i
uspostavljanju celovitog zdravlja. Naš cilj je obnovljenje i psihološka
celovitost.





Delovanja koja vode ka obnovljenju i celovitosti, ne samo da podstiču
rađanje, već deluju i na rast i umnožavanje psiholoških potencijala.
Međusobno oni se razvijaju i umnožavaju stvarajući zdravu ravnotežu.







26





Ako se ove mogućnosti i sposobnosti koriste prema Božjem planu, konačni
ishod mora biti zdravstveno blagostanje. U prethodnim poglavljima u
kojima smo govorili o formiranju navika, na jedan bazičan i ograničen
način smo pokazali da one

unapređuju zdrav psihološki rast i razvoj. Takođe smo uvideli kako sam
proces izgrađivanja ovih pozitivnih sposobnosti, inhibira ili gasi
procese i unutrašnja iskustva koja razaraju. Moždana struktura zvana
interneuronski sistem62, omogućuje ovu dvostruku aktivnost. Kako smo
divno sazdani?63




Vera, nada i ljubav doprinose neuro-hemijskoj ravnoteži i zdravlju uma.





Vera, nada i ljubav su primeri potencijala razvoja i rasta. Oni su
takođe i fundamentalni principi psihološkog zdravlja. Studije koje su
objavili Džejni Ahterberg (Jeanne Achterberg) i G. Frenk Lavlis (G.
Frank Lawlis)64, Joan Borisenko65 i drugi, pokazuju da je negativno
razmišljanje primer iskustva koje deluje razarajuće. Pogrešno upućena
mržnja, zavist, pohlepa, generalna borbenost su još neka iz iste
grupe.66,67




Kad se s’druge strane ljudi vežbaju u veri, njihov imuni sistem se
postaje jači i spremniji je za uništavanje napadača iz spoljašnje
sredine. U isto vreme, vera koja teče neuro-hemijskim putevima,
sprečava protok sumnji koja bi mogla oslabiti i iznuriti.



Kad su ljudi ispunjeni nadom, “putevi nade” u mozgu će aktivirati
obrasce pozitivnog i razveseljevajućeg emotivnog doživljaja i
produktivne delatnosti. U isto vreme ovi putevi će inhibirati protok
impulsa putevima suprotnih osećanja.


Istinska vera nije nerazumna. Stalno iznova Isus je isceljivao ljude
kako bi poverovali da ima moć i da im oprosti grehe, drugim rečima da
ih očisti od greha.68 Vera je naša ubeđenost u postojanje realnosti
koju ne vidimo69, a ovo ubeđenje mora biti zasnovano na spoznanju Boga
kroz njegovu Reč.70 Kao sredstvo za razvijanje trajne vere koja ima moć
da menja, iskreno i marljivo proučavanje Biblije je bez premca.



Priroda i moć ljubavi






“U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi.”71





“Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča,
ne nadima se, Ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne
misli o zlu, Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini. Sve snosi, sve
veruje, svemu se nada, sve trpi.”72





Ranije u ovom poglavlju smo pomenuli da se u zdravom mozgu luče moždane
hemikalije u odgovarajućoj količini i na odgovarajućem mestu. Evo
jednog primera: moždano hemijsko jedinjenje oksitocini se luči u
najvećoj meri u frontalnim režnjevima i tamo se ujedno nalazi i najveći
broj njegovih receptora. Ovo jedinjenje je povezano sa osećanjem prave
ljubavi i vernosti. Kad aktiviramo i ojačamo ove “puteve prave ljubavi”
u frontalnom režnju, cela družina destruktivnih emocija je sklonjena
s’puta – razarajuća mržnja, zavist, strah, pohlepa, seksualni
promiskuitet, bračna nevernost, zlostavljanje supružnika ili deteta, -
su samo neke od njih. Ovo su rezultati neuroloških i psiholoških
studija. Ja lično te podatke vidim kao Božiji rukopis u ljudskoj
prirodi, koji samo potvrđuje otkrivenja ranije zapisana u Bibliji.




Princip: Vera, nada i ljubav su neophodne za kvalitetno psihološko isceljenje.





Mi miramo da obezbedimo pozitivan psihološki rast i razvoj. Naše psihičko zdavlje zavisi od toga.






POSTULAT 2. Mozak je pripremljen za popravke i ponovni rast

27


Mozak poseduje sposobnost prilagođavanja i promene. Mi nismo trajno
definisani svojim precima i rođenjem. Mi nismo slučajne doživotne žrtve
našeg nasleđa. Mi takođe nismo ni žrtve lošeg početka u životu. Naša
sudbina nije nužno predodređena




rukama onih koji su nas oblikovali u prvih nekoliko godina našeg
života. Mi ne moramo da budemo trajne žrtve naših loših izbora i
postupaka.


Čak i kad veliki deo mozga nedostaje usled urođenih anomalija, povreda
ili bolesti, mozak prepoznaje ovaj nedostatak i spreman je da razvije
izgubljene kapacitete u oblastima koje nedostaju. Na primer, normalan
mozak sadrži dve primarne govorne zone u levoj hemisferi.



Jedna od njih se zove Brokino govorno područje, nazvano tako po
naučniku koji ga je lokalizovao. Nalazi se u frontalnom režnju leve
hemisfere. Druga govorna zona se zove Vernikeova (Wernicke) zona i
lokalizovana je pozadi u temporalnom režnju i to u istoj hemisferi.





Brokino govorno polje je zaduženo za informacije o gramatičkim
detaljima i za pravilan red reči kako bi govor bio tečan. Oštećenje ove
zone vodi u poremećaje tečnog govora. Poteškoće postoje pri upotrebi
predloga, priloga i veznika. Vernikeovo polje procesira značenje
zvukova. Ova zona pridaje značenje i razumevanje rečima koje čujemo.


Ako je oštećena Brokina govorna zona, osoba ne može da govori. Ako je
kod nje Vernikeova zona očuvana, može razumeti govor, ali ne može da
izrazi ono što je razumela. (slika 8.1) S’druge strane, ako je Brokina
zona zdrava, a Vernikeova oštećena, osoba može neprestano brbljati, ali
bez ikakvog smisla. Govor tih osoba je kao “salata od reči” – tečno
izražavanje beznačajnog žargona.




Odgovarajući trening metodama koje se ne razlikuju u mnogome od onih
kod poučavanja male dece da se izražavaju, može rezultirati u
obnavljanju izgubljene sposobnosti. Ovaj trening ili obnavlja
funkcionisanje Vernikeove zone ili razvija novu mrežu ćelija sa ciljem
da obave posao oštećene zone. Ova osobina mozga zove se plastičnost.
Kao što već rekosmo, mozak je osposobljen za popravke i ponovni rast.





Moždana plastičnost ili kapacitet za kompenzovanje i ponovno izrastanje
novih veza, omogućuje nadu žrtvama moždanih bolesti. Gubitak
sposobnosti, gibitak emotivne kontrole, gubitak pamćenja, konfuzno
mišljenje ne moraju da oblikuju vašu sudbinu. Moždana plastičnost nudi
obećanje o isceljenju.






Tako često, ljudi se osećaju posramljeno, nelagodno ili krivima zbog
svog nedostatka. Njihovo traganje za uzrocima često završi
okrivljavanjem nasleđa, ili načina na koji su odgajani, ili svojeg
nesmotrenog stila življenja. Neki se prepuštaju mračnoj budućnosti.
Drugi pomišljaju na samoubistvo. Mnogi iskaljuju svoju ljutnju na svetu
za kojeg smatraju odgovornim. I na sreću, ima i onih koji su agresivni,
koji preduzimaju određenje korake i traže rešenja za svoje hendikepe.



Evo jednog saveta. Nemojte prerano donositi zaključke o uzroku bilo
kojeg umnog poremećaja. Skoro nikad nije u pitanju samo jedan uzrok.
Kao po pravilu njih je uvek više i međusobno su tako povezani da su
zbunili i najbolje umove. Većina uzroka je najverovatnije izvan
domašaja naše neposredne kontrole. Mi ne kažnjavamo sebe što smo dobili
rak, dijabetes ili artritis. Ali mi možemo preduzeti korake kako bismo
smanjili verovatnoću da ovi poremećaji preuzmu kontrolu nad našim
životom.


Mi moramo preuzeti odgovornost za one aspekte naših života u kojima
nešto možemo da uradimo. Apostol Pavle je napisao: “što je ostrag,
zaboravljam, a za onijem što je naprijed sežem se”73- mi možemo
preuzeti odgovornost za te akcije.


28



Mi možemo preuzeti odgovornost za naše izbore u vezi sa stilom života –
našom ishranom, fizičkom aktivnošću, pravovremenim odmorom, upotrebom
sežeg vazduha i čiste vode u dovoljnoj količini, našim stavovima, našim
vrednostima, navikama, prioritetima i ciljevima. Mi znamo da svaki od
ovih ima značajan uticaj na zdravo funkcionisanje našeg mozga.


Opet, ne smemo sebe kažnjavati za povremene propuste ili grešna
povlađivanja74, jer ona ne stvaraju navike u mozgu osim ako se ne
ponavljaju i ne počnu da određuju naš karakter.75 Nemojmo se brinuti za
prošla loša dela. Usmerimo svoju pažnju na danas jer je to jedino vreme
koje nam pripada.


Bog pokušava da nas uveri da On razume kad je Duh srčan, a telo
slabo.76 Umesto da se bavimo svojim neuspesima, zakrpimo svoje puteve i
nastavimo napred ka cilju. Setite se biblijske poslovice: “Jer ako i
sedam puta padne pravednik, opet ustane..”77


A za sve one čitaoce koji možda veruju da su poremećaji uma ili emocija
sa kojima se suočavaju, Božja kazna, evo jednog od Isusovih obećana:
“Jer Bog ne posla sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se
svijet spase kroz njega.”78


Niko ko boluje od bilo kojeg mentalnog poremećaja ne sme biti prezren i
odbačen. Bog sam ih nije odbacio, čak iako su prekršili Njegove zakone
koji su bili dati čoveku da bi mu sačuvali mentalno zdravlje. Bilo kako
bilo, mi moramo očekivati da platimo barem sniženu cenu za naše
prestupanje zakona koji upravljaju zdravljem i blagostanjem našeg mozga
i tela.82 Ali zahvaljujući našem milostivom Bogu, zbog njegove
promišljene kreativnosti u stvaranju mozga koji ima plastična svojstva,
mi možemo doživeti obnovljenje i isceljenje. Takođe bi trebalo da Mu
zahvalimo i na napretku “dobre nauke”. Mi se možemo zahvaliti Bogu i za
otkrivenje Njegovih zakona. Božji duh ljubavi, opraštanja i milosti,
zapisan je na svakom neuronu našeg mozga.

POSTULAT 3.
Unutrašnja harmonija znači psihološko zdravlje.
Sveže udata žena, rekla je svome savetniku: “Znam da nisam trebala da
ostavim muža zbog drugog čoveka. Moj muž je zaista dobar prema meni,
ali ja osećam snažan nagon da da ga ostavim i odem drugom čoveku. Znam
da kad sam se kao devojka zabavljala, nisam mogla ni sa jednim momkom
da ostanem duže vreme. Znam da nešto nije u redu sa m’nom ali ne znam
kako da pomognem sebi. Jednostavno osećam da moram da probam sa novim
čovekom.”



Test njene ličnosti,83 otkrio je da se radi o emotivno veoma
nestabilnoj ženi. Ona je bila odvažna i britka osoba koja je sama sebi
bila jedini zakon, ali je isto tako često upadala u depresivne epizode.
Analitički test njenih motiva,84 otkrio je ekscesivnu žudnju za
romansom i naklonošću daleko iznad bilo kakvog dostizanja
zadovoljnosti. Drugim rečima, naglasak u njenom ljubavnom životu bio je
na potenciranju osećanja zaljubljenosti koje nikad nije prerastalo u
pravu ljubav. Suočiti se sa ovom realnošću bilo je poražavajuće. Njeni
bezrodni napori da zadovolji svoju nerealnu žudnju, doveli su je do
krajnje emotivne iscrpljenosti i ivice nervnog sloma.



Njen unutrašnji konflikt učinio ju je nestabilnom ličnošću. Bila je kao
more uskolebano koje nema mira.85 Vetrovi i plime spoljnih okolnosti,
tako lako i veoma često su uticali na njeno raspoloženje. Nije mogla
ostati mirna i emotivno stabilna u bilo kakvoj životnoj nepogodi.
Insistirala je na tome da bude “sama svoj gazda”, ali u tome nije
uspevala. Njen prenadražen emotivni sistem i mučan svet su je porobili.



Dodatni problem u njenom životu bila je i njena tvrdoglavost –
nespremnost da se pokori društvenim normama. Radije je tražila one koji
će tolerisati njenu emitivnu nepredvidljivost i dozvoljavati joj da
bude po njenom.



29

















Kako to često biva, savest ju je progonila do te mere da je postajala
veoma dosadna u periodima tvrdoglavosti. Psiholozi istraživači Katel
(Cattel) i Goršuh (Gorsuch), predstavili su empirijsku hipotezu o
moralnoj strukturi društava,

















pokazujući da isti osnovni moralni postulati postoje u čak 52 države sa
različitim kulturološkim nasleđem.86 Katelov 16 P.F. test strukture
ličnosti je bio korišćen za merenje faktora “savesti” kod dama.

















Njene želje i fantazije, nikad nisu postale stvarnost. A nisu ni mogle.
Svako novo “zaljubljivanje”, bilo je i novi brodolom. Ona je odbijala
da uzme u razmatranje već isprobane i potvrđene principe iako ih je
očajnički trebala ne bi li ikad stekla iskustvo unutrašnjeg mira i
spokoja. Njen kompromitujući um je čeznuo za čistoćom u namerenjima i
celovitošću.

















Čistoća u namerama i osećaja celovitosti su osnovni i temeljni principi
na kojima se dalje grade nečiji harmonični odnosi. One unose mir i
spokoj u um i emocije.

















ANTREFILE: Čistoća u namerama i osećaj celovitosti čini osnovu istinske harmonije misli, emocija i ponašanja.

















Moralna nečistoća i mučni nemir:

















“A bezbožnici su kao more uskolebano, koje se ne može umiriti i voda njegova izmeće nečistotu i blato.”87

















“Greh je bezakonje (prestup zakona pr.prev.)”88

















Sva slomljenost mozga, fizička i psihološka, sav bol, sva patnja i tuga
su rezultati jednoga – prestupa zakona. Predivna ljudska mašinerija je
pokvarene i njen delikatni mehanizam je preokrenut da radi u
suprotnosti sa zakonima života i izdržljivosti. Rezultat su bolest
ismrt.89

















Moždani potencijal najbolje dolazi do izražaja kad postoji harmonija u nama.

















Mentalni konflikti, osećanje razočaranosti i unutrašnja napetost
ponaosob i zajedno proždiru moždanu energiju i potencijal bespoštedno.
“Kuća okrenuta protiv sebe, ne može opstati.” Često, emotivno povređena
osoba pati od unutrašnjeg nemira, a uzrok toga su suprotni interesi,
inkompatibilne vrednosti, ili vrednosti inkompatibilne sa sladostrasnim
prohtevima i požudnim željama. Često su njihovi nagoni u ratu jedni
s’druma, ne dajući mira umu i odmora živcima. Strahovi od neuspeha, ili
odbacivnja, od donošenja pogrešnih odluka ili pogrešnih poteza, često
dodatno pojačavaju osećanje unutrašnjeg nemira.

Anksiozne osobe mogu pronaći mir na sledeće načine:


















1. ispitivanjem kako troše svoje unutrašnje potencijale


















2. donošenjem odluke da budu verni vrednostima čistoće i celovitosti


















3. odricanjem od svih obeščašćujućih uticaja


















4. korišćenjem svojih talenata i unutrašnjih potencijala harmonično.. na primer, na nekonfliktan način i


















5. zadržavanjem svoga uma na Gospodu.


















Ako terapeut pomaže anksioznom pacijentu, on sam mora biti ličnost sa
velikim unutrašnjim potencijalom koji skladno funkcioniše. Principi
čistote i celovitosti, moraju biti terapeutovi osnovni principi. Ne
možete vaditi pacijente iz jame, ako je vaš oslonac klizav teren. Ne
može se zalivati iz praznog vedra i praznim perom se ne može pisati.


















Pristupi koje koristi terapeut, variraju od pacijenta do pacijenta, ali
isto tako od terapeuta do terapeuta. Psihološki zdrav terapeut, lako se
može prilagoditi različitim tipovima pacijenata, koristeći pristupe
koji najviše pogoduju pacijentu. Terapeuti hrišćani, treba da se
vežbaju u savetovanju kroz Bibliju.


















“I tako razlikujući jedne milujte. A jedne strahom izbavljajte i iz
ognja vadite; a prekorevajte sa strahom, mrzeći i na haljinu opoganjenu
od tijela”90


















30


















Svi pacijenti nemaju isti temperament. Oni takođe veoma variraju u
mogućnosti uviđanja, u poučljivosti, u otvorenosti za promene, u
maštovitosti, itd. Pacijenti imaju


















različite bolne tačke, različita osetljiva mesta. Vešt terapeut će
koristiti one pristupe koji će najviše koristiti njegovom pacijentu. U
ovom poslu ne postoji izraz “koji svima paše.”


















Koji god put da izaberemo, cilj je jedan – isceliti pacijente dovođenjem unutrašnjih potencijala u skladno funkcionisanje.


















POSTULAT 4. Zona rasta je zona isceljenja.


















Psihološki rast počinje u zoni rasta naše psihološke prirode. Mi
definišemo “zonu rasta” kao zdravo opažanje, stav, osećanja ili lično
obeležje koje postoji ispod bilo kojih bolesnih ispoljavanja. Ukoliko
se nezdrave osobine ne uklone, a zdrave ne odgajaju, naša moć
prilagođavanja će biti na jadnom nivou.


















Corolar 1: Ako želimo da dođe do zdravog rasta, moramo prvo identifikovati zonu rasta.


















Na jednoj sesiji terapije parova, žena je besno odgovorila
interpretirajući osudu svoga supruga. Primetivši njegovu spremnost da
uzvrati, pre nego li je izustio i reč, prekinuo sam ga s’pitanjem:
“Jesi li zaista želeo da to na taj način kažeš?”


















Iz onoga što je ranije rekao otkrio sam da je njegova namera bila
sasvim dobronamerna i da bi je njegova supruga ispravno razumela, samo
ako bi umeo da je iskaže na drugačiji način. Moje pitanje ga je povelo
unazad, daleko iza povređujućeg načina komuniciranja, pravo do njegovog
motiva ili razloga, za koji se utvrdilo da je izvirao iz njegovih
nejboljih pobuda prema njegovoj supruzi.


















Njegova jadno sročena izjava bila je “bolesna”, a motivi “zdravi”. Ova
izjava je iskrivila njegovo osećanje brižnosti prema njoj. Ako takva
loša izjava dođe do njenog srca, bojim se da na tom terenu ništa dobro
ne bi poraslo.


















S’druge strane, motiv koji leži iza izjave bio je produktivan za rast i
napredovanje kako njegovo tako i za njihovu vezu. On je bio “zona
rasta” kako za njega tako i za njihovu zajednicu. Ako on obrati pažnju
na to da jasno iznosi svoje motive u komunikaciji, njegovo izražavanje
bi se u mozgu prilepilo na njegov zdrav motiv i bilo bi pogodan teren
za rast njegove psihološke prirode. Ako bi takva, ispravno formulisana
izjava bila prihvaćena u srce njegove supruge, ona bi se zakačila na
njenu “zonu rasta” (njenu čežnju za dobrim) i obezbedila pogodno tlo za
nastavak njenog zdravog rasta.


















Nekad, motiv koji stoji iza takvog opažanja, može biti mržnja. To bi
jezikom psihologa bilo “nezdravo psihološko tkivo”. Terapeut tada mora
da kopa dublje tražeći šta je izazvalo takav motiv, sve dok ne naiđe na
zonu zdravog rasta.


















Uzgred, ako se par izmiri nakon svađe to ne znači ništa drugo nego da
su našli “zonu rasta”. Ako se ona marljivo odgaja, njihove ličnosti i
njihova veza će napredovati u pogledu psihološkog zdravlja i sreće.


















Moje je verovanje da svaka osoba ima obilje “zona rasta” – moć
intelekta, moć duhovnosti, žudnja za dobrotom, poimanje ispravnosti, -
su tek neke od njih.91 No, suviše često, mi smo na njihovom mestu
razvili bolesno tkivo.


















31


















Biblija opisuje naše obolelo tkivo kao očekivano u nošoj telesnoj
prirodi. Mi smo nasledili sklonost ka razvoju obolelog tkiva –
slomljenog mozga. No, Bog nas ne osuđuje za ovakvu sklonost. On nas
radije poziva – da, moli nas da dođemo Njemu, da primimo isceljenje i
novu prirodu. Tako često je On domonstrirao svoju isceljujuću moć na
nama, da nemamo razloga da Mu ne verujemo da će nam oprostiti iako smo
sami doprineli stanju u kome se nalazimo.92 Mi Mu prilazimo molitvom.
Biblija nas uči da isceljenje i nova priroda nama stižu posredstvom
Svetog Duha. Bez ovog angažovanja Svetog Duha, naše nasleđene i stečene
sklonosti će nas najverovatnije nadvladati i pozvati bolest i
slomljenost!


















Nekad ćemo želeti da posetimo terapeuta sa željom da nam pomogne da
pronađemo svoju “zonu rasta”. On ili ona ovo može da izvede “kopanjem
ispod površine” na kojoj se nalaze naše loše osobine. Ovo kopanje mora
ići sve dotle dok se ne nađe zdrava zona – zona rasta.


















Neki ljudi su u stanju da sami odrede svoje zone rasta – bilo
razmišljanjem, ili kopanjem ispod površine problema, sve dok se ne dođe
do zone zdravog rasta. Treba pitati sebe samog: “Da li se sviđam sebi
ovakav?”, “Da li zaista želim da reagujem na ovaj način?”, “Da li želim
da se osećam ovako?”, “Kako zaista želim da reagujem?”, “Kako zaista
želim da se osećam?”


















Fokusirajući se na to kakvi biste želeli da budete, kako da se osećate
ili da reagujete, otkrićete svoju zonu rasta. Negujte to osećanje, taj
obrazac ponašanja, taj stav. Molite Boga da vam oprosti sve ono za šta
se kajete. Zatim molite Boga da vam da ono što On želi da vam da. David
se molio: “Učini mi Bože čisto srce i duh prav ponovi u meni. Nemoj me
odvrgnuti od lica svojega i Svetoga Duha svojega nemoj uzeti od
mene.”93 Priznaćete da bi nam svima prijala ova molitva.


















Ako je neko izbegavao da koristi loše staze u odnosima, ali jednostavno
je preplašen, ili nije u stanju da otkrije prikladne puteve zdravlja u
nastavku daljeg rasta, neka udahne duboko, i prošeta malo ne bi li
skinuo paučinu. Odvojite vreme za razmišljanje, samoispitivanje pa čak
i molitvu za uviđanje i razumevanje, za obnovljenje pravog duha u sebi,
za hrabrost da prizna pogreške. Kad otkrijete svoju “zonu rasta”,
nasadite se na zdravom terenu i ne vraćajte se na stari.


















Možda poznajete sebi slične osobe sa sličnim potencijalima i
problemima, za koje vam se čini da su izvojevale pobedu. Razgovarajte
s’njima. One možda imaju upravo one predloge koji su vam potrebni.


















Neki od mojih pacijenata su pronašli da je Biblija bogat izvor
pozitivnog razmišljanja i obećanja. Oni su odlučili da ih nauče napamet
i da često o njima razmišljaju. Kad bi upali u situaciju koja im se
činila da kao loše iskustvo, ponavljali bi ove stihove, utvrđujući
svoju zonu rasta.


















I dozvolite mi da vas uverim nečim što znam iz sopstvenog iskustva,
koje delim sa hiljadama drugih i iz autoriteta Božje Reči, da će Bog
uvek pronaći način da vas izvede iz bilo koje situacije, kad Mu se
obratite u molitvi.94


















Pre nekoliko godina nenamerno sam izazvao gnev jednog od mojih
pretpostavljenih, kad sam se prebacio na drugi posao. On mi je napisao
veoma srdito pismo o incidentu. Pokazao sam pismo svom novom šefu i
dobio savet koji veoma cenim. On se jednostavno nasmejao i citirao
Biblijski stih: “Odgovor blag utišava gnjev.”95


















Znao sam taj tekst veoma dobro, kao i ovaj drugi: “Ljubazne su riječi
saće meda, slast duši i zdralje kostima.”96 No moja iziritiranost
pismom ih je izbrisala iz mojeg sećanja. Posle tog podsećanja, nisam
imao problema da odlučim da odgovorim meko i ljubazno.


















Ali pre nego li sam formulisao svoj odgovor, odlučio sam da se stavim u
njegovu poziciju i sagledam situaciju njegovim očima.97 Nakon toga,
jasno sam mogao da razumem njegova osećanja i lako mi je bilo da se
izvinem. Evo još dva stiha koji pružaju pomoć u regulisanju
međuljudskih odnosa: “Čovjeku se svi putovi njegovi čine čisti , ali
Gospod ispituje duhove.”97,“Kad su čiji putovi mili Gospodu, miri
s’njim i neprijatelje njegove.”98 32


















U terapiji kod profesionalca, budite slobodni da kažete šta osećate da
možete, a šta osećate da ne možete da uradite. Profesionalac mora da
upozna vaše psiološke potencijale i ograničenja. Ne oklevajte da
podelite sa njim šta su za vas vrednosti. On će vam najverovatnije
predložiti opcije koje vam najviše odgovaraju.


















U cilju prikupljanja što više informacija o vama, može se desiti da vam
neki terapeuti daju da uradite psihološke testove, pomoću kojih će
pokušati da otkriju vaše porencijale i ograničenja. Tada će biti u
stanju da vam daju savet ili preporuku šta je za vas najbolje da radite.


















Reč dve terapeutima: Postoje pacijenti koji su zaključani u ozbiljan
emotivni poremećaj i koji ne mogu da otkriju svoju zonu rasta, bez
pomoći veštih terapeuta.

Način lociranja zone rasta je najčešće dijalog, koji sadrži sve veštine
savetovanja ili psihoterapije koja stvara opušteno otvaranje pacijenta
pred terapeutom. Terapeurov pozitivan, empatičan stav prema klijentu,
njegova iskrenost, kredibilitet, fleksibilnost i otvorenost za
pacijentove poglede, sve zajedno doprinose lakšem otkrivanju zone rasta.



















Korolar 2: Naše nezdrave odbrane moraju biti uklonjene, poput
uklanjanja nezdravaog tkiva u hirurškoj intervenciji, pre nego li novo
i zdravo tkivo poraste. Poricanje, naučena bespomoćnost, krivica i
bezrazložan bolesno usmeren gnev, primeri su nezdrave odbrane i moraju
biti uklonjeni da bi se mogla pronaći zona rasta.



















Ljudi idu savetnicima zbog mnogih razloga. Neki tamo zalutaju iz
osećaja radoznalosti, jer su o savtniku čuli sve najbolje. Neki pak
dođu zbog toga što očekuju podršku u skidanju drugih s’njihovih leđa.
Pojedini dođu zbog toga što se nadaju da će ako budu imali prave
informacije, lakše nastaviti dalje. A onda postoje i oni koji se na
terapiju prijave jer su očajni pravcem u kome i se život kreće.



















Mnogi pak znaju da sami ne mogu pronaći izvor isceljenja. Ponekad je to
zato što svaki deo njihovog bića – intelekt, osećanja, volja i snaga
izbora samo doprinose širenju “bolesti”. Svaki deo njihovog bića je
postao i deo bolesti.



















Na ovaj način neki terapeuti opisuju zavisnost, a to je srodno sa onim
kako Biblija opisuje prožimajuće efekte greha, koji nije ništa drugo do
kršenje Božjih zakona života i zdravlja:99 “ Sva je glava bolesna i sve
je srce iznemoglo. Od pete do glave nema ništa zdrava, nego uboj i
modrice i rane gnojave, ni iscijeđene ni zavijene ni uljem
zablažene.”100



















Ako osećate da su se vaši emocionalni problemi otrgli kontroli, vrlo je
verovatno da je kod vas “celo telo pogođeno”. Morate tražiti pomoć
izvan sebe. Neki od mojih pacijenata su se direktno obratili Velikom
Lekaru. Biblija nas uči da je on lečio sve vrste bolesti, bilo da su
fizičke, mentalne ili duhovne. Oni su verovali da ako uopšte postoji
isceljenje, ono je u Bogu. Jednostavnom verom oni su Mu se obratili za
isceljenje, a isto tako i za mudrost i razumevanje onoga što im On
poručuje da je najbolje za njih. Na njihove molitve je odgovoreno i oni
su spoznali da je On onaj koji “prašta sve grehe i isceljuje od svake
bolesti”101.



















Drugi su pak izabrali da odu kod renomirenih terapeuta i pronašli su izlečenje za kojim su tragali.



















Da bi uklonili “bolesno psiološko tkivo”, neki terapeuti se služe samo
jednom metodom – konfrontacijom. Postoje situacije u kojima je najbolje
na ovaj način postupiti sa obolelim tkivom. “Viči iz grla, ne usteži
se, podigni glas svoj kao truba i objavi narodu mojemu bezakonja
njegova.”102 Međutim postoje situacije kad se obolelo tkivo najbolje
uklanja, tako što se pacijant teši. “Tešite, tešite narod moj. Govorite
ljubazno..”103 No postoje i situacije kad terapeut mora da zadrži za
sebe ono što bi inače podelio sa pacijentom, jer u tom trenutku
pacijent nije u stanju da sa tim izađe na kraj. “Još vam mnogo imam
kazati, ali sad ne možete nositi.”104 Uspešan terapeut bira između
mnogih pristupa, onaj koji najviše odgovara pacijentu i datoj
situaciji. Njegov cilj je da ukloni obolelo tkivo i pronađe zonu rasta.



















33



















POGLAVLJE 9



















Prevencija psihološkog sloma



















POSTULAT 5: Zdrav mozak održava emocionalnu stabilnost



















Dvadeset-osmogodišni mladić, visokog stepena inteligencije, posetio me
je zbog savetovanja o izboru zanimanja. Napustio je koledž na početku
studija, jer je bio razočaran nemogućnošću pronalaska zanimanja koje bi
mu se dopalo. Nakon napuštanja koledža, radio je na tri različita mesta
i to prihvatljiv posao, ali mu se ni jedan nije svideo kao životni
poziv. Osećao je da treba da se vrati na školovanje i da završi osnovne
studije, ali nije umeo da se odluči šta zapravo želi.



















Bio je veoma osetljivih emocija, prezaštićen od svoje majke u periodu
sazrevanja, ljubazan i meka srca, sa posebnim zanimanjem za muziku i
umetnosti. Razmišljao je o karijeri u muzici ili finim umetnostima, ali
se bojao da to finansijski ne bi bilo izvodljivo.



















Pored svega, bio je i izuzetno stidljiv i lako se dao uplašiti od
čvrstih ličnosti i gužve. Bio je pun energije, ali i vrlo napet i lako
se osujećivao. Raziljao je liberalistički, voljan da eksperimentiše i
spreman da lako zaboravi prošlost.



















Bio je prilično dosetljiv, nezavisnog uma, ali emotivno zavisan. Takođe
se može reći da je emotivno bio veoma nestabilan, brzo mu je sve
dosađivalo a lako ga je bilo i uznemiriti. Kad bi do toga došlo, nije
mu trebalo mnogo da zaplače. On je bio jasan primer osobe čiji emotivni
sistem nije slao ispravan feed-back (povratnu informaciju pr.prev.) ka
moždanim centrima, koji bi onda bili u stanju da ga obezbede mirom i
stabilnošću koje je tako očajno trebao. Nasleđe je odigralo veliku
ulogu u njegovom slučaju. Statistički govoreno, emotivno nestabilni
roditelji imaju 41 posto šanse da svoj problem vide i na potomcima. No,
druge stvari , kao što su stil života, ishrana i vaspitanje, doprinose
celih preostalih 59 posto.



















Ovo znači da hronično emocionalno nestabilna osoba, mora usvojiti zdrav
način života. Ovo dalje znači zdravu ishranu, bez industrijskih
slatkiša kako bi sačuvala što više vitamina B za svoje nerve, zatim
svakodnevne fizičke vežbe na svežem vazduhu, kako bi znojem izbacila
otrove iz tela i ujedno poboljšala unos kiseonika kao i cirkulaciju
hranljivih materija.



















Lekar Valter B. Kenjon (Walter B. Cannon), bio je prvi koji je 1932.
upotrebio kovanicu “homeostaza” u svojoj knjizi Mudrost tela. Kenjon je
izložio ideju fidbeka kao osnovnog fiziološkog principa. On je objasnio
da se homeostaza održava pomoću fidbek siignala, od onih koji govore
“šta treba” do onih drugih koji kažu “kako treba”. Ovo je važan princip
za pravilne izbore u ponašanju, za donošenje ispravnih odluka i za
sprovođenje ispravnih poteza koji će zadovoliti naše motivacione i
emotivne potrebe.



















Princip: Ako želimo da održimo emocionalnu stabilnost, naši emocionalni
centri moraju slati fidbek signali iz centara koji su u potrebi do
moždanih centara koji mogu odgovoriti na ovakve potrebe.



















Kao što osnovni principi homeostaze funkcionišu u fizičkom smislu kako
bi se održavala stalna ravnoteža unutrašnje sredine (na primer: telesna
temperatura), tako ovi pincipi funkcionišu i u psihološkom smislu.
Homeostaza u psihološkoj prirodi čoveka je predispozicija za održanje
stabilnosti između suprostavljenih motivacija i drugih psihodinamskih
sila.



















34



















Kad fizičko telo pokušava da se prilagodi uslovima visoke toplote, na
primer telo pokušava da se prilagodi na stres i nelagodnost vrućine
tako što se znoji i time snižava temperaturu. Proces je automatski.
Odvija se bez svesne namere ili napora. Da bi



















izbeglo nedostatak kalcijuma, koji se detektuje niskim nivoom u krvi,
telo poseže za njegovim depoima u kostima. Sada se ovaj nedostatak u
kostima nadopunjava iz ishrane, pojačanom apsorbcijom i smanjenom
sekrecijom u bubrezima. Sve ovo je automatski proces. Još jedan primer
je i beta karoten, prekursor vitamina A. Beta karoten se skladišti i
samo kad telo ne dobija dovoljnu količinu vitamina A putem ishrane, on
se prevodi u aktivni vitamin i namiruje potrebu, čime se održava
stalnost unutrašnje sredine, tj homeostaza. Negativna povratna sprega
(fidbek) od mesta nedostatka do skladišta, je princip gunkcionisanja u
svim ovim primerima.



















Slično tome, zdrava psihološka priroda se prilagođava homeostatski, u
cilju prevencije ekstremnih narušavanja stalnosti unutrašnje psiološke
ravnoteže. Žlezde i organi se putem mozga konstantno snabdevaju
odgovarajućim hormonima i drugim hemijskim jedinjenjima, sa ciljem da
se održi fiziološka i psihološka homeostaza ili stabilnost. Tokovi
nervne struje aktiviraju oslobađanje odgovarajućih hemijskih jedinjenja
u odgovarajućim količinama. Neuro-nauke su ustanovile da fidbek i
fidforvard (feed-forward) neuronski krugovi jesu ono što homeostazu
čini mogućom. Naučili smo da je emocionalna homeostaza rezultat ovih
fidbek i fidforvard neuroloških aktivirajućih obrazaca.(slika 9.1)

POSTULAT 6: Umerenost štiti od psihološkog sloma.




















Ponekad prevođena kao “samokontrola”, “umerenost”105 tipično znači
umerenu upotrebu i korišćenje bilo čega zdravog i potpunu apstinenciju
svega što je štetno.




















Neki od nas pamte prvi dim duvana – užas! Ali da bismo bili kul (cool)
kao i drugi u čijem smo društvu želeli da se nalazimo, stisnuli smo
zube i odradili ovaj težak posao. Najednom je “užasni ukus” nestao i
bili smo upecani.




















Tako često, mi razvijamo ukus prema štetnim materijama, koristeći ih u
mladim godinama dok se naše nervne ćelije rapidno razvijaju. Naši nervi
će se naviknuti na ove supstancije za kratko vreme i tako će naš mozak
sprečiti samo-uništenje. No, ove štetne supstancije će kad tad odigrati
svoju ulogu. Kao što u Dobroj Knjizi piše: “…šta čovek posije, ono će i
požnjeti.”106 Princip je jednostavan.




















Roditelji često imaju problema sa navikavanjem dece na određene vrste
zdrave hrane. Često su oni sami oni koji jedno pričaju, a drugo rade,
dajući loš primer svojoj deci. Papile ukusa rastu i umiru svakog dana.
Vaše papile mogu biti istrenirane da uživaju u zdravoj i jednostavnoj
hrani. U stvari vi i ne osećate ovim papilama. One su samo receptori
koji hemijsku energiju pretvaraju u nervnu koja putuje u vaš mozak. Vi
osećate u mozgu. Zapanjujuće je kako vaš um deluje na vaš ukus. Da li
vam se ikada neodoljivo pilo mleko, a kad ste posegnuli za čašom
predivnog belog napitka, ubeđeni da ste dobili baš ono što ste želeli,
odjednom utvrdili da je u čaši ustvari jogurt? Čak i ako volite jogurt,
taj put vam nije prijao. Vaš um je žudeo za svežim mlekom.




















Sproveli smo eksperiment u kome je grupa studenata imala povezane oči.
Onda smo ih zamolili da pogode ukus slatkog od jagoda, limuna i
narandže. Možete li verovati da nisu bili u mogućnosti da sa sigurnošću
utvrde o kojem se ukusu radi dok nisu videli boje. Kad smo im
oslobodili oči i ponovili eksperiment, bez ikakvih poteškoća su
identifikovali ukuse.




















35




















Drugom prilikom, kad je jedam od naših unučića imao oko četiri godine,
uzeo je griz žute letnje bundeve, pokazao mimiku užasavanja, ispljunuo
komad i zaplakao. Okrenuo sam se mališanu i rekao: “Ima grozan ukus,
zar ne?” Trebalo je da vidite izraz zaprepašćenja na njegovom licu.
Mislio je da ga deda razume. Onda sam dodao: “Ova bundeva uopšte nema
lep ukus, ali sadrži neke korisne stvari od kojih će tvoje




















oči postati jače i zdravije, pa ćeš moći da vidiš odlično. Možda čak i
nećeš morati da nosiš naočare kao deda. Hajde da ti deda kaže kako ta
bundeva odvratnog ukusa može biti ukusnija. Samo iseci maleno parčence
– i uveri se da je zaista malo tako da ga jedva možeš i okusiti. Ako
tako male parčiće pojedeš jedan po jedan, postajaće sve ukusniji i
ukusniji. Ali ne smeš da uzmeš veliko parče, jer će onda i ukus biti
odvratan.”




















Njegove uplakane okice su me gledale pažljivo i slušao je ne trepćući.
Onda je probao recept. Kad je isekao prvo parčence i nameravao da ga
stavi u usta, rekao sam: “Ne, ne! To je preveliko. Mora biti majušno.”
Stavio ga je nazad na tanjir i isekao da bude manje. “Tako je već
bolje”, rekao sam. Naravno bilo je toliko maleno da je jedva mogao išta
i da oseti. “Sad napuni kašiku nečim što voliš, iz tanjira. Onda možeš
da pojedeš još jedno maleno parče bundeve, samo obrati pažnju da bude
maleno.”




















Dečkić je uradio šta mu je rečeno i upitao: “Jel’ dobro ovo Deda?”
“Jeste, to je mnogo bolje, samo pazi da je maleno.” Posle još svega dva
ili tri ovakva kruga mališan je izjavio: “Već počinje da ima lepši
ukus, deda.”




















I tako je i bilo. On je učio da trenira svoje gustativne papile (papile
ukusa pr.prev) malim izlaganjima neukusnoj hrani koje je uvek iznova
bilo praćeno nečim ukusnim, poput nagrade, sve dok nije neukusno nije
postalo ukusno. Važna lekcija u neuronskom prepodešavanju receptora.
Tvorac je načinio naše nerve prilagodljivima.




















Moram takođe istaći da kao što naše mentalno iščekivanje ostvaruje
uticaj na naše čulo ukusa, isto tako i različite druge stvari kao što
je rastvorljivost, koncentracija, jonizacija, temperatura i osnovni
hemijski sastav ostvaruju značajan uticaj. Nadalje, čini se da postoji
genetska nit u prenošenju naklonosti prema određenim ukusima kod nekih
ljudi.




















Hrana bogata hranljivim materijama bi trebalo da ima predivan ukus. Ali
neki od nas bi trebali smanjiti svoje obroke kao količinu kalorija u
njima. Preopterećivanje našeg digestivnog sistema, unošenje veće
količine kalorija negoli nam je potrebno za fiziološke procese,
naplaćuje visoku cenu na našim nervima, prvo ih oštećujući, a kasnije i
uništavajući. Naši moždani neuroni su izmučeni, a isto tako i oni u
ostatku tela.




















Svakom od nas bi pomoglo kad bi jedan dan odvojio za post, i to češće,
unoseći tada samo čistu vodu. Ako se odlučite za ovaj izazov, pomozite
sebi tako što će vaš poslednji obrok pred post biti neka lakša hrana.
Tada ćete u post utonuti veoma lako. Probao sam da postim, nakon što
sam veče pre pojeo težak obrok i zamalo da se onesvestim još u podne.
(post traje od večeri prethodnog do večeri narednog dana) Bez obzira
koliko puta da sam probao, jednostavno nisam mogao da uspem da izdržim
ceo post. No, kad sam naučio trik sa laganom večerom, uživao sam u
postu i imao obilje energije za sve poslove toga dana.




















Pronađeno je više od trideset i dva različita hormona, za koje je
utvrđeno da utiču na mišljenje, osećanja i ponašanje kod ljudi. Možda
ih je ukupno oko nekoliko stotina. Ni jedan od naučnika to sa
sigurnošću ne zna. Najmanje tristasedamnaest različitih peptida je
otkriveno u moždanim komorama.

36





















Hormone luče i mozak i telo. Oni održavaju naše telo i mozak u stanju
blagotvornog rada. Sastojci ili hemijski molekuli koji čine ove hormone
su peptidi koji dolaze iz hrane koju jedemo, vode koju pijemo, Sunčeve
svetlosti kojoj se izlažemo i svežeg vazduha kojim kupamo pluća. Naše
navike vežbanja i odmora određuju kako iskorištavamo prethodno
pobrojane blagoslove. Zato, probajte da budete umereni u jelu,
vežbanju, odmoru, šetnji po čistom vazduhu i izlaganju Suncu i svežoj
vodi, kako biste se zaštitili od emocionalnog sloma.





















Dok sam pisao ovu knjigu, primio sam telefonski poziv od posvećene,
savesne i marljive žene čiji nervi su bili skrhani. Nakon što mi je
ispričala o svojoj mentalnoj konfuziji, nekontrolisanim epizodama
plača, nesposobnosti da donese jednostavne odluke, poražavajućem strahu
o tome šta bi sve moglo značiti za njenu budućnost, počela je da jeca u
očajanju, “Šta da radim?”





















Očigledno je da je bila na ivici nervnog sloma. Ona je bila izvrsna,
zdrava, energična i motivisana osoba. Uobičajeno uravnotežena u
prosuđivanju i savesnoj pouzdanosti, odjednom je počela da oseća da su
je ovi kvaliteti napustili.





















Ona je bila svesna potrebe umerenosti u svome životu. U jednoj od
kasnijih poseta je izjavila: “Znam šta treba da uradim, ali ne vidim
kako kad, postoji toliko mnogo stvari koje treba da se završe.”





















Ona je bila nova na poslu sa gomilom pritiskajućih rokova i stvari koje
treba uraditi. S’druge strane imala je gomilu problema koje je morala
da reši. Skoro dva meseca nije imala poštenog sna, a o neredovnim
“zgrabi u letu” obrocima da i ne pričamo.





















Interesantno je to kako mi koji volimo svoj posao, vrlo lako možemo da
zaboravimo na umerenost. Sećam se kako sam imao običaj da u večernjim
satima držim serije evangelističkih predavanja tokom cele godine, svake
godine, posećujući i po četrdeset domova na dan. (E sad si ga preterao
care!!!) Na kraju jednog takvog dana, moja supruga je upitala: “Dušo,
šta je ostalo za Boga da uradi?” Dobro pitanje.





















Neumerena stimulacija ili deprivacija (lišenje pr.prev), neumereno
nagrađivanje ili kažnjavanje, opsesivna ponavljanja, kompulzivni
rituali, fanatične težnje svake vrste, “samo rad bez opuštanja” ili
obratni scenario i neumerenosti svih vrsta, sprečavaju razvoj pravog
psihološkog zdravlja. Oni ometaju napore mozga i tela da zadrže
harmoniju hemijske sekrecije koja utiče i ističe iz neurona, žlezda i
organa.





















Kao reakciju na te ekstremne zahteve, mozak prepodešava standarde za
tipične ili regularne radnje. Drugim rečima, u pokušaju da se nosi sa
novonastalom ekstremnom situacijom, novi (prepodešeni) standardi će
postati “norme” u mozgu. U nastavku života, pojedinac sa ovakvim
izmenama će težiti da stalno bude izložen ekstremnim situacijama, ne bi
li izbegao dosadu u životu.





















Svako zadovoljstvo i satisfakcija koji dolaze iz neumerenosti, samo su
za trenutak aktuelni u struji života. Pored toga, oni oskudevaju
visokim kvalitetom, dubinom, punoćom i izobiljem radosti, mita,
osećanjem zadovoljnosti i istinsog duboko ukorenjenog uzbuđenja koje
karakteriše život u umerenosti. Takođe, neumerenost nastavlja da slama
zdravlje mozga.





















S’druge strane, umerena stimulacija i uravnotežena aktivnost doprinose
na najbolji način psihološkom zdravlju. Umerenost čuva od mentalnog i
imocionalog sloma. Takve osobe nalaze zadovoljstvo u uobičajenim
svakodnevnim iskustvima. Pozitivan stav i mir i spokoj dolaze sasvim
prirodno.





















Mnogi od hormona koje proizvodi mozak, putuju nishodno u telo bilo
krvnim sudovima ili neuronskim omotačima. Mnogi od hormona koji se
produkuju u mozgu, produkuju se i u telesnim žlezdama i organima. Oni
utiču na naše mišljenje, osećanja, ponašanje i funkcionisanje. Telo i
mozak su blisko povezani. Jedno utiče na drugo.





















37





















U mozak-telo žlezdanoj osovini, kontrolišuće poruke iz mozga se
pojačavaju dok idu kroz hijerarhiju žlezda. Svaka poruka traje sve
duže, putuje dalje i pobuđuje više organa. Permeabilni (propustljivi
pr.prev) kapilari koji se nalaze u svim endokrinim žlezdama, osim u
mozgu i testisima, dozvoljavaju ovim hemikalijama, da prodru iz ovih
žlezda u krvotok, njime putuju i onda ga napuste da bi ušli u drugu
žlezdu. Sada vidimo kako je lako mozgu da kontroliše telo.





















Krvno-moždana barijera onemogućuje mnogim, ali ne i svim hormonima da
idu u suprotnom pravcu, tj od telesnih žlezda ka mozgu. Steroidni
hormoni na primer mogu da putuju na ovaj način. Dokazano je da ova
barijera deluje selektivno propustljivo, tj dozvoljava prolazak jednih,
a sprečava prolaz drugih materija.





















Da li je moguće da neuravnotežena ishrana i uzimanje pojedinih lekova
može da poremeti ravnotežu ovih jedinjenja u organizmu i mozgu, na
štetu psihološkog funkcionisanja? Ne mogu ni da zamislim kako bi
drugačije i moglo biti. Je li moguće da je ista stvar i sa
neodgovarajućim mišljenjem? Može li i ono na isti način naškoditi?
Verujem da može. Isto je i sa prekomerno visokim ili niskim
emocionalnim doživljajima. Poražavajući dokaz nauke danas je da mozak i
telo interaguju sa zapanjujućom intimnošću. Što više otkrivamo o oboma,
to smo svesniji moći njihove interakcije. Svako novo otkriće otvara i
nova zanimljiva pitanja.





















Opijatska zavisnost, na primer od heroina, uslovljena je interakcijama
hormona i moždanih receptora. Mnoge vrste moždanih ćelija imaju
opijatske receptore. Mozak sekretuje svoje sopstvene opijatima slične
supstancije, koje se povezuju sa receptorima na pojedinim moždanim
ćelijama u slučajevima vanrednog stanja. Zašto neko postaje opasno
zavistan od droge, koju inače njegov mozak takođe proizvodi? Opšte
prihvaćeno mišljenje u nauci je da spolja uneti opijati gase moždane
fabrike koje proizvode moždane opijate, jer sam mozak oseti da u
krvotoku već postoji dovoljna količina. Zavisnost, dakle prema ovoj
teoriji nastaje zbog generalizovanog gašenja proizvodnje. Vremenom
dolazi do povećanja broja receptora u ključnim zonama mozga, jer su
opijati uneti od spolja, u mnogo većim količinama od fizioloških. Tada
više receptora, traži više opijata i osoba postaje zavisnik. Sve dok on
uzima spoljašnje opijate, on ostaje zavistan. No ako prekine sa
uzimanjem dovoljno dugo, koliko mozgu treba da shvati da mora sam opet
da započne proizvodnju, broj receptora se smanjuje i osoba je na dobrom
putu da se reši ove teške bolesti. Tek tada se prekida začarani krug
zavisnosti.





















Postoje dokazi koji nas uveravaju da oboljenja mozga i uma mogu biti
izazvana ekscesivnim povećanjem ili pak smanjenjem sekrecije hormona od
strane mozga, čak i kad su telesni endokrinološki poremećaji povezani,
sami po sebi, sa ekscesivnom ili smanjenom proizvodnjom hormona.
Međusobni odnos između hemijskih procesa u telu i mozgu i ponašanja,
jeste veoma komplikovan. Mi danas znamo da ono što se dešava u
hemijskom pogledu u mozgu, veoma jako, čak mnogo jače negoli smo i
mogli da zamislimo, se odražava na procese u organizmu.





















Dakle hormoni i druge aktivne materije utiču na misli, osećanja i
ponašanje. One mogu biti oslobođene bilo u mozgu ili u telu. One putuju
krvnim sudovima i nervima po organizmu. Primenjeni hormon može uticati
na nekoliko osobina kod ljudi.





















Na primer, vazopresin može ostvariti uticaj na pamćenje, žeđanje,
sitost, zatim izazvati zavisnost, bes, strah i bol. Bilo koje od ovih
iskustava mogu takođe izazvati i mnogi drugi hormoni. Na primer, bol
može usloviti uravnoteženu sekreciju nekoliko drugih hormona. Strah,
kao i bes, oslobađaju kateholamine i mnoge druge hormone uključujući tu
i endorfin, prolaktin i vazopresin. Neki od ovih hormona izlučuju se u
digestivni trakt, povećavajući želudačnu i crevnu inkontinenciju. Mnogi
od nas su iskusili ove simptome u trenutima straha.107





















38





















Svi smo svesni toga, kako je teško promeniti sopstveni destruktivni
stil života. Ušančenčenost navika koje nas slabe i slabost prema
štetnim narkoticima ili alkoholnim pićima, neprijatelji su sa kojima je
se najteže razračunati. Iako smo svi različiti i trebamo drugačije
pristupe, svima nam je potreban nežan i pozitivan stav prema sebi
samima. Moramo se stalno podsećati da smo stvoreni prema Božjem liku i
da je naš mozak stvoren sa mogućnošću beskonačnog razvoja, a da nam je
radost u





















izobilju pravi cilj. Ako smo svesni da živimo destruktivnim stilom
života, moramo se ozbiljno zapitati želimo li sa tim i nastaviti. Jesmo
li spremni da krenemo novim putem? Jesmo li spremni da sledimo naš
najbolji sud?





















Ljudi su različiti. Neki možda moraju da postanu umereni za promenu.
Oni treba da zaoštre svoj stav prema lošim navikama. Moraju nastojati
da ih zamene pozitivnima. Moraju sebi zadavati male zadatke i nastojati
da ih ostvare. Telesni i moždani neuroni će se adaptirati i odgovoriti
na nove umerene stimulanse. Neki će uspeti da se sa lakoćom odvoje od
starih navika, zamenjujući ih sa novim, pozitivnim počecima u životnom
stilu. Zašto da to ne budete vi? Prionite na posao srčano i radosno
znajući da radite najbolje što možete.





















Bilo kako bilo, zapamtite da ekstremni podsticaji čak i kad imaju za
cilj da stvore nove obrasce ponašanja u mozgu, neće uraditi ništa drugo
do da će samo za trenutak ugasiti one puteve koji se moraju adaptirati.
Neuro-naučnicima su dobro poznate relativna i apsolutna refraktarnost
nervnih puteva. One su dizajnirane sa ciljem da zaštite od nervnog
sloma u trenucima krajnje stimulacije i napetosti. Ali, kao što smo to
već istakli, postoji limit stresnog punjenja, koje ovi putevi mogu da
izdrže.





















Poremećaj zdravog funkcionisanja u bilo kom delu uma i tela, utiče na
celo zdravlje celokupnog uma i tela. Neumerenost bilo koje vrste, radi
na slabljenju i uništavanju kako uma tako i tela.





















POSTULAT 7: Psihološke zavisnosti uzrokuju proklizavanje kočnica vašeg mozga





















“Marihuana nikad nikog nije povredila!”





















Prepoznao sam iskrenog vernika u devetnaestogodišnjem Eriku Samuelsonu.
Sedeći u mojoj kancelariji u crnoj kožnoj naslonjači, govorio je baš
ono što je i mislio. “U stvari”, sračunavao je on, “alkohol je mnogo
gori po čoveka od marihuane. I ne zaboravi, posoji mnogo umnih ljudi
koji koriste travu, kao što su nastavnici u školi, pa i neki od vas
psihologa. Dobro, možda ne baš vi, ali čitao sam o nekima koji to rade.”





















Iako me je nasmejala njegova drska odbrana marihuane, talas gorčine je
prošao mojim telom. Znao sam da je u pravu, barem delimično. Postoje
mnogi, bilo stari ili mladi, a među njima i oni sa doktoratima, koji
koriste marihuanu i ohrabruju druge da čine to isto.





















Ali nisam bio ubeđen. Nije me moglo ubediti ni svedočenje Čeda Vitenera
(Chad Whitener), još jednog uživaoca, koji mi je govorio o svom
iskustvu.





















“Pušim marihuanu svaki dan, baš kao obične cigarete i ništa loše mi se
nije dogodilo. Samo se osećam bolje. Moja devojka Ana, puši takođe, a
da ne radi to verovatno bi “prsla s’umom” zbog svih stvari kroz koje je
prošla. Otac ju je silovao i isterao iz kuće. Marihuana joj zaista pre
pomaže nego li odmaže.”





















Nisam uspevao da uhvatim smisao. Slažem se da je Ani svakako trebalo
nešto što bi joj pomoglo da prođe kroz taj pakao. Ono što su mi ova
dvojica tinejdžera rekla, slaže se u potpunosti sa onim što kažu i
drugi uživaoci: “Marihuana proizvodi blag osećaj “uzvišenog “
zadovoljstva i ne stvara navikavanje kao cigarete; i što je najvažnije,
nasuprot uvreženom mišljenju onih koji je nisu ni probali, uživalac se
ne smori brzo i poželi da pređe na teže droge, poput heroina.”

39


Ali moj strah od marihuane ostaje. Jedan od razloga tog straha jeste i
to što oni koji koriste marihuanu, vrlo brzo razvijaju “psihološku
zavisnost”. Šta je uopšte psihološka zavisnost?




Mnogi uživaoci droga znaju da postoje dva tipa zavisnosti koje nastaju
kao posledica korišćenja ovih supstanci. To su psihološka i fiziološka.
(Možda ove dve reči laiku slično zvuče, ali to su ipak dva sasvim
različita pojma.)






Pri pomenu fraze “zavisnost od droga”, većina ljudi pomisli na
fiziološku zavisnost poput one koju izazivaju duvan ili heroin – telo
zahteva prisustvo supstancije da bi funkcionisalo kako treba. Kad
uživalac pokuša da prekine upotrebu droge, telo se tome snažno odupire
različitim osećanjima bola i nelagodnosti, koji mu jasno poručuju da
ako želi da preživi, on jednostavno mora da nastavi unošenje droge u
sistem. Marihuana, LSD i neke druge droge ne stvaraju ovaj vid
zavisnosti.



Psihološka zavisnost, s’druge strane, ima snažan uticaj na emocije i
karakterne crte ličnosti, izazivajući stvaranje snažnog osećaja
zavisnosti, skoro poput fiziološkog. Ana je primer osobe koja je ovisna
o uticaju koji marihuana u njenom telu i mozgu proizvodi. Ona kao da
rasteruje, makar to bilo i samo za kratko, njene mučne emocije. Problem
nastaje kad efekat droge popusti, jer se tada svi problemi vrate i tada
joj je potrebna nova doza.








No, može li se psihološka zavisnost zbog toga nazvati lošom? Ako ona
rasteruje njene probleme, pa makar i na kratko, zašto je onda ne
koristiti?





Na nesreću, za vreme dok jedni problemi nestanu, drugi se prišunjaju.
Meri (Mary) je bila šesnaestogodišnjakinja kad mi je rekla: “Mrzećete
me kad saznate šta sam uradila, jel tako? To je nešto za šta sam
mislila da nikad neću uraditi – poznajete li Džoa Embrija (Joe Embry)?
Bilo kako bilo, mogu da vam to kažem – išli smo do kraja. Znam da ste
ljuti na mene, zar ne?”






“Ne”, odgovorio sam, “ali jesi li ti sa njim već dugo?”



“Nisam, ali on je bio tako fin prema meni. Sad mi je žao za ono što sam
učinila. Znala sam i tada u šta se upuštam ali nisam mnogo marila.”



Onda sam postao sumnjičav. Poznavao sam Meri kao principijelnu devojku
i nije mi išlo uz nju da je tako lako ugušila svoju savest. Ali nisam
morao dugo da se pitam. Nastavila je: “Ponudio me je “travom”. Rekao je
da ne moram da uzmem ako ne želim, ali i da mi ne može naškoditi jer
nije ni njemu, a koristi je sve vreme. Tako smo se dobro proveli.
Zaista sam se osećala dobro. Samo mi je žao što sam uradila ono drugo.
Vi znate da ja nisam taj tip devojke. Niste ljuti na mene, zar ne?”





Nisam bio ljut na Meri, ali sam se svakako ljutio na drogu koja joj je
utišala glas savesti onda kad joj je bio najpotrebniji. Poput auta koji
prođe kroz duboku vodu i kome kočnice ne rade dok se ne osuše, osoba
koja je pod uticajem blaženstva izazvanog upotrebom marihuane, ne može
da kaže ne nekim stvarima koje bi bez tog uticaja bez razmišljanja
odbila. Merine kočnice su zakazale kad je trebalo da kaže ne u seksu
momku koga jedva da je i poznavala. Za neke ova duboka voda nije
marihuana već neka druga laka droga. Oni se probude i shvate da su
učinili loše stvari tek kad je za to već kasno. Tada kajanje ne može
mnogo da pomogne. Oni se često odlučuju i na najgore rešenje! Na
samoubistvo.

40



Drugi ozbiljan problem sa upotrebom marihuane obelodanio je Dr. Morton
A. Stenčiver (Morton A. Stenchever) sa medicinskog fakulteta u Solt
Lejk Sitiju u Juti. On je testirao 49 uživalaca marihuane i 20
kontrolnih uzoraka, koji nisu koristili droge ni lekove u proteklih
šest meseci. U grupi onih koji nisu koristili droge nađeno je normalnih
prosečno 1.2 procenata hromozomskih lomova u reproduktivnim ćelijama, a
u drugoj grupi je taj procenat dosegao prosečnu vrednost od 3.4
procenta. Dr. Stenčiver je predložio da ovo možda znači da marihuana
utiče na urođene anomalije i nastanak raka. Ako je ovo istina, onda su
šanse da uživalac marihuane dobije deformisano dete preko 200 posto
veće nego li kod onih koji ne gaje takve sklonosti.



Naš mozak, nervni sistem, žlezde i organi izvršavaju sve životne
aktivnosti. Inhibitorni (kočeći pr.prev) putevi kontinuirano obuzdavaju
ekscitatorne (pobuđujuće pr.prev) puteve u našem mozgu i drugim
delovima našeg nervnog sistema. Znak zdravog uma jeste zdrav
inhibitorni sistem. Bez njega ni naši fizički pokreti ne bi bili
svrsishodni, niti bismo bili u stanju da kontrolišemo naše misli i
emocije.




Naučnici već izvesno vreme studiraju različite načine na koje
inhibitorni sistem kontroliše i usporava ekscitatorne puteve, poput
noradrenalinskog koji može biti uzrokom anksioznosti. Vrše se pokušaji
da se pojača dejstvo GABA-e kao inhibitornog neurotransmitera. U tu
svrhu se daju lekovi iz grupe Benzodijazepina, koji deluju na GABA
receptore koji su široko rasprostranjeni u mozgu. Primer ovih su
Valijum i Librijum i oni ostvaruju anti-anksiozno dejstvo.


Kako se znanje o inhibitornim i ekscitatornim putevima razvija,
istraživači se nadaju da će u potpunosti uspeti da razumeju važno
stanje u koje ljudski mozak može da zapadne, a koje danas označavamo
rečju anksioznost.


Iako je bilo veoma teško razdvojiti činjenice od izmišljotina u pogledu
dejstva životnih navika, pre svega ishrane na mentalno zdravlje,
naučnici su uspeli da dokažu da stanje našeg tela i uma upravo jeste
odraz onoga što jedemo.


Kofein je samo jedan primer široko rasprostranjene opasnosti koja je u
vezi sa uobičajenim navikama u ishrani. Kafe – pauza je postala
obeležje Amerike poput američke pite s’jabukama i svakog dana se u ovoj
zemlji ispija na milione šoljica ovog napitka. Uobičajeni izvori unosa
kofeina su čaj, kola pića i kakao. Kafeni napitak ipak sadrži najveću
količinu ove psihički aktivne supstancije, 100 do 150 miligrama po
šoljici. Premda lišće čaja sadrži više kofeina od zrna kafe, on se
kafenim napitkom unosi u većoj količini. Flašica od pola litre
koka-kole sadrži 55 miligrama kofeina, šolja kakaa oko 50 miligrama.
Prema nekim autorima, kafein izaziva hiperaktivnost i nesanicu kod
dece. Velike količine kofeina proizvode temperaturu nižeg stepena,
iritabilnost i nenormalan srčani ritam pod nazivom aritmija.
Istraživači sa Harvardske škole javnog zdravlja su pronašli da ljudi
koji ispijaju velike količine kafe, češće obolevaju od raka donjih
partija urinarnog trakta.

Konzumacija kofeina je samo jedna od mnogih navika u ishrani koje
predstavljaju pretnju našem zdravlju. Dobro opšte načelo u zdravoj
ishrani je da pažljivo biramo hranu koju jedemo i da je jedemo umereno.